INDIJANSKA mitologija

Jedna od legendi koja se još uvek prepričava u narodu Dakota:

Priča pripoveda o dva čoveka koji su bili u lovu, kad u daljini primete kako im se nešto neobično približava..kad se lik približio, ugledaše prekrasnu ženu odevenu u belu jelensku kožu i noseći zamotuljak na ledjima. Bila je toliko privlačna da je jedan od ljudi poželi obljubiti, ali, kad joj se približio, zastre ga magla...kad se digla, mladic je postao kostur, jer su ga posve izjele strašne zmije. Tad reče drugom covjeku da se vrati u logor i priredi veliki šator za njen prijem.
Lovac se vrati i poglavica naredi da se pripremi veliki šator. Svi koji su se okupili behu odeveni u nalepše ruho. Udje žena i uze pripvoedati, govoreći: "Došla sam s Neba da poučim Dakote kako da žive i kakva će im biti budućnost....dajem vam ovu lulu. Čuvajte je zauvek."
Takodje im je dala smotuljak sa četiri zrna kukuruza s rečima: "Ja sam bivo, velika bela bivolica...proliću svoje mleko širom zemlje, kako bi ljudi mogli živeti."
Podučila je ljude upotrebi lule, i odredila simboliku za četiri vetrova ili strana sveta; crveno za sever, žuto za istok, belo za jug i crno za zapad. Podučila ih je sedam svetih svečanostima pomoću kojih će produžiti život. Zatim je otišla i nestala, preobrazivši se u crvenkasto-smedju bizonovu kožu. Lula od kože belog bivola čuva se i poštuje i do danas kao plemenska zaštita Dakota, i predmet je hodočasća za članove plemena.

Još jedna lepa priča potiče od Arapaho Indijanaca...ona govori o venčanju smrtnice i nebeskoga boga Sunca.

Priča počinje s opisom nebeske porodice bogova, muškarca i žene i njihova dva sina, Sunca i Meseca. Tražeći supruge, Sunce i Mesec putuju u suprotnim smerovima. Mesec uzme za ženu žabu krastaču, a Sunce odluči oženiti smrtnicu.
Gledajući dole s visina, ono ugleda dve indijanske devojke kako skupljaju drva. Spustivši se, preobrazi se u pauna i popne se na drvo. Jedna od devojaka požele pera za svoj vez, podje za životinjom na drvo, ali drvo je bivalo sve vise i nadalje je raslo.
Na kraju probilo se do u Nebo, i Sunce, poprimivši lik mladića, uze djevojku za ženu i odvede je u svoj šator na Nebeskom svetu. Uskoro im se rodi sin. Svekar i svekrva poklone ženi štap za kopanje, ali joj suprug zabrani da kopa oko jedne biljke. Znatiželjna, ona ga ne posluša i otkrije rupu kroz koju pogleda na Zemlju i ugleda okrugli logor svojih ljudi.
Obuzeta čeznjom za domom, ona naumi sići pomoću čvrstog konopca, ali, upravo pre no sto je stigla na zemlju sa svojim sinom, suprug baci za njom kamen i ubije je. Dete je prezivelo i negovala ga je starica Noć. Prozvala je dečaka Malom Zvezdom i učinila mu luk i striele. Njima je on ubio Podvodnog pantera, supruga Noći. Noć mu tada preobrazi luk u koplje, i Mala Zvezda nastavi njime ubijati zmije koje čine štetu svetu. Medjutim, bio je nepažljiv, i dok je spavao na preriji, zmija udje u njegovo telo i sklupča mu se u lobanji. S tela mu je otpalo tkivo, ali mu je kostur sačuvan i zadržao je svest. Molio je da naidju dva dana kiše i dva dana jake žege, što prisili zmiju da pomoli svoju zadihanu glavu kroz njegova usta. On uhvati zmiju i izvuce je van, te ponovno poprimi ljudsko obličje.
Kožu gmizavca pričvrsti za svoje koplje i vrati se crnom šatoru Noći, gde se preobrazi u zvezdu Danicu.

Jedan od omiljenih likova priča severnoameričkih Indijanaca je gavran...gavran je stvoritelj Zemlje i uspostavitelj zakona koji upravljaju životom.
Ispričaću jednu tipičnu priču o gavranu koja dolazi iz plemena Tsimshian. Reč je o gavranu koji krade dnevnu svetlost:

Kad se rodio gavran, otac ga je podučavao i vežbao različitim veštinama, i kad je odrastao, rekao mu je da će mu dati moć da stvori svet. U to doba na svetu nije bilo svetla, ali je gavran čuo da uzvodno uz reku Nass postoji velika kuća u kojoj sebični poglavica čuva svetlost samo za sebe.
Gavran je kovao različite planove kako bi svetu dobavio svetlost. Najposle se preobrazio u cedrov list i pao u vodu koju je upravo pila poglavičina kći. Devojka proguta list i zatrudni...Kad je doslo vreme, iskopaše joj rupu u koju je trebala roditi dete. Ukrasili su je bogatim krznima, ali se dete nije htelo roditi na tim skupocenim materijalima. Naposletku prostreše mahovinu u duplju i dete se na njoj rodilo. Oči mu behu veoma sjajne i hitro su gledale uokrug.
Na zidovima kuće visili su zavežljaji različitih veličina i oblika i dete je plakalo i pokazivalo na njih. To je trajalo mnogo dana. Na kraju deda reče: "Dajte mome unuku ono za cime plače. Dodajte mu zamotuljak koji visi tamo na kraju. To je torba zvezda".
Tako se dete igralo torbom, kotrljajući je medju ljudima, kad je nenadano baci kroz dimnjak. Torba se uputila ravno prema Nebu i zvezde su se skotrljale iz nje i rasporedile se kako ih danas vidimo.
Nakon nekog vremena dete iznova stade plakati. Tada njegov deda reče: "Odvezite sledeći zavežljaj i dajte mu ga". Dete se dugo igralo s njime u blizini svoje majke. Nakon izvesnog vremena, hitnu ga takodje kroz dimnjak, i jedino što se tada videlo bio je veliki Mesec.
Sada je jos preostala samo jedna stvar, kutija u kojoj je bilo dnevno svetlo, i dete je plakalo za njom. Oči mu kolutahu i pokazalo se da su različite boje, pa ljudi pomisliše kako to nije obično dete, ali, kao što se uvek dešava da deda voli svoje unuče kao sto voli vlastitu kćer, to deda naposletku reče: "Pa, dobro, odvežite poslednje i dajte mu". Kada je diete dobilo u ruke kutiju, ispustilo je svoj gavranski krik "kva, kva", i odletelo s njome kroz dimnjak. Tada stari poglavica, kojemu je ukradena svetlost, reče: Taj stari govnar gavran domogao se svih mojih dobara".

Kako je nastao svet ... po legendi indijanaca
(Mit Chejena)


U pocetku nije bilo nicega i Maheo, sveopsti duh, je ziveo u praznini. Gledao je oko sebe, ali nije bilo nicega da se vidi. Slusao je, ali nije bilo nicega da se cuje. Postojao je samo Maheo, sam u nistavilu. Maheo nije bio usamljen zbog velicine svoje moci. Njegovo bice je bilo univerzum. Ali, dok se kretao kroz beskrajno vreme nistavila, Maheu je izgledalo da bi ta Moc trebalo da se iskoristi. Kakve koristi od Moci, pitao se Maheo, ako se ona ne koristi da stvori svet i bica da zive u njemu.

Pomocu svoje Moci, Maheo je stvorio veliku vodu, kao jezero, ali slanu. Maheo je znao da ce iz ove slane vode moci da donese sav zivot koji treba da postoji. Samo jezero je bilo zivot, ako je Maheo tako naredio. U tami nistavila, Maheo je mogao da oseti hladnocu vode i da na usnama oseti ostar ukus soli.

"Trebalo bi da postoje vodena bica", rekao je Maheo svojoj Moci. I tako i bi. Prvo ribe koje plivaju u dubokoj vodi, a zatim skoljke, puzevi i rakovi koji su lezali na pesku i blatu koje je Maheo stvorio, jer je bilo potrebno da njegovo jezero ima dno.

Hajde da napravimo i nesto sto ce ziveti na vodi, reche Maheo svojoj Moci.
Tako i bi. Sad su tu bile snezne guske, divlje patke, krze, liske, cigre i gnjurci koji zive i plivaju po vodenoj povrshini. Maheo je mogao da cuje pljuskanje njihovih nogu i lepet krila u tami.

Voleo bih da vidim stvari koje sam stvorio, odlucio je Maheo.

I, opet, tako i bi. Svetlost je pocela da se uvecava i siri, u pocetku svetla i belicasta na istoku, a zatim zlatna i jaka, dok nije ispunila srediste neba i prosirila se preko horizonta. Maheo je posmatrao svetlost i video je ribe i skoljke kako leze na dnu jezera, onako kako mu ih je pokazala svetlost.

O, kako je sve to lepo, mislio je Maheo u svome srcu.

Tada je snezna guska doveslala do mesta na kojem je mislila da se nalazi Maheo, u prostoru iznad jezera. "Ja te ne vidim, ali znam da postojis", pocela je guska. "Ne znam gde si, ali znam da se moras nalaziti svuda. Slusaj me, Maheo, ova voda koju si ti stvorio i na kojoj mi zivimo je dobra voda. Ali ptice nisu kao ribe. Ponekad se umorimo od plivanja. Ponekad bismo voleli da se odvojimo od vode."

"Onda poletite", rece Maheo i rashiri ruke i sve vodene ptice poletese, hvatajuci zalet po povrsini jezera dok nisu dobile dovoljnu brzinu da se popnu u vazduh. Nebo se od njih zamracilo.

"Kako su im lepa krila na svetlosti", rekao je Maheo svojoj Moci, dok su se ptice okretale i obrtale,i postajale zive tackice na nebu.
Prvi se na povrsinu jezera vratio gnjurac. "Maheo," rekao je gledajuci uokolo, jer je znao da je Maheo svuda oko njega, "nacinio si nam nebo i svetlost da kroz njih letimo i nacinio si nam vodu u kojoj plivamo. Izgleda nezahvalno traziti joh nesto, ali mi to ipak cinimo. Kada se umorimo od plivanja i letenja, zeleli bismo suvo, cvrsto mesto na kojem bismo hodali i odmarali se. Daj nam mesto na kojem bismo gradili gnezda, molim te, Maheo."

"Neka tako i bude," odgovori Maheo, "ali da bih napravio takvo mesto, potrebna mi je vasa pomoc, pomoc svih vas. Sam sam stvorio cetiri stvari: vodu, svetlost, vazdusni prostor i bica u vodi. Sada, ako zelim da stvorim jos nesto, potrebna mi je pomoc, jer mi moja Moc omogucava da stvorim potpuno sam samo cetiri stvari."

"Kazi kako mozemo da ti pomognemo," rekose sva vodena bica. "Spremni smo da ucinimo sve sto kazes."
Maheo rasiri ruke i pozva ih. "Neka najveci i najbrzi pokusa prvi da nadje kopno," rekao je, i snezna guska dodje do njega.
"Spremna sam da pokusam," rece snezna guska i uputi se kroz vodu, dok je beli trag koji je ostajao za njom rastao i rastao u beli ostri siljak koji ju je popeo u nebo kao sto perje upucuje strelu. Letela je visoko u nebo dok nije postala samo tamna tacka na cistoci svetlosti. A onda se okrenula i zaletela dole, brze nego strela, i uronila u vodu svojim kljunom kojim je kao vrhom koplja zasekla vodu.

Snezna guska se dugo nije vracala. Maheo je brojao do cetiri, cetiri stotine puta dok se nije pojavila na povrsini i ostala na njoj plutajuci, poluotvorena kljuna dok je udisala vazduh.

"Sta si nam donela?" upitao je Maheo, a snezna guska je tuzno uzdahnula i odgovorila, "Nista. Nista nisam donela."

Zatim je pokusao gnjurac, a posle njega divlja patka. Svaki se u okretu dizao dok nije postajao mrlja na svetlosti i okretao i zaranjao u vodu brzinom blistave strele. I svaki se penjao umoran u povratku i umorno odgovarao: "Nista", kada ga je Maheo pitao sta je doneo.

Na kraju je dosla mala liska veslajuci polako po povrsini vode, uranjajuci povremeno glavu da bi uhvatila sicusnu ribu i otresala vodene kapi sa svog uvojka na glavi, svaki put kad bi se podizala.

"Maheo," rekla je tiho, "kad uronim glavu u vodu, cini mi se da vidim nesto tamo, daleko ispod. Mozda mogu da doplivam dole do toga - ne znam. Ne mogu da letim i uranjam u vodu kao moje sestre i braca. Sve sto znam to je da plivam, ali plivacu dole najbolje sto umem i ici onoliko duboko koliko budem mogla. Smem li da pokusam, Maheo, molim te?"

"Mali brate," reche Maheo, "ni jedno bice ne moze uciniti vise od onoga koliko najbolje moze, a ja sam trazio pomoc svih vodenih bica. Mozes da pokusas. Mozda ce plivanje ipak biti bolje od skokova u vodu. Pokusaj, mali brate, i vidi sta mozes da ucinis."

"ha-ha", uzviknu mala liska. "Hvala ti, Maheo," stavi glavu pod vodu i poce da pliva dublje i dublje, sve dok nije nestala iz vida.

Liska je odsustvovala dugo, dugo vremena. A onda su Maheo i ostale ptice mogle da vide malu tamnu tacku pod vodenom povrsinom, kako se polako uspinje prema njima. Izgledalo je kao da nikada nece videti samu lisku, ali je tackica pocela da poprima oblik. Jos uvek se penjala i penjala i najzad su Maheo i sva vodena bica mogla sigurno da vide ko je to. Mala liska je plivala sa dna slanog jezera.

Kada je stigla na povrsinu liska je ispruzila napolje svoj zatvoreni kljun na svetlost, ali ga nije otvarala.

"Dajmi to sto si donela," rece Maheo i liska otvori kljun, tako da je mala lopta blata mogla da sklizne sa njenog jezika u Maheovu ruku, jer, Maheo je mogao da se pretvori u coveka kada je to zeleo.

"Idi, mali brate," rece mu Maheo. "Hvala ti i neka te ovo sto si doneo uvek stiti."
Tako i bi, a tako je i sada. Liskino meso jos uvek ima ukus blata a lisku nece jesti ni covek ni zivotinja, osim ako nema niceg drugog za jelo.

Maheo je poceo da kotrlja lopticu od blata medju dlanovima ruku i ona je pocela da se povecava dok nije postala isuvise teska da bi je Maheo mogao drzati. Osvrnuo se oko sebe ne bi li nasao mesto na koje bi spustio blato, ali oko njega nije bilo nicega, osim vode i vazduha.

"Dodjite, vodeni stvorovi, i opet mi pomozite," pozvao ih je Maheo. "Moram negde da stavim ovo blato. Jedan od vas ce morati da mi dozvoli da mu ovo stavim na ledja."

Sve ribe i sva druga vodena bica doplivase do Mahea i on pokusa da nadje ono koje bi moglo da nosi blato. Skoljke, puzevi i rakovi su bili isuvise mali iako su im ledja bila pogodna, a i ziveli su isuvise duboko u vodi da bi blato moglo da stoji na njima. Ribe su bile suvise uske, a njihova ledjna peraja su prolazila kroz blato i razdvajala ga na delove. Na kraju je ostalo samo jedno vodeno bice.

"Pramajko, kornjaco," upita Maheo, "mislis li da mozes da mi pomognes?"

"Ja sa jako stara i jako spora, ali pokusacu," odgovori kornjaca. Doplivala je do Mahea i on je spustio blato na njena okrugla ledja, dok nije napravio breg. Pod Maheovim rukama on je rastao, sirio se i izravnjavao se sve dotle dok se Pramajka kornjaca vise nije mogla videti.

"Neka tako bude," reche jos jednom Maheo. "Neka zemlja bude poznata kao Pramajka, i neka Pramajka koja nosi zemlju bude jedino bice ciji je dom ispod vode, ili u zemlji ili iznad nje i jedino bice koje moze svuda da ide plivajuci ili hodajuci, onako kako odabere."

Tako i bi, a tako je i sada. Pramajka kornjaca i svi njeni potomci moraju da idu jako sporo, jer oni nose svu tezinu celog sveta i sva bica na svojim ledjima.

Sada je postojalo i kopno i more, ali zemlja je bila pusta. Maheo rece svojoj Moci, "Nasa Pramajka Zemlja je kao zena, trebalo bi da donosi plodove. Neka pocne da donosi zivot. Pomozi mi, moja Moci."

Kada je Maheo to izgovorio, drvece i trava poceshe da izbijaju kao zemljina kosa. Cvece je postalo njen blistavi ukras, a plodovi i seme bili su darovi kojim je ona uzvracala Maheu. Na njene ruke su sletale ptice kada se umore, a ribe su dosle blize njenoj obali. Maheo je gledao Majku Zemlju i mislio da je ona vrlo lepa, najlepsa stvar koju je do sada napravio.
Ne bi trebalo da bude sama, mislio je Maheo. Hajde da joj dam nesto svoje, da bi znala da sam sa njom i da je volim.

Maheo poseze za svojom desnom stranom i izvadi rebro. Dunuo je u kost i nezno je spustio na grudi Majke Zemlje. Kost se pomerila i pokrenula, uspravila se i prohodala. Prvi covek se pojavio.

"On je sam sa Majkom Zemljom, kao sto sam ja nekada bio sa prazninom," rece Maheo.

"Ni za koga nije dobro da bude sam." I tako Maheo stvori zenu od svog levog rebra i postavi je pored coveka. Sada je bilo dvoje ljudi na Pramajci Zemlji - njena i Maheova deca. Bili su srecni zajedno i Maheo je bio srecan dok ih je posmatrao.
Godinu dana posle, u prolece, dobili su prvo dete. Kako su godine prolazile bilo je sve vise dece. Oni su otisli svojim putevima i osnovali mnoga plemena.
Malo pomalo, posle toga, Maheo je video da su njegovom narodu koji hoda po zemlji potrebne izvesne stvari. U ta vremena Maheo je, uz pomoc svoje Moci, stvorio zivotinje da hrane ljude i da im pomazu. Dao im je jelena za odecu i hranu, bodljikavo prase za slikanje sara, brze antilope u otvorenim ravnicama, prerijske vukove koji su kopali jazbine u zemlji.
Na kraju Maheo pomisli da bi jedna zivotinja mogla da zameni sve ostale, i tako je stvorio bufala.

Maheo je josh uvek sa nama. On je svuda, posmatra svoj narod i sve stvari koj je stvorio. Maheo je sve dobro i sav zivot, on je tvorac, cuvar i ucitelj. Svi smo mi ovde zbog Mahea.

Tohil

- Božanstvo Quiché Indijanaca (onih od loze Cavec),

.. jednog od starih naroda iz grupe Maya nastanjenih u Gvatemali. Ime Tohil /kaže Ximénez/, došlo je od toh = kiša, a u Popol vuhu uvek se prvi navedu uz bogove Avilix i Hacavitz. Kod Quiché srodnog plemena Rabinal nazivan je Huntoh, a u Rukopisima Cakchiquela (Zapisima iz Tecpan-Atitlana) nazivaju ga Tohohil, bogom Quiché plemena.

Njegovo ime zacelo je vezano uz pojavu kiše i grmljavine.

Boga Tohila prema Popol Vuhu nosio je Balam-Quitzé, jedan od pra-začetnika naroda Quiche. Boga Avilixa nosio je drugi začetnik naroda Quiché, to je Balam-Acab. Treći pra-začetnik Mahucutah nosio je boga Hacavitza, a možemo spomenuti i beznačajnog boga Nicahtacaha, kojeg je nosio Iqui-Balam koji nije imao dece. Boga Tohila imala su sva tri Quiché plemena, Quiché vlastiti, Tamub i Ilocab. Rabinal Indijanci, moguće su također bili iz roda Quiché plemena, ali su govorili nešto drugačijim jezikom, pa su ovoga istog boga nazivali malo drugačije, Huntoh.

Awonawilona

-Dualno božanstvo Zuñi Indijanaca iz Novog Meksika.

Awonawilona, nema spola, i muškarac je i žena. Prije njega, kažu Zuñi, nije bilo ničega osim pare i magle. Awonawilona tada svojim dahom stvori vodu i oblake. Stvorio je univerzum od devet slojeva. Zemlja, veliki okrugli otok okružen je okeanima, nalazi se na središnjem sloju. Ostalih osam slojeva univerzuma dom su različitim vrstama životinja, ptica i drveća. Prvi ljudi živjeli su duboko u utrobi Majke zemlje (Awitelin Tsta) i nisu izgledali kao danas. Tela im behu prekrivena muljem i sluzi a na nogama i rukama imali su plivače kožice. Oni nisu znali kako izgledaju jer se ispod zemlje nisu mogli dobro videti, vladala je tama. Tada Otac sunce (Apoyan Tachi) naredi svojim sinovima-blizancima, bogovima rata da ih izvede na zemlju jer mu je bilo dosadno i nije mu se imao tko moliti. Bogovi rata pomognu ljudima da se merdevinama popnu na zemlju. Kada su izašli spade mulj sa njih i ljudi postadoše normalnog izgleda. Bogovi i duhovi naučiše ih da odaju počast Ocu suncu i pruži im blagoslov i zaštitu.

Tunis (ovi prvi ljudi), neko vrijeme ostadoše na mestu svoga pojavljivanja. Tada im božanstva kažu da idu pronaći 'središnje mjesto (itiwana) sveta', gde će sebi izgraditi dom. Tada važni vračevi 'Rain priests’ povedoše ljude na putovanje dugo više godina. Ni jedno mesto nije im odgovaralo i teralo ih dalje na pokret. Na koncu Tunis susretnu starca koji je bio važni Rain Priest (kišni svečenik). naglo je pljusnula kiša a jedan vodeni pauk pokazao im je gde je itiwana. Tu Indijanci izgradiše jedno naselje i još šest drugih. Današnji Zuñi potomci su tih prvih ljudi.

Ludi Konj (1875.)

Ophodi se prema zemlji valjano: nju ti nisu dali tvoji roditelji, nju su ti pozajmila tvoja deca. Mi ne nasledujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naše dece. Ne može se prodati zemlja kojom ljudi hode.


Crni Los, Vrac Oglala Siouksa (1863-1950)

Primetili ste da je sve što Indijanci rade u krugu, zbog toga što Moc Sveta uvek radi u krugovima i sve pokušava da bude okruglo. Nebo je okruglo, i ja sam cuo da je zemlja okrugla kao lopta, a takve su i zvezde. Vetar, u svojoj najvecoj moci, je uragan (spirala). Ptice prave gnezda u krugovima, jer je njihova vera ista kao naša. Cak i godišnja doba prave veliki krug u svom menjanju i stalno se vracaju tamo gde su bila. Covekov život je krug od detinjstva ka detinjstvu, i tako je u svemu gde se (misticna) moc krece.


Vrano Stopalo, ratnik i besednik Crnih Stopala

Šta je život? To je treptaj svica u noci. To je dah bufala na zimskoj hladnoci. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje na zalasku sunca.


Orao Poglavica, Letakos-Lesa Pawnee

U pocetku svih stvari, mudrost i znanje su bili kod životinja, jer Tirawa, koji je iznad, nije govorio direktno coveku. On je slao odredene životinje da kažu coveku da se on pokazuje kroz zveri, i da on njih, i od zvezda i sunca i meseca covek treba da uci. Sve stvari u svetu su dvoje. U našem umu mi smo dvoje, dobro i zlo. Našim ocima vidimo dvoje, stvari koje su lepe i stvari koje su ružne. Mi imamo desnu ruku koja udara i koja je nacinjena za zlo i levu koja je puna dobrote i blizu je srca. Jedna nas noga može voditi na put zla, druga nas može voditi dobru. Zato, sve stvari su dvoje.

Žalosni Golub, Salish (1888-1936)

Sve stvari na svetu imaju svoju svrhu, svaka bolest i biljka koja je leci, i svaki covek sa svojim pozivom. Ovo je indijanska teorija postojanja.


Veliki Grom, Bedagi Wabanaki Algonquin

Veliki Duh je u svim stvarima, on je u vazduhu koji dišemo. Veliki Duh je naš otac, a zemlja je naša majka. Ona nas hrani, i sve što stavimo u nju ona nam vraca.


Srelac, Teton Sioux

Sve ptice, cak i one iste vrste, su razlicite, i tako je i sa životinjama i sa covekom. Razlog zašto Wakan-Tanka nije stvorio dve iste ptice ili životinje ili coveka je zato što svakog postavio Wakan-Tanka da bude nezavisna individua i da se oslanja na sebe.


George Copway, Poglavica Ojibwa (1818-1863)

Medu Indijancima nema pisanih zakona. Obicaji koji se prenose sa kolena na koleno su jedini zakon koji ih vodi. Svako se može ponašati drugacije od onoga što se smatra dobrim ako sam tako izabere, ali takvo ponašanje ce mu doneti osudu naroda. Strah od osude naroda je mocan obruc koji drži sve ljude u jednom društvenom telu.

Tecumseh Shawnee

Gde su danas Pequoti? Gde su Narragansetti, Mohikanci, Pokanoketi i mnoga druga nekada moca plemena našeg naroda? Nestali su pred pohlepom i tlacenjem Belog Coveka, kao sneg pred zimskim suncem.


Veliki savet Americkih Indijanaca (1927.)

Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoce da budemo, kako to oni zovu, “asimilovani”, uvlaceci Indijance u mejnstrim i uništavajuci naš nacin života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bismo trebali biti zadovoljni kao oni ciji koncept srece je materijalisticki i pohlepan, što je veoma razlicito od našeg puta. Mi hocemo slobodu od belog coveka radije nego da budemo integrisani. Mi necemo neki deo establišmenta, mi hocemo da budemo slobodni da odgajamo našu decu u našoj veri, na naš nacin, da možemo da lovimo i pecamo i da živimo u miru. Mi ne želimo moc, mi ne želimo da budemo kongresmeni ili bankari, mi hocemo da budemo svoji. Beli covek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili “slobodu i pravdu” i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to necemo zaboraviti.”


Peti godišnji skup kruga starih mudraca (1980.)

Mnogo je stvari za podeliti sa Cetiri Boje covecanstva u našoj zajednickoj sudbini sjedinjenoj sa Majkom Zemljom. Ovo deljenju mora biti razmotreno sa velikom pažnjom od strane mudrih i vraceva koji cuvaju sveto poverenje, da ne bi došlo do štete od ljudi kroz neznanje ili zloupotrebu ovih mocnih sila.

Wintu Žena (19-ti vek)

Kada mi Indijanci ubijamo meso, mi sve pojedemo. Kada kopamo korenje, kopamo male rupe. Kada gradimo kuce, kopamo male rupe. Mi tresemo kukuruz i druge plodove s biljaka, mi ne išcupamo stablo. Mi koristimo samo mrtvo drvo. Ali beli ljudi buše zemlju, ruše drveca, ubijaju sve. Beli ljudi ne obracaju pažnju ni na šta. Kako može duh zemlje voleti Belog coveka? Gde god je beli covek dotakne, to je bol.


Vilijem Komanda, Mamiwinini, Kanada (1991.)

Indijanci vide dva puta sa kojima se suocava bledoliki kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osecamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje dok put duhovnosti predstavlja sporiji put kojim su indijanci putovali i koji sada ponovo traže? Zemlja nije spržena na tim tragovima. Trava tamo još uvek raste.


Poglavica Aupumut, Mohikanci (1725.)

Kada dode vreme za umiranje, ne budi kao oni cija srca su puna straha od smrti, pa kada njihovo vreme dode oni placu i mole za još malo vremena da žive svoje živote ponovo na drugaciji nacin. Pevaj svoju pesmu smrti i umri kao junak koji se vraca kuci.

Qwatsinas, poglavica Edward Moody, narod Nuxalk

Moramo zaštititi šumu za našu decu, unuke i one koji tek treba da se rode. Moramo zaštititi šumu za one koji ne mogu da govore za sebe kao što su ptice, životinje, ribe i drvece.


Zitkala-Sa

Kao mali covek koji luta zemljom cuda, ja od njihove dogme više volim izlet u vrt prirode gde se glas Velikog Duha cuje u cvrkutu ptica, žuboru mocnih vodopada i u slatkom disanju cveca. Ako je to neznaboštvo, onda sam ja, na kraju krajeva, neznabožac.


Poglavica Seattle

Kada je zemlja bolesna, životinje ce poceti da nestaju. Kada se to desi, Ratnici Duge ce doci da ih spasu.


Crveni Oblak, Makhpiya-luta (1870.)

1868, beli covek je došao i doneo neke papire. Nismo mogli da ih procitamo i oni nam nisu rekli šta je zaista bilo unutra. Mi smo mislili da je dogovor da se pomeri tvrdava i da prestanemo da ratujemo. Ali kada sam stigao u Vašington, Veliki Otac mi je objasnio da su me prevodioci prevarili. Ja sam siromašan i go, ali sam poglavica svog naroda. Mi ne želimo bogatstvo, ali želimo da podižemo svoju decu ispravno. Bogatstvo nam dobra nece doneti. Ne možemo ga poneti na onaj svet. Mi ne želimo bogatstvo. Mi želimo mir i ljubav.

Džon Drvene Noge, Cejeni

Naša zemlja nam je sve. Reci cu vam jednu od stvari koje se secamo o našoj zemlji. Secamo se da su naši pradedovi platili za nju – svojim životima.


Wovoka, Paiute

Tražite od mene da orem zemlju. Treba li da uzmem nož i da rasporim grudi svoje majke? Onda kada umrem ona me nece primiti na svoje grudi da pocinem. Tražite od mene da kopam za kamenjem! Treba li da kopam pod njenom kožom za njenim kostima? Onda kada umrem ne mogu uci u njeno telo da budem ponovo roden. Tražite da secem travu i da pravim seno i da ga prodajem i da budem bogat kao beli covek, ali kako da se usudim da secem kosu svoje majke?


Poglavica Maquinna, Nootka

Jednom sam bio u Viktoriji i video sam veoma veliku kucu. Rekli su mi da je to banka i da beli ljudi tu stavljaju svoj novac na cuvanje i da vremenom dobijaju korist. Mi indijanci nemamo takve banke; ali kada imamo mnogo novca ili cebadi, mi ih dajemo drugim poglavicama i ljudima i vremenom oni im donose korist i naša srca se osecaju dobro. Naš nacin davanja je naša banka.

Santana, Poglavica Kiowa

Ja volim ovu zemlju i bufale i necu se odvajati od nje. Hocu da dobro razumete što govorim. Zapišite to na papir. Cuo sam dosta lepih reci od gospode koju nam je slao Veliki Otac, ali oni nikad ne rade ono što govore. Ja ne želim ništa od vaših škola, crkvi i bolnica na našoj zemlji. Hocu da deca rastu kao što sam ja rastao. Cujem da nameravate da nas preselite u rezervat blizu planina. Ja necu da se selim. Ja volim da lutam prerijom. Tada se osecam slobodno i srecno, a kada se negde trajno naselimo mi bledimo i umiremo. Pre mnogo vremena ova zemlja je pripadala našim ocevima, ali kada sam ja išao na reku video sam kampove vojnika na njenim obalama. Ti vojnici su sekli drvece i ubijali moje bufale i kada sam to video, moje srce se osecalo kao da ce da izgori.

Wikipedija

Legenda plemena Wishram:

Kojot je bio zalostan jer su ljudi umirali i odlazili u zemlju duhova. Umrla je i njegova sestra i nekoliko njegovih prijatelja. Umrla je orlova prijateljica i on je tuzio za njom. Kojot i orao krenuli su zajedno u Zemlju mrtvih. Stigli su do velike vode. Cekajuci da padne mrak, kojot pocne pevati i kroz kratko vrijeme pojave se cetiri ljudska duha i prevezu ih u Zemlju mrtvih. Usli su u logor sacinjen od tanke aure gde su duhovi umrlih, divno odeveni i oslikani bojama, plesali i pevali uz udaranje bubnjeva. Mesec koji je visio iznad njih, uspunjavalo je logor svetloscu.
Blizu Meseca stajala je zaba, gospodarica logora mrtvih. Rano ujutro duhovi napustise logor da bi posli na dnevno spavanje. Tada kojot ubije zabu i odene njezinu kozu. U sumrak duhovi se vrate i otpocne druga noc pjevanja i plesanja. Kojot, u zabinoj kozi, stajao je kraj Meseca.
Kad su pesma i ples bili na vrhuncu, kojot proguta Mesec. U tami, orao uhvati duhove ljudi i smesti ih u kojotovu kosaru a poklopac cvrsto zatvori. Tada se njih dvojica uputise u Zemlju zivih. Kojot je nosio kosaru, a orao je leteo ispred njega. Na putu zacuse glasove u kosari. Duhovi su se zalili i nekolicina ih je vikala uglas: "Otvorite poklopac i pustite nas da izadjemo!"...Kojot je bio umoran, jer je kosara bila sve teza i teza..."Pustimo ih da izadju", rece kojot. "Ne, ne - odgovori orao. Malo kasnije kojot spusti kosaru, Bila mu je preteska. "Pustimo ih da izadju", ponovi kojot. "Sada smo vec tako daleko od Zemlje duhova da se nece vratiti". Potom otvori kosaru. Ljudi poprimise oblik duha i, krecuci se poput vetra, vratise se u zemlju mrtvih.
U pocetku je orao zamerao kojotu, ali potom primeti: "Vec je jesen. Lisce pada, kao sto ljudi umiru. Pricekajmo do proleca. Kad se pupoljci otvore i cvece procveta, vraticemo se i ponovno pokusati"..."Ne", odgovori kojot, "umoran sam. Neka mrtvi ostanu zauviek na otoku mrtvih"..
Tako je kojot uveo zakon prema kojem se mrtvi nakon smrti vise ne vracaju u zivot. Da nije otvorio kosaru i pustio duhove da izidju, mrtvi bi se svakog proleca vracali u zivot, kao sto se obnavljaju trava, cvece i drvece.
__________________

Prema tolteckom predanju, gospodar kise i vode je Tlaloc. On ima izbuljene oci i zubata usta (poput lutke koja prikazuje kisu kod plemena Hopi). Briga oko sticanja naklonosti bogova kise jednako je stara kao i ratarstvo, i širom Srednje Amerike na kamenim natpisima i u drugim, veoma strim tekstovima,pojavljuju se likovi koji predstavljaju Tlaloca. Tlalocova velika snaga iskazala se u spustanju voda odozgo, kao i u pripovesti o poplavi koja je zavrsila prvo doba sveta. Presavijeni manuskript Laud prikazuje ga kao toliko mocnoga, te je kadar sluziti se sa svih Dvadeset znakova obreda. U ruci drzi zmiju munje; iz usta mu izlazi jaguarova rika-grom, koji ima kucu na Nebu i hvata vetar, vlasnistvo svoga protivnika Quetzalcoatla kako bi smirio zrak u kojem ce pasti kisa.

U religiji Tolteka, a jos vise Azteka, Tlalocovu kisu ljudi nisu dobili besplatno. Dobivena je na temelju pogodbe, u zamjenu za krv prinesenih zrtava cije ce suze podrazavati i tako potaknuti kisu. Pre no sto umre, zrtva ce zamisljati svoje putovanje Tlalocanu, "kuci od quetzalova perja", Tlalocovu boravistu u sredistu Neba, a proci ce na svom putu kroz "mesto bestelesnoga", boraviste "strasnog princa", ili gospodara Mrtve zemlje. To je podzemlje udaljeno cetiri dana puta, ili cetiri godine u duhovnom vremenu, od zapadnog obzorja.

Mesto stvaranja, prema mitu Inka, jeste podrucje oko jezera Titicaca, jugoistocno od doline Cuzco.

Prema jednoj verziji, bog Viracocha stvorio je Zemlju i Nebo i nastanio Zemlju ljudima. Nije bilo Sunca i ljudi su se kretali u tami. Ali nisu poslusali svog stvoritelja i on odluci da ih unisti, preobrazivsi neke u kamen, dok je ostale utopio u poplavi koja je preplavila cak i najvise planine na svetu. Jedino su preziveli muskarac i zena koji su se nalazili u kutiji i koje je, kad se voda povukla, vetar odneo u Tihuanaco, glavno prebivaliste stvoritelja. Tamo on podigne sve narode i nacije, oblikujuci glinene likove i nacrtavsi odecu koju svaki narod treba nositi. Svakom je narodu dao jezik, pesme i seme koje treba sejati. Tad udahne zivot i dusu u glinu i naredi svakom narodu da sidje ispod zemlje i izadje na mesto koje mu je on naznacio. Neki su izisli iz spilja, drugi iz brezuljaka, neki iz izvora, drugi iz debala drveca. Svaki je narod podigao zrtvenik na mestu na kome se pojavio.
Kako je bilo tamno, stvoritelj stvori Sunce, Mesec i zvezde i naredi im da podju na otok Titicaca na istoimenom jezeru i da se odatle vinu u Nebo. Kad se Sunce u ljudskom liku uspinjalo na Nebo, obrati se Inkama i njihovom vodji Mancu Capacu, rekavsi: "Ti i tvoji potomci cete biti gospodari i na vama je da podredite brojne narode. Smatrajte me svojim ocem i bicete mojom decom i poštovacete me kao svog oca".
S tim recima, dao je Mancu Capacu pokrivalo za glavu sa svojim znakom i stavio mu borbenu sekiru u ruke.
Na tom je mestu Suncu, Mesecu i zvezdama naredjeno da se uspnu na Nebo i da se smeste na svoja mesta i oni tako postupise.
__________________

„Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.”
Ovim jednostavnim rečima poglavica Sijetl, koji je živeo početkom 19. veka na severozapadnoj obali Tihog okeana, pokušao je da objasni razliku između verovanja severnoameričkih Indijanaca i hrišćanskih doseljenika. Starosedeoci Severne Amerike gajili su duboko poštovanje prema prirodi i svoj su život vodili u savršenom skladu s njenim zakonima. Sa zahvalnošću, bez nadmenosti, svojstvene današnjem čoveku, uzimali su od Majke Zemlje samo onoliko koliko im je potrebno trudeći se da ni na koji način ne naruše prirodnu ravnotežu. Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti nesmotreno da uništava biljni i životinjski svet. Srasli s netaknutom prirodom, negovali su životnu filozofiju koja ničim nije dovodila u pitanje njeno trajanje i opstanak u najčistijem obliku.
Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali „vreme pre velike promene”. To je bilo doba kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Ljudi i životinje ne razlikuju se mnogo po svojim osobinama i često su obdareni natprirodnim moćima. Takve legende osnovni su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji je bdeo nad njim i pomagao mu u teškim trenucima. Taj duh uzimao je obličje neke životinje s tajanstvenim sposobnostima zadužene da vodi svog izabranika kroz sve opasnosti do konačne pobede i junačkih podviga. Nekada su mladi Indijanci napuštali svoje pleme na neodređeno vreme i odlazili u šumu u potrazi za svojim zaštitnikom. Tamo bi u samoći, u surovim uslovima divljine, tragali za nekim znakom ne bi li prepoznali neku životinju kao svog čuvara. Poglavica Sijetl još kao dečak shvatio je da je morski galeb otelotvorenje duha koji ga je štitio čitavog života.
Indijanci su usmenim putem, s kolena na koleno, prenosili svoje mitove. Svako pleme imalo je svoje pripovedače koji su bili cenjeni i uvažavani. Neki od njih bili su nadaleko poznati, te su često putovali od sela do sela. Njihov je zadatak bio da sačuvaju plemenske legende od zaborava. Oni su imali sposobnost da vešto oponašaju junake priča kroz izražajnu mimiku i podražavanje životinjskih glasova. Pripovedali bi uz logorske vatre, na otvorenom, deci koja su ih pomno slušala. Igra vatre i senki pod zvezdanim nebom pojačavala je utisak magijskog i natprirodnog.
Deca su s velikom pažnjom slušala priče o životinjama iz svog okruženja, o nastanku mnogih prirodnih pojava i o doživljajima svojih hrabrih predaka. Pripovedač je od slušalaca tražio da, s vremena na vreme, potvrde svoju pažnju izgovarajući glasno „Ah Mo!”. Kada bi „Ah Mo” iz dečijih usta utihnulo, pripovedanje je bilo završeno, a deca bi odlazila na spavanje.
__________________

Dani i noći
(legenda naroda Kititas)

U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
„Poješću te živu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.
__________________

Sunce i Mesec
(legenda naroda Snokualni)

U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.

Zašto detlić ima crvene grudi
(legenda naroda Skvomiš)

Nekada davno južni vetar duvao je tako jako svojim vrelim dahom da su mnoge životinje bile veoma nesrećne. Veverica je sazvala sastanak svih životinja da odluče šta im valja činiti. Posle duge rasprave odlučiše da pođu na jug i nađu dom južnog vetra.
Nakon dugog i teškog puta životinje su došle do podnožja strme, stenovite planine na čijem je vrhu bila velika tvrđava. Shvatile su da odatle duva južni vetar, ali planina je bila tako strma i visoka da nikako nisu mogle da se uspnu do tvrđave. Pokušavale su i pokušavale, ali nisu mogle da se popnu na vrh. To je uspelo samo Mišu jer je bio toliko mali da je neopaženo ušao u tvrđavu. Tamo je shvatio da južni vetar prave petorica braće. Primetio je, takođe, da su obesna braća do zuba naoružana mnoštvom lukova i strela.
Tiho i brzo Miš je pojeo strune na svakom luku. A kad su braća otišla na spavanje, napravio je duge merdevine od uvrnute konoplje i spustio ih niz planinu. Njima su se u tišini noći popele ostale životinje. Iako su se trudile da budu tihe, nespretni i teški Medved probudio je petoricu braće. Kada su videli da životinje nadiru u tvrđavu, braća su potrčala po svoje oružje, ali njihovi lukovi i strele bili su beskorisni. Morali su rukama da se bore protiv mnogo nadmoćnijih ljutih životinja. Nakon kratke borbe životinje su savladale četvoricu braće, ali peti je uspeo da pobegne. Do danas niko ne zna gde se krije. On i danas pravi vrući vetar, ali nema dovoljno snage da ikome naškodi.
Srećne životinje dogovorile su se da proslave pobedu. Zapalile su lukove i strele zarobljene braće i zaigrale oko vatre. Uživale su u plesu i svojoj pobedi. Samo Detlić nije želeo da igra. Zadovoljno je stajao ispred velike vatre satima gledajući u nju. Ostao je tako nepomičan toliko dugo da su mu prsa pocrvenela od toplote. Od tada detlići imaju crvene grudi.
__________________