Ljubavna poezija.....

Ceznem da me dodirom poneses do
ivice neba, gde sve prestaje.
Ceznem da osluskujemo vetrove u liscu i
prve korake mlade gazele.
Budi ONA u mom bicu,
koracaj tiho da ne probudis oluje
uspavane dugim cutanjem.
Poravnaj poleglu travu, uzdrhtalu na prve stope.
Otvori mi oci poljupcem i ucini da se ne plasim,
ne drhtim od nepoznate munje
koja ce mi probiti srce.
Osluskuj moje disanje kao govor brezovih suma i
sapni mi da si staza na koju slobodno mogu da zalutam.
Otmi mi misli o prolaznosti, o gubicima i ocaju.
Zgrabi me kao barku i odnesi na pucinu,
daleko....
da u zagrljaju tvojih talasa osetim svu tezinu
neba pod zvezdama.

REĆI ĆU TI...


"Reći ću ti kako se zovem
i koliko sam sretan što će šapat
tvoje nostalgije slagati mozaik mog imena
u vremenu koje smo zarobili i okovali,
dok su nam poljupci odjekivali
ovom tišinom - zvanom život.
Reći ću ti svoje ime,
nek te ispuni zaboravom i moj lik u
tvoju sjenu nek pretvori,
kao tihu većer u predvećerje dana
zvanog - dan kada sam te sreo.
Reći ću ti kako se zovem
i slobodno izgovori tu izmišljenu ćaroliju
kojom se raspoznaju gluhi,
izgovori i zaboravi ... i:
zaboravom svojim rodi me u sebi,
bez rijeći, moje ime izgovaraj:
jedino ljubavlju svojom."

DIVNO JE LJUBAVI ZNATI

Divno je, ljubavi, znati da si ovdje u noći,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplićem svoje brige
kao mreže zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali tijelo ti diše tako napušteno,
tražeći me uzalud, dopunjujući moja san
kao biljka što se udvostručuje u sjeni.

Uspravna, bit ćeš druga što će živjeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nešto ostaje i vodi nad svjetlu života
kao da je pečat sjene obilježio
vatrom svoja tajnovite stvorenja

Pablo Neruda

"Zelim da ti radim ono sto prolece radi tresnjama" - Pablo Neruda

"Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz
ili strijela karanfila koji pronose oganj:
volim te ko što se vole neke mracne stvari,
potajno, izmedu sjene i duše.

Volim te kao biljku koja ne cvjeta i nosi
u sebi, skriveno, svjetlo onih cvjetova,
i hvala tvojoj ljubavi u tjelu mi taman živi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volim te ne znajuci kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voljeti drukcije,

nego na taj nacin na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja
blizu da ti se oci sklapaju s mojim snom."

Ne bira se ljubav - Pero Zubac


Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti možeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tudji san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

PROLEĆE ŽIVOTA

Godine prolaze, da li vidiš negde nas?
Ostali smo zaglavljeni u prošlosti
sa svim našim nadama i snovima.
Da li i ti ponekad osetiš bol u telu
dok malaksalo hodaš ulicama života?

Jednom davno bilo je proleće.
Proleće mog života daleko i lepo.
Sada je zima duboko u meni.
Osetim kako mi vetrovi kidaju srce,
a od duše ove jadne ostala je samo praznina.

Da li me čuješ poljupcu prolećni?
Davno je bilo kada si mi mrsio kosu
kvasio lice suzama i grejao u hladnim noćima.
Još čuvam sve što je ostalo od tebe.

Nije važno što ponekad osetim blagu bol.
Tu u telu još ima mesta za tebe.
Još uvek osetim peckanje kada ti čujem glas.
A dobro znam da je kasno za nas.

"PREZIVECU

Zajecalo sunce, zora zaplakala
proplakace nebo, ali ne i ja
u sebi sam more suza sakrila
svaku samo tebi sam namenila.

Prezivecu, imacu na srcu sto rana
niko nece saznati istinu o nama
prezivecu, imacu na srcu sto rana
tvoje ime cutacu do sudnjeg dana.

Nista, moja sreco, nije slucajno
sve je osim tuge lazno, prolazno
moja sveta tajno, moja sudbino
ako jutro nije, sta je iskreno"

NE,JA TE TAKO VATRENO NE LJUBIM

Ne,ja te tako vatreno ne ljubim,
Lepota tvoja ne blista za mene;
U tebi svoje prošle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.

U času dok te zadivljeno gledam,
S ochima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom,vec sa srcem svojim.

Ja s dragom zborim,koje vishe nema,
na tvome licu trazim crte njene,
u ustima ti-usta davno nema,
u ochima ti-sjaj ugasla zene.

Mihail Ljermontov

Sanjam da ćeš doći:
Jer mirišu noći, a drveće lista,
I novo se cveće svakog jutra rodi;
Jer osmesi ljupki igraju po vodi,
I proletnjim nebom što od sreće blista;

Jer pupe topole, i kao da hoće
K nebu, pune tople, nabujale žudi;
Jer u duši bilja ljubav se već budi,
I mirisnim snegom osulo se voće;

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
Svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
Sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
Tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
I u svemu čežnju opazićeš moju.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Da si blizu

Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.


Vesna Parun

Protiv tišine





Kad vjetrovi padnu u blato,

a tišina naraste,

do nebeskog svoda,

pa joj ništa ne možeš

čak ni smrtnim krikom,

tad će violine biti na rasprodaju,

i sve što strunu ima,

i dirke,

i daha što ište.

Bit će nizašta simfonije i sonate,

opere i fuge.

Možda će samo poneka

u gorskoj izbi uspavanka

preživjeti muk.

Bude li tako,

jednom će opet,

iz grla uspavljivanog,

pjesma,

podići vjetrove u oblake,

oluje zametnuti,

i snagom gromova razbiti tišinu.

Cesta broj 8

Ima jedna staza dolaska i odlaska
obična, nama važna cesta.
Njom ja putujem i kad ostajem,
njom i snovima jezdim,
kao sudbinu je vidim
za vrijeme meni namjenjeno.



Kad su lipe zrijevale cvijetom
i mirisom,
kad su tiha jezera, i labudovi,
odlazili u pamćenja,
tom je cestom otišlo moje,
života nektar nestajao nepopijen.
Bezdane su u meni otvorene,
tužne praznine zbog odlaska,
bremeno srce da ga ljubih.
Sad jesen kasna oblake,
vrijeme dugo, bezimeno,
snovi perpetum mobile...
...i dodje slika puta broj 8,
i sunca, i sjaja površine jezera,
i kapi kiše,
jal bijahu suze ili kapi blagoslova...
U meni dušeci prostrti,
srce bez mandala na kapiji,
sve otvoreno i nudjeno.
U meni, za san ti, pokoj nebeski.

Ljuti leptir

Zašto me puštaš da se
Kao leptir ljutim
Pa onda letim od cvijeta do cvijeta?


Pa ti se vratim
Pripijam uz tebe
Kao svila uz tijelo.


Pitaš me za tigraste cipele
A nisi ni znao da si ih ti kupio.
Sjećaš se kad si mi poljupce slao
Na vrhovima jagodica
Svojih dugih prstiju
Iz srebrnog BMW-a?
Ha, jesam te!
Nisi ni sanjao da sam te vidjela.
Imala sam pune ruke.
Sve si to ti kupio.
A nisi ni znao.
Tako je to
Kad se leptiri ljute!


[You must be registered and logged in to see this image.]

Taken from vukojebina

Sutra
Kada padne mrak
Nemoj poći spati
Nemoj zaboraviti
Pogledaj kroz svoj prozor
Dolazim po tebe
Kažem ti to s velikim slovom
Shvati to ozbiljno
Kao konačnu prijetnju moje ljubavi
Dočekaj me sa rafalima poljubaca
Ubaci svoju vrećicu kao izbjeglica
Ne treba ti zapravo ništa
Sve ću ti dati
I srce na dlanu
Nemoj mi skidati s lica
Naočale za sunce
Mogao bi mi u očima vidjeti ljubav
Želim ju još samo malo skrivati
I ne boj se
Kada ti zablinkam farovima
Naše male limene kurve
Koja tako odano čuva sve naše tajne
Nećemo dizati buku

Čekat ću te dok budeš spreman

Ako me budeš slušao
Samo na prstima tiho izađi
I nije bitno što će s jutrom naći
Praznu tvoju postelju
Želim u tvom naručju čekati
Stoti rođendan
Važno je samo
Zajedno da smo
I da bježimo u našu mliječnu stazu
Ljubavi
Koja je samo jednom gostovala
Na ovom Planetu gdje se ljudi ubijaju
A mi smo se ubijali
Prevrćući se u postelji
Malo ja gore
Pa onda malo dolje
A ti me obožavaš
Kao svoju kapetanicu
I puštaš da te dižem
Na pijedestal moga obožavanja
Ljubavi moja
Kako te samo volim
Pruži mi sutra ruke
Da te okujem u lance moje ljubavi
I da nestanemo za sve one
Koji ne znaju što je to ljubav
Bila sam na dijeti
Moraš to vidjeti
Ma kakve reklame o pripremama
Za ljeto
Pređi sutra rukom oko moga struka
Da vidiš što je sirena
Ne, neću pjevati sireninu pjesmu
Neću niti glasa pustiti
Samo ću dahtati
Znaš kako to radim
Kad mi usnama ljubiš grudi
Vidjet ćeš
Bit ćeš ponosan
Neka drugi gledaju
I ne smiju dirati
Jer sutra potpisujem grunt
O mojoj ljubavi
U tvoje trajno vlasništvo
Moj svijet je bolji
Kad si ti u njemu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Aleksandar Sergejevic Puskin - Ti i Vi

Isprazno Vi srdacnim Ti
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj masti
Uzrhta dusa u meni.

Pred njom snovi mi se snili
Ne mogu da joj odolim.
Kazem: "Kako ste mili"
A mislim: "Kako te volim!"

Ničija

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?

Abdulah Sidran - Potrebno mi je dušo

Potrebno mi je, s vremena na vreme,
da verujem kako nekog volim,
na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem,
i trpim, kao, zbog nje.

Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju -
zamišljam: ona će ujutru stići,
mehko ključ u tužnoj bravi okrenuti,
nad postelju mi se nadnijeti,
kao majka - čist oprez u brižnom kretu,
čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram,
i dodirujem je, govoreći:
"Potrebno mi je, dušo, s vremena na vrijeme,
da vjerujem kako nekog volim, i ljubim,
u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

PROLOG


Prekoljite već jednom te vaše violine
i obrišite gudala o rukave.

Dignite se na prste kad vas krste.
I ljube u belo čelo.
I pljuju u oči plave.

Pogasite sveće.
I cveće.
I trave.

Prošla su bezazlena leta.

U ovu noć, zgužvanu kao ćebe
među nogama časnih sestara
koje pate od nesanice,
ja sam poslednje jeftino nebo
za sve sanjare
i pijane ptice.

Oslušnite, to zvezde sa presnim krestama
kukuriču jesenji vetar.

Možda je to starost nečujno dotakla
naše usne i obraz bled,
i nišani nam kroz zenice
iz dve pokojne puške.

Zašto bi, inače, tišina
tako sanjivo grlila drvored,
kao pripiti vojnik prozeblu butinu sluškinje
na rastanku
u parku
iza fudbalskog stadiona?

Gospodine grade,
vi ne zaslužujete beskrajne bakljade ptica
iznad krovova davno posivelih,
ni žute suze u očima bandera
duž svih ovih ulica,
gde smo jedinu mladost zevajući oživeli.

Gospodine grade, dosta je bilo parade,
vatrometa i zvona.

Nisam, valjda, uobrazio da to krošnje
pod mojim oknima jecaju,
i sviraju u orgulje.

A ruke im tako oguljene,
tako uvele,
tako krastave?

U ovu noć,
kad svi ravnodušno put groblja marširaju,
marširaju,
i vuku po blatu svoje otrcane vence
i zakrpljene zastave,
dižem u ruci trobojne pelene
nerođenoga sina.

U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.

Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

Mi, koji ovako promuklo tepamo
i ljubimo,
mi, očetkani pažljivo kao jedina odela,
i rasušeni u tuđim sećanjima
kao iskrpljena olupina
zaslužili smo noćas ovu poslednju,
najlepšu svoju plovidbu,
zar ne, vetre,
zaslužili smo noćas, kad truli i kisne svet.

Njeno belo ime među našim utrnulim zubima
ima ukus krvoliptanja i kupina.

Kad je volimo, to je tako užasno crveno,
crveno do dna naše jetre.

Kad je volimo,
to je kao kad golim trbuhom srljamo
na bajonet.

Nisam, valjda, uobrazio
da zvona bez razloga zvone?

Gospodine grade,
ja sam pošteno prolazio i gazio.
Sad mi je dosta parade.

U ovu noć,
iskraćalu kao serijske bluze i pantalone
u popravilištima za posrnulu mladež,
dozvolite mi da se javno iskradem.

Raskidam rodbinske veze sa onima
koji večno vole i večno žive.

Neozbiljan sam kao drveće
što čupa najzdravije korenje
i nekud beži tajno
za šesnaestogodišnjom kometom
da joj ponudi pokislo gnezdo
u svojoj razbarušenoj kosi.

Moja ljubav je sve od molitve
i od kičmene moždine.

Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive.
One što napuštaju šine
i skreću poludele svetom
nekuda sasvim levo,
nekuda sasvim beskrajno.

Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi,
do srca bosi,
do sramote bosi.

Prijavljujem se,
ako je potrebno da se nekome ludost
usmeno javi.

Raspoložen sam da se čitave jeseni
pravim i naivan i zlatan.

U ime svih vas kupiću ujutro travi
najlepši poklon plavi,
da sporije požuti od zavidljive tuge
kraj vrata.

Zabranjujem da drvo pred mojom kućom
zbunjuju prognozama meteorologa.
Mi, koji proizvodimo lišće,
zaslužili smo da živimo duže i od fresaka.

Polako ova samoća pije mi krv,
mada je mnogo zdravije popiti duplu
od bresaka.

Nije me stid
što sam u desetercu sisao mleko
jedne neverovatne domaće matere,

Iako ponekad pornografski usnim
i Pariy,
i Las Vegas,
i Rio.

Ja sam od neke vatre matore,
i već sam razapinjao šatore
i tamo gde je Atlantski okean bio,
i gde nikad Atlantski okean nije bio.

Ja ću vam gledati u lice kad kažem:
dan.

Ne učite se iz novina kako da se molite,
i volite,
i žalite i šalite.

Ako smo jednako goli,
dole paravan!

Upalite!

Upalite da zakrpim sva mesta
gde se polako cepa moja urođena kudelja
i juče kupljena svila.

Upalite, da propešačim po sebi
malo duže i sporije.

Upalite, neka sve bude smešno
i budalasto kao prvog aprila!

I neka satovi igraju, dok se skroz ne
raskorače,
svoj otrcani - gran žete - iz istorije.

Nešto nije u redu odavde
- do moje krštenice.

Na usnama mi okoreli
najukusniji poljupci.

Od zvezda se u očima
nagomilale žute ranice.

Nešto zaista nije u redu:
ulica se uvija u kukovima
kao oznojena palanačka raspuštenica
na vatrogasnom balu
u rukama sanjivog šefa stanice.

Vežite me
čim počnem da sanjam vinograd!
Zna se ko sam kad se pogase leta.

Neka me uhapsi moja majka,
i saobračajna milicija:
imam najneispravniju kočnicu.

Mogu da živim jedino ako oktobar liči
na zlatnorumeni metak.

Oktobre,
molim da mi sa pola metra
budete ispaljeni u slepoočnicu.


Antic

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

NAS DVOJE

Najzad si tu,pokraj mene
U mome domu koji prokisnjava
I nema kreveta gde bi legli.
Ti me volis i mladic si mi sada.
A ja sam nesrecna
A tako te volim.
Zasto ovo nebo nije nize,
Da pokrivac nam bude,
Zasto ova zemlja nije meksa,
Da mozemo leci.
Izadjimo napolje bosi,
Bez odece na sebi,
Izadjimo na kisu zagrljeni,
I podjimo drumom pravo [You must be registered and logged in to see this image.]
Ka cilju kojeg .....

Okrutnost

Bila je tako lepa one veceri
i tako vedrih ociju.
U smionoj igri dopustila je
da joj skinem s ramena
belu maramu.

A kada je noc spustila preko nas
svoju crnu zavesu,
postao sam još odvažniji.
No onda mi se istrgla
i rekla: - "Pricekaj - do sutra!"

Drugog dana, kada sam je sreo,
bila je još divnija.

I ja joj - uzdrhtavši od srece -rekoh
što mi je obecala.
No ona mi je na to odgovorila:
- "Mutne reci što se kazuju u noci,
gube danju svaki smisao!"

I nasmešivši se blago rece mi
na odlasku: - 'Budi strpljiv
i ne gubi nade nikada!"

Abu Nuvas

Ni bogova ni molitava...

Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.

To se moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.

(Beograd, 1973)

Sta si moje ti?

Pakao i raj,
pocetak i kraj
eto to si moje ti!
I moje sunce i moje jutro
mesto gde pocinju moji sni.
Neznost i grubost
razum i ludost
sto na meni ostavlja trag.
I sreca sto mi na vrata kuca
ali mi ne prelazi prag.
Ponor i vir
rat i mir
koji mojom dusom hara
i lomaca jednog unistenja.
Pepela nastalog bez vatre i plama.
Jutro i noc
slabost i moc
koje sam vremenom stekla.
I vatra moja usred zime
koja me do bola opekla.
Radost i jad
i nekad i sad
koje stoji na nogama od stakla
i zaborav moj koji ce doci
kada se smeh zacuje iz pakla.

Jesenjin

Koliko je srece u casima ovim,
Kad se mjesec radja na plavoj visini,
Kada slavuj pjeva negdje u daljini
I razgara srce plamenima novim!

Ovdje drvlje staro duge sjenke baca,
U nasoj rijeci brdo se ogleda;
Dodji, jer mi srce vise mira ne da –
Ja sam zedan, draga, tvojih poljubaca.

Ne moli se, tamo, pred ikonom starom!
Ovdje, u slobodi, pred nebom – oltarom,
Sa koga nam Gospod o milosti zbori,

Dodji da zajedno molimo nas dvoje:
Ja cu sve da ljubim, oci, usne tvoje,
A ti strepi, drsci i sa mnom izgori.

Aleksa Santic