I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju





Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'

Momo Kapor

“Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: “Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.

Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.

A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.”

Danubius ::

Boris A. Trivan
3 сата · Belgrade ·
Poštovani gledaoci,
Ove jeseni kreću Farma, Veliki Brat, Parovi, Tvoje lice zvuči poznato, Pinkove zvezde, Pinkove zvezdice, Više od igre, Zvezde Granda, Zvezdice Granda, Seniori Granda, ali i najprljaviji rijaliti na ovim prostorima - predizborna kampanja. Kako će se snaći takmičari? Ko će više lagati, Zorica Marković ili ministar Gašić? Ko ima manje škole, Maca Diskrecija ili predsednik Nikolić? Ko je veći nasilnik, Vlada Stanojević ili Velja Ilić? A ko je nebitniji, Milić Vukašinović ili Boris Tadić? Ko će preko kreveta ostvariti bolju poziciju, Tijana Ajfon ili Savetnica u Vladi? Ko će igrati prljavije za pobedu, Stanija ili Premijer? Da li je Kristijan Golubović zaista najveći kriminalac među učesnicima?
Svakako, veliki pozdrav porodici Mitrović jer je po ko zna koji put zaključala Maju Nikolić u Lisovićima i na taj način omogućila Srbima da mogu bezbrižno da izađu na ulicu.

BRAVOOOOO!
Moram da kažem, da je od vremena prvih izbora, Sloba igrao na kartu, da su izbori bespotrebni, da je on bogom dan i slično. Sećam se, radio sam tada u školi, u maju mesecu (mislim da je bila 90-a), primaju se mladi članovi u SKJ. Hvalospevi, kako moraju biti svesni, napredni, da se od mladosti bave politikom. Zatim se posle 2 meseca registruju političke stranke. I, ploča se okrenula. Ne treba politiku u školu, šta će mladima politika, pa su čak oni koji su ulazili u stranke i kažnjavani.
Tako je i sa predizbornom kampanjom. Kao opozicija traži izbore, oni su skupi, uzima se od usta ljudima, ali eto, moramo da damo. I tako se na neki način stvarao revolt prema onima, koji umesto da rade, idu na izbore.
E sad ovo što se dešava, kao da sanjam. Definitivno, došli su oni, koji se samo i biraju i ne rade ništa drugo. Od kad je sveta i veka što reče moja baba, ovako nešto nije viđeno.
Neko ko ima apsolutnu vlast i više od toga po bilo kojim merilima, ne zna šta će sa sobom, čeka poplavu ili neku drugu ellementarnu nepogodu, a kada se Bog najzad smilovao pa nas mimoizšao jednom, onda slede izbori. Izbori su danas definitivno u Srbiji jednako vremenska nepogoda.
Plačemo nad nepismenim ministrima, onim sa kupljenim diplomama.
Da li primećujete, da ova vlast osim svakodnevnih komferencija za štampu ništa drugo ne radi. Vučić stiže iz Brisela, ali replicira nekome ko mu je nešto napisao na društvenim mrežama.
Da li se ovo sa nama neko igra.
Da li je ovo još jedno iskušenje za Srbiju?
Rekao bih da jeste.
Videćemo šta će biti na izborima, hahhaaha

LJUBAV
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako beskrajan…Ljubav je izvanredan cvet, ali treba imati hrabrosti ubrati ga na ivici užasnog ponora…Itd, itd…O ljubavi je, ponekad, opasno čak i govoriti. Naročito u malim mestima. I zato, kada se u malom mestu govori o ljubavi, za onoga ko takvu priču otvara, najpoštenije je da počne od sebe.
Moj sin i moja ćerka potajno misle da sam ja samo dobro prerušeni Deda Mraz. Jedan običan donosilac mlečnih čokolada i sokova na rastvaranje, finansijski obveznik njihovih dukseva, farmerki, patika sa vazdušnim đonom i snalažljivi nabavljač sirupa i antibiotika kad dobiju temperaturu u 23,30. Ubeđeni su da sam oduvek ovakav, sav od 7 do 3 - izgužvan, smrknut, proćelav, debeo i panično zagledan u Drugi dnevnik – TV sapunicu snimljenu na bazi istinitih događaja…
U stvari, klinci misle da se ovakav kao ja nikada ni sa kim nije držao za ruke, tu u separeu kod Lulice.
Misle da, na Kosturnici, nisam brojao zvezde od sumraka do svitanja, prilično nesposoban da zaspim posle onoga što mi je šaptala u uvo, dok smo se zagrljeni rastajali na bezbednom odstojanju od njene kuće.
Ne znaju da sam ovde, u školskom, zaradio upalu pluća, zato što sam pred njom glumio Tarzana na – 7, pa primio 14 kristal-penicilina koji su, sećam se, boleli kao ujedi Napuljskog mastifa.
Da sam ono onda, opraštajući se od ženske ekskurzije iz Splita, zakasnio na voz, pa mi, na nesreću, pobegla garderoba sa sve novčanikom, u kom, na sreću, nije bilo ni žute banke…
Da sam jednom pao godinu (ih, jednom) jer sam se, između apstraktnog Ustavnog prava i konkretih beogradskih lokni koje mirišu na jabuke, jednoglasno i bez prava žalbe, odlučio za ovo drugo…
Da sam se zamerao jačima, bežao sa nastave, vozio bez dozvole, preskakao ograde, krio u mraku, kupao obučen, dizao tegove, gladovao i opijao se bivajući joj , kako kad, Princ na belom konju ili Zvonar Bogorodične crkve.
Da sam neke dobre lagao, da sam nekim lošim govorio istinu, da su mi i novembarske kiše bivale tople, i decembarski snegovi ružičasti, sve u ime ljubavi i sve na sopstveni račun. I da se moje vreme, u stvari, oduvek delilo – na ono pre i na ono posle nje…
Ja, sve što znam o ljubavi jeste – da je ljubav sve, da je svugde oko nas i da čezne da progovori, samo se ne usuđuje jer je plašljiva (u tome je tragedija sveta). Znam za jedan zid na kom je godinama stajala najkraća ljubavna drama ikada napisana, sastavljena od tri reči jarko crvenih slova: „UBIĆU SE, SVETLANA !“. Da život ne znači ništa ako u njemu ne postoji neko za koga bi ga dao.
Ja se sada, pomalo veteranski, skoro posthumno, stidim svakog trenutka u kom sam se stideo da priznam koliko sam voleo. Kakva sam budala bio, krio sam ono čime je trebalo da se ponosim:
jednom na Divčibarama, kada zavejana kafana nije imala drugu audio-kasetu sem Juritmiks sa ošišanom Eni Lenoks;
jednom u Beogradu, kada je padala kiša samo kod Vukovog Spomenika, i nigde više;
jednom u vozu za Bar koji, verovatno, samo tad nije kasnio ni minut;
jednom za Novu Godinu, na klizavim stepenicama hotela „Tamnava“;
jednom u njenoj sobi dok su Rolingstounsi svirali „Endži“, a ja umesto maternjeg govorio nemušti jezik (i to riblji);
i jednom u vojsci, u kafiću sa najlepšim imenom - „Celtis“...
To više ne mogu da ispravim. Ljudi nisu izmislili vremeplov, a baš su mogli zbog ovakvih pokajnika kakav sam ja…
Zato sada, kada u malom mestu govorim o ljubavi (što je, inače, veoma opasno), ja svakoj od mojih, čak i onim čijih se imena i lica više ne sećam, poručujem, garantujem, kunem se – da ih još uvek volim! Ja nikada i nisam prestajao da volim sve one koje sam ikada zavoleo.
Jer, što se mene tiče, ljubav koja je mogla umreti i nije bila ljubav.
Radovan Puletić

Nedavno sam imala priliku da priustvujem dirljivom rastanku na aerodromu. Majka i ćerka stajale su zagrljene, kada se začuo poziv da se svi putnici ukrcaju na avion.
Stojeći u blizini sigurnosnih vrata, zagrlile su se još jednom i majka je rekla: „Volim te i želim ti dovoljno“, na šta je ćerka odgovorila: „Mama, naš zajednički život bio je više nego dovoljno. Tvoja ljubav je sve što mi je ikad trebalo. Želim ti takođe dovoljno, mama.“
Poljubile su se i ćerka je otišla. Majka je prišla prozoru pored kojeg sam sedila. Stajala je tamo i izgledalo je kao da će svakog trenutka da zaplače. Iako sam želela da priđem i zagrlim je, mislila sam da je bolje da je pustim da bude sama sa sobom. Međutim, baka me je iznenadila pitanjem: „Jeste li ikad rekli zbogom nekome, znajući da bi to moglo biti zauvek?“
„Jesam,“ odgovorila sam. „Izvinite što pitam, ali zašto je ovo zbogom zauvek?“
„Stara sam, a ona živi veoma daleko. Očekuju me izazovi u budućnosti, a stvarnost je da će sledeći njen povratak biti zbog moje sahrane“, rekla mi je baka.
„Kada ste govorile zbogom, čula sam da ste rekle ‘Želim ti dovoljno.’ Smem li da pitam šta to znači?“
Baka je počela da se smeje. „To je želja koja se prenosi mnogim generacijama. Moji roditelji su je govorili svakome…“ Zastala je na trenutak i pogledala u vis kao da pokušava da se setiti svakog detalja. Zatim se još lepše osmehnula. „Kada bismo rekli ‘Želim ti dovoljno’, zaželeli bismo drugoj osobi život ispunjen sa taman onoliko dobrih stvari koliko možete lepo živeti i podneti sve nedaće.“ Nakon toga se okrenula prema meni i napamet izrecitovala:
„Želim ti dovoljno sunca da osvetli tvoje raspoloženje i svet.
Želim ti dovoljno kiše tako da možeš ceniti sunce još više.
Želim ti dovoljno sreće da održi tvoj duh živim i večnim.
Želim ti dovoljno boli tako da ti i najmanja zadovoljstva u životu izgledaju veća.
Želim ti dovoljno dobitka da zadovolji tvoje želje.
Želim ti dovoljno gubitaka tako da ceniš sve što poseduješ.
Želim ti dovoljno pozdrava koji će te dovesti do konačnog zbogom.“
Baka je po završetku recitovanja počela da plače, okrenula se i otišla.
Kaže se da je potreban samo minut kako bismo pronašli posebnu osobu, jedan sat da počnemo da je cenimo, dan da je zavolimo; a nakon toga celi život da bismo je zaboravili.

Otvoreno pismo jednog studenta Mašinskog fakulteta u Tuzli. Vjerujem da se na cijelom Balkanu mogu naći studenti koji dijele njegovo mišljenje.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Za autoricu teksta: Ti si pametnica, pismena, rečita i ... jako mi se dopada ovo što si napisala 

Pesmu „Warning“ (Upozorenje) napisala je 1961. godine Dženi Džozef (1932) u svojoj 29. godini. Ova pesma važi za najpopularniju posleratnu pesmu na engleskom govornom području. Mnogi znaju za nju ili za neki njen stih, iako ne znaju ko ju je napisao.


Ova pesma je inspirisala i osnivanje svojevrsnog pokreta starijih dama koje se oblače u ljubičasto i nose crvene šešire – Red Hat Society.

Dženi Džozef, koja danas (leta 2015. godine) ima 83 godine, ne nosi ljubičasto. Kaže da joj grozno stoji. Ali ova dama živi život kao po receptu svoje pesme – ona je svoja, ne sputavaju je predrasude i besmislena pravila.

Jer, iako je ova pesma izuzetno popularna, Dženi nije toliko da bi mogla da živi od poezije. Pa ipak, pisala je i piše. Izdala je desetak zbirki poezije, pripovetki i šest knjiga za decu. Dobijala je nagrade. Istovremeno sa pisanjem, radila je kao reporter, lektor, profesor engleskog, ali je bila i vlasnica paba.

Dženi živi kako želi. Baš kao što je rekla da će raditi u svojoj pesmi. A ljubičasto je samo jedna od boja…

IQ = BROJ CIPELA


Čeznem za tim statusom. Bar jednom dnevno poželim da imam pola vijuge više od kokoške – da ne serem po dvorištu.

Što više znaš, to si glupaviji. Što više čitaš, to pre spoznaš razmere sopstvenog neznanja i nebrazovanja. Što više čuješ, to jače čezneš za slušnim aparatom, koji isključiš kad hoćeš i onda ti ničije gluposti ne mogu dopreti do uma.

Razmišljanje je jedna od najopasnijih i najnezdravijih delatnosti. Tek sada,
posle 40 godina, skontala sam razloge zbog kojih su Tiletova obraćanja narodu uvek počinjala sa pozdravljanjem „radnika, seljaka i POŠTENE inteligencije. Znao čovek da bilo kakvo angažovanje ganglija, izuzev šta će se jesti, popiti, eventualno kresnuti, vodi do subverzivnih stanja. Po sebe ili po druge, svejedno.

Iako su psiholozi i psihijatri odavno anatemisali izraz IQ, smatrajući isti zastarelim, neadekvatnim i ko zna zbog čega još, razloge znaju samo oni, ja ga i dalje svakodnevno i svakonoćno upotrebljavam.

Koliko god se trudila izbeći sve potencijalne uzročnike nerviranja, što znači da ne gledam vesti, ne čitam dnevnu štampu (a tek nedeljnike pogotovo, svi su jako pametni, dok se ne domognu funkcija i onda najednom obole od potpune amnezije), izbegavam reklame, čak ni filmove, pogotovu na domaćim kanalima, ne gledam zbog njih; budući da sam prinuđena biti socijalno biće dopre do mene mnogo toga što mi digne pritisak u to meri da imam osećaj kako bi aparat eksplodirao da ga slučajno pokušam izmeriti.

Poslednjih nekoliko meseci učestalo slušam jadanja samaca, u ubedljivo najvećem broju muškaraca, razvedenih ili udovaca, svejedno.

Dakle, moji poznanici, koji su već dobrano gaze osmu banku, ne prestaju da kuknjaju kako im je teško što su sami, nemaju ujutru sa kim popiti kafu, „ne mogu se ni čestito posvađati“, večeri im prazne, jer im dojadilo da bez publike gledaju TV.....Nemaju sa kim otići na godišnji odmor, praznici im postali mora, jer su mladunci uglavnom negde po belosvetskim nedođijama, dojadilo im da bazaju po jeftinim restoranima, sa hranom za poneti, jer ne možeš skuvati lonac pasulja samo za sebe, željni su da pojedu domaći kolač i domaću žutu supu, sa sve barenim mesom i sosom.

Osim dnevne štampe, ništa ne čitaju. Kažu kako nemaju živaca.

Ni filmove ne gledaju. Emisije, tipa ZNANJE IMANJE, jutarnji program, sve nešto mislim i raznorazne folk i hoćudabudemzvezda budalaštine su im uvek uključene, uz poneku političku talk-show emisiju, gde slušaju kako će već od septembra 2017-e biti mnogo bolje. Cvrc!

Imaju osrednje automobile, stare nekoliko godina, ali u dobrom stanju,nisu baš „Yugoslavi“, mahom OPELI ili RENOI, pod uslovom da još uvek MOGU DA PRODUŽE VOZAČKU DOZVOLU.

Svi žive u svojim stanovima, uglavnom malim, jer takvi stanovi nisu mnogo zahtevni za pospremanje....Imaju uglavnom pristojne penzije, dovoljne da plate račune, normalnu ishranu, poneki odlazak u restoran, bar tri puta nedeljno kafu ili sok u nekom kafiću i obavezne dodatke ishrani, kako bi živeli još barem 50 godina. Od onoga što imaju uštekano, plaćaju česte odlaske u privatne ordinacije, kontrolišu bar jednom u 2 meseca krvnu sliku.... Neće da priznaju, ali opravdano sumnjam da su redovni konzumenti kojekakvih afrodizijaka, jer su svi, ali ponavljam, baš SVI opsednuti redovnim seksom. Ili bar čeznu za njim.

Dakle, svi ispod 40 trebaju drhtati od čežnje da dočekaju tih famoznih 70 i kusur....Da krešu, konačno, kako valja.

I, živeći tako, svi se žale da nikako ne mogu naći ženu svog života.

E, tu smo, konačno.

Natera me u par navrata onaj repati, čije se ime ne izgovara, jer dođe i sam, da pitam kako je moguće da ne mogu naći baš NIKOGA. Pa, toliko mnogo samih žena, nešto iznad šezdeset godina, pristojnog izgleda, deca odrasla pa se više ne mlate sa domaćim zadacima i plaćanjem školarina, čak i stambeno obezbeđenih, u penziji, dakle nisu bez prihoda, pametnih, vole da čitaju, vole da pogledaju dobar film, dobre su domaćice, vredne i štedljive, ostane im para za poneko putovanje, rade su i da izađu ponekad u restoran i da zapevaju.....

Milice mi moje, upustih se u razgovor, bez ikakve zadnje namere, jer nisam u tim godinama, udata sam i status ne mislim da menjam, dok to sama priroda ne učini, a i ne mogu razumeti šta će jednoj takvoj ženi jedan gnjavež i davež, koji neprekidno kuknja, što na život, što na političko stanje, za koje ga baš niko ni ne pita, osim kada ga dave da izađe na izbore, da joj kuknja na išijas, tvrdu stolicu i šuljeve, hipohondar, koji 10 puta dnevno samomeračem meri pritisak i ne kapira da je to jedno lepo dizajnirano govno, koje svaki put daje isti rezultat, a to ih žive pojede.

*********************

Jaaaaoooooj.......Koje su to bile žučne reakcije.....Ne bi gore reagovali ni da sam im tražila 200.000 evrića na zajam, vraćanje kad mogu ili bubreg.

Jesam li ja normalna????!!!!!!! Žena koja je napunila 60 je baba, ma ni to, to je BABETINA!

I onda, nakon što sam u sebi izbrojala do 11262, popila tri smiralgina, čujem KAKVA TO TREBA BITI ŽENA KOJA NJIMA, ŠESTOPOZIVCIMA, SA SKORO PUNIH 8 BANKI ODGOVARA.....

Ništa ispod 1965-og godišta....Zgodna, vitka, doterana, dobro obučena....Plavuša.....

OBAVEZNO mora imati svoj stan, uredan i lepo namešten, u dobrom delu grada, da se preseli kod nje, a svoj da izda i taman pokrije troškove dvojice specijalista kod kojih ide mesečno.

Penzija ne sme biti ispod 60 hiljadarki (dinara, nisu oni neskromni), bez kredita.

Deca, ako ih već ima, mogu proći samo ako su u inostranstvu i tamo, naravno, dobro zarađuju, pa mogu da ulete sa kojom kintom, ako zafali. I ako imaju onu drugu babu da im čuva decu, jer sa dotičnom trebaju samo da putuju i uživaju.

Kuvanje i spremanje treba im biti ne ljubav, slabo je to, OPSESIJA. I da uživaju da to neprekidno rade, naravno, kada nisu zauzete oko pranja i peglanja NJIHOVE odeće i glancanja NJIHOVIH cipela.

Imaju izričitu obavezu da vole sve njihove prijatelje, pardon, da budu pažljive i gostoljubive prema njima, tko da se domaćin može pokazati pred svojim manje srećnim pajtosima ekstra kuvaricom, tankovijastom lepoticom, dok ih ona služi i nutka bar jednom, a poželjno je i dvaput nedeljno. Naravno, klopu i cugu mora sama da isfinansira, njegova se penzija drži na NJEGOVOJ RAČUNU I NJEGOVOJ PLATNOJ KARTICI, za koju joj neće dati PIN kod, dok on njen naravno – zna. Zlu ne trebalo.

Svakako, to se podrazumeva, dotična FAM FATAL mora biti savršeno zdrava.Dozvoljen je nešto povišen pritisak, naravno ponekad, npr.140/85. Ništa proširene vene, reumatizam, osteoparoza, jer kako će moći sve po stanu poraditi, peglati i kuvati ako neki od ekstremiteta ne štima, Teže dijagnoze – uopšte ne dolaze u obzir.

Njegovo mišljenje mora biti i njeno mišljenje! Šta god mislila, neka zaboravi, on valjda zna bolje. Slušanje, uz netremično piljenje u njegove oči, nakon što mu je prinela kaficu i domaće slatko, je obavezno. Od vokabulara ima na raspolaganju „Da“, „Jeste, u pravu si“, „Jao, strašno“ i obavezno „Srećo, kako si ti pametan. Kada si stigao SVE to da naučiš“. Naravno, sve izrečeno umilnim tonom, uz anđeoski smešak na licu.Sklonost ka neograničenom slušanju njegovih monologa se podrazumeva.

Još ako poseduje certifikat ili bar znanje psihoterapeuta, savršeno. Tako će satima i satima moći uživati služeći kao stručni savetnik i slušalac beskonačne kuknjave o onome što je mogao ranije, što je propustio, a hteo je, o glamuroznom životu, kojim je nekada živeo, priče o ženama koje u ginule za njim, a on ih nije hteo, čekao je pravu. Za slučaj da je razveden, idealna nova žena treba da se pripremi za beskonačne tirade o svim zlodelima bivše, kako bi se uzela u pamet i NIKADA se ne ponašala kao ex-wife.

I, naravno, na kraju, izabranica iz snova mora biti majstorica u krevetu, ali fina, bez nekih kurvanjskih fazona....Mora obožavati misionarsku pozu, eventualno ona nekad gore, ako njega bole leđa, a dobro poznavanje oralnog seksa (usmereno prema njemu) je OBAVEZNO. Od tvrdog se dobija rak, u to ona mora čvrsto verovati i posedovati vrhunska znanja maserke iz tajlandskog salona za masažu, kako bi njegov ponos, sa pola ili bez prostate, „podigla iz mrtvih“, a rečenicu „Ljubavi, ne brini, svakom se to dešava;ne nisam doživela, čula sam, biće drugi put sve u redu“ treba uvežbati do savršenstva. U pola noći da je probude, umesto da krikne, treba da izrecituje citirano i onda ponovo zaspi, pod uslovom da i on spava. Ako je budan, onda nežno i ženstveno mora da se privije uz njega, kako bi brže i mirnije zaspao.

Možda sam nešto propustila? Nema veze, setiće se oni uvek još nekog sitnog malog uslova.

Dakle, sa pozicija na kojima su i sa onim čime raspolažu, očekuju sve ove osobine, koje sam nadugačko i naširoko nabrajala. Mislim da mi matematika ide i da sam u pravu kada vidim očitu disproporciju – nesrazmeru između onog što dotični ima, a tu ne mislim samo na materijalna dobra, nego na ličnost u celini i – onim što, po njemu sasvim osnovano, očekuje i traži.

E, upravo iz tih razloga, dok ih slušam, držeći u glavi onu pravničku vagu sa dva tasa, gde je na jednom ono što on ima i nudi,a na dugom ono što bi trebala imati i biti ona, ništa mi ne štima, u toj meri, da me zaboli glava, a želudac krene prema grlu, tada poželim IQ 40.

Kada je to došlo vreme, a da ja, zauzeta svojim preokupacijama nisam makar ni naslutila kako nam se prikrada, da ti moji poznanici i većina njima sličnim sve to smatraju normalnim i da im takve žene, uz njih takve kakvi jesu, pripadaju po nekom prirodnom pravu?Nije problem u njima, već u meni, što smatram nenormalnim i smešnim ono u čemu oni ne vide baš ništa čudno.


Zamišljam srećnu mene, koja bih, umesto što jedem sopstvenu jetru, iseckanu na rezance od muke zbog tuđeg sebičluka, potpunog gubitka realnosti i samokritičnosti, zgađena zbog tuđe narcisoidnosti, nerealnosti i samoživosti,mogla mirno da svakodnevno uživam gledajući sunce ispred mojih prozora, po licu mi ćarlija prolećni povetarac, lete tu negdeu blizini šareni leptirovi i cvrkuću ptičice, dok mi je IQ = broju mojih cipela.

Vera Uzelac....ako neko zeli link ka njenom blogu

[You must be registered and logged in to see this link.]

Alexandar Lambros


srpska Marija Magdalena ... zamisljam veliko platno u maniru Paje Jovanovica il Urosa Predica, smrsala Ceca bez sminke i otegnutim silikonima, kako nadogradnjom pere noge Irineju a Toma NIkolic drzi model Beograda na vodi da ga prinese Hristu uz posredstvo svetog Sisoja koji ga drzi za ruku ... zaokruzena estetika, pravac turbo pravoslavlje kraj 20, pocetak 21. veka ...


[You must be registered and logged in to see this image.]



Ceca: Ja sam našla svoj put, moj put je vera

Manastir Rajinovac u Begaljici bio je mesto susreta patrijarha Irineja i folk pevačice Svetlane Cece Ražnatović.


 U ovom manastiru pored Grocke, Ceca je našla duhovno utočište koje joj je pomoglo u najtežim životnim situacijama.

"Kako sam proveo letnji raspust

Bio je mesec Jul, vruć kao kifla od Mileta pekara iz one raspale socijalne radnje na uglu. Ćale me je probudio veoma rano, negde oko 7 sati, ovim rečima:
"Ustaj konju mali, nisam ti ja mama."
Tako je mene tata budio svaki dan. Uopšte ne znam zašto misli da ja mislim da mi je on mama kad ja imam i mamu posebno. Da vam nastavim priču jer sam nestrpljiv i smara me ovo što sad u školi moram da sedim i pišem ove stvari, a do pre neki dan sam ih doživljavao i da vam pravo kažem, uopšte mi se nije dolazilo u školu.

Ja kad porastem biću nešto drugo… Ugledaću se na tatu koji nije baš u dobrim odnosima sa zakonom ali ništa mu ne fali, ima džipa pa se sve komšinice lože na njega, a da vam kažem, nije uopšte lep.

Mislim da je sve to zbog džipa. Džip je crvene boje što se meni ne dopada ali tata kaže da je mama birala boju i htela je da bude neka romantična nijansa. Ja koliko znam, moja mama uopšte nije romantična. Naprotiv, vrlo je gruba i besna osoba.

Često me bije po glavi onako da me boli, a neretko oštemuje i tatu koji ne sme da joj vrati. Stalno mu preti kako će da mu digne u vazduh džipa ako nastavi da gleda jednu mladu komšinicu, a preti mu i da u podrumu već ima neki dinamit i da samo čeka da joj prekipi.
Moja mama ima tešku ruku, kako to tata ume da kaže. Nije ni njemu svejedno kada mu lupi šljagu, a mama to naziva ljubav. Zamislite tek kako mene onda boli. Jednom me ošašavila levom rukom da mi je uvo zujalo 6 sati. Mislio sam da čujem neke komarce kako lete oko moje glave. Tu šljagu sam dobio jer sam pojeo pola kile pirinča jer me je drug Marko ubedio da od toga raste piša, ali sve što je poraslo je bila moja glava.
Neću više nikad da jedem pirinač. To je za Kineze. Neka njih boli glava. Zaboravio sam i koja je bila tema, a pošto sam vam svašta rekao o mojim roditeljima, očekujem debele batine za to kad oni saznaju za ovaj pismeni zadatak. Molim vas nemojte da mi date keca jer ću onda da dobijem duple batine.

Hvala unapred."

Možda ne umem da pišem tugu, ali znam da je preživim.
Preživeo sam mnoge tuge. Pobede su me pobedile, porazi me porazili, a i promašaji me nisu promašivali.
Nisam kockar, ali gubio sam. Nisam pijanac, ali bio sam opijen bezbroj puta.
Nisam budala, ali pravili su me budalom.
Najviše problema imao sam sa snovima.
Sanjao sam jednu ženu, a budio se kraj druge, treće i ko zna koje sve. Ne kažem da ih nisam voleo, naravno da jesam.
Ja imam ljubavi za pola sveta, a da nemam za tih par žena koje su mi dale deo sebe?
Dobro, dao sam i ja njima dobar deo sebe, dao im deo ovog života, nije to mala stvar.
Ipak, život je samo jedan i nema ništa vrednije nego da damo nekom komad tog vremena koje smo dobili na raspolaganje.
Sva nedostajanja sam zaslužio, zavist takođe.
Doduše, obično nam najviše nedostaju oni koji nisu vredni nedostajanja, ali to je samo jedna od bezbroj nepravdi koje se dešavaju kao po nekom nepisanom pravilu.
Nego da se vratim na snove. Drago mi je što mi se neki snovi još nisu ostvarili.
Zaista jeste.
Ovako, još imam čemu da se radujem i da se nadam sa svakim novim danom koji dolazi.
Bitna stvar je imati kraj sebe osobu kraj koje nikada nećete prestati sanjati.
I bar jedan san koji će biti takav san da se njeni snovi ostvare.
Možda ne umem da pišem tuge ili možda ne želim da ih napišem zbog vas.
Meni te tuge više ništa ne mogu, ja sam svaku od njih tugovao onoliko koliko im sleduje i više me rastužiti ne mogu, ali vas mogu, ne poznajete se i zato bolje da vas ne upoznajem.
A i jednostavno, tuga nije moj stil. Snovi jesu i snove možemo podeliti, ko zna, možda i sanjamo iste.
Vidimo se u njima, ko zna, nekad, možda...
Igor Čobanović

Вишестраначје - Дино Дак, Разбибрига, 7. фебруар 2014.
ZORAN D RISTIĆ·СРЕДА 7. ОКТОБАР 2015.

Господин Дане је пијуцкао шприцер у омиљеној кафани и размишљао. Очигледно је био задовољан радом својих можданих вијуга, јер му благ осмех није силазио с лица. Схватио је да је дошло време промена и да је куцнуо час за унутрашњим реформама. Мада никад није био члан ниједне странке ( чак ни оне која је некад давно била једина ), одлучио се за одлучујући заокрет.
Пријатељ га је препоручио владајућој странци. Дане се лепо снашао и већ после три месеца успео да се убаци у два управна и један надзорни одбор. Жену је уписао у странку коалиционог партнера. Госпођа Данка, уредна, добро држећа, била је предодређена за успех. Постала је директор Агенције у којој су углавном радиле супруге познатих полтичара, и још увек јој добро иде.
Ћерка је остала без посла, па је сад, захваљујући већ озбиљним везама родитеља, постала члан једне мање странке, али странке која је увек била уз оне на власти. И као што сви имамо права да бирамо свог посланика, свог лекара, свог месара, свог водинсталатера, тако је млађана Тања добила прилику да бира посао у неком министарству. А син? Он је одавно чезнуо да отвори сопствену фирму. Промућурни отац Дане одвео га је у једну опозициону странку. Нису ни они тикве без корена. И ни пет, ни шест ( хиљада евра ), завршише му они све папире, и момак већ има своју компанију која добија сталне послове и остварује профит.
Данас, господин Дане у својој омиљеној кафаници поново пијуцка, али још срећнији и испуњенији. Задовољан што је на време упознао све вредности и предности вишепартијског система.

Ovo je mjesto za tekstove koji su nam se svidjeli...ovaj nije ni malo lijep...nego je jadan,tuzan....surovo istinit

"KULTURA,MANIRI,OSEĆANJA???!!!!!JE*EM VAM BAŠ MATER!
Pekara, prepuna, čekam na red, ljudi se vraćaju sa posla, deca iz škole, podjednako ubijeni u pojam, podjednako svesni samo momenta kad im se piša i kad su gladni. U jednom trenutku ulazi baka, prebira po torbi, vadi kesu, u kesi sitnina, dinar dva, broji, ozarenog lica, jer shvata da za to nešto ima novca, LJUBAZNO zamoli prodavačicu da joj odgovori na pitanje: “Imate li možda danas,izvinite?”,prodavačica odgovara da nema tog nečeg. Svi ćute, niko se ne pita šta li traži. Nikoga ne zanima, pobogu, došla je u pekaru po hranu ne po drogu, i to sa crkavicom! Baka kreće ka vratima i kaže”Hvala Vam, možda je negde ostalo”. Pitam prodavačicu šta je Gospođa htela, a ona mi kaže:”Bajat hleb, jeftiniji je bajat”. U šoku sam, 20 jebenih dinara se u ko zna koliko kuća skuplja, za koricu hleba i to nikoga ne zanima!!!!!!!!!!! Neki dečaci se smeju, šatro-gospođe se zgražavaju, gmaz se sklanja kao da je žena gubava, ali ta žena nije samo običan siromašni stanovnik Valjeva, ona je DOSTOJANSTVENA, vredna svakog poštovanja, ZAŠTO? Zato što sam izašla za njom da je zamolim da joj kupim svež hleb a ona to nije želela, zato što se raspravljam sa njom 20 minuta i ubeđujem da ja to zaista želim i ona postiđeno pristaje, ALI mi traži adresu ili mesto gde će, kad skupi još 20 dinara, mi vratiti novac jer mi možda zatreba!!! Kupujem hleb, izlazim i ona plače i moli me da oprostim što nema i gura mi 20 dinara u džep, dok preko puta nas, valjevska kurvetina, gleda sa visine ženu koja može da je nauči šta je ČOVEK NEUKALJANOG OBRAZA jer se za hleb nije jebala, jer nije prosila, jer je htela pošteno da plati svoje osnovne potrebe! Dalje neću reći kako je prošla poznata droljetina…
Jedva čekam dan kada ću otići odavde, jer uz ovakvo okruženje i manjak živaca vrlo lako ljudi mogu da zaglave zatvor,ni zbog čega! Nego,šta je poenta…
Gospođa baka me uhvatila za ruku, stegla i nakon toga zagrlila, i ja sam srećna zbog toga, i takvi trenuci u životu mi daju snage ne da ne budem nezainteresovana za ono što se oko mene dešava nego da uvek imam čak i mikro-plan kako sistematski uništavati idiote."

ali ipak u njemu ima onoga sto se zove ljubav...........vecina ce reci samilost, sazaljenje..........ali za mene je to ljubav ...........ljubav ima razne oblike i pokazuje se na milion nacina............

skidam kapu toj zeni koja nije masa bez spasa............na zalost puno je vise onih koji imaju dostojanstvo a uporni raritet, ali svejedno su tu negde oko nas.................postoje

Ženiš se pre tridesete, jer tako treba.
Normalan si.
Imaš dvoje dece.
Diplomu.
Posao.
Račune za struju.
Račune za telefon.
Letovanje od deset dana.
Možda 15.
Escape weekend u Beč.
Plus zdravstveno osiguranje.
Plus životno osiguranje.
Penzijsko osiguranje.
Račune za grejanje.
Žuriš kući iz kancelarije.
Danas je nedelja.
Vodiš ljubav svake druge nedelje.
Sa ugašenim svetlom.
Mirno.
Misionarski.
Nekada i četvrtkom kada ti otkaže psihijatar.
Budi normalan.
Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuva boraniju.
Odustao si od sna da gajiš pčele.
I od toga da se često smeješ.
Ideš u teretanu, jer tako treba.
Voziš se u koloni.
Nikada ne pretičeš.
Nešto ne umeš više da voliš.
Želeo bi.
Kasnije i to nestaje.
Lažeš da si dobro.
Lažeš da se smeješ.
Lažeš.
Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči.
Na celom gramofonu.
Pušiš krišom.
Psuješ vozače.
Psuješ pešake.
Psuješ bicikliste.
Psuješ komšije.
Psuješ ženu.
Psuješ decu.
Psuješ Boga.
Psuješ život.
Računi, računi, računi.
Imaš previše bora.
Imaš par godina u inostranstvu.
Neka bežanja od sebe stvarnog.
Opiješ se nekada
Nikad sam.
Sa društvom.
Jer tako treba.
Pevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni.
U avgustu otplaćuješ kredit.
Imaš 20 godina više.
Čekaš lift.
Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.
Čekaš u banci.
Čekaš da ti žena ponovo kaže "volim te".
Čekaš da je opet zavoliš.Čekaš leto.
Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku.
Čekaš da oženiš sina.
Čekaš da se penzionišeš.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš svetla vremena.
Čekaš bolje sutra
Da budeš srećan.

Izuj se.

Hodaj bos.
Tada smeš da hodaš i po travi.
Kupaj se dok sviće.
Pričaj o stvarima koje voliš.
Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh.
Odlepićeš je sa plafona, ne brini.
Nauči da razbijaš jaje jednom rukom.Igraj se u supermarketu uslužnom kasom, to je blagodet.
Ljuljaj se u tri ujutru.
Naruči 5 kugli sladoleda.

Nasmej se upozorenju ‚‚samo za decu‚"Prođi ispod prskalica u parku!
Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.
Baci kap, dve vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini (ako nemaš ‚‚senzor vrata" blizu kuće)
Šetaj pored reke.
Gurni prst u reku, nećeš ostati bez njega.
Vodi ljubav.
Ujutru.
U podne.
U sumrak.
Uveče.
U dva.
U tri ne možeš, tada ideš da se ljuljaš.
Vodi ljubav stalno.
Svuda.
I ne sa svakim.
Nikako ne sa svakim.
Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu URADI to.
Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je.
Slikaj - sa njom.
Ili njim.
Okačite sliku iznad kamina.
Neka vas svi gosti uvek pitaju čija je slika.
Zagonetno se smešite.
Držite se za ruke ispod stola.
Pomazi je po stomaku gde je remek delo vaše slikarske tehnike.
Ljubi.
Grli.
Golicaj.
Pleši.
Praštaj.
Maštaj.
Putuj.
Ne propusti pravljenje figurica od plastelina - kako kaže divna Dženita iz Tuzle - bez prijatelja da ga upotpune ovaj spisak i ne vredi mnogo, još je bolje kada su prijatelji ovako maštoviti
Ne propusti prvi jorgovan.
Ni poslednje lubenice.
I to da se umažeš jogurtom.
Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.
Smej se.
Mnogo se smej.
I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav.
Više bole krivi putevi u životu.
Pravi musaku.
Pravi porodični turnir u kartama.
Čitaj ceo vikend.
Pokisni.
Slušaj muziku rizičnih decibela.
Okreči sobu u žuto.
Pevaj, ako tako osećaš.
Plači, ako tako osećaš.

Kupi šator.
Najveći u radnji.I opremu za kampovanje.
Slaži slagalice.
Zovi redovno roditelje, jer tako želiš.
Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano (osim ako imaš visok pritisak, onda samo prazan slanik tresi iznad jela, videćeš da će postati slano samo od sebe)Mmm... ipak nemoj cipelama na kauč

NE zaboravljaj prijatelje.
Ne zaboravljaj stvari po ‚‚džepovima", tu su neke važne sitnice.
Stavi malo više pene u kupku.
Uuu, i pravi balončiće.
Pričaj "po starinski".
Nemoj baš UVEK kakiti o tome da zapravo, kada vidimo dve duge postoji samo jedna duga, a da je druga njena refleksija i da je to obmana našeg oka i uma.
Nekada se samo obmani ( Uh, kako bi mi ovde, umesto samo legla neka psovka, iako ne treba psovati ) Zato ispravka – Nekada se samo jebeno obmani i uživaj u dve duge!
Pričaj o stvarima koje voliš.
Pričaj o ljudima koje voliš.
Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan.
Nije teško voleti.
Pričaj i o stvarima koje te muče.
Pričaj.I slušaj.
Budi brižan i samilostan.
Pomoli se onda kada iskreno osećaš.
Neguj ljubav.
Govori MI, umesto Ja.
NE beži od sebe.Ne plaši se.
Lep si i nasmejan i namršten.
Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari.
Izgradi u sebi, ne oko sebe.
Zasadi hektar kalemljenih trešanja.
I praske, ako tako želiš.
Donesi joj seme za nanu i origano sa službenog puta.
Čekaj, pa ti nemaš službeni put.
Postao si ono što želiš.
Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi.
Budi kreativan, NIŠTA NIJE GLUPO ako je namera prava.
Oboji svoj svet.

-Jovana Bajagić.

Da UMEM...ja bih to ovako napisao.

DIRKA
by Igor Karanov

Ima onaj osećaj prema drugoj osobi kad ne znaš da li te boli ili ti je milo, da li više voliš nju ili sebe što si s njom, da li bi plakao ili urlao od smeha. Kad moraš i da se svađaš i da je zagrliš. Kad je ona negde, a ti bi samo da je tu. Onaj osećaj pre nego što se poljubite i odeća nestane, ili kad je neko od vas plakao. Osećaj koji tera čoveka da nešto pokvari da bi popravio. Za taj osećaj postoji poseban organ. Dirka. Tako ja zovem onu resu na srcu koja kad se pipne nekom rečju ili gestom, čovek oseća ljubav i strast. Ne zato što je crna ili bela, niti zato što proizvodi zvuk, mada ume da ga proizvede, već zato što se dira. Kao što postoje receptori za razne hemije po telu, serotonin, sladak ukus ili alkohol, ovo je receptor za život. A život je kad si živ, kaže Bajaga.

Dirka je moj organ ljubavi, kao što je to kod nekog mozak, kod nekog prepone. I nalazi se tačno između mozga i prepona. Ne kažem da drugi ljudi imaju dirku, niti da je nemaju. Jer ljubav je kao otisak prsta, svaka je drugačija. Neko smatra da voli, neko se potpuno predaje onom pored koga se oseća sigurno, neko je lud za onim s kojim se nikad ne oseća sigurno, neko traži sličnog sebi, neko potpuno suprotnog. Neko se zaljubljuje u snagu, neko u ranjivost i krhkost. Neko voli mesnatu dušu, neko mesnatu zadnjicu. Meni su lično te definicije sulude jer me uvek podsećaju na trgovinu. Čim nekom nešto treba, čim neko nešto očekuje i traži, to je računica, a ne ljubav. Za mene. Za mnoge druge nije tako.

Iako ne verujem u ljubav u kojoj je nekom nešto potrebno i neko nešto očekuje, dirka me demantuje. Ona bi da se dira. Uvek. Adiktivna sam priroda i kao što je neko zavisnik od droge, alkohola ili kocke, ja sam zavisan od diranja dirke. Svaki put kad se neko čudio kako to ja tako jako volim a onda se dvaput razvedem u trenu okrenuvši leđa i zaboravivši sve, čudio sam se i ja, dok nisam pronašao dirku. Kad prestane da se dirka, ona stvara prvo nemir, pa teskobu, pa nezaustavljivu potrebu da se lanci pokidaju, rešetke polome i da se juri prostranstvima. I da se voli neko ko dirka dirku.

Kako se dira dirka? Nije ni komplikovano, ni naporno, ni misteriozno. Samo svaki dan što češće treba pokrenuti misli prema onome zbog čega sam s onim koga volim. Dodirnuti nečiju dirku i pustiti da tvoja dirka bude dodirnuta. Ona se dodiruje ludostima, iracionalnim strahovima, očiglednom željom, ljubomorom, onim rečima i pogledima koji kidaju gaćice. Ono kad te ona iznenada pljesne po zadnjici iako si mator konj, kad te pita jel ti se sviđa koleginica s posla, kad ti, dok sviraš gitaru, ne gleda u šake nego u usta, kad te uhvati kako joj u redu u marketu posmatraš vrat ili prepone, kad se kliberi pošto si joj poneo torbu sa laptopom od kola do stana kao da joj nosiš školsku torbu do kuće i još mnogo toga. Jer život je kad si živ. I kad se koža nabora i tela omlohave, dirka će i dalje biti u punoj snazi. Znam to zato što je moje srce strahovito staro, a dirka je još uvek mlada, zategnuta kao struna, i naiskap pije Jelenine duge prste koji na njoj sviraju celu ovu simfoniju.

Ubi...Dirka!
Tačka!

Sibila_ ::

Ubi...Dirka!
Tačka!

Manijak manijački!

brdski-

PRAVDA ZA SLANINU
Mirjana Bobić Mojsilović

Bajka za ljubitelje plodova tora, izgleda da se bliži svom strašnom kraju:
Pre nekoliko dana svetske medije preplavila je najnovija kampanja, koju je inicirala Svetska Zdravstvena Organizacija, i koju su oberučke prihvatli i kod nas: naime, saopšteno je da su slanina, šunka i dimljeno meso, kancerogene namirnice. Kampanju je, pogađate, prvo počela da forsira britanska štampa, ona ista koja je ceo svet onomad ubeđivala da Sadam Husein ima hemijsko i biološko oružje i da je napad na Irak opravdan.

Kako bilo da bilo, domaći medji se ovih dana utrkuju da nam objasne kako je vekovna hrana i lek naših predaka, u stvari štetna za zdravlje, jer je tako odlučila SZO, pa se pitam nije li to ona ista organizacija koja je svet plašila nepostojećim pandemijama i uvaljivala siromašnim zemljama milione bespotrebnih, a najčešće štetnih vakcina?

Briga za slaninu je briga za slobodu. Pošto, ovih dana, Otadžbina se brani za stolom! Jer, kako izgleda, namerili su da nam zabrane slaninu, a kad tako počne, logično je pomisliti da je sledeći dogadjaj- da nam jave da se u deset uveče gasi svetlo.

Mislim, radi se o super kontroli, i ja to ne mogu da podnesem. Treba da tražimo pravdu za slaninu, pa sam u to ime napisala nekoliko parola:

Kad pomislim na čvarci, podiđu me žmarci.
To su sve globalističke varke: Stanimo uspravno I odbranimo čvarke!
Moje prase, moj šampion!
„Zlatiborac, pitaj Taru
što diraju srpsku čvaru?
Tara njemu odgovarak
nepobediv naš je čvarak.“
Na sred svake ulice da pustimo mangulice?
Čega da se stide i zašto da ćute, sve te prelepe suve pršute?
Svi, marš na MEK!
Ne stojmo ćutke! Odbranimo butke!
Ne zatvarajmo kapke: oduzeće nam i svinjske papke!
U tunelu u sred mraka sija zvezda od čvaraka.
Sarma je naša karma! Odbranimo i sarmu!
Morbidna globalistička faseta: hoće da nam otmu i Tri praseta.
Ovo je složena ideološka rečenica a u pitanju je samo jedna reč: pečenica!
U ime sevapa, setimo se i ćevapa!
Pod izgovorom da nam čuvaju zdravlje i glave, zabraniće nam uskoro i slave!
Kad udare na podvarak, biće kasno, da se živi slobodno i slasno.
Parola budućnosti, pod pokroviteljstvom SZO: BIG MEK je Najbolji lek!
U tom smislu, ne smeši nam se vesela budućnost: Ljute papričice više neće smeti da se peku, pošto je nehumano peći ih dok su žive.
Tucana paprika se zabranjuje, ubuduće, zbog pornografskog diskursa.
Na svakom novom šporetu stajaće nalepnica ZABRANJENO KRČKANJE!
Pekari koji prave burek, đevrek i kifle, smatraće se reakcionarnim elementima i biće hapšeni, a tost hleb će morati da se jede.
Spisak slobodno dopuniti shodno inspiraciji.

OTVORENO PISMO SVETSKOJ ZDRAVSTVENOJ ORGANIZACIJI
Draga SZO, ovo pišem u ime većine Srba, i moram da izrazim naše veliko razočaranje u Vaš skorašnji pronalazak.
Naime, znate da govorim o tome da ste NAVODNO ustanovili da slanina i kobaje i još neko pečeno meso izazivaju rak, i osećam se dužnim da vam u ime ovog napaćenog naroda kažem da se sa svojim zaključkom terate u tri lepe pičke materine i da žvaćete neki GMO u ćošku.
Mi GMO hranu ne gajimo, kod nas je sve organsko, ne zaboravite da imamo prase na mestu jednog ministra, to ni jedna država nema. Plus, toliko seru po nama da nije ni čudo što ovde sve uspeva, opšte je poznato da su govna najbolje đubrivo.
Mi smo bre narod kome su sve uzeli - kolevku države, dostojanstvo, pravo na slobodu govora, normalan život, ali bojim se da je ovo kap koja će preliti čašu.
MOžete da nam zabranite da izlazimo iz države, možete da nas ogradite kao Mađari, možete da nam oduzmete i plate i penzije, ali dve stvari ne možete Srbinu da zabranite - da peče rakiju, i da jede slaninu i pečenje.
Tako da, više ne tako draga SZO, ja bih Vas zamolio da ubuduće svoje mišljenje zadržite za sebe, ili ga izložite nekome koga zabole kurac za isto, jer nama za Vas i Vaše nalaze šište mošnice kao Vulinova glava na promaji.
Idemo mi sad da bacimo neku slaninisu na roštilj, a Vama i Vašima želimo puno srećče i zdravlja u žvakanju đumbira i ostatku zdravog života.
Nas izuzmite i ostavite na miru, jedino što može nas da uništi smo mi sami.
Nemanja Cvijetić, s nepoštovanjem.

Žao mi je što ne umem ovako...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ljubinka je za svaki respekt. Piše britko, bez dlake na jeziku, pogađa suštinu i brani dostojanstvo profesije u svakom tekstu!

Izgore internet. Desila se još jedna tragedija u Francuskoj. Još jedna tragedija u Parizu.
Da li mi je žao? Pobogu, naravno!!
Pariz sam, srećom po moju viziju o čovečanstvu, posetio više puta. Uvek poslom. Ali bilo je takođe uvek vremena nešto fascinantno da se vidi. Možda najlepši grad na svetu.
Pamtim ga kao samu zaljubljenost u život. Kao najukusniji slatkiš. Kao prašnjavu knjigu koju sam godinama tražio da je iz jednog daha pročitam. Kao sve ono zbog čega sam ponosan na ljude koji su na prvom mestu to - ljudi.
Događaji ovog tipa su previše kompleksni da bi se objasnili sa par reči na fejsbuku. Ili bilo gde. Znaju oni koji odlučuju šta rade, i to vrlo dobro.
Mene fascinira kako se svaki put mi Srbi iznova podelimo. Na vas koji lepite francuske zastave, i na nas koji to ne radimo. (S tim da se i mi koji to ne radimo delimo na još xy podgrupa zašto, nismo baš svi u fazonu: "E neka im!...")
Kao i obično, mislim da se zdravorazumna logika nalazi na sredini. Između svih vas. Čeka da je neko primeti. Maše, doziva, vapi! Ali ne, lakše je i voleti, i mrzeti, nego razmišljati.
Vi koji ste se brže-bolje ofarbali u note Marseljeze, izazivate u meni mučninu, i povraćanje. Iz vrlo jednostavnog razloga - jer smatram da ste licemerni, i to onako baš (sa izuzetkom onih koji su i inače blisko povezani sa FR). Ne znam sa kojim pravom namećete bilo kome vaše lažne empatije, i neviđeno razumevanje, kad koliko prekjuče niste pojma imali koliko je ljudi ubijeno u nekim drugim zemljama. Na neki drugačiji teroristički način. Niste znali, i nije vas zanimalo. Nego plačete kad vam mediji kažu da to radite. Isto kao i #JeSuisCharlie. Lepo sam i tada rekao #JeSuisKurac. Ali Charlie nisam.
Vi koji se pozivate na sveto SRBstvo, Božiju kaznu, hrišćansku pravdu, itd...pa niste ni vi daleko, nego sam se već ispovraćao od zastavlija, pa mi nije ništa ostalo za vas.
Nevine žrtve su uvek nevine žrtve!! Ako vam je žao Sirijaca, Egipćana, Iračana, pa i nas Srba, kako vam onda nije žao ovih jadnika od sinoć?? Nečije majke danas suze liju, isto kao ne tako davno naše! Neka su deca bez roditelja ostala...i tako dalje.
Svaka duša koja hoda ovom planetom je bitnija, važnija, i vrednija od bilo koje ideologije, filozofije ili religije. Svi mi imamo jednaka prava na život!
To je ono u šta ja verujem.
Činjenica jeste, i to stvarno više nego očigledna, da je francuska kolonijalistička politika dovela do stvaranja određene doze neprijatelja sopstvenom narodu.
Činjenica je da oni kao pripadnici zločinačke organizacije NATO učestvuju u zlodelima širom planete.
Ali isto toliko je činjenica da bi svi mi, da smo Francuzi, živeli svoj život, i ne bismo želeli da nas raznesu bombe ili kalašnjikovi.
Ne može se baviti posledicom, a ne uzrokom, i očekivati napredak. Samo i isključivo detaljno utvrđivanje uzroka, i svesno insistiranje na ispravljanju pogrešnih poteza, može dovesti do progresa. Ovako se vrtimo u krug. NATO ubija po svetu, ostale zabole, onda malo terorizma podgreje vatru, NATO nastavi da seje smrt, i tako u krug. Francuski predsednik je (NARAVNO) odmah izjavio kako će maksimalno pojačati rat protiv terorizma. Jer, kao što smo videli rat, smrt i beda sa sobom donose mir, cveće i leptire. Al' uz kurac!
Mislim da je jako važno da se misli svojom glavom. I da se ne dozvole nikakve manipulacije.
Ako ste zaboravili "pravdu" kojom su nas zasuli '99., onda treba da se lečite, i to pod hitno.
Ako niste zaboravili, jasno vam je da isto to rade gde god im zatreba. A šta je par stotina jadnika, u odnosu na interese jedne imperije? Nikada to nije bilo vredno pomena. Pa nije ni danas. E ti jadnici su juče bili Jean i Pierre, a ne tako davno Jovan i Pera. A meni je iskreno žao svih ljudi koji svojim životom plaćaju bolesne ambicije iskompleksiranih šupaka koji vode kolo.
Neka je laka crna zemlja svim nevinim žrtvama.
A nama Srbima neka su u pomoći i Isus Hrist, i Muhamed, i Mojsije, i Buda. Jer rezonujemo kao deca u osnovnoj školi, sve zaboravljamo, ne zanima nas ako nije ispred naših vrata, a opet plačemo i brinemo kad nam CNN kaže da bi trebalo.
Mi smo jedna velika hipnotisana gomila.

Nikola Demonja Jr.

KESIC:

U istom tv studiju na 22. spratu "Beograđanke", odakle je nekada Đoko vodio i uređivao jutarnji program, a u okviru koga sam i ja "obrađivao" svoje pacijente, sedeo je pre neko veče kao gost pacijent nove generacije - glavni urednik Informera Dragan J. Vučićević.
Reč je o naizgled klasičnom slučaju: samo on vidi nešto što niko drugi ne vidi, ne govori doduše o sudnjem danu, nego o državnom udaru i ne spominje savez komšija, već zločinačko udruživanje u "mafijašku hobotnicu, sa ciljem političkog, pa i fizičkog uništenja premijera [Srbije Aleksandra] Vučića".
Njegova televizijska turneja (tog jutra isto je pričao i na tv Pink) ima za cilj da odgovori premijera od službenog puta u Kinu ("ako odeš, ti si budala"), jer navodno, čim on bude otišao, zlotvori će izvršiti državni udar. Pažljiviji pratioci medijskih prilika primetiće da je dotični i pre godinu dana (28. oktobra 2014.) u jutarnjem programu Pinka govorio o "produženom državnom udaru, koga niko nije svestan, a upravo se dešava".
Samo prezir
Ne treba da naglašavam da, kako tog prošlogodišnjeg udara - ni u toku samog udara, a ni posle udara - niko nije bio svestan, tako ni ovaj aktuelni udar, bar za sada, niko sem gospodina Vučićevića ne oseća. Ipak, nije gospodin Vučićević klasičan pacijent. On svoje sumanute teorije iznosi na televizijama koje su izrazito prorežimske i u svojim novinama, poznatijim kao "službeni glasnik vladajuće stranke". Naivno je verovati da se u tim medijima išta radi bez, makar i prećutnog, aminovanja, ako ne i direktne instrukcije vlasti.
Ali, onda se postavlja pitanje - ako Vučićević nije pacijent, već glasnogovornik, i ako uredno, periodično podizanje tenzije u državi nije njegovo puko ludilo, već budalaština sa svrhom, šta nam to vlast ovim poručuje?
Bilo bi tako lepo verovati da je "kolega" samo pacijent. Možda bih onda, poput onih mojih dragih pacijenata, i za njega imao simpatije. A ovako, prezir je sve što osećam. I, možda, mrva olakšanja što moj prvi i najdraži urednik ne mora da gleda ko mu sedi u studiju na vrhu "Beograđanke".
Izvor: Al Jazeera

Ljubavno pismo jednog Vranjanca
Draga moja neprežaljena Marijke, muka me je naterala da ti napisem ovoj pismo s´s iskreni reci. Uzedo plajvaz, zaoštri ga na bickiju, lizna ga, a iz srce i iz glavu potekoše osećanja kroz plajvaz pravo na ovuj artiju, malko je doduše mrsna artija, jerbo tatko mi u njuma mota doručak, kad pođe na rabotu. Kad jutre ne nađe artiju ima kuću na glavu da obrne. Ali ja sam gu eve žrtvovaja za tebe, da ti iskažem moja duboka osećanja, a počistu artiju u kuću nemamo.Eve, nešto me strecna prs na desnu nogu, onoj malecko pršče, pa se seti kako smo prošlu nedelju bili na komšisku svadbu, pa k`d me ti nagazi s´s štiklu na onoj malecko pršče na koje već nekolko godine imam kurje oko, svitke mi požoše na oči, a ono prosto mi beše milo, što me nagazi. Da beše neki drugi, utepaja bi ga kako kuče u lojze, al ti me t`koj nežno otpasa, da sam posle tri d`na krivija, ja krivim, a ono milo mi , a i pršče neje više kako je nekad bilo, nadulo se kao burilo pa čuvaj bože, ne mogu ni cipelu da obujem, kao i ono ti se raduje.Ne znam zašto juče ne dođe u Trandafilsku bašču, kako sam ti poručija, pa da izedemo zajedno lubenicu što sam gu njeknja ukraja na pijac, ako i jutre ne dodješ moram sam da gu izedem, jer bo će skape, a zašto posle na primer pretrpe onolki stra dok sam gu kraja da ide u provaliju, a voleja sam da dodješ i ti, da ti otkršim najbolji ražnj, pa kad gu zacapamo, a voda ni teči niz bradu, iijjjjj.Trebala si mori da dodješ Marijke, ovakoj tužno mi beše bez tebe, dok sam te čekaja, dremaja sam k´ako buva na kuče, obesija sam bija ulj kako star pet`l, pa gledam u mesec, a on se iscerija na mene, pa mi doodeše da ga tresnem da mu svitke iskočiv, ko na mene k`d me ti s`s štiklu nagazi na kurje oko, mislim na onaj malečak prs, pa se seti što mi je mesec kriv što ja imam npr. kurje oko . Seti se na naš sastanak od prošli put, mesec ti beše osvetlija lice i grudi, a ja te od radost cuvna u obraz, a ono puče k`ko flasa od kiselu vodu, k`d se otvara onakoj pa `k. A ti uštrepta kako magarica u trnje, a obrazi ti rustiv crveni kako bulke u žito.E moja Marijke, mori Marijk, mnogo ti me seksualno utepuješ ti mene, dodji mori jutre da nemaš oči, što si takva, ja znam da je tatko ti ljut na mene, pa kad prođe pokraj mene izbulji oči kako žaba u palamudu, a što sam ja kriv, na primer što on neje mogja da proda vašu krivu kobilu na pijac. Marijke mnogo si mi falična cel noc mislim na tebe, pa odim po kuću kako samovila, pre neku noć ili d`n takoj šetam po kuću a ono t`mnina pa k`d se spna od tronošku sve sam nos ogruljija od zid, a na oko ovolika m`snica. Majka mi je dva d`na turala na oko i na nos kromid da izvuče utepotinu, lego t`koj sas kromid pa se mislim majku mu što ti je ljubav, čovek moze glavu da izgubi, ali ne mi je bilo žal. Ima mnogo toj još da ti kazujem, moje ljubavne muke što ne može na ovuj artiju da stanev, da nemaš oči doži jutre na naše staro mesto u Trandafisku bašču.Kad se kuče uz drvo kačuje povuci ga za rep, pa ako počne da vije toj ti moje srce kroz kučeško vijenje ljubav poručuje. Tvoj zauvek i zanavek NIKODIJA!Eh što ti je ljubav, od ovakvu ljubav i konj lipcuje, a ne čovek.

Goran Milic

Sada me je jedna tv emisija podsjetila na drugara iz trećeg razreda osnovne.. Taj dečko često je na najlakša pitanja odgovarao čudno, atipično:
- Koji mjesec u godini ima 28 dana?
- Svi - rekao bi Ivan.
- Hajde Ivane, ne blesavi se - namrštio bi se profesor. Znaš li ti koliko su dva i dva?
- Dvadesetidva - odgovorio bi Ivan s pogledom između lukavog i normalnog.
Koliko se sjećam, većina u razredu je mislila da je Ivan otkačen, čak pomalo i glup.Profesor se vidno ljutio.
Kasnije, kada sam postao tv dopisnik iz New Yorka, pitao sam jednog američkog nastavnika kako bi on reagirao na Ivanove odgovore..
- Pustio bih da odgovara. A u fus noti uz ocjenu dopisao bih "posebno inovativan, uputiti ga da kombinira rutinske odgovore s urođenom inventivnošću".
Ivan je završio u Americi i kada smo se čuli, 1980-te, već je bio profesor na Institutu za nuklearnu fiziku u Kaliforniji.
Kod nas je inventivnost u školi bila opasna pojava. U najmanju ruku riskirao si pogrdan nadimak koji bi te pratio cijeloga života.
Zato se za svaki slučaj većina drži štreberskog pristupa. Da se slučajno ne "provali".
Mnogi tako nastave kroz život.

Pismo tek rođenoj deci

Autor Čedomir Petrović

Kada dođu verski praznici i noći u kojima slavimo rođenja onih u koje verujemo ili ne, rodiće se mnogo dece i kod nas i u svetu. Znam da ste još mali ali ostaviću svakom po jedno pisamce kraj uzglavlja i možda će nešto ostati, negde daleko u pameti.

Kada sam pošao u školu, pesmicu koju nisam dobro naučio toga dana stavljao sam ispod jastuka i sanjao cele noći. Ujutru su mi stihovi sami dolazili.

Vi ste sada svi isti, i to su jedini trenuci u vašim životima kada će to biti tako. Imate iste krevete, neko ima malo više grama, neko centimetara manje. Neko ima malo više kosice. Ali, ste svi prepovijeni kao “kifle”.

Nečija mama ima više mleka, a neko se već sada susreće sa nestašicom tog artikla. Razlike će, na žalost, početi da se javljaju već pri vašem izlasku iz porodilišta. Neko će otići svojoj kući gradskim saobraćajnim, neko taksijem, nekog će mama i tata nositi pešice, čvrsto privijajući na grudi, štiteći ga od vetra i hladnoće, a nekog će ispred privatne bolnice u kojima se porođaj plaća parama koje vaši roditelji ne mogu ni da zamisle, čekati velika crna limuzina. Šofer će vam otvoriti vrata i od tada će se sva vrata otvarati pred vama, pa i ona poslednja, Rajska vrata, ukoliko u toku života budete dobro “podmazivali” crkvu i popove.

Razliku ćete uočiti i pri prvom upoznavanju vašeg novog doma. Neko će spavati u krevetu u kome su pre njega već spavali njegova braća i sestre. Neko će usled nestašice prostora spavati između mame i tate, neko u svom novom krevecu, kupljenom na kredit, a neko u velikoj, sunčanoj sobi, prepunoj igračaka. Nekog će čuvati, i kvariti od malena baka i deka. Nekog će majka rano izjutra još po mraku nositi u jasle, a nekog će buditi i uspavljivati slatki glasić guvernante. Neko će prvo ugledati na zidu vlagu, a neko Tapija.

Kada pođete u školu, imaćete drugačije torbe, olovke. Nečiji mama i tata će odvajati od usta da bi kupili sinu Najke, i tako mu obezbedili da bude primljen u društvo. U srednjoj školi, za dobru ocenu, neko će dobiti mobilni telefon veliki kao noseći televizor, a neko samo toplu reč. Fakultete ćete studirati ovde ili u inostranstvu, u zavisnosti od materijalnog stanja vaših roditelja. Mnogi talentovani neće moći da nastave školovanje posle srednje škole.

Nekoga posao već od sada čeka, a neko će ga tražiti, malo juče, malo danas, a dobiće ga … malo sutra.

Muškarci i u odnosu sa ženama ne mogu da računaju na neku veliku ljubav.

Jer, za ženu je čovek i od 25 godina star, ako nema para. Ali, ako je bogat, mladolik je i onaj od 80.

I u vašem stvaranju postojala je razlika. Neko je došao na ovaj svet iz moranja, neko iz strasti, neko iz računa, planirano, slučajno … Ali, voleo bih da je većina iz ljubavi.

I svi ste rođeni ovde, u ovoj zemlji. Mogli ste da se rodite u dalekoj Kini, ili u Japanu, i da imate kose oči. Da dobijete ime, tako što će mački zakačiti konzerve za rep, i pustiti je da juri ulicom. Mešavinom dobijenih zvukova, vi bi ste se zvali – Mjao, Jao, Tung, Tras, Bum … Mogli ste biti crnac u Africi, koga će juriti divlje zveri, ili crnac u Americi i spavati u kartonskoj kutiji, ili u vili na Beverli Hilsu. Mogli ste biti Mađar, Poljak, Francuz, Eskim …

Ovde ste, Selma, Milica, Maša … Mirsad, Tomislav, Jovan …

U školi ćete učiti da je ovo nekada bila zemlja sa šest republika i dve pokrajine. Kada su odnosi zahladneli, ona se smanjila, i to ćete povezati sa zakonom fizike, po kome se sva tela na toploti šire, a na hladnoći skupljaju. Nekada je najviši vrh bio Triglav, a sada niko živ to više ne zna. U II Svetskom ratu, pa i kasnije, ljudi su ovde govorili različitim jezicima, i svi smo se razumeli. Onda je neko uveo slušalice i prevodioce u Skupštinu, i više se nismo razumeli!

Uvek kada mi stariji zabrljamo stvar, kažemo – Na mlađima svet ostaje! Gde mi stadosmo, vi produžite! Još smo dužni, vi odužite … neka to ostane samo u pesmi. Ukoliko ovi stihovi postanu opterećujući, čitav svet je pred vama. Nekada je čoveku domovina ne tamo gde se rodio, već tamo gde može pošteno da radi i zaradi i živi dobro, sigurno i slobodno. Tako da i vi ulazite u ovaj svet i u ovu zemlju ne svojom voljom. Niko vas nije pitao. Možda bi se neki od vas i predomislili? Sad, šta je tu je! Pred vama je život. Živećete ga, najmanje onako kako biste vi voleli.

Ništa od ovoga, što sam vam do sada napisao, ne morate zapamtiti.

Ali, ovo probajte da zapišete negde, duboko u vašim malim glavicama.

Vaša će vam zemlja biti samo onda lepa, ako i u drugim zemljama pronađete lepotu. Učite strane jezike da bi mogli da razgovarate i razumete se sa svetom. Poštujte i volite sve dobre ljude bez obzira na boju kože.

Poštujte tuđu veru da bi i drugi poštovali vašu. Podelite radost sa prijateljima i proslavite u miru Uskrs, katolički Božić, Bajram, Pashu …

Svo bogatstvo nosite samo u sebi. Volite životinje, volite prirodu, one su jedina istina.

Budite po narodnosti ono što su vam otac i majka. Ali, budite srbin – po Tesli, budite crnac – po Net King Kolu, amerikanac – po Linkolnu, ukrajinac i rus – po Gogolju, musliman po Meši, hrvat po Tinu Ujeviću, albanac – po Majci Terezi, englez – po Tomasu Moru …

Dotle, budite samo mali anđeli.

Nešto sedim sad i razmišljam se o ovoj temi, pa sam se setio svog ovog pisanija, koje bih podelio sa vama opet sada.

Rent –a- vernici i kvazi ateisti
Pre neki dan vidim iz prevoza momka koji vozi bicikl po Bulevaru, u špicu, i u toj brzini prolazeći pored crkve Svetog Marka pušta guvernalu, okreće se prema crkvi i počinje da se krsti. I prvo što mi je palo na pamet je ’’Sad kad se sljušti ovde i podleti pod neki gradski bus biće mu đavo kriv, a zapravo je kriv on sam jer tako fanatično ispojava svoju veru.’’
Kao ljudi koji se krste po autobusima. Puštaju šipke kad god bus prođe pored neke crkve i automatski ide ruka potezom čelo pupak rame rame. Krst. To je kao ja sad kad bih se prezvezdio kad prolazim pored Marakane, potezom ruke kuk čelo kuk, rame rame kuk. Ili što neko reče – da kašljem kad bus prođe pored bolnice.
Elem, protiv vere nemam ništa. Vera je nešto individualno, posebno i jedinstveno za svakog čoveka. Volim kada sretnem tihog i nenametljivog vernika, koji mi ne nameće svoje stavove već me poštuje kao što i ja poštujem njega. Ali nažalost, takvih je sve manje. Umesto da im otvori oči, vera je većinu ljudi zaslepila.
Živimo u društvu rent-a-vernika i kvazi ateista.
Rent-a-vernike je čovek koji o svojoj religiji ne zna ništa ili zna jako malo. Čak ga i ne zanima nešto preterano da nauči bilo šta, zna šta se kaže za Božić, Uskrs i krsnu slavu, ali opet iz nekog razloga smatra da je merodavan da drugima priča kako greše jer ’’ne veruju’’. Rent-a-vernik se krsti svaki put u busu, svaki put kad prođe pored crkve, i isto tako se obraća Bogu samo kad mu je dupe u procepu i kad je teško. Kao oni ljudi koji se sete nekog drugara samo kad im treba nešto.
Ne ide to tako. Rent-a-vernik će skočiti na mene ili bilo koga od vas ako mu spomenete veru u negativnom kontekstu, jer tako smatra da nadomešćuje svoj nedostatak iste, tj, svoje neiskreno verovanje. Odmah krene sa etiketiranjem i pretnjama, u duhu i maniru pravog hrišćanina. Kad mu je sve potaman onda je on taj koji je sve to zaslužio i stvorio, a kad je teško onda je Bože pomozi.
Koliko sam ih se samo nagledao ležeći po zatvorskim ćelijama, ubica i zlikovaca, koji legnu uveče u krevet i vrte brojanice po rukama, pričajući nešto u prazno i manijakalno se krsteći, ne shvatajući da je najbitniji oprost koji traže oprost njih samih. Svi oprosti ovog sveta ne vrede ništa ako nisi u stanju da staneš pred ogledalo u sebe pogledaš u oči. Ako u mojim očima izgledate smešni, u svojim licemerni, zapitajte se kako izgledate u očima Boga u koga tako napadno verujete.
Drugi ekstrem su kvazi ateisti. Danas je u društvu moderno pljuvati po tradiciji, istoriji i religiji, i ljudi bez pravog identiteta i mišljenja se priklanjaju većini, podržavajući stavove sa kojima se ne slažu. I onda kad ostanu sami počne krivica, jer su u neku ruku izdali ono u šta veruju.
Ako veće nešto prihvataš, prihvati ga oberučke i brani svoje stavove ako smatraš da su ispravni. Religija nije ružna riba ili švalerka da je kriješ od drugara i porodice, ako u nešto veruješ reci to, jasno i glasno. Možda se neće svi složiti sa tobom, ali će te poštovati, a poštovanje je danas retkost i privilegija.
U Srbiji je danas sve otišlo u ekstreme. Ili si liberal ili radikal, ne možeš navijati za Partizan ako si Zvezdin navijač, ili si slepi vernik ili bezbožnik koga bi trebalo spaliti.
Poenta je da odaberete stranu. Ne možete stajati sa nogama u čamcima koji plove različitim strujama. Možda je more trenutno mirno, ali oni će otići svaki na svoju stranu, a vi ćete u svom raskoraku pasti i potonuti, a tada se gubi ona najbitnija vera – vera u sebe samog.
Nemanja Cvijetić, toliko.


JD podelio sa nama na temi Nemanja Cvijetić.

"E pa dragi Aleksandre, došao je i taj trenutak, pa reko da te obavestim, da odlazim iz zemlje. Prvo On, pa ja, pa deca. Kako to obično biva..
Ne znam koliko ti je važno gde idemo ali će to svakako biti zemlja u kojoj se vrednuje rad, ceni poštenje, drži do obrazovanja i u kojoj ima reda i zakona.
Eto, nismo više izdržali. Svako po 44 godine, on i ja, vaspitani na pionirskoj zapovesti, u duhu Božjih zapovesti, odrasli na srpskim rekama, planinama, istoriji i običajima, nismo se snašli. Mislili smo da ne moramo da budemo partijski ljudi da bi mogli da preživimo. Mislili smo da ne moramo da dajemo reket da nas ne bi opelješio svaki ljigavi inspektor. Mislili smo da ćemo poštenim radom sa dve plate moći da hranimo decu. Nismo mislili da ćemo čekati sniženja u seknd-hend šopovima da se obučemo. Nismo mislili da ćemo sa mojim stručnim usavršavanjem kupovati hranu na odloženo. Ni na kraj pameti nam nije bilo da će diplome moći da se kupe. Ni na kraj pameti da nećemo moći da pozivamo ljude u goste jer nećemo imati čime da ih dočekamo. Ni u ludilu nismo mislili da treba da pijemo antidepresive da bi nam život bio podnošljiviji. A kamoli da treba da se svađamo i rastajemo zbog para. Zašto, ako se zbog para nismo ni uzeli?
Ej, a zašto još jedna srpska porodica da ode u beli svet? Zašto, ako su nam i pradede rođene ovde, radili ovde, ginuli ovde, nadali se ovde? Zašto, dragi Aleksandre, da u ovim godinama idemo na kurs stranog jezika, kad volimo svoj?
Zašto da rasplačem majku i da joj obećam da ćemo se viđati na skajpu?
Zašto bre da ne miriše behar ovaj meni, sarma i pečena roga?
Molim te samo da mi kažeš zašto, jer zaslužujem od tebe bar toliko, jer nikad ni žvaku ukrala nisam, jer čitam srpske pisce, slušam srpske pesme, jedem srpsku hranu, volim srpske slikare i naučnike.
I molim te samo još, ako možeš, da mi objasniš kako onda to, od mene, srpske unuke, ćerke i majke, da moja deca jedva čekaju da odu odavde?"

Milijana Barjaktarević

PREDAVALA I BRANKU KOCKICI

ЗРЕЊАНИН: Бака Татјана Секулић прославила је јуче стоти рођендан, окружена бригом и пажњом породице Билбија и комшија. Још изузетно витална и прибрана, Татјана Секулић
Бака Татјана жели да ученици памте каква је била
Enlarge
Бака Татјана жели да ученици памте каква је била
рођена је 28. јануара 1916. године у Загребу, у личкој породици Карлеуша. Цео њен живот обележиле су сеобе. Прво пресељење било је 1927. године са родитељима у Руму, а до доласка у Зрењанин 1956. селила се још десетак пута. У Зрењанину је радила као учитељица, а њени ђаци су, између осталих, били Бранко Милићевић Коцкица и новинар Миодраг Попов, као и многи познати Зрењанинци, па и бројни зрењанински лекари.

- Од почетка до краја живота радила сам са децом, била су то лепа времена, али ни онда није све ишло лако. Две године сам чекала посао и тада је било затварања школа, спајања одељења... Много се радило, али се није размишљало о плати као сада, а много се ствари радило и на добровољној бази. Деца су тада много више поштовала учитеље и наставнике, а често сам доживљавала да ме ученик назове мамом - присећа се бака Татјана.

opširnije:http://www.dnevnik.rs/vojvodina/predavala-i-branku-kockici

U velikim gradovima mnoge ljubavi se izgube, ostanu neprimetne, za njih jedva da saznaju i oni koji su nam najbliži.
U mali gradovima to je neka druga priča, lepša priča.
Nekako svi navijaju za vas, svi žive tu vašu ljubav, raduju se sa vama, tuguju, mire vas kada se posvadjate.
Zato često kažem da u velikim gradovima sve ljubavi izgledaju male u odnosu na sam grad, dok u malim gradovima, čini mi se, ljubav preraste ceo grad.
Naša priča, naša ljubav se dešava baš u jednom od tih malih gradova, inače ja sam sve ulice u ovom gradu prekrstio, dao im neka druga imena, neka mi oproste razni heroji, pesnici i pisci zbog toga.
Ulica u kojoj smo se upoznali, više nije Branka Radičevića, sad je ulica Sudbine, tako je ja zovem.
Malo niže je ulica Svetog Save, tu smo se prvi put poljubili, tako da je to sad ulica Prvog Poljupca.
Odmah levo je Cara Dušana, tu smo prvi put vodili ljubav, to je sad ulica Strasti.
Druga desno od nje je Filipa Višnjića, tu ulicu izbegavam u širokom luku, tu smo se vazda nešto svadjali, tako da je ja sad zovem ulica Nesporazuma.
I tako, ima još par takvih ulica kojima sam izmenio imena, onako na kvarno, da niko ne zna.
Sad kad razmišljam o tome gde bih je mogao zaprositi, u kojoj ulici, ništa mi ne pada na pamet, a i čini mi se da nema više slobodnih ulica, svaka već ima neko svoje značenje i novo ime.
Jebeš ga, mali je ovo grad, fali mi tačno ta jedna ulica, nadam se da će je uskoro izgraditi, jer u ovom gradu je moram i želim zaprositi.
I ime ovog grada sam promenio, sada ga zovem onako kako mu i dolikuje, Grad Ljubavi.
Igor Čobanović

Nikako ne volim rastanke.
Možda samo zato što ja nikada nisam odlazio, uvek sam ostajao, dok su drugi odlazili.
Oni koji odlaze nikada ne ponesu sve ono što su doneli, nego se samo pokupe i odu.
Oni fino odu, a ostave ti ljubav, ostave je kao neko siroče, onako na kvarno, samo je spuste ispred tvojih vrata, ponekad napišu koju reč i nestanu..I šta čovek tad da radi?
Da je uvali nekom drugom?
Ne, to nikako, jer tad bi postao isti kao i oni što odlaze.
Rastanci su jako zajebana stvar za nas kojima i nakon veze, srce ostane u njoj, ti i da hoćeš dalje, neće srce i džaba opiranja, pameti i saveta, srce nikog ne sluša.
Ono je i dalje u vezi sa ovima što su otišli.
Ovaj naš rastanak je bio prvi i ujedno poslednji.
Ja i dan danas ne znam pravi razlog tog našeg razilaženja, ali sve više verujem da u tom trenutku nismo mogli da podnesemo tu količinu ljubavi, jer do tad smo i ona i ja imali sve neke polovične veze, pune sumnje i vazda nekog dokazivanja.
A onda odjednom ovako nešto, čiste emocije, ljubav bez ijednog ali i ako.
Uglavnom, ona je rešila da ode, sve mi je to nekako nespretno objašnjavala, te neke razloge odlaska, da je ja ništa razumeo nisam.
I naravno, sutradan sam zatekao pisamce ispred vrata, ostavila ga je ko zna kad u toku noći ili rano ujutru, baš kao što to čine oni koji odlaze i ostavljaju onako ljubav kao neko siroče u koprici ispred vrata.
Moram priznati da sam tad osetio po prvi put neku vrstu razočaranja, pomislih, pa zar i ona tako radi?
Uzeo sam pismo, ušao unutra i otvorio ga, očekivao sam da ću pročitati one razloge koje mi je već rekla, razloge koje ni ona sama nije razumela, a kamoli ja.
Medjutim, u pismu uopšte nije bilo ništa od toga, niti je bilo puno reči, pisalo je samo ovo:
" Igore, moram da odem da bih ti se vratila. Nekad ljudi odu samo da vide da li će ih neko čekati da se vrate, a ti znam da umeš da čekaš, čekaš me ceo život, a ja ti dolazim od kako znam za sebe.
U tvom čekanju i mom dolasku, ljubav ima sve, ima i mirnu luku i nemirno more, jedno bez drugog bi izgubili smisao.
Gde god da podjem, znaj da dolazim tebi.
P.S. Ne brini, ponela sam sa sobom dobar komad ljubavi, znaš da imam velike kofere, stalo je tu ljubavi i za put oko sveta.
Voli te tvoja L! A i ti nju, je l' da? "
Da! Rekoh nekako više u sebi, kao da moram odgovoriti nekom na pitanje.
I zaista je otišla da se vrati, da je ostala tad možda bi stalno negde odlazila, ovako je došla tamo gde je oduvek htela da stigne.
Igor Čobanović


Igor inace pise knjigu,ali da odlomke da prijatelji procitaju i da sam shvati koliko je na dobrom putu sa svojom knjigom.

Videla sam dupe. Lepo ima da se kupi dupe kod Kineza. Gaće nekakve sa punjenjem. Pa ne razumem. Uzme neka Ona, to navuče, preko toga tesnu haljinu, da bi se svidela nekom Njemu, on je vidi takvu, padne na dupe..i ?? Odu negde, ona skida haljinu, skida dupe, ...Kuda vodi ovaj svet? Pa jel sve u vizuelnom, majku mu? Kosa, oči, usta, obrazi, sise, nokti, štikletine, ravan stomak..Aman, Karleuše!! Aman silikonske lepotice! Aman veštačka lepoto! Pa kome bre?? Pa ima li lepše od nežnosti, topline, prirodnosti? Pa ko normalan voli plastičnu lutku? Taj koji voli, sutra će da mu se dopadne još bolje urađena plastika. Pa treba da vam napiše pesmu a ne tatoo na dupetu, drage devojke. Jao pa kome onoliki romani, poezija, vekovima ...o ljubavi..o jednom pogledu, o čežnji...
Ne..ne prihvatam da ima da se kupi dupe.

Milijana Barjaktarević

VIDIO SAM DA BAKICA U KONZUMU KRADE JAJA
Toni Volarić

Vani hladno. Tako hladno da sam iz auta doslovno uletio u veliki Konzum. Vukao sam onu crvenu plastičnu, kažu stručnjaci, bakterijama kontaminiranu posudu po vlažnom podu hangara. Sletio iz Dubrovnika, sav u mislima o planovima o gastarbajterskom životu, žurio sam nabaviti kalorije u šarenim omotima. Jer hrana je, kad si sam, umjesto seksa. Ostarjeli je mozak razgovarao sam sa sobom, pa sa želucem o tome što bi mu večeras odgovaralo natopit kiselinom. I onda sam ju spazio. Gospođu u demode kaputu. Sijede kose, niskog rasta, nagriženu osteoporozom i životom u predziđu Balkana. Ili usred njega. Stajala je nekako čudno u odnosu na frižider s kutijama jaja. Istim onakvim kakvima smo nekada oblagali studio za probe mog ne baš uspješnog benda, sredinom osamdesetih. Čudno mi je izgledala. Neprirodnog položaja tijela. Zastao sam, malo se povukao iza stalaže s onim stupidnim sprejevima šlaga, da me ne vidi. Vadila je, jadna žena, jedno po jedno jaje i stalno se okrećući, gurala ga kvrgavim prstima u staru crnu izlizanu torbu. Srce mi je stalo. Iznutra sam počeo drhtati. Zaboravio sam se kontrolirati vidjevši u njoj moju dragu mamu. Suze su mi navrle na oči, sve mi se zamaglilo. Žena krade jebeno jaje koje košta jednu kunu. Potpuno sam u bunilu napustio privremeno skroviše. I vidjela me. Vidjela je da ju vidim. I da znam da krade. Te oči! Nikada neću zaboraviti. Tu molbu bez riječi, taj sram koji joj se navukao na izborano lice. Tu nadu da ju neću otkucati.

Ovako, draga gospođo. Prvo, u mojoj se Dubravi ne otkucava. Drugo, ovo je nečija mama ili baka. Šta bih sada, kao biblijski pravednik trebao napraviti? Otići do nekog poslovođe koji je zaposlen preko zavičajnog kluba i sve mu cinkati? Da joj oduzme lovinu i izbaci osramoćenu staricu na zagrebačku zimu? A ja ću sjesti u svoj francuski auto s grijanjem i projuriti pokraj nje. Isti onaj poslovođa, koji sasvim sigurno vozi Mercedesa, projurit će pokraj nje par sati poslije i odvesti doma sav crni utržak, od robe koju je sam nabavio i postavio na police. Ili višak od rezanja šunke, ili kalo od voća i povrća, ili razliku od varanja na vagi.

Krenuo sam nekako instiktivno prema njoj. Stao kraj tog pognutog tijela u starim cipelama. Htio sam ju čvrsto zagrliti. Kao mamu. Kao majku svih dobrih ljudi koje sam ikada upoznao. Zaštititi ju i ugrijati. Dao sam joj u ruku 200 kuna. Pogledala me bez riječi. Oči su nam se srele. Njezine koje su gledale spomenik Jelačiću okrenut na pravu, a ne ovu novo-hrvatsku stranu, koje su nekoga ljubile dok je Zagreb još bio grad. I moje, umorne od brige za dvoje djece koju zbog rastave uzimam i vraćam, sjebane od hrvatske verzije kapitalizma. Stisnula mi je ruku kraj tog prokletog frižidera. Uzela je kune. Nismo progovorili niti riječ. A onda je počela plakati. Kao da su sa suzama koje su klizile niz lice koje dugo nije pomazila krema niti šminka, iz te gospođe izlazile sve tuge njezina života. Nisam znao šta da radim. Samo sam se na kraju okrenuo i otišao. Ostala je u zidovima svog života. U zidovima koje su joj odredili novi vladari. U zidovima u kojima će do samotne smrti morati krasti jaja. Ali, jedina mi je utjeha bila da par dana neće morati krasti. Dan ili dva, a možda i više, bit će sita. I nisam ja sad nešto posebno dobar čovjek. Ja sam njezin dužnik. Mi smo njezini dužnici, ona i njezina generacije stvarale su sve oko nas. A danas nemaju. Sjeo sam u auto i dugo nisam mogao krenuti. Kao da ju nisam htio ostaviti. Majku svih dobrih ljudi koje poznajem.

“Ulazim u porodilište.. Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se… Babica mi prilazi i kaže. Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca a beba je baš mala.
“Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi. “Milica”, kaže jedva čujno..”Odakle si”, nastavljam sa pitanjima.”Odavdje”, kaže, “tu sam se udala”.”Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam.”Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radii i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hljeba i ponešto skuhamo. Lijepo živim, ne žalim se” priča.Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
“Milice, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam.”Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuhala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala”, kaže.”I je l ti lijep muž”, pokušavam da se našalim. “Dobar je”, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli.
Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni.Babica mi donosi njene analize krvi.. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu.Teška anemija, hipoproteinemija.”Znate, nastavlja.. Ovo je djevojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego. nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.”Napni se Milice”, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli..Hajde Milice, najjače što možeš, napni . Milica sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu. i ona se porodi. Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa.

“Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže. Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.”Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka”, pita. “Evo samo malo, Milice izmjerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.”Lijepa je doktorka, stvarno je lijepa”.”Jeste Milice, lijepa…
“Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.”Milice jesi li gladna, žedna?”
“Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Milica ima osmijeh.Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovjek. “Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?””Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocijepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.”Molim vas, dajte ovo Milici”, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja cu doći sutra.. Eto krenulo mi ,imam da radim… Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.”Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta.
Sokovi, napolitanke, čokolade. “Dale su mi, nisam uzela.. Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele”. Namještam osmijeh i gledam oko sebe. Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvrijedile… Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali..”Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.” “Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.” “Hvala , hvala…”A on ih čeka.. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu.. ..Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko ti stvarno potrebno da budeš srećan ? Zaista ne znam…”