I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju





Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'

..ovo shto cu sada ubaciti su priche mog druga sa drugog sajta,,necu navesti nik jer vam on nishta ne znachi..ae da zlim jezicima oma naznachim IMAM SVE DOZVOLE SVETA da njegove priche stavljam gde hocu:))


...dadoh baba seri dvesta kinti da pokupi srcu jer su kreteni hteli da zovu organe...krenuh pijanim korakom da platim muziku...pevaljka me ponovo navuce na ogromne grudi ,ovlas dodirnu usnama moj obraz i tiho rece : ma bice sve u redu , zivot je teska kurva...pozeleh da joj spustim glavu na te sisetine i odspavam snom deteta jedno nedelju dana ali me presece pogled harmonikasa...gorila sa nacional geografije je za njega riki martin...nekako nabodoh izlaz i tu se zapanjih !lik u ogledalu je bio crnji od otiraca na podu...u glavi sam imao samo jednu misao zeleznicka stanica ...treba da nadjem stanicu...nisam znao ni gde sam , ni zasto , ni koji je dan a ni godina , znao sam samo da sam dosao vozom...a putujem vozom jer moze da se pusi...da da cigareta,to mi treba cigareta...prevrnuh dzepove nigde nista ...to me je dotuklo ...umreti negde bez cigarete...i bas me boleo tuki za umiranje i za to sto ne znam gde sam ali umreti bez cigarete je trgedija neopisiva...I danas ponekad probam da se setim zasto sam uopste bio u pancevu...ali ne vredi...doci ce mi glave crne rupe .

idemo dalje


pre neku godinu ono kad radulovic ode na koridu zatvorise mi c market u komsiluku...posto sam opste poznat kao vrlo vredan lik doslo mi da se roknem sa dve tone c4 jer mi je sledeca prodavnica bila dalje celih petsto metara...nije mi za metre nego ce pivo da mi se ugreje za ceo stepen...ali ne potaraja dugo cuh aber da je neki misko genija za robnu razmenu te ce bivsi c da postane maksa...opservirao sam sa terase renoviranje i pickarao sudbinu kad oni neradnici sednu da jedu...sve zabusant do zabusanta ...rade samo dvanaest sati i jos hoce da jedu...i dodje i taj dan...otvaranje...bla bla bla malo smoki i kikiriki i pustise prvih osamsto penzosa...ali sve sto je lepo ne moze da traje...primetih da kad god udjem jedna lujka od kasirke prvo zanjisti onda obori policu sa zvakama , otrci u magacin i iz njega pravo pred mene: dobar dan komsija kako ste? treba li vam nesto posebno ? bla bla bla ...mesecima ...nocna mora...Prsko suzavcem,zaprasivao praskom za picajzle,palio navijackom bakljom , polomio bezbolku ali ne vredi...ili je luda ili se skida gola pred ogledalom...

net


mene su naravno najvise zanimali nikovi poput...branitelj ili veteran dom.rata...trazio sam onog snajperistu sto me tri puta promasi u jednom danu u vukovaru...htedoh da se zahvalim coveku jer se vratih sa jedine besplatne ekskurzije na koju me uhapsenog posla mirin decko...e tada pocinje bombardovanje i misija :odvesti klince na selo ,izlepiti prozore selotejpom jer gledaju u strazevicu i predstaviti srbe sto bolje u svetu ,na mejlove saucesca odgovoriti dobim vicem itd ...ali to je jos duza prica. pomenucu samo da sam se naravno dobrovoljno prijavio za celodnevna dezurstva. drugi dan shvatih da kada nazoves bbs i sky njuzz javi ti se automat i sedam minuta snima tvoju poruku...procitao sam im ceo kosovski ciklus sa zenidbom cara Dusana kao prvom naravno...i nisu me blokirali nijednog trenutka...vaspitana i tolerantna nacija bre...oni su meni zauzvrat iscitali ceo uranijumski ciklus sa tomahavkom na celu naravno....

.............


probam da se setim svog minulog rada na ovom globalnom cudu i da li sam stvarno slupao milion sati ovde uludo...bese to toliko davno da se jedva i secam tog laganog orgazma na cinjenicu da mozes napisati nesto sto mogu da procitaju :pigmej ,eskim i aboridzin u svom pickovcu ako imaju komp...stavkica da to radim u radno vreme i da cu jos i biti placen je dolazila kao kohiba posle dobrog sexa...uz staromodne sefove koji su donosili miljea od kuce da im monitor lici na kucni tv ,mi mladi tehnicari smo vlazili gacice dok ne probije na farmerke , tada kupih troje crnih ...doduse net je bio sporiji jedno 1200 puta ali smuvah da radim sam popodne tako da opalih grupnjak prvi put i to sa 4 kompa...saznadoh ko je najzastupljeniji srpski pisac u wasingtonskoj biblioteci...koliko brodova ima onazis...kako popraviti kvarove na vwbubi...recept za leskovacku muckalicu i naravno pesme Mike Antica...itd itd itd samo je nedostatak maste bio granica a mislim da je imam za jos milion sati...

..............


prosle godine nekako u ovo vreme me tako na poslu zignu u levom kuku , brzinom svetlosti udari u krstivoja da nisam trepnuo ispale bi mi oci...a ono jaooooj je bilo samo da kolega ispusti solju vrele kafe sebi u krilo...svratih u apoteku jer veliki decaci ne idu kod lekara bar dok se kost ne vidi....i rekoh apotekarki : daj mi sve masti za sve reume i slicno za uzrast od cetrdeset i pet do sto godina...kad je provikla karticu zignulo me i u srcu ali daleko slabije...kad potrosih i sestu tubu resih da se uozbiljim i pitah tetka rosku komsiku...ima li kod nje u vukojebini oko pirota jos onih baba sto tope olovo i fircaju po slepim misevima...a sve crvene konce sto nadjoh u kuci spalih ritualno...uvedoh i pozarstvo dva sata pokusaja spavanja a dva vristanja u kenjari...da ne duzim zavrsih kod fizijatra i rece mi posle lomnjave svih kostiju : ovo je ozbiljno zakazite na salteru ...lik na salteru rece dodjite za dvadeset i pet dana...e tu mi vec brankov most pade nesto na pamet.

.....
moracu nesto da preduzmem po pitanju pisanja ovde...em nisam nadahnut kao pevacica jeca em mi i postovi nisu tog kvaliteta...jos ako ujutru iscitam blogere i kolumniste koje bas cenim , obuzme me ideja da uopste ne bi bilo lose , da ova moja tastatura zavrsi na reciklazi...a ja lepo da gledam slike egzotisnih destinacija...i vratim se omiljenom mastanju : kako obici mesta na kojima je Hemigvej , pio , pusio i ebavo...mozda bi danas ,uz poludnevno sedenje na mestu gde primam platicu i srecan sam zbog toga i iscurio neki postic , ali jutros u prevozu doziveh strasan sok ...videh naslov u novinama , na koje je balio penzos , koji kupuje pola kile hleba,dve ljute papricice i litarski jogurt deli na cetiri case jer je tako jevtinije, a za zutu stampu ima trideset dindzi....naslov na pola strane : na farmi ...pevacica ( sa jednom pesmom ...dodji da mi ruke grejes)...je pevacici bez pesme...rekla : krvi cu ti se napiti !!!...recite sad vi meni !..kako docekati rasplet tog sudbonosnog sukoba? dohvatih se Tarabiceve knjige ...kako je moguce ? ni slova o tome!...i kako danas na praznik misliti na drage ljude koji nisu vise sa nama?...jos kad se setih da je ispod pisalo da je neki bakrim kresnuo neku jasminu i to u senu...resih da nazovem vladu hirurga i pitam kako se najbolje seku vene.

........


retko kada zagledam umrlice na banderi ispred zgrade ali ova kao da je gledala mene pravo medju oci...na fotkici lep covek srednjih godina(?) valjda u uniformi ...prezime mi nepoznato ali se setih...cika marko za nas mladje ili major marko zajebant za njegove gentose...da bas ga dugo nisam cuo kako se grohotom smeje po kraju ili muva zene kod marketa miskovog...i krenuse price o njegovim podvizima...jednom je bas zabradio i srete ga komsika na koju je davno bacio oko..."ju marko da ti nije neko umro? pu pu daleko bilo"...sastavi marko facu , uzdahnu duboko i rece "jeste otac"..."jaoj primi moje najdublje saucesce" i cmok cmok cmok....ali marko nastavi i cmok cmok i zagrli je bas..."pa kako, pa kad ,pa od cega , jer se patio jadan"???..." ma nije se patio ...naleteo voz i sve ih pobio u kolima na neobelezenom prelazu"..."ali nisam nista citala u novinama"..."pa bila si mlada bilo je to sedamdeset trece"...rece marko i malo se izmace za svaki slucaj...hronicari naselja tvrde da mu je posle davala redovno!

.....


riki je bio jaci uzivo sa komsijama ...na livadi pored nas covek podigao nogu na neku betonsku cev od bar dva metra i tri tone ..drzi najlon kesu , pusi i gleda negde u blok trideset...ludi riki otvori prozor i iz sveg glasa : nemoj da mislis da te nisam video ...poneo si tu kesu da ukrades cevi...sad cu da zovem policiju...lik u cudu..prekrsti se sa obe i ode...
na bloku sedamdeset navece zezanje je bilo sa telefonskom govornicom koju smo videli iz kancelarije i znali joj broj naravno...nazoves je pre nego neko podigne slusalicu i urnebes pocinje..."gospodjo! ne mozete u kabinu sa crvenom torbom , lepo vam pise na vratima"...zbunjenost , okretanje , cudjenje..."ali ovde ne pise nista!"..."pise pise dole u dnu"..."ali stvarno nista ne pise"..." ma verovatno pocepala deca...zovite ali nemojte dugo , znate taj broj koristi i vatrogasac petko"

.......



u poslednje vreme sve cesce idem busom na posao...em mi je crkla klajbedjozla na yugicu em imam super prevoz...vracam se tako pre neko vece...sedim , dremam ali me povremeno sofercina tako cimne kad salta da se uplasih za davno zalecene hemoroide...ne znam sta da mislim , bus jeste krsina , sofera ne vidim da li je mator i pijan ili je neki zemljak dise gsp-a pa juce sis’o s planine...i tako mi misli odlutase na vojsku i novu klasu skole rezervnih oficira koji nam dodjose na obuku...retko sam kao kaplar isao sa njima na obuku ali mi rekose da ima jedan retko netalentovan lik i da niko od instruktora nece vise da se smara s’njim...i tako jednom pripremam kamion a on broji oblake i cacka nos...rekoh mu : idi,dok ne krenemo,kod mladje bosanca da ti objasni medjugas...vraca se idiot posle pet minuta sav umazan sa najmasnijim pucvalom na svetu..."sta ti je to bre"?..."dade mi mladja da stavim pod gas"...padoh s kamiona srecom na zivu ogradu...uvece uspeh da se uozbiljim i pitah ga : "cime se ti bavis i odakle si"...rece mi :.....................

hmmmm


Ponestaje mi izgleda volje da budem aktuelan...dugo nisam bio u zoru na reci, nema vise onih maglovitih i mamurnih jutara...Taxisti navuces osmeh oko glave ...a onda maznes jogurt iza prodavnijce...Neke divne knjige su mi verovatno u podrumu ali kljuc od katanca je "tu negde"....Neke divne zene su mi verovatno u rokovniku sa koznim koricama ali i on je tu negde...suvise sam star da pisem nesto ljubavno a da ne bude suza , a drugovi moji su biseri rasuti...i da li su vise uopste drugovi? svako me novo poznanstvo prvo digne do zvezda("o ti si tako interesantan")...kasnije ide po principu: "glumac" daj nesto smesno....A onda me baci u bezdan...Zvacu je iduce nedelje...Uzasava me misao da od cunamija...postajem obican talas !..Moram da popravim vremeplov!...Ili nabavim ogledalce kao Keba !...Yuuupi uspeo sam ! a mucio me "zatvor" tri dana ...odoh da citam novine ...tamo mi je najbolje svetlo... zbog plocica

SUSRET


- Zdravo!

Klimam glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine sakrivamo rukovanjem.

- Pa gde si ti?

Sležem ramenima.

- Evo...

Ispašću glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u osmeh i gleda me pravo u oči.

- Jel’ radiš, a? Ima posla, ima...

- Pa eto, ima.

Možda bih umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč. Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu... pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio. Ne vredi, nema nameru da se otkači.

- Šta ti radi brat?

Tako dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je da pređem na brutalne metode.

- Nemam ja brata, ja imam sestru.

- Ama brat tvoj, Brana.

- Nemam brata, imam sestru, zove se Lidija.

Ne znam odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela da deluje.

- Jel’ si ti Voja?

- Ne.

- Nisi Voja?

- Nikad nisam bio Voja.

- Izvinite...

- Ništa.

Preuchio by Momo Kapor

...Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet... Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoj vreme), dok se naherena palačinka krčma "Evropa" na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala. Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta!

U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide.
- Gospode - pitaju - zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve...
- Tačno! - odgovara Gospod Bog.
- Ali sam joj zato dao i Srbe!

M.Kapor

"Sve više ljudi razgovara samo sa sobom po ulicama. Oni vode neki, samo njima poznat, monolog u sopstvenoj drami."

M.Kapor

Најгоре је прошло. Остало нам је још само осам кругова

* Каин и Авељ су живели као браћа. Нарочито Каин.

* То што сам доживео у братској заједници, ни свом рођеном брату не бих пожелео.

* Ослободили су све што им се нашло на путу.

* Ослобођена села су изгледала као да су кроз њих прошле хорде најватренијих навијача.

* Пролили су море крви. На њиховом делу напајаће се поколења.

* Осим геноцида, на нашим просторима није било већих инцидената.

* Покољ није могао да се избегне. Тога дана све нам је ишло наруку.

* Ово је наше светилиште. Овде смо се свима светили.

* Одбранили смо своја огњишта, а после смо још неко време ратовали за своју душу.

* Кад су кренуле избегличке колоне, вековним огњиштима је дошло да се спале.

* Срби нису пружали отпор кад су у колонама напуштали Хрватску. То значи да су добровољно отишли у изгнанство.

* Ми смо само терали своје, а зашто су Срби масовно напуштали Хрватску ни дан-данас нам није јасно.

* И нашим комшијама је било допуштено да постоје, али они своју шансу нису искористили.

* Ми немамо чега да се стидимо. Таква је природа наших злочина.

* Нама само грешком може да се деси да пуцамо у цивиле, а и тада чинимо све да их не погодимо.

* Наши злочини нису ништа у поређењу са неописивим зверствима која сте ви намеравали да почините!

* Жртве се понашају неодговорно. Нестају без трага и гласа.

* Прогнаници имају територијалне претензије. Желе да се врате на своја огњишта.

* И убијени Србин прави проблеме. У таквом случају немаш кога да оптужиш за злочин.

* Жртва је непоуздан сведок. Или драматизује злочин или је мртва.

* Леш одише непотребним безнађем.

* Жртве рата су добро збринуте. На томе могу да им позавиде и преживели.

* Мртва уста не говоре јер немају шта да нам приговоре.

* Избеглице ће убудуће моћи да напуштају своја огњишта под знатно повољнијим условима. Неће морати ништа да носе са собом.

* Злочинци деле судбину својих жртава: ни њима се броја не зна.

* Сведок сарадник је добио нов идентитет. Није то више онај монструм!

* Ратни злочини не застаревају. Крвнике ће кад-тад стићи опомена.

* Хрвати нису све Србе истерали из земље! Већина је завршила дубоко у њој.

* Ако је то плод историјских тежњи вашег народа, онда то није злочин!

* Нашим крвницима желимо да остану без посла, али на несрећу нас још има!

* Реци ми да ли је тај Србин убица или жртва, па ћу ти рећи да ли је почињен злочин.

* Реци ми да ли си говорио српски или хрватски,па ћу ти рећи да ли сам те разумео.
Александар Баљак

Enesa Mahmić: ROMANTIČNA VEČERA

13 Nedjelja maj 2012

Objavio/la antozirdum kao Poezija (poetry)



Vrijeme je za večeru
A mi u kući imamo samo jedan krompir
I čašu mlijeka od tri dana

Isključili su nam struju
Palim svijeću
Uzimam letak i kružim slike hamburgera
Njemu tri
Sebi dva
Onda se predomislim
I iskružim još dva

On se smije
Hoćeš li moći pojest sve to?- pita me
Pojela bi i divlje prase
Cijelo
Samo kad bi imala- kažem mu

Isključili su nam i grijanje
Voliš li me-pitam ga
Volim
Ti si moje sve
Moja Princeza od Sabe- kaže mi

Ogrćemo se dekama
Sjedamo pored prozora
I gledamo u komšijin TV

Norveška šuma - Haruki Murakami

"Kad li sam ono poslednji put video svice, razmišljao sam. I gde? Sećao sam se tog prizora, ali nikako nisam mogao da se setim ni mesta ni vremena. Mogao sam da čujem šum vode u noćnoj tami i vidim starinska zaštitna vrata brane od opeke. Otvarala su se i zatvarala okretanjem ručke. Reka nije bila velika. Bio je to potok čiju je površinu gotovo skrivala trava obrasla oko njegovih rubova. Unaokolo je bio takav mrkli mrak da ni svoja stopala nisam mogao da vidim kad sam ugasio baterijsku lampu. A iznad jezerceta na kome je stajala brana, letele su stotine svitaca. Poput varnica plamena, njihova svetlost odbijala se o površinu vode.

Zatvorio sam oči i na trenutak utonuo u tu tamu svog sećanja. Čuo sam šum vetra jasnije nego ikad. Nije bio snažan, ali je proleteo pored mene, ostavljajući čudesno živopisan trag. Kada sam otvorio oči, video sam da je tama letnje večeri postala za nijansu dublja.

Otvorio sam poklopac tegle, iz nje izvadio svica i stavio ga na jedva tri centimetra izdignutu ivicu rezervoara. Delovalo je da nije u stanju da shvati gde se nalazi. Posrćući, svitac je napravio jedan krug oko zavrtnja, nogama se hvatajući za skorele ljuspe boje. Jedno vreme je išao nadesno, pa kad se uverio da dalje nema kud, vratio se nalevo. Dugo mu je trebalo da se posle toga popne na glavu zavrtnja. Zatim je ostao tu dugo, više se ne pomerajući, kao da je na izdisaju.

S rukom na priručju, samo sam ga posmatrao. Ostali smo dugo tako nepomični, i svitac i ja. Samo je vetar fijukao pored nas, dok je u mraku šuštalo bezbroj listova na japanskom brestu.

Čekao sam beskonačno dugo.

Svitac je poleteo mnogo kasnije. Kao da mu je nešto sinulo, odjednom je raširio krila i u sledećem trenu već preleteo priručje, ukazavši se u bledoj tami. Hitro je opisao luk oko rezervoara, kao da pokušava da povrati izgubljeno vreme. I onda, pošto je na tren lebdeo u vazduhu kao da pogledom prati kako se linija njegove svetlosti razliva na vetru, konačno je odleteo u pravcu istoka.

I kada je svitac nestao, dugo se u meni zadržao trag njegove svetlosti. Te slabašne, blede svetlosti, koja je lebdela dugo, dugo u gustoj tami mojih zatvorenih očiju, poput neke izgubljene duše.

U toj tami, mnogo puta sam pružao ruke. Moji prsti nisu dodirivali ništa. Ta slabašna svetlost uvek je bila tačno izvan mog domašaja."

STIZE PROLJECE, DRAGI JESENJINE

- Za mene postoje samo ona proljeca koja se trajno vracaju. Za neke, opet, proljece nikad ne stize, dok im "netko" ne kaze da ono dolazi.
A kad im jave da je stiglo, zeljezni ljudi se cude, ostaju zateceni u snu od mramora.

- Jesenjin, covjek i pjesnik, prolazi pored cuvara nekog tamo sitnog kolhoza, znate vec u kojem vremenu.
- Dobar dan, zdravstvujte, dragi
prijatelju,- zapocne veselo scenu gospodin Sergej.
- Moram s nekim podijeliti srecu, koja upravo stize u ove krajeve, evo vec kuca na nasa vrata.
Stize proljece, dragi prijatelju!!!

Zbir, uniforma, zeljezni cuvar zamka i reda u zakonu tisine pogleda podrugljivo Sergeja, pa kroz debele, uredno podrezane brcine, zatalasa dostojanstveno:- Nicevo ja ne ponjemajem, drug pjesnik. O nekakvom proljecu, meni nitko ne skazat. Ako mi jave da je stiglo, onda dobro. Ako ne jave, znaci da nije stiglo. Opet dobro! I molim, drug pjesnik, udaljite se, ne unosite mi zbrku!

Ova historija je zavrsila u panici, stvara se nova povijest, a ja vise ne vjerujem nikome. George Orwell i Andre Gide, razocarali su se u komunizmu, Thomas Morus i maestro Campanella nisu nikada sa svojom utopijom sagradili " Grad Sunca".
Nisu stigli, jer dosli su neki drugi ljudi, drugovi i pjesnici.
Neki novi klinci, rekao bi Djordje Balasevic.

Pardon, izvinite molim vas, mozete li mi oprostiti ako vas pitam: Hoce li uskoro proljece???

Antun T.Nardic

Kako funkcioniše naš Um

Da bi ste potpuno razumeli na koji način Hipnoza deluje, veoma je važno da prvo shvatite kako radi naš Um. Znate i sami da mi u stvari nikad ne razmišljamo o tome kako radi naš um. Uobičajeno kazivanje sa kojim počinje i završava naše razmišljanje na tu temu glasi: Mislim – znači postojim. I to je to, ali to je samo fraza. Istina je mnogo složenija. Naš Um je vrlo kompleksan sistem zato što se sastoji od tri vrlo posebna i različita dela. Svaki taj deo radi svoj posao pri tome ne hajući za ostale delove i zato se oni međusobno teško sporazumevaju.
No krenimo redom da vidimo koja su to tri dela uma smeštena u nama. Prvi deo je naš Svesni um ili Svest. To je um koji radi sad, ovog trenutka dok Vi čitate ovaj tekst. Ispod tog spoljnog nivoa shvatanja, imamo deo uma se naziva Podsvesni um ili Podsvest. I naravno na najdubljem nivou se nalazi i treći deo koji se naziva Nesvesni um. Hajde da prvo pojasnimo ovaj poslednji. Ovaj deo našeg uma ima dve osnovne funkcije: Prvo on kontroliše snagu ili slabost našeg imuno-sistema, a druga je: kontroliše naše Automatske telesne funkcije kao što su otkucaji naseg srca, disanje, krvotok i druge funkcije na koje se ne može uticati svesnom voljom.

SVESNI DEO UMA – SVEST

Ovo je je filter realnosti našeg mozga koji je odgovoran za naše racionalno razmišljanje, logično objašnjavanje, otkrivanje vaše istine i svesne odluke. To je naš doživljaj stvarnosti. Snaga volje je smeštena u ovom delu uma. Naš svesni deo uma je mesto gde provodimo najviše vremena. Ovaj deo našeg uma obavlja četri funkcije za nas:

* Analiza je prva od njih.

To je deo svesti koji posmatra svako dešavanje, rastavlja ga na delove i predlaže načine rešavanja tog problema. To je ujedno deo koji stvara stotine odluka koje donosimo svakog trenutka. Odluke za koje mislimo da su automatske, ali u stvari nisu. Kao npr. Da li da otvorim vrata? Da li da upalim svetlo? Da li da obučem jaknu? Obično, mi za ovakve stvari mislimo da su automatske funkcije, ali nisu. Mi moramo prvo doneti odluku da li da to uradimo ili ne.

* Racionalni Deo je drugi deo naše Svesti.

Ovaj deo naše svesti nas ponekad dovodi u problem. Jer ovo je deo našeg svesnog uma koji opravdava sve naše postupke bez obzira kakvi su (pušenje, preterano unošenje hrane, alkoholizam). Njegov jedini i osnovni zadatak je da nam daje za nas logična objašnjenja za sve naše postupke i sva naša ponašanja. Kao što znate, ako nemamo objašnjenje zašto nešto radimo, baš tako kako radimo, onda postajemo anksiozni, nervozni i frustrirani. Ako to stanje potraje dovoljno dugo, obično dovodi do ozbiljnih mentalnih i fizičkih poremećaja. Mentalne ustanove su prepune ljudi koji rade neke stvari, a pri tome neznaju zašto to rade. Jedini problem sa ’’ovim pravim – racionalnim razlogom’’ nekog našeg ponašanje je taj što to nikad nije Pravi razlog. Na primer, pušači kažu: Puše zato što ih to smiruje, daje im vreme da smireno razmisle o nečemu i sl. Debeli ljudi kažu: Ja sam debeo zato što jedem kad mi je dosadno, kad sam nervozan, kad sam tužan, kad sam pospan, kad sam…. Šta je zajedničko svim ovim navedenim razlozima. Naravno, sigurno ste to već primetili, svima je zajedničko, što to nisu Pravi i Stvarni razlozi. Pušači pre nego što su stvorili naviku, su čuli neke druge pušače kako pričaju: Pušim zato što me to smiruje, pušim zato što…… Debeljuce su čule druge debeljuce kako kažu: Jedem zato što sam nervozan, jedem zato što mi je dosadno, jedem zato što….. Sad verovatno shvatate kako ’’Racionalni razlozi’’ nekog našeg ponašanja, koje nam daje naša svest nisu pravi i skoro uvek su netačni.

* Snaga Volje je treći deo naše svesti.

Snaga volje je gorivo koje nas pokreće na akciju. Snaga volje traje onoliko dugo koliko traje adrenalin koji se stvorio sa idejom o promeni – znači vrlo kratko. Vi možete reći: ’’Baciću cigarete i baš ništa na kugli zemaljskoj me neće naterati da ponovo zapalim!’’ Eh, pa svi znamo koliko to obično traje…. Vrlo dobro vam je poznato kad počnete sa dijetom koliko obično izdržite pre nego što uđete u frižider i zaključate vrata za sobom….. Svi ovi poduhvati, pardon pokušaji, traju upravo onoliko koliko traje injekcija adrenalina koja je stvorena tom idejom ili željom. Kad adrenalin izvetri, stara navika se vraća, ovog puta još jača i još izraženija.

* Kratkotrajna Memorija je četvrti deo naše svesti.

Ovo je memorija koja nam je potrebna za svakodnevne aktivnosti. Koji je put do mog posla? Kako se zove moj suprug, majka, otac? Kako mi se deca zovu? Koji je broj mog kućnog i mobilnog telefona? To je memorija koja nam je potrebna da prođemo kroz svaki uobičajeni dan. Ove četri stvari su sve što naš svesni deo uma radi, samo to i ništa više.

Podsvesni deo Uma – Podsvest

Sad, pravo mesto gde Vi stvarate svoj život… je na nivou ispod svesnog dela, na nivou koji se zove podsvesni um tj. Podsvest. Podsvesni um je neverovatno moćan. On može da vas pretvori u sve ono što želite da budete. Bogataša ili prosjaka, vitkog ili debelog, sretnog ili tužnog, šta god da ste u stanju da zamislite, to možete imati i postati. Da bi ste bolje razumeli kako podsvest funkcioniše, najjednostavnije je da je uporedimo sa kompjuterom, zato što ona upravo tako funkcioniše. Vi znate da kad kupite novi kompjuter, doneste ga kući postavite na sto, upalite i pokušate da nešto uradite sa njim – ništa. Razlog za to je, što u kompjuteru nema nikakvog programa. Kompjuter da bi radio mora da ima instalirane određene programe i on radi samo na osnovu tih ubačenih programa. Isto tako Vi vrlo dobro znate da kad jednom obrišete neke programe, da li namerno ili slučajno kompjuter više ne može da radi operacije koje su bile vezane za taj program. Npr. Ako izbrišete programe za slušanje muzike, džaba što imate silnu muziku snimljenu ona se ne čuje. Znači kompjuter radi samo na osnovu postojećih programa koji su u njemu. E, upravo je to način i princip po kome radi naša podsvest. Ona je u stvari perfektni biološki kompjuter. Svakoga dana mi programiramo naš kompjuter kroz naša životna iskustva. Kad smo se rodili, naši kompjuteri su bili skoro potpuno prazni, bilo je par programčića u nesvesnom delu i to je sve. Svakog dana od tada mi dodajemo neke nove programe. Osnovno pravilo našeg kompjutera je sledeće: On nas održava onakvom osobom kakvom nas stvori na osnovu programa koje smo mu dali i koje ćemo mu davati sve dok smo živi. Naprimer, ako naš kompjuter na osnovu naših iskustava smatra da smo debeljuce, mi to i jesmo. Ako misli da smo: Vitki, Pušači, Nesretni ili pak Superuspešni onda mi to definitivno jesmo. On stalno pregledava sva naša iskustva i donosi odluku kakva smo mi osoba. Ovaj kompjuter je izuzetno brz i precizan, svi podaci bivaju obrađeni trenutno i on funkcioniše na osnovu tih programa. I kao rezltat njegovog rada mi smo to što jesmo. No hajde da vidimo koji su delovi tog našeg super kompjutera odnosno naše Podsvesti:

* Prvi deo je – Trajna Memorija.

Memorija u kojoj su pohranjena sva naša dešavanja od trenutka rođenja do sad. Svaka informacija koja je ikad primljena kroz bilo koje od naših 5 čula, čuva se ovde. Tako da počevši od trenutka, kad je stvoren mozak u maminom stomaku, sve što smo čuli, osetili ili doživeli ostavlja trag u nama. Tako počinje stvaranje velike baze podataka, iz koje se stvaraju naša uverenja, navike i modeli našeg ponašanja. Svi ti podaci nas pretvaraju u ono što smo danas. Svaka naša buduća misao, buduća reakcija kao i naše buduće osećanje u vezi nekoga ili nečega, sve se to zasniva na osnovu naših iskustava iz prošlosti. Mi smo proizvod zbira svih naših prošlih iskustava. Sigurno vam se desilo, u toku nekog razgovora da se setite neke uspomene ili dešavanja koje ste odavno svesno zaboravili, a to je u stvari sve vreme bilo sačuvano u Trajnoj Memoriji. Podsvesni deo uma je kao video kamera koja snima non-stop, čak i dok vi spavate. Sve što vam se ikad desilo, što ste ikad čuli, pomirisali ili osetili je permanentno smešteno i zaključano u velikoj banci memorije vaše podsvesti. Mi nikad ništa ne zaboravljamo. Ako postoji razlog, Hipnozom možemo ući u trajnu memoriju, a vi ćete imati osećaj kao da putujete nazad kroz vreme. Npr. u Hipnozi se možete vratiti nazad u vreme vašeg prvog rođendana ili ako želite samog trenutka vašeg rođenja. To nije samo sećanje ili trenutak, vi ste u stvari ponovo u tom vremenu i sve se ponovo dešava. Možete da vidite sve detalje oko sebe da osetite sve mirise, da osetite ukus kolača na vašem nepcu, i čujete sve ljude koji su tamo sa vama. Da ponovim. Mi nikad ništa ne zaboravljamo na podsvesnom nivou uma, samo neznamo kako da svesno pristupimo tim sećanjima.

* Drugi deo naše Podsvesti su Navike.

Navike su posledica ponavljanja inicijalne sugestije. Ako su vam kao detetu roditelji ponavljali kako “brzo učite i lako pamtite” sve što čujete ili vidite…. Vi upravo tako i reagujete na svaku novu materiju koju proučavate. Pušači pre nego što su stvorili naviku, prvo su slušali neke druge pušače kako pričaju: Pušim zato što me to smiruje, pušim zato što…… Ovo važi kako za pozitivne tako i za negativne programe ponašanja tj. Navike.
Mi imamo tri vrste navika. Samo tri. Vi znate da imate neke dobre navike i imate neke loše navike. Svi ih imamo, zar ne? Ali, većina naših navika nisu ni dobre ni loše, većina naših navika su stečene navike. Navika je automatska reakcija na neko dešavanje. Npr: Kad telefon zazvoni mi ga ne posmatramo i pitamo se šta da radimo, nego automatski ga uzimamo i u zavisnosti od našeg raspoloženja odgovaramo na neki određeni način.

* Treći deo su Emocije i Osećanja.

Postoje tri osnovne emocije:
Pozitivna – Da, to mi sviđa, ja to hoću.

Neutralna – Ma, svejedno mi je, kako god.

Negativna – Ne, to mi se ne sviđa, ja to neću.
Kao posledica ovih emocija, javlja se naša fiziološka (telesna) reakcija koju nazivamo osećanja. Znači osećanja su fiziološka (telesna) reakcija na jednu od od osnovnih emocija. U zavisnosti od snage emocije, kojom reagujete na nekoga ili nešto, imamo odgovarajuće osećanje kao što su: Ljubav, Mržnja, Strah, Sreća, Radost, Nervoza….
Ponekad nas naša osećanja dovedu u problem. Svesni deo uma ne zna kako da barata osećanjima, zato što to nije njegov posao. Svaki put kad nam se u nekoj situaciji pokrenu osećanja, naš svesni um se otvara i mi se ophodimo prema takvoj situaciji sa naše emotivne strane uma tj, podsvesno. Što će reći: Kad neka sadašnja situacija počne da vibrira u skladu sa nekom prošlom situacijom ili dešavanjem, mi trenutno osećamo emotivni flešbek. Što će reći ponovo se pokreće inicijalna emocija, ali ne na svesnom nego na našem podsvesnom-emotivnom nivou. Sigurno vam se desila situacija, da u neku običnu razmenu mišljenja odjednom uneste toliko žara i osećanja, da prosto potpuno izgubite kontrolu, zar ne? I kad situacija prođe, kad razmišljate o tom događaju, pitate se zašto ste tako burno reagovali i nemate objašnjenje otkud tolika emocija.

* Četvrti i najvažniji deo naše podsvesti je Imaginacija:

Ona je mnogo više nego Vaša kreativnost. Imaginacija je Vaš doživljaj sveta u kome živite. Naravno, svaki čovek ima drugačiju sliku o svetu koji ga okružuje. Bez obzira što njegov doživljaj sveta nema baš nikakve veze sa mojim pogledom na svet, svakome od nas je njegov doživljaj sveta apsolutna istina. Vidite u čemu je poenta. U potpuno istom vremenu i okruženju, svako od nas ima svoju ideju u kakvom svetu živi. Nikakve veze nema to što nam je isto okruženje i vreme u kome živimo, većina nas ima dijametralno suprotne stavove o istom svetu. Pri tome, svet se nije promenio, šta god mi mislili o njemu. Znači, naša imaginacija stvara “Naš doživljaj Sveta”. Jednom stvoren naš doživljaj sveta ostaje takav kao “Naša Istina” sve dok ga ne promenimo na “Podsvesnom nivou”. Ovaj deo naše podsvesti je takođe zadužen da nas čuva od svake opasnosti, kako stvarne tako i zamišljene. Nekada ono što je zamišljeno u našoj podsvesti ima uticaj na nas kao i događaj koji se stvarno desio, naša podsvest ne vidi razliku. Naša imaginacija stalno brine o našoj bezbednosti. Čuva nas kako od realne tako i od zamišljene opasnosti. Realna opasnost je: strah da ne stupite na kolovoz, a da ne pogledate levo i desno. Nerealna opasnost je strah od mase ljudi na ulici koji idu nekim svojim poslom. Ili strah od umiljatog malog kučeta. Nažalost kod većine ljudi nakon godina negativnog programiranja jedna od osnovnih karakteristika njihove podsvesti je Negativnost. Posle silnih sugestija koje su slušali i ponavljali sami sebi godinama: Ti si nesiguran, Odustani, Ne vredi ni pokušavati, Baš si nesposoban, Baš sam debeo, Ja sam pušač zato što… Njihova podsvest je usvojila te i takve sugestije i pretvorila ih u “Njihovu Istinu”. Zato što u trenutku i vremenu kad su prvi put čuli te i takve sugestije, nisu imali dovoljno znanja i životnog iskustva da ih odbace kao netačne i katastrofalno loše po njih. Onog dana kad su odlučili da je vreme za pozitivne promene i krenuli s puno entuzijazma da bombarduju sebe “Lepim i Pozitivnim sugestijama” o sreći i zdravlju desilo se-NIŠTA. Kako to? Zašto to? Pa ja iskreno želim promene? Evo primera zašto Vaše pozitivne sugestije koje dajete sebi ne prolaze. Uzmimo bilo koju debelu osobu i posmatrajmo njenu internu komunikaciju. Recimo kad izađe iz tuš kabine i posmatra se u ogledalu dok se briše. Šta mislite šta ona kaže sebi? “O, bože baš sam debeo.” Takva misao ide do podsvesti i podsvest kaže: “Da, ovo odgovara programu po kome funkcionišem-prihvatam ovu sugestiju.” Znači ova misao tj. sugestija je prihvaćena i samim tim pojačava već postojeći program razmišljanja po kome ova osoba sebe doživljava kao debelog. I onda onog dana kad ta ista osoba reši da dovede svoj fizički izgled u red… Puna elana počne sa najnovijom “superbrzom i superuspešnom dijetom” reši da je pojača pozitivnim sugestijama i kaže sebi ispred ogledala: “Ja sam mršav, Ja fantastično izgledam.” Takva misao opet ide do podsvesti i podsvest kaže: “Ne, ovo ne odgovara programu po kome funkcionišem-odbacujem ovu sugestiju.” Posle par dana ili nedelja ta osoba shvata da ni pozitvne sugestije ni ta nova “superbrza i superuspešna dijeta” ne daju rezultate i šta mislite šta kaže sebi? “O, bože uvek ću biti debeo.” Baš sam nesretan i…. ode do frižidera da se uteši. Zvuči Vam poznato? Ovo pravilo važi ne samo za težinu, nego i za sve druge programe našeg ponašanja i razmišljanja.[You must be registered and logged in to see this image.]

Dakle, Kako mi možemo da unesemo sugestije u našu podsvest?

Sad, vrlo je važno da razumete da ideja, sugestija ili koncept koji uđu u našu podsvest, moraju da se dogode tj. biće izvršeni. Na taj način Vi menjate program i podsvest mora da radi u skladu sa tim novim programom. Ali to obično ne ide tako lako. Sad ću Vam to pojasniti. Vi nešto odlučite, recimo da prekinete sa pušenjem. Odluka doneta na svesnom nivou koja glasi: “Odlučio sam, ostavljam pušenje. Ništa me na ovom svetu ne može zaustaviti da prekinem tu ružnu naviku.” Vaša svest je prosto oduševljena i kaže: To je sjajno, podržavam te 100% , Bićeš super, Bićeš zdrav i jak.
Ali da bi se ta fantastična promena i ostvarila, ta ideja mora da uđe u vašu podsvest i tako promeni program vašeg ponašanja i razmišljanja, “Vašu staru istinu – da ste Pušač”. I naravno, Vi puni volje i elana počinjete da šaljete tu poruku samom sebi tj. svojoj podsvesti. Ja sam nepušač, Super se osećam bez cigara…. Ali, tu se javlja mali problem! Postoji još jedan interesantan deo naše svesti o kome vam dosad nisam ništa rekao. Taj deo je ključni igrač u procesu unošenja sugestija. Poslednji deo naše svesti, a nismo ga dosad spomenuli, zato što je to deo koji je potpuno kontrolisan od strane podsvesti naziva se Kritički Faktor Svesti. Ovo je deo zadužen, kako za informisanje tako i za čuvanje Vaše podsvesti. On radi na osnovu pregleda već stečenih iskustava: doživljaja, utisaka, osećanja – smeštenih u podsvesti. Kritički Faktor radi tako što poredi sugestije i ideje koje čujete ili dajete sebi sa Vašim postojećim modelima ponašanja i razmišljanja. Na osnovu tog poređenja on sugestije propušta u podsvest ili ih prebacuje na snagu volje tj. odbacuje. To znači ako neka ideja ili sugestija nije u skladu sa već postojećim podsvesnim programom ona ne prolazi u podsvest i samim tim ne deluje.

Vrlo važna informacija: Dete do svoje 6 godine uopšte nema „Kritički Faktor”. A, sve do njegove 8 godine on je razvijen do nivoa od 50%. Znajući to, zamislite sad sve pozitivne i negativne informacije koje dete prima bez ikakve mogućnosti da ih filtrira. Bukvalno sve što čuje i vidi, ide direktno u podsvest. Sve ono što dete do svoje 8 godine čuje i vidi, ono u to veruje bez razmišljanja i na osnovu toga stvara svoje modele budućeg ponašanja. Kako dobre tako i loše. Vratimo se sad na našeg pušača da bi vam sve bilo jasno. Dakle kad te divne sugestije “Neću da pušim. Ja to ne želim. Ja sam nepušač” stignu na granicu podsvesti tu ih čeka “Čuvar vrata podsvesti – Kritički Faktor”. On tad pita podsvest šta da radi sa tim sugestijama. Setite se šta smo rekli:“ Ako je neka ideja ili sugestija u skladu sa već postojećim podsvesnim programom ona prolazi u podsvest i počinje da deluje”. Ali podsvest kaže: Čekaj, čekaj, pa on puši već dvadest godina, njemu cigarete trebaju da bi bio smireniji, opušteniji i svi oni razlozi koje pušači ponavljaju sebi. Ne, to nije u skladu sa programom po kom radim zadnjih 20 godina. Odbaci te ideje i pošalji ih na snagu volje. I pošto su to reči šefa, Kritički Faktor ih jednostavno skrene na snagu volje, pa koliko izdrže tamo. Za odgovor na to pitanje upitajte svakog pušača koliko je puta “definitivno ostavljao pušenje” i koliko su ta ostavljanja trajala. Sad kad ste shvatili šta sprečava vaše pozitivne sugestije da uđu u podsvest, hajde da vidimo na koji način možemo uspešno da ih unesemo u vašu podsvest. U mojoj kancelariji Ja koristim tehniku koja se zove Hipnoza. Evo šta Hipnoza radi za Vas: Hipnoza pomera kritički faktor svesti koji sprečava ulazak sugestija u podsvest. Da bi bilo koja sugestija prošla u podsvest Vi svesno morate da želite promenu koju ta sugestija izaziva. Znači vaša želja za promenom je ono što sugestiji daje potrebnu emotivnu snagu. Ono što morate znati je “Sugestije su jedini alat kojima se Hipnotizer služi”. Vaša želja za promenom i Vaš mentalni stav s kojim prihvatate sugestiju je ono što vas vodi do uspeha. Dakle, kad čujete sugestiju Vi morate izabrati jedan od četri moguća mentalna stava u vezi te sugestuje. Ovaj vaš izbor određuje da li će sugestiji biti dozvoljeno da prođe u podsvest ili će biti odbačena. Ako je sugestiji dozvoljeno da uđe, Vi ćete imati željenu promenu, a ako je odbačena – nema nikakve promene.

Koja su to četri mentalna stava za prihvatanje sugestija?

* Prvi je kad čujete sugestiju vi pomislite: “Sviđa mi se, znam da će delovati”. Takav mentalni stav dozvoljava sugestiji da prođe i započne promenu u vašoj podsvesti i samim tim u vašem životu.

* Drugi je kad čujete sugestiju vi pomislite: “Ne znam, svejedno mi je”. Vaša svest automatski blokira tu sugestiju i ona ne prolazi do podsvesti.

* Treći je kad čujete sugestiju vi pomislite: “Ne sviđa mi se”. Ta sugestija je odmah odbačena. Zadnji mogući mentalni stav je onaj koji je verovatno izazvao najviše neuspeha sa Hipnozom.

* Četvrti je kad čujete sugestiju vi pomislite: “Sviđa mi se, nadam se da će delovati”. Nadam se je blizanac reči Pokušaću, a reč pokušaću automatski znači Neuspeh. Kad pogledate unazad na svoj život, ako ste iskreni prema sebi svaki put kad ste nešto “Pokušavali” obično niste uspeli. “Važi mama pokušaću” ,“Važi tata pokušaću”. Pokušaću jednostavno označava neuspeh. Kad razmislite o svom životu, svaki put kad ste rekli “Uradiću to i odmah ustali da to i uradite – Bili ste uspešni”. Tako da ako na sugestiju reagujete sa rečima “Nadam se ili Pokušaću”, ta pozitivna sugestija bez obzira koliko vam se sviđa biće odbačena. Evo vam malog besplatnog saveta. “Ako iz svog ličnog i profesionalnog rečnika od ovog trenutka izbacite reči “Nadam se i Pokušaću”, u roku od nedelju dana ćete se osećati mnogo bolje nego što ste se osećali dugo vremena”. Da ponovim i naglasim: Jedini način da pozitivna sugestija uđe u vašu podsvest je, da kad čujete sugestiju vi pomislite: “Sviđa mi se, znam da će delovati”. Sve sugestije koje su prihvaćene sa ovim mentalnim stavom deluju odmah. To znači da ćete vi postići pozitivnu promenu zbog koje ste došli na Hipnozu. Ako moje sugestije pratite nekim od preostala tri stava, za vas neće biti uspeha. Ja ne mogu na silu da uguram sugestije u vaš Um, samo vi možete da izaberete da ih prihvatite. Hipnoza je 100% vaše untrašnje stanje odnosno vaše raspoloženje. Vi ste taj koji bira da dopustite sebi da se to stanje dogodi. Vi možete prekinuti ovo stanje u svakom trenutku čak i sa najmanjom idejom da ne želite da vam se ono dešava. Hoću da razumete sledeću stvar: Svako čiji IQ je preko 70 i želi da uđe u Hipnozu, može da postigne njen najdublji nivo. Verovatno se pitate – Koliko brzo? U roku od par minuta. Jedini razlog koji može nekoga zaustaviti od ulaska u takvu mentalnu superiornost je strah ili nerazumevanje šta je Hipnoza i šta nam to ona omogućava. Da bi vam bilo jasnije zašto se neke ideje o životu prosto lepe i ponavljaju u nama evo par prirodnih zakona koji to objašnjavaju.

Prirodni Zakoni Uma

Svaka misao ili ideja izazivaju fizičku reakciju.

Vaše misli utiču na sve funkcije Vašeg organizma. Ideje i misli koje imaju jaku emotivnu podlogu uvek ostavljaju trag u vašoj podsvesti, zato što je podsvest emotivni deo uma. Jedanput prihvaćene, te ideje i misli izazivaju skoro uvek iste telesne reakcije. Brižne misli pokreću promene u vašem stomaku, koje eventualno vode do čira. Bes i srdžba stimulišu adrenalinsko lučenje, a pojačana koncentracija adrenalina u Vašem krvotoku izaziva mnoge promene u Vašem organizmu. Anksioznost i strah izazivaju fizičku napetost i umor. Sve pobrojane reakcije nisu samo reakcije Vašeg tela na Vaše misli. One su ilustracija gore navedenog pravila. Što će reći, da bi se postigla korenita promena, potrebno je promeniti inicijalne sugestije koje su smeštene u podsvesti. Prihvatanjem novih sugestija na podsvesnom nivou, brzo i lako možete odbaciti stare i trenutno pokrenuti nove pozitivne modele razmišljanja i ponašanja.

Ono što Um očekuje da se desi, obično se i dogodi.

Mozak i nervni sistem reaguju isključivo na mentalne slike. Potpuno je nebitno da li je ta slika stvorena u vašoj glavi ili je stigla iz spoljnog sveta. Stvorene mentalne slike postaju programi Vašeg ponašanja i Vaša podsvest radi apsolutno sve da bi ispunila zadatak tog programa. Naše fizičko zdravlje umnogome zavisi od našeg mentalnog očekivanja. Vaša stalna zabrinutost je stvaranje programa kojeg ne želite. Podsvest koja ne razlikuje zamišljanje od istine, radi apsolutno sve sa ciljem da ispuni zadatak “stvorene mentalne slike’’. Sad znajući ovo setite se koliko ste puta rekli i doživeli: “Ono čega sam se najviše plašio, mi se i desilo“.

Imaginacija je mnogo moćnija od znanja.

Svesni razlozi i naučna objašnjenja su neizmerno slabi u odnosu na našu imaginaciju. Mentalne slike su isključivo vlasništvo naše podsvesti. Te slike u svakom trenutku pobeđuju sve ono o čemu logično razmišljamo. Rezonsko razmišljanje, biva nadjačano vašom imaginacijom brzo i lako. Bilo koja ideja podrzana snaznim emocijama kao sto su strah, bes, mrznja, ljubav ne moze biti promenjena razložnim svesnim razmisljanjem.

Sugestija koja je jednom prihvaćena i izvršena, izaziva sve manji otpor sa svakim narednim ponavljanjem.

Svaki program ponašanja (kako dobar tako i loš) se zasniva na početnoj sugestiji. Mentalni model ponašanja se vrlo lako stvara, pogotovo ako se početna sugestija ponavila mnogo puta. Jedanput prihvaćena sugestija od strane vaše podsvesti, praćena dodatnim sličnim sugestijama stvara novi model ponašanja u rekordnom roku. Ovo pravilo važi kako za dobre, tako i za loše modele ponašanja. Naprimer: Neki ljudi veruju da u kritičnim momentima moraju popiti zapaliti cigaretu ili popiti čašicu žestokog pića ili sredstvo za smirenje da bi efektno funkcionisali. Bez obzira koliko je to netačno i pogrešno to je postala njihova navika i oni to stalno rade.

Ideja ili koncept, jedanput prihvaćeni u podsvesti, ostaju na snazi sve dok se ne zamene nekom novom idejom ili konceptom.

Jednom usvojena ideja ili koncept, bivaju maksimalno zaštićeni od strane podsvesti i teško ili nemoguće ih je odbaciti snagom svesne volje. Što je ideja ili koncept duže u vama, veći je otpor zameni nekom novom. Kad ste jednom nešto prihvatili kao način razmišljanja ili ponašanja, vaša podsvest se trudi da to i sačuva. I što više vremena prolazi ta ideja postaje, model ponašanja odnosno navika.
Ovo je proces koji objašnjava kako se stvaraju navike, kako dobre tako i loše. Prvo je ideja i posle par ponavljanja postaje model ponašanja. Mi imamo navike razmišljanja isto kao i navike ponašanja, ali sve počinje sa jednom naizgled malom IDEJOM. Tako da ukoliko želimo da promenimo nešto u našem ponašanju, moramo početi sa promenom razmišljanja tj, sa idejom. Naprimer, puno ljudi koji misli da onog trenutka kad zapale cigaretu, njihovi nervi se momentalno opuste i smire. To nije istina, jer šta je to što ih je smirivalo dok su imali 7, 8 ili 12 godina? Ali bez obzira što i oni to znaju, ona prva ideja je i dalje čvrsto tu. I pruža neverovatan otpor pokušajima da se zameni novom zdravijom idejom. Ali, bez obzira koilko je neka ideja naizgled čvrsto ukorenjena, Hipnozom ona može na podsvesnom nivou biti zamenjena novom zdravom idejom.

Zamišljeno i emocijama pojačano stanje, često postaje organsko stanje, pod uslovom da je takvo stanje trajalo dovoljno dugo u vama.

Savremena medicina je potvrdila teoriju da većina nezdravih stanja nisu organskog porekla. Drugim rečima ta neprijatna i nezdrava stanja su stvorena u vašem nervnom sistemu, koji kontroliše sve funkcije vašeg organizma. To znači da određena neprijatnost ili neka druga manifestacija nepravilnog rada određenog organa ili dela organizma, se javljaju kao posledica negativne ideje ili koncepta razmišljanja/ponašanja, smeštenih duboko u vašoj podsvesti. Drugim rečima, ako neko stalno razmišlja i priča o slabim živcima, nervoznom stomaku, glavobolji izazvanoj nerviranjem posle izvesnog vremena ove smetnje postataju za tu osobu njena realnost.

Svesni napor ne utiče na podsvest. Što će reći, što se više svesno trudite, sve manje utičete na svoju podsvest.

Ovo pravilo je prava potvrda slabosti “Snage Volje”. U slučaju da imate problem sa spavanjem, tj. Insomniu, ovo pravilo vam je itekako poznato. Što se više trudite da zaspite, sve manje vam se spava. Zato pravilo glasi: Kad želite da utičete na podsvest, nema žurbe i moranja – OBAVEZNO RADITE LAGANO. Radeći tako, primetićete da kako vaše poverenje u podsvest raste, tako ćete sve više dopuštati da Vam se to što želite desi umesto “Da sebe forsirate da se to desi”.

Ponešto još o Podsvesti:

Podsvest živi van vremena, a to znači da za nju ne postoji prošlost i budućnost samo sadašnjost. Šta god da nam se dogodilo u detinjstvu, to je ostalo zauvek urezano u našoj podsvesti i dalje postoji u njoj kao emocija deteta kome se to dešava upravo sad, ovog trenutka.
Podsvest je veliki magacin u kome se čuvaju sva naša iskustva i sećanja. Spiritualni naziv za podsvest je “Duša”. A, verovatno vam je isto tako poznat i izraz: “Šta čovek u srcu oseća”, koji se takođe odnosi na našu dušu tj. Podsvest. Znači naša podsvest je mesto gde su pohranjene sve naše emocije, vezane za bilo koju osobu situaciju ili događaj iz naše prošlosti. Kao što sam već rekao, nove ideje ostavljaju utisak na nas putem emocija. Što su emocije vezane za određenu ideju jače, to će dublje ta ideja biti urezana u našu podsvest. U ekstremnim situacijama, ovo vodi ka “Trenutnom Znanju”. Ovakvo iskustvo se stiče obično u šok situacijama tipa – “Čovek koga je ujela zmija” ili “Dete koje je dotaklo vrelu ringlu”. To je izuzetno šokantna iskustvo, koje trenutno biva urezano duboko u podsvest. Drugi način, da se nove ideje utisnu duboko u podsvest je putem ponavljanja. To je upravo način kojim se stvaraju navike. Stalnim ponavljanjem određene reakcije ili ponašanja, to ponašanje postaje uobičajeno i automatsko. Bez obzira da li je dobro ili loše. Pitajte pušača kakav ukus su imale prve cigarete, a on ih i dalje konzumira. I da je tad znao, ono što sad zna, da li bi terao sebe da puši? Što su jače emocije koje prate nove ideje, to je manje ponavljanja potrebno da bi ta ideja bila prihvaćena u podsvesti. Jednom prihvaćena i usvojena ideja koja je postala model ponašanja, prvo mora biti zamenjena novom idejom na podsvesnom nivou, pre nego što se promeni stari model ponašanja. U osnovi, da bi se promenilo neko “uverenje – program ponašanja” potrebno je više novih informacija. A, sa druge strane da bi te nove informacije postale stalne tj. novi program ponašanja, Vi morate imati i novo iskustvo koje prati i rangira tu informaciju. U situaciji, kad imate dva suprotna “uverenja-programa ponašanja”, pobednik je ono uverenje koje je dublje utisnuto u vašu podsvest. Sledeća bitna karakteristika podsvesti je ta, što Podsvest ne razlikuje ono što Svest doživljava kao “Maštu ili Imaginaciju” (nešto što se dešava samo u mislima), od onoga što je “Realnost” (dešava se napolju, van vaših misli). Za Podsvest, sve je to isto. Jedina “Realnost” koju Podsvest priznaje i poznaje su Vaše emocije. Iz tih i takvih razloga, stalno pozitivno razmišljanje, protkano dobrim željama prema svim ljudima, nema nikakve veze sa Vašim pokušajem izigravanja svetca, nego ima vezu sa vašim pozitivnim osećanjima. A, vaša pozitivna osećanja čine da se osećate fizički i mentalno zdravi. Tako da ako ste stalno fokusirani na prosperitet i uspeh tražeći ga u svemu i svima koji vas okružuju, prosto ste osuđeni da i Vi budete:“Sretni i Zadovoljni”. Razumevajući i prihvatajući ova pravila našeg uma, pomažete sebi da svaka seanse Hipnoze bude izuzetno uspešna za Vas.

S poštovanjem,

Zoran Pavlović C.Ht.[You must be registered and logged in to see this image.]

Ti se tako divno salis

Kazes

Ljubis me poslednji put.

Nasa okna pucaju

Tvojim smehom

Mojim grehom

Dok grlenim mislima

Po zidovima malas

Cudo rastanaka.

U purpur tamu

Pretvaras

Od jazbine dvorac

Pravis

Nespokoja ti tvoga

Zakuni se

Odlazis prvi

Zar ne?

Nasa postelja suknom

Pokrivena

Od svih pogleda sakrivena

Cvili

Stenje,

Jastuke pretvara

U kamenje-

Kroz strasnu vrisku

Seca se:

Svih padova

Vrhunaca,

Milovanja

Opsovanih sunaca

U svadji kao u kradji

Duse.

Zaustavljam vreme

Dok kofere ti pakujem

Nadom i zeljom

Da ces u sreci

Umeti da se snadjes

Kad dugu negde pronadjes,

Ispod nje prodjes

Sebi dodjes

I ostanes.

Kroz kljucaonicu nehaja

Jos kljuc da okrenem

Iz jave se prenem

U snu nastavim da zivim

Mesec dok krivim

Jer krivac mi treba

Za oteti deo neba

I polomljene merdevine

Sa oblaka necu moci da sidjem

U san ti navratim

Obidjem

Kao starog saputnika

Na stazama srece i smeha.

Jasmina Popović - Slovenska

- Most preko večnosti (R. Bah) -


Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu. Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje. Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo. Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!


ostala sam bez tekstaaaa

PESMA LJUBAVI
Svoj jedini zivot ti zivis u meni:
Da budes osecaj i san ti se sazda;
Ne trazim na putu tvoj lik nasluceni-
Daleko van tebe ide tvoja brazda.



Oci su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi,
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke,
Ti sjas u stvarima kao dan u vodi.
Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo poboznosti;
Tvoja ravnodusnost, da moze da zivi
Gordost ocajanja i gorki car zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor pocinje muziku svih voda;
Reci su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ides, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si nacelo vecma nego bice...
Noc da blisnu zvezde; zamah pobednika,
Da bude pobeda...Lepota, otkrice,
Pre nego mom duhu bese rec i slika.

~Stvarno ne znam, Tom, lepo ne znam. Otprilike mi sve izgleda stvarnije kad se uradim. Zivot je dosadan i besmislen. Pochnemo zivot s velikim ochekivanjima, a onda se uplashimo. Shvatimo da cemo svi umreti, bez odgovora na velika pitanja. Razvijamo razne predugachke teorije koje samo tumache zivot na razlichit nachin, bez stvarnog proshirivanja pravog znanja, o velikim stvarima, o pravim stvarima. Sve u svemu, zivot je kratak i razocharavajuci, i na kraju umremo. Ispunjavamo zivot raznim glupostima, kao shto su karijere i veze, da bi sami sebe zavaravali kako nije sve skroz besmisleno. Hors je iskrena droga, jer uklanja sve iluzije (...) To je jedna stvarno iskrena droga. Ne menja stanje svesti. Samo ti pojachava adrenalin i dobar osecaj. Posle toga vidish svet onako bednim kakav jeste, i nema anestezije protiv toga.~

~Drushtvo izmisli neku laznu uvrnutu logiku da bi prigushilo i promenilo ljude chije ponashanje odudara od mejnstrima.~

~Mora da zivot vredi vishe od ovoga.
Josh bolova, onda josh sna/bolova.~

~Ono ja koje gnjechi pilule kaze da smrt ne moze biti gora od ne preuzimanja nichega da se zaustavi ovo postojano propadanje. To ja uvek pobedi.~

"Trainspotting"
Irvine Welsh

[You must be registered and logged in to see this image.]


"U principu imamo jako tanak osećaj za dobročinstvo. Očekujemo vrlo veliku uslugu da je kao takvu razumemo i zapamtimo. Male pažnje i sitne ljubaznosti od kojih se civilizovani život sastoji – jer teče velikom brzinom i ne može čekati na krupne povode nekim krupnim humanim gestovima – ne primećujemo (sve dok ne iščeznu). Sitna, usputna, prolazna dobra, što ih, blagodareći drugim ljudima uživamo, ne vidimo (sve dok bez njih ne ostanemo). Male usluge ne zapažamo (sve dok nam se ne uskrate ili zamene grubostima). Neučtivosti nas pogađaju i kada su beznačajne."

Godine koje su pojeli skakavci

Još me ima, još se ne dam.. I, gle čuda, imam dušu!
Iako su je kidali na milione komadića, ostao mi je jedan djelić - baš
onaj koji sam ljubomorno od svih, grčevito u ruci čuvala. Onaj koji me
tjera naprijed.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Te
večeri je sijala, kao i prije....Još jedna njena perfektno izvedena
drama... Još jedan čin koji se ponavljao već nekoliko puta... Duge crne
trepavice i vrtoglavo visoka štikla krili su slomljenu ženu u njoj... Ni
on nije puno lošiji.
..
Vješto je
skrivao svoje pravo lice, očaravajući neku drugu sa već poznatim
pričama... Tako to obično biva... Zivot priređuje film u kojem se sami
moramo snaći, glumiti iz različitih razloga...
Neko iz ponosa, neko iz inata...


[You must be registered and logged in to see this image.]

Enesa Mahmić: Nikome nisam pričao o ratu

Jednostavno želio sam da sve zaboravim, sve ružno a i ono malo lijepog. Uglavnom svi ratovi su isti – čisto sranje. Na vojnika vrše od samog početka obuke, najveći duševni pritisak, samo da bi bio sto više „naš“, da se ne bi ni u dnu duše usudio da pomisli kako nešto nije u redu, da bi se na najmanju sumnju u samom sebi osjetio izdajnikom. U tu svrhu služe vojničke pjesme:
„Ne bi sjala ovako jako
Ova naša lijepa avlija
Ja bi svjetlo zvao mrakom
da te nije Alija“

Suprotna strana ima zadatak da da odgovor:

„Jebem li te Alija
Zato što si balija
Nosila ti Drina
Sto muhadžedina
Svaki dan“
Hrabrost. Hrabrost je za vojnika nešto krajnje relativno. Kakve smo sve tikvane vidjeli kako neustašivo jurišaju. Prvi put se skoro usrao od straha, drugi put je je išlo već lakše, a treći put isti klipan bez mašte zaključuje odprilike ovako: ako me dva puta nije pogodilo, neće ni sad.
U suštini, ipak, svaki vojnik tačno osjeća da je sve čemu su ga učili laz. Da su odnosi među ljudima sasvim drugačiji nego što to piše u lijepim knjigama, da je život u suštini sasvim drugačiji, da se čovjekov život nalazi u rukama slijepih, bezumnih sila koje ga gone tuđim putevima.To osjeća svako, osjeća sve jače. I kad dvojica osjete isto: počinje da se događa nešto sasvim novo, ne usuđuju se da kažu šta osjećaju, samo namiguju jedan drugom, ostvaruju odnos preko crnog humora, ali među njima nastaje tajno saučesništvo, veoma tajno.
Moja sebičnost se spajala s Gagijevom u našu sebičnost. Pušili smo naše cigarete, jeli naše suhe korice, pili iz naše čuture našu vodu , išli našim putem, a istovremeno nijedan od nas nije mogao više ni za trenutak da bude sam, samo on, samo s jednom voljom, i vlastitim ciljem. Ti dani su nas tako zbližili da više nije on tamo, a ja ovdje, postali smo mi, nekakva nova jedinica. U tom osjećanju bilo je nešto prijatno, oba osjećamo da smo prošireni, ali u tome postoji i neki novi pritisak.
Jednom, ležali smo na mirišljavom lišću dok nam je mjesec bacao srebrnu svjetlost na noge. Bio je to trenutak kad mi se činilo da osjećam sve do posljednjeg lista ispod nas, pitao sam se zašto ne sretnem ženu poput Gagija, da se sporazumijevam bez glupih i izmišljenih rijeci?! Naravno Gagi je vrlo egocentričan, nemaran, voli da se dopada, osjetljiv, agresivan, a i komunikativan. Njegovu prirodu ugraditi u lijepo žensko tijelo, a?
Dođavola sve te misli. Previše razuma imamo da bismo mogli biti sretni, tupi, automatski, a premalo da bismo se mogli izdići iznad želje za srećom… ili za bilo čim. Bilo je bučno u daljini, pitao sam ga da to nije kraj rata? Nije, rekao je, jer će tada ljudi naprosto preplaviti drumove i izgubiti razum. To neće izgledati nimalo lijepo. Svi ce žderati, piti i vrištati, samo zaista pametni ljudi biće zamišljeni i puni slutnji. Budale uvijek misle samo na ono što se završilo, a mudri na ono sto će doći. Odkud to zna, upitao sam ga. Nasmijao se. Mnogo puta sam počinjao nešto, a još nikada ništa završio, reče. Ta njegova izjava imala je dublje značenje u kojem se moglo naslutiti poređenje sa mnom i s mojim načinom života, kako ga je on vidio.
Samo da se razumijemo, nisam gey. Nisam.
Pored Gagija, bio je tu i Crni. Volio je da čangriza. Imao je u sebi nagomilane energije dovoljno da pokrene elektranu. Pored njga smo svi mi naouruzani i nenauruzani bili blijede pojave. Rijetko je ko prošao pored nas da mu Crni ne bi prilijepio nešto na svoj način, u znak pozdrava. Najviše mi se dopadalo kod njega što je bio isti, pijan ili trijezan, uvijek jednako brbljiv, bučan i neobuzdan. Jednom je pukovniku Šahbazu rekao: „Šahbaz, ti si isti ko golubovi na Baščaršiji : dok su dole jedu ti iz ruke, a kad se podignu u visine, seru ti na glavu.” Nakon tog događaja svi smo ga vadili , te bio je pijan, te ratni stres, te ovo, te ono. A znali smo da je on takav bio i prije rata i da mu nema pomoći.I dalje je išao od jednog do drugog vojnika i svima pričao istu priču. Slali su ga do đavola, umirivali, psovali, molili da ih pusti na miru. A on je i dalje razvijao svoje teorije: Da su ovaj rat namjestili američki pederi koji su imali previše vremena, da kurve ne idu u rat je im je hrana loša, da čovjek cijelog života uči, a ipak crkne glup. Onda mu iz dupeta izraste djetelina, zec pojede djetelinu i postane pametan. Po čemu se to vidi? Jer bježi od čovjeka glavom bez obzira.
-Onda i ti bježi od mene.- rekao sam mu jednom
- Neću.Ti nisi čovjek. Ti si stoka- reče mi.
Možda i jesam.

Još samo pet minuta

Jednog dana u parku uz dečije igralište jedna žena sede na jednu klupu pored jednog čoveka.

“Ono tamo je moj sin”, reče žena pokazujući prstom na malog dečaka u crvenom džemperu koji se upravo spuštao niz tobogan u pesak.

“Imate divnog sina”, odgovori muškarac. “A ono tamo na biciklu u beloj haljinici je moja ćerka.”

A zatim, pogledavši na sat, pozva svoju ćerku: “Je li vreme da krenemo kući, Melisa?”

Devojčica je negodovala, “Još samo pet minuta, tata. Molim te, još samo pet minuta.”

Otac je klimnuo glavom i Melisa je na svoje opšte zadovoljstvo nastavila da vozi biciklo.

Minuti si prošli i otac ju je još jednom pozvao: “Je li sada vreme, Melisa?”

I Melisa je opet negodovala: “Još pet minuta, tata. Još samo pet minuta.”

Otac se samo nasmejao i rekao, “Ok.”

“O bože, vi ste sigurno jedan jako strpljiv otac”, reče žena koja je posmatrala njegove reakcije.

Čovek se okrenu prema njoj i reče joj: “Njen stariji brat prošle godine vozio je biciklo u blizini ovog parka. Pijani vozač je naišao, udario u njega i ubio ga. Nikada nisam provodio mnogo vremena sa Tomijem…a sada bih dao sve na svetu za još samo pet minuta sa njim. Zakleo sam se da neću ponoviti istu grešku i sa Melisom.”

“Ona misli da ima još pet minuta da vozi biciklo, a ustvari ja imam još pet minuta da je gledam kako se igra.”

Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima!
Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje, stalna gošćo u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima!
Tagore - Gradinar

SVAKI čovek bi trebalo jednom mesečno da stane pred ogledalo i postavi sebi pitanje: - Kad nisam bio u pravu? I da pokuša, iskreno da odgovori na to pitanje, bez straha od posledica i bez nekog velikog kajanja. Ono što je bilo pa prošlo, može da nam pomogne da ne pravimo iste greške ubuduće. A greške, pa čak i greščice, neke sitne nepravde, mogu da budu opasne rane na duši, ako se ne leče. A lek za te rane je, zapravo, taj autoportret u ogledalu, i ta autoterapija od iskrenosti, i spremnosti da shvatimo naravoučenije. Uostalom, i život oko nas pun je lekovitih primera. U tramvaju broj sedam, na zadnjoj platformi, grupa veselih devojčica razgovara. Svaka druga reč im je psovka. Jedan stariji čovek ih opominje, a devojčice uglas opsuju i njega: - Fuck off, matori, verujući možda da ih neće razumeti! Zbunjen, čovek se okrene ostalim putnicima, tražeći podršku: - Zar nisam u pravu? - Jesi, ali i one su! - odgovori mu spremno jedan mladić. Devojčice, ipak, utihnuše, stvar se relativizova i smiri.



Psovke su odavno nešto normalno, deo srpskog folklora, kako u selima, tako i u tramvajima, pa i u skupštinama i javnim medijima. „Ocem svih psovki“ smatra se Terzit, lik buntovnog vojnika pod Trojom. Samo njegovo ime znači „Bezobraznik“. Izmislio ga je Homer u Ilijadi kao „protivnika kraljeva“, čoveka iz naroda koji ima smelosti da svašta kaže čak i kraljevima. Odisej ga je mučio, a Ahilej ubio. Da su imali uza se psihijatra, on bi im rekao da su pogrešili, da psovanje smiruje snažne, rušilačke emocije, i da je Terzit ventil za narodni gnev. Ispalo bi da su psovke korisne, jer čine suvišnim fizičko nasilje, i da je Terzit „pašče koje laje, ali ne ujeda!“ Helenski junaci bi rekli da se zna ko ima a ko nema pravo da psuje. I bili bi i oni u pravu. I Napoleon je psovao kad bi se razbesneo, ali na italijanskom jeziku! I njega je, možda, dok je bio mali, kao što je običaj i u Srbiji, srećni otac učio da psuje i pije rakiju.



Zanimljivo je, takođe, da su psovke prve reči stranog jezika koje naučimo. Psovke su postojale još u sanskritu: „Idi u pakao“, „Jedi pepeo“, „Nek te nabiju na kolac“! Šiler je, u svojoj drami „Fiesko“ obogatio nemački jezik psovkom „Donner und Doria“ („Grom i Doria“!). Doria je bio admiral iz Đenove, kojeg je Fiesko hteo da uništi. Nije mu to pošlo za rukom, ali je nadživeo vreme, od njegovog prezimena nastala je reč - fijasko. Ipak, najlepšu definiciju psovačkog, šatrovačkog, govora dao je američki pesnik Karl Sandberg: „To je jezik koji je skinuo kaput, zasukao rukave, pljunuo u šake i bacio se na posao!“


Ljubivoje Ršumović

.“Pre nego što sam se vratila na Zemlju, nekoliko trenutaka sam zurila u zatvorena vrata na koja je upravo izašao.Dobro, sviđa mi se. Eto, priznala sam sebi. Ne mogu više da se skrivam od svojih osećanja. Nikad se nisam ovako osećala. Privlači me, mnogo me privlači. Ali znam da je to izgubljen slučaj i uzdahnula sam od gorko-slatke žalosti. Njegov dolazak ovamo je samo slučajnost. Ali svakako bar mogu da mu se divim izdaleka. To ne može da škodi. A ako nađem fotografa, moći ću sutra ozbiljno da mu se divim. Ujela sam se za usnu od iščekivanja i shvatila da se kezim kao školarka. Moram da pozovem Kejt i dogovorim fotografisanje.“
“Pedeset nijansi – Siva”

Vratio mi se muž


Ubilo me kad je otišao. Nazvala sam je. Rekla sam joj da moj muž ima staru majku kojoj će ona prati plastične zube, mijenjati pelene, da on ne smije jesti masno jer od toga podriguje, da je razlika u godinama između njega i nje nepremostiva, petnest godina je mnogo godina.

On voli našu djecu, kad plati alimentaciju postat će crkveni miš, dok dođe do svog dijela bračne tečevine proteći će mnogo vode ispod nekog mosta i još sam joj rekla da je kurvetina kojoj ništa sveto nije… Spustila mi je slušalicu.

Njegovoj majci nisam odlazila, djecu sam mu svakog vikenda slala na ručak, kći je često znala i prespavati kod njih. Rekla je da je ženska sasvim okej i da odlično kuha. Osjećala sam da me kći izdala.

Konačno sam ga otpisala onoga dana kad sam krenula na manikuru? Cura mi je gelom za samo sto kuna oblikovala nokte i i premazala ih žarkocrvenim lakom.

Odjurila sam frizeru, naravno da je mali peder ali čitav grad, i muško i žensko koje drži do sebe svoje dlake prepušta njegovim škarama. Druga žena!

Zbog korote sam izgubila deset kila pa navukla na sebe traperice šest brojeva manje. Krenula sam u kino. Preciznije, u Art kino. Tamo čovjek može vidjeti filmove u kojima su glavni likovi najnesretnija bića na svijetu pa onda veselo otići doma.

Jedne me večeri zgodan muškarac pozvao na piće. Super. Slobodna sam žena i mogu se ponašati kako me volja. Doma mi djeca ne plaču, muž torba kurvetinu, njegova je majka možda zabunom progutala zube, ne moram misliti na baku svoje djece.

U kafiću sam popila punč. Čovjek je mlađi od mene, svi su mlađi od mene, ostavila ga žena, provjerila sam, nije zbog moga muža, ipak vjeruje u ljubav…

Ne kažem da me oborio s nogu ali sam se dobro zabavila. Ispričao mi je vic, lik urla u slušalicu, alo, alo, alo, da li je to Energo? Ne, ovdje Elektroprimorje. Nema veze, i vama jebem mater!

Možda nije smiješno ali meni je punč krenuo kroz nos jer zaista čovjek ne zna dokle će ti kreteni dizati cijenu struje. Naručila sam drugi punč, treći, onda je on pitao, kod mene ili kod tebe, ja sam rekla, kod tebe.

Bračni seks i vanbračni seks, nebo zemlja. Skupa smo pijuckali u kadi punoj pjene, voda mu se ne grije na bojler pa nismo drhtali nakon deset minuta.

Pjenušavi smo krenuli u spavaću sobu, posteljina je bila čista, tko zna zbog koga, nije mogao znati da će naletjeti baš na mene ali me nije bilo briga.

Punč na punč, punč na punč, šampanjac u kadi, vrištala sam onako kako sam sa mužem vrištala sedamdeset i devete. Ujutro me probudio miris kave. Sve kao na filmu.

Dok sam spavala Ivan je skočio do Mlinara i kupio za mene francuski, hrskavi kruh sa maslinama, luda sam za njim, debelo ga namazao putrom, vruća kava, pogled sa balkona na gradske krovove, ogromna terasa, toplo, nitko nas nije mogao vidjeti osim perverznjaka iz okolnih kuća koji vole buljiti kroz dalekozor.

Već godinu dana jednom tjedno uživam poput praseta u prljavoj vodi. Doduše, najnovija istraživanja govore da prasad voli čistu vodu ali nije to poanta.

Prošle smo subote bili u Klagenfurtu. Kupio mi je prekrasne blijedozelene Silit padele. Ne kuham. Otkako sam napuštena jedem vani, ali Silit padelama ne mogu odoljeti. Imam tri kompleta, jedan boje antracita, drugi crveni i sad ovaj zeleni. Dobila sam i tamnosive vojničke čizme i Palmers, svilenu spavaćicu.

A onda mi se sinoć na vratima ukazao muž. Žut, izgleda da ima neku frku sa jetrima. Pogriješio je, neka sjednemo kao ljudi. Zamolio me da mu skuham biljni čaj, donio ga je sa sobom, skuhala sam.

Voli me više nego ikad, izgledam odlično, gdje mu je bila glava, kurvetina ga je iskoristila i ispljunula onako kako njegova bezuba majka iz ustiju ispušta sažvakanu koricu kruha…Zamolila sam ga da ne bude previše slikovit i da mi da tjedan dana vremena. Poslala sam ga na ultrazvuk abdomena, doktor Banić je najbolji u gradu.

Djeca su presretna, tata se vraća doma. Nazvala sam onu ženu i preklinjala je da se pomire. Rekla mi je neka se jebem i ja i moj muž i njegova mama i moja djeca…Gospođa je bila strašno neugodna.

Što ću učiniti? Jedna sam od rijetkih žena kojoj se muž vratio. Sjedim u onoj kadi punoj pjene i gledam u blistave smeđe oči, među nogama mi se meškolji želja moga ljubavnika.

A doma me čeka Masna Jetra. Što ću učiniti?! Pomognite mi ako me volite.

Vedrana Rudan

Postoji li jedna ljubav? ili ljubavi mozemo imati toliko, da nam svaka naredna bude kao prva? naravno, uvijek malo zrelija od prethodne. Da li kad kazemo voljenoj: VOLIM TE, ovo znači kraj? Kad se izgovore ove riječi zvuče kao kraj nečemu za šta misliš da će trajati vječnost. I onda? šta onda? Tražiti onu iskru ponovo u svom srcu i njenom, ili sačekati da tu iskru neko drugi ponovo zažari? Da li se ljubav svodi na tu iskru, iskonsku, koja ti u jednom trenu upali sva čula, sve nervne završetke tvog tijela? Ili je možda tačno da ljubav treba gajiti, njegovati, čuvati? Da li vatru možeš vječno imati? Možda ona u jednom momentu treba da predje na neki veći nivo, bestjelesnog, bezobličnog... il' je treba non stop potpirivati? Pitanje je samo čime?????? Mislim da ovdje prvo treba naći rečenicu koja će definisati ljubav, pokušati naći se u njoj i opet ti ostaje samo tren, suza i žal. Ne mari ljubav puno ni za koga. U zagrljaju njenom možeš samo izgoriti, pretvoriti se u prah i iz nje nikad nećeš se uzdići kao Feniks. Uvijek će ostati sjeta i žal, bez obzira što tvoja nova ljubav postoji u tebi. Ona dodje samo kao blijeda kopija nečega što osjetih jednom, nekad davno. Sam se sebi gadim u ovim mislima. Sa nevjericom posmatram samog sebe i ono što mi se izdešavalo. Kad ljubav umire jedno uvijek zna... jer vatra se ugasila i teško ju je ponovo napraviti na pepelu. Jel sve to vrijedno tolikog truda? Vrijedno je. Vrijedno svakog trena provedenog u njenom zagrljaju. I opet bih, ako ikad ponovo ta iskra odnekud zavarniči. I opet mi duša sve o tebi sanja, I kida se srce i za tobom gine, A nevjera tvoja daleko se sklanja, Kao tavni oblak kad sa neba mine. I opet si meni čista, sjajna, vedra, Iz prizraka tvoga blaženstva me griju, Pa bih opet tebi panuo na njedra I gledô ti oči što se slatko smiju. Tako vita jela koju munja zgodi Još u nebo gleda i života čeka, I ne misli: nebo da oblake vodi Iz kojih će nova zagrmiti jeka... 27. augusta 1896. ALEKSA ŠANTIĆ

"- Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.


- Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?


- Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš."

Odlomak iz romana "Derviš i smrt ", Meša Selimović

“Pre nego što sam se vratila na Zemlju, nekoliko trenutaka sam zurila u zatvorena vrata na koja je upravo izašao.Dobro, sviđa mi se. Eto, priznala sam sebi. Ne mogu više da se skrivam od svojih osećanja. Nikad se nisam ovako osećala. Privlači me, mnogo me privlači. Ali znam da je to izgubljen slučaj i uzdahnula sam od gorko-slatke žalosti. Njegov dolazak ovamo je samo slučajnost. Ali svakako bar mogu da mu se divim izdaleka. To ne može da škodi. A ako nađem fotografa, moći ću sutra ozbiljno da mu se divim. Ujela sam se za usnu od iščekivanja i shvatila da se kezim kao školarka. Moram da pozovem Kejt i dogovorim fotografisanje.“
....siva...

Бранислав Нушић назвао је неку госпођу кравом и због тога доспео на суд.
Судија му је одредио новчану казну коју је он, наравно, платио.
Пре него се разиђоше он упита судију:
"Господине судијо, а када бих ја крави рекао да је госпођа, да ли бих и онда био кажњен?"
"Наравно да не бисте били кажњени у том случају", одговори му судија.
"До видења, госпођо", поздрави Бранислав Нушић дотичну госпођу и напусти просторију.

Nije tekst, ali vrijedi milion rijeci:

"Svi vi, divni ljudi, sjetite se dok se prezderavate nad Thanksgiving stolom, da postoje oni koji to ne mogu"

:(
Toliko mozemo, a necemo.

Mi smo se sreli na zvezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vreme u ovaj čas (čas svetli kao cilj ) stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli.
Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše.
O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvezdi?
I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sećanju da bejasmo nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvezdi što se zove Zemlja?

Šobajić: Kriza morala gora od sloma Volstrita


Slikar o našim raskršćima, unutrašnjim ratovima, novoj renesansi, avangardnom kiču: "Da je blagostanje političari bi bili u drugom planu. U ovoj tranzicionoj Srbiji najviŠe mi smetaju laži"

CRVENO. Onda preko toga ponovo crveno - zbog naše stalne napetosti, tragedije, bola, pogrešnog hoda, ali i zbog graditeljskog duha uprkos svemu.

Veliki slikar Miloš Šobajić maše zamišljenim kistom i u vazduhu nam „slika“ univerzalni srpski predizborni plakat. Nikada poznati umetnik nije bežao od politike, pa ni sada kada partijski talambasi zaglušuju košavu, koja se igra sa njegovom lavovskom kosom u ubijenoj industrijskoj zoni na Dorćolu.

U prizemlju potamnele zgrade majstor ekspresije u keramici i gipsu pokušava da podigne otuđenog čoveka koji jedva dolazi do daha. Dok ta muška tela, pridavljena gajtanima, priprema za izložbe u Italiji, sa Šobajićem razgovaramo o biografiji nove Srbije, tranzicionim boginjama i ubojitosti.
* Kako se kao čovek „koji voli da mu sole pamet“ nosite sa ovim političkim parolama koje će nas kljucati sve do Đurđevdana?

- Ne pridajem im mnogo značaja. Da je mir i blagostanje političari bi bili u drugom planu, a druge vrednosti bi bile u žiži. Ovako, sve što se dešava i kod nas i u svetu najavljuje kataklizmu, za koju vi i ja svakako nismo krivi.
ARALICA
* Je li pokojni Aralica ikada naučno „atestirao“ svoju teoriju da slikarima terpentin produžava život?
- I pušači kažu da duže žive (smeh). To je Araličina dosetka, pošto se terpentin pravi od borovih iglica. A, ko diše u borovoj šumi taj je zdrav. Zašto mu ne bih verovao?

* Kako kao čovek koji je tri decenije živeo u Evropi doživljavate sudar koncepata u Srbiji? Jedni misle da je EU opsena, a drugi da je klica srećnije budućnosti...

- To što sam u Evropi bio 33 godine i što sam Evropljanin u duši ne donosi mi nikakvo novo saznanje o tome kako će Srbija iskoristiti svoj ulazak tamo, koji je još na dugom štapu. Ali, poprilično sam siguran da će jedino profitirati političari ako Srbija uđe u EU. Najmanje njih stotinu otići će da radi u briselske kabinete, gde će imati ogromne plate i beneficije. Narod ni najmanje neće osetiti neki bolji život.

* Zar nas baš ništa lepo tamo ne čeka?

- Italija je lepa sa svojim renesansnim gradovima. Volim i Francusku i Englesku. Sve su to države koje su napravile relativno udoban život svojim građanima. Nemam ništa protiv Evrope, ali mi recite šta je imala Bugarska od ulaska u Uniju? Nemojte me ubeđivati da oni i Rumuni danas fantastično žive.

* Slikate i vajate prelaze iz jednog prostora u drugi, iz dobrog u loše i obratno. Jesmo li posle 5. oktobra prešli u bolje ili u gore?

- Pre smo bili gori zato što smo bili pod sankcijama i jedini logor u Evropi. Vrata tog logora razbili smo petog oktobra, ali ja zaista ne vidim da se mnogo toga promenilo. Štaviše, kultura je zaista pala na najniže grane. U ovoj tranzicionoj Srbiji najviše mi zapravo smetaju laži. I političke izjave onih kojima uveče telefoniraju šta da kažu, a oni to isto, onako uobraženi, gromoglasno ujutru prenesu narodu. Siroti narod vidi te laži, ali je u anesteziji. Zato ovu Srbiju jedino sportisti i umetnici guraju napred.

* Po vašem proročanstvu, ostale su još četiri godine do dolaska na vlast nevladinih organizacija. Ako zagospodare, hoćete li se vratiti u Pariz?

- Više mi prija da živim u Srbiji. To je bučno, trusno područje. Pariz mi je dosadio onako miran. Čak i ako dođu ti nevladini, boriću se protiv njih zato što ovde godinama svi strepe od toga šta će reći neka baba iz tog kružoka.
GVARDIOLA KAO HANIBAL
* Francuski selektor Blan tvrdi da njegov tim igra mnogo bolje bez crnaca. Koji recept, kao veliki ljubitelj fudbala, preporučujete našem savezu? - Morali bismo da promenimo mentalitet i da što duže zadržimo mlade igrače u Srbiji. Nisam siguran da je to moguće, jer ovde ima mnogo prečih stvari za menjanje. To me ne sprečava da sa velikim žarom gledam fudbal. Volim ga zato što je dinamičan i liči na bojeve iz antičkih vremena. Evo, danas mi Gvardiola liči na Hanibala.

* Jesu li NVO zaratili sa vama samo zbog trača da vam je Arkan svojevremeno došao na izložbu u Narodnom muzeju ili zbog desničarskih stavova koje niste nikada krili?

- Ma, kakav Arkan. To je gnusna laž. On se pričinio ondašnjim „nezavisnim“ medijima. Pored mene su tada sedeli princ Tomislav Karađorđević i patrijarh Pavle. Srž konflikta sa njima je što ja manje mrzim Srbiju od njih i što je ne delim na prvu i drugu. Šta mislite, da li je jedan dobar Englez nacionalista? Ili Rus? Zašto bi to bio ekskluzivitet Srba? Kada takvi kažu da sam nacionalista, oni u stvari misle da sam nacista. Gotovo ceo život proživeo sam na Zapadu dok su oni bili članovi Titove partije. Volim crnce, Arape, Kineze, Ruse... a sumnjam da te male hulje mogu uopšte da vole čoveka.

* Francuzi su vas često pitali zašto Srbi slikaju samo smrt i ratove. Je li za to kriva konstanta naše vratolomne istorije?

- Objašnjavao sam im da je to zbog toga što Srbi imaju nešto pogibeljno u dušama. Ali, kada se pogleda samo naših poslednjih dvadeset godina, shvatio sam da tu nije u pitanju podsvest. Rat je kao nekakav usud koji nam se prilepio poput čička još od pradedova. Nekako sam se u slikarstvu, ipak, izvukao iz toga. Moje slike i skulpture govore u unutrašnjem ratu sa samim sobom.

* Prva vaša skulptura je „Pad anđela“, a pre neki dan bila je godišnjica onog „Milosrdnog“ iz 1999. Još Zapadu niste zaboravili bombardovanje Srbije?

- Ko to može da zaboravi? Osim NVO i onih koji uporno traže oproštaj od onih što su nas zasipali bombama. Zatrovali su nam zemlju uranijumom, postavili nas na vrh lestvice po broju obolelih od raka. Tukli su nas sa ciljem da nas više nema. Citiraću pokojnog Bogdana Tirnanića: „Zahvaljujem savezničkim pilotima, koji su me bombardovali 1941, 1945, i 1999, što su me promašili“.

* Pada li vam teško što je vaša „ljubavnica“ Francuska na čelu pohoda na naftna polja? Izgleda li ovaj novi svet kao monumentalni štafelaj za novu krvavu sliku?

- Francuzi, Nemci i Englezi sve su učinili da imaju mač u ruci. Tim mačem vitlaju još od 12. veka i ne ispuštaju ga do danas. Zahvaljujući njemu obezbedili su svom narodu komfor i veliku umetnost, a to se ne ispušta lako. Njihov nastup u arapskom svetu pokazao je da igraju na ivici žileta. Nama malima preostaje samo nemo da gledamo.

ODOSMO U HAJDUKE
* Jeste li se pokajali što ste Pariz zamenili Beogradom, koji se, po mnogima, kulturno provincijalizovao?
- Taman posla. Beograd je čudo od grada. Tu imate festivale džeza i filma, koncerte na svakom koraku. On ima veliku želju da bude moćan. Pun je talentovanih ljudi. Jedino mi smeta što se nikako ne spušta na Dunav i Savu, a sve zbog pruge kojom prođe jedan voz za Bukurešta. Bežimo negde u brda kao hajduci.


* Na vašim slikama čoveka uvek nešto vreba. Je li veća opsanost po njega nedostatak stida od nestašice hleba?

- Kriza morala je gora od sloma na Volstritu. Moral je promenio trasu koju su nam ucrtali antički Grci i evropski filozofi. U tom novom nakaradnom ustrojstvu umetnik je postao nepoželjan i strogo kontrolisan kao u doba Staljina.

* Preterujete li? Rekli ste i da komesari razoružavaju slobodne strelce...

- To je decenijski plan svetske vlasti. Umetnik kao samostalni mislilac je nepotreban savremenom društvu, koje ne trpi kritiku. Umetnost je pod komandom državnih komesara pretvorena u servis vlasti.

* Ide li moderna umetnost više ka provokaciji nego ka suštini? Imate li štit protiv avangardnog kiča i „uvozničkog lobija“ u umetnosti?

- I provokacija može da gura napred. I Pikaso je šokirao sve kada je 1908. napravio prvu sliku kubizma. Tada su svi pitali: gde joj je perspektiva? Ali slažem se da su današnji postdadaisti, koji se zovu konceptualnim umetnicima, u zaostatku barem sto godina. Sve je to - već viđeno. To je teški levičarski kič.

* Verujete li u novu renesansu bez renesansnih ličnosti?

- Priznajem da mi nedostaju renesansne ličnosti poput Mome Kapora. Toliko me je zabavljao i oduševljavao. Handkea retko viđam, ali me uvek oduševi svojim ludilom. Tu je i legenda likovne kritike Alen Žofroa koji je već obamro od starosti. Obožavam te pozitivne ludake. Iz njih uvek može da se izvuče ono najbolje što čovek ima.

* Jeste li, posle toliko godina, saznali da je od slikarstva mučna zarada i da je možda bolje da radite za platu kao profesor?

- I dalje živim od vajanja i slikanja, a to što sam dekan na Fakultetu za umetnost i dizajn čini mi veliko zadovoljstvo. Želim da vidim kako razmišljaju mladi ljudi. I da ne budem skroman, otkriva i moj skriveni talenat za menadžment. Slikarstvo je izuzetno težak put. Nikome ne želim to što sam u životu pregazio.

* U maju u Italiji imate seriju izložbi pod nazivom „Gušenje“. Upozoravate nas da će nam ponestati i vazduha?

- Ukratko: ja se gušim, ti se gušiš, on se guši, mi se gušimo, vi se gušite, oni nas guše!

Žena ..♥
Neželim više pričat , govoriti zlobno,
moje su riječi pravi uzor kratkoće
Ponekad govor pamtim, ako je pun jasnoće
Iako je Ljubav mala, u njoj je tuga golema.
Mnoge velike riječi nisu bolu ni sjena.

I od velikih često bolja , riječ je neizgovorena.
Hladna bez ljubavi zbori samo uistinu povrijeđena.
Jedna tužna usamljena žena ...

Jadranka Balatinac