KUDA IDE SRBIJA ?

First topic message reminder :

Da li je Ivo Andrić bio u pravu?

“Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti
shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i
oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da
razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od
očigledne štete.”

Meni se sve više čini da jeste . Šta vi mislite , da li će se pojaviti neki vizionar tipa Zorana Djindjića i povesti Srbiju putem evropskih integracija , ili ćemo i dalje imati neku vrstu mešavine Miloševićevske /Koštuničine politike , pa i dalje tapkati u mestu i inatiti se sa celim svetom -na svoju štetu?

Smiljan01 ::

Da li mi to zelili ili ne, sve ove zemlje idu ka EU, gdje ce se morati mnogo toga sopstvenog odreci... To ceka i Srbiju, ali i moju BiH...

Idu, idu......samo nikako da stignu, ili bar da se "približe". :eee:

sanjalica.ns ::

Smiljan01 ::

Da li mi to zelili ili ne, sve ove zemlje idu ka EU, gdje ce se morati mnogo toga sopstvenog odreci... To ceka i Srbiju, ali i moju BiH...

Idu, idu......samo nikako da stignu, ili bar da se "približe". :eee:

Imao sam priliku upoznati Srbiju... Dobro znam da imaju mnogo boljih stvari od zemalja u EU... Sve ima lice i nalicje... Potrebno je odabrati ono sto je vrijedno, a ono u cemu zaostajemo pokusati nadoknaditi...
Nije zlato sve sto sija...

Dany@

Citat :

Kako objašnjavaš da u toj okrutnoj Evropi žive i rade milioni naših ljudi , i ne misle da se vrate u "majku Srbiju" a dobar deo mladih čeka da diplomira pa da emigrira , kao što kažu sami? Mora da im je loše i strašno tamo...čim već i treće generacija odrasta u tom paklu.
Nema goreg kapitalizma od ovog našeg ...ideš na ulicu bez pardona, ako imas više od 35 godina ,možeš se odmah ubiti , ljudi rade za mizeriju , a celu zemlju poseduje par ljudi koji su sve kupili od nama opljačkanog ? Kakvi su naši sindikati ? Nemočni bre....
I ko to nas "zavadja da se hvatamo za vratove "? Pa to radimo i bez Evrope periodično svakih 40-50 godina , ne dodje Evropa da kolje , nego se koljemo medjusobno ,zbog naših ličnih neslaganja. Ko je kriv za to , mi sami , ili neki tamo Danci i Japanci ?

...

Dany,nisi razumeo bas sta sam zelela sve da kazem..mada sam i ja malo kriva za to nerazumevanje...Ali..pola moje porodice ..da ne kazem vecina ,zivi u inostranstvu... sto u Evropi..sto u Ameerici....tako da znam sta se dogadja..skoro mi je u poseti bila tetka, rodjena, sa sinom i prica da je sve daleko gore nego sto je nekada bilo...
.ok..Evropljani vise respektuju coveka uopste ....kao zivu materiju..kako da kazem..kao zivo bice...nego sto balkanski narodi to cine,a posebno Srbi.....

Htela sam reci da je evropska unija jedna glomazna,skupa tvorevina ,koja primanjem sitnih drzavica sa naseg podneblja i drzava bivseg Sovj.saveza regrutuje nove robove...za svoje prljave poslove po svetu,al je Amerika poprilicno ometa u tome...
Kada sam govorila o njoj prevashodno sam mislila na gluposti koje se rade kod nas u ime nekog ''laznog'' napretka... i uopste napredovanja svojstvenog daleko.. stabilnijim drzavama ...
Pa.Srbija...skoro se vratila u 19 vek po nekim stvarima..ona i dan danas nema iskristalisan svoj nacion...

Mi i dan danas ne znamo gde nam je drzava ..tj kolika je..sta smo mi...''sta je nama dozvoljeno '' da cinimo u ime coveka ...jer sto god uradili to je uvek malo... nedovoljno....mi smo vecito dezurni krivci ne vise u tudjim,no u svojim ocima ...

Ovo sto se danas dogadja u nasoj drzavi je ravno ''ratnom stanju'' skoro..vanrednim okolnostima...slusajuci sta nam se servira svakodnevno...posekli su nas ..ne kao sto Turci nekad posekose nase glavesine .nego mnogo,mnogo..vise.i dublje...toliko daleko su otisli da sami sebe sa velikim apetitom krvolocno unistavamo...

Ne znam zasto si spomenuo Dance i Japance..kada sam ja upravo pisala da sami sebi...i to vec odavno...

Gde cemo mi da bacamo pikavce.?.to nema veze sa zivotom...nama su isprani mozgovi..nama je zabranjeno da zivimo..mi smo sutnuti ne u blato ..nego u mulj..iz koga siguram,.nema povratka..sem nekog cuda golemoga...
Sta majka Srbija?Ko je to ikada rekao?Kad se culo( a,da nije u sluzbi politike dnevne i svake druge ) ...Moja zemlja Srbija-.. Kada smo to culi,sem onako nekad u nekom zanosu povodom sport.dogadjaja ili prilikom posete nekim istori.znamenitostima...

Gde mi to zivimo..i ko to mi..? U nasem okruzenju svih ,samo Srba najmanje...Nije nam dozvoljeno...Sami smo sebe ''ozdrali''...

U blizini moje kuce ..gde sam se skoro rodila, zidaju ogromnu zloslutnu americku tvorevinu...koja ce kontrolisati , mozda i celi svet...
Za nas vazi ono jako poznato..ono sto se odnosi na ljudsku vrstu...

Neodrzivost naseg zivota postoji ...... i ne samo zbog toga sto je u vlasti smrti i nema trajno postojanje,vec i zato sto nije dostojan postojanja...

Ako bismo ziveli iskljucivo po zakonima nase prirode...to bi znacilo ozakonjenje ubistva i samoubistva i zauvek se pomirili sa carstvom smrti... (nas zivot nije samo obmana ,vec i zlo..Zeleci da zivimo ,mi ne samo sto sami umiremo,vec unistavamo..tj usmrcujemo i druga bica...
Svoj zivot ne mozemo da sacuvamo...ali tudji mozemo da unistimo i zaista ga i unustavamo,hraneci se njime...

Ovako.zaista ispada,da je ocuvanje naseg zivota u sustini iluzorno..jer tokom vremena sigurno ce ''na ovaj ili onaj nacin'' biti okoncan...ma koliko se mi trudili da unistavamo druge da bismo ga sacuvali..)

''Zivi prema prirodi''-znaci ubijaj i druge i sebe..-Hteli ili ne..covek-zivotinja se pokorava takvoj sudbini ...
ali,zahvalnost svim silama koje postoje....imamo srdasce nase....koje se ne miri sa ovakvom nasom prirodom...pa onda se u nasim zivotima ,osim pitanja zivotinje:zelim li tako da postupim i mogu li (fizicki) tako da postupim,javlja jos i ljudsko pitanje..pitanje savesti( ko je ima naravno....)Treba li ja to da uradim...?

Racunam na to srce...i dusu naroda naseg...

Nedostaje sve
Nikola M. Jovanović | 12. 03. 2011. - 00:02h |

Osam godina je prošlo od kako je ubijen Zoran Đinđić. Borio se za evropsku Srbiju, za suštinsku promenu sistema.

Mnogi tvrde da bi Srbija već danas bila u EU i rešila problem s Kosovom i Hagom da je Đinđić živ. Oni koji su na vlasti bili s njim i posle njega govore kako baštine njegove vrednosti i čak se utrkuju u tome ko je naslednik njegove politike.



Međutim, činjenica je da na srpskoj političkoj sceni nema nikoga ko je sličan Đinđiću. On je bio spreman na kompromis kada je trebalo, ali i na hrabar potez.



Za takvu politiku bile su potrebne vizija i hrabrost.



Vizija da se zna šta država želi da postigne, a hrabrost da se to i sprovede.



Umesto vizije i hrabrosti, na sceni je danas samo briga za rejting.



Čudno je da i danas stremimo tome da postanemo član EU, a on je imao plan da to budemo do 2010, da je potrebno suzbiti monopole, da treba rešiti kosovsko pitanje i okončati saradnju s Hagom.



I dalje imamo iste ciljeve, ali je sve manje onih koji su spremni da reforme sprovedu iako to neće biti dobro po njihov rejting.



Vreme izgovora je prošlo i ova i svaka sledeća vlast trebalo bi da konačno shvati da više nema lakih poena.



Zoran Đinđić je na to bio spreman jer je znao za šta se bori.


Ja zaista ne vidim takvu osobu koja bi mogla ovo i da sprovede -ni medju "žutima" , ni medju onim "stiroporcima " a još manje medju onima što će na podušje u Požarevac ili onima što željno čekaju Vojvodu iz Haga ovih dana .Vreme je za nova lica -i nikako ne iz ovih "ekipa"

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ne vidoh ranije ovu temu..

čini mi se u...božiju mater sa ovakvom poltronskom politikom!

Aaaaaa...Srbija ,vise ne ide.Ona je stigla.....do kraja...

Evropa je i dalje naš najveći privredni partner

Polovina izvoza u EU, odakle je i najviše investicija

B. Stamenković, M. Krkić | 07. 05. 2011. - 00:02h

BEOGRAD
- Srbija u poslednjih deset godina ima najbolju ekonomsku saradnju sa
Nemačkom. Od EU je došlo najviše bespovratne pomoći našoj zemlji, a
najviše novca je uloženo u energetiku. S druge strane, Srbija u Evropu
izvozi 57 odsto proizvoda. Mnogo manje izvozimo u Rusiju 5,5 odsto,
slede Kina i Amerika.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Kliknite za uvećanje (+)

Stručnjaci se slažu da pored Evrope i tržišta Rusije, Kina i SAD
moraju da postanu stubovi srpskog ekonomskog oporavka. Od evropskih
država, Srbija zapravo ima najbolju saradnju sa Nemačkom, a ova zemlja
je od 2000. do sada Srbiji na raspolaganje stavila milijardu evra
pomoći i oko 400 miliona evra pomoći kroz EU fondove. Nemačka vlada
pregovara o novom paketu pomoći za 2011. godinu u visini od 117 milion
evra. Doprinos se kreće od obezbeđivanja soft kredita i donacija za
elektrane i unapređenje energetske efikasnosti, preko pomoći malim i
srednjim preduzećima u borbi za tržište, pospešivanju reforme
privrednog zakonodavstva i poboljšanju poslovne klime do jačanja
kapaciteta opština za samoupravu i pomoć mladima.
Srbija ima puno toga da popravi u budućoj saradnji sa ostalim velikim zemljama.
Rusija je šesti partner Srbije kod izvoza, a prvi u uvozu, što i ne
čudi jer smo energetski veoma zavisni od ove zemlje. Čini se da
najlošiju privrednu saradnju Srbija trenutno ima sa Amerikom, jer,
prema rečima stručnjaka, daleko zaostaje za realnim mogućnostima dveju
strana. Bitan zadatak i problem u robnoj razmeni jeste smanjenje našeg
velikog deficita, ali pre svega uz povećanje našeg izvoza.
Miloš Bugarin, predsednik Privredne komore Srbije, kaže za “Blic” da, i
što se donacija i obima spoljnotrgovinske saradnje tiče, prednjače
zemlje EU, ali da ne treba da zanemarimo ni druga tržišta, poput
ruskog, kineskog i američkog koja su vrlo zahtevna.

Razmena sa EU je najveća iz dva razloga, jer imamo povlašćeni status
u trgovini sa ovim zemljama, kao i zbog blizine tržišta. Nažalost, tu
je prisutan i ozbiljan spoljnotrgovinski deficit, iako treba istaći da
najveći deficit imamo sa Rusijom - ističe Bugarin.
Govoreći o Kini i SAD, on dodaje da obim razmene ne odgovara
obimu ekonomija tri zemlje, ali je to više problem udaljenosti tržišta.
- Naša orijentacija treba da budu i tržišta zemalja CEFTA
regiona jer s njima imamo suficit. Moramo da imamo konkurentne
proizvode, kao i kompanije koje ispunjavaju svetske standarde. Važna su
sva tržišta i EU i CEFTA i rusko, kinesko i američko, naravno i tržišta
severne Afrike i Azije - navodi Bugarin.

Dragomir Janković, saradnik Ekonomskog instituta u Briselu, potvrđuje da su ovde najveći investitori članice EU.
-
Strateški je važno za Srbiju i njen oporavak i saradnja sa istočnim
ekonomijama poput Rusije i Kine. Lek za naš oporavak je izvoz, a mi
nemamo proizvode za to. Rešenje bi bila strateška partnerstva sa
zapadnim kompanijama gde bismo ponudili istočnim tržištima proizvode
koji su konkurentni - objašnjava Janković.


Uvoz

• Rusija: nafta, gas, gorivo, helikopteri
  
• Nemačka: drumska vozila, medicinski proizvodi
  
• Kina: gotovi proizvodi, odeća, obuća
  
• SAD: avioni, kompjuteri, oprema zatelekomunikacije
  

Izvoz

• Rusija: jabuke, gume, akumulatori, lekovi
  
• Nemačka: električne mašine, obojeni metali, voće i povrće
  
• Kina: mašine, mineralne rude i otpaci metala, povrće i voće
  
• SAD: sirovine i repromaterijali, ko­­mp­­­juteri, oprema za telekomunikacije
  

Od Nemačke 1,4 milijardu evra
Srbija je od 2001.
od EU dobila 3,6 milijarde evra bespovratne pomoći. Povodom 10 godina
saradnje EU sa Srbijom ministar za ekonomsku saradnju i razvoj Nemačke
Dirk Nibel je kazao da je Nemačka mnogo novca uložila u razvoj
obnovljivih izvora energije u Srbiji. On je rekao da je Nemačka u našu
zemlju uložila 1,4 milijardu evra i ukazao da Srbija mora da radi na
izgradnji pravne države, demokratiji, kao i na razvoju tržišne
ekonomije. Šef kancelarije EU u Srbiji Vensan Dežer kazao je da je EU
ključni partner Srbije kojoj je od 2001. pomogla donacijama i
zajmovima, prosečno sa po 770 evra po stanovniku. Ambasadorka SAD u
Srbiji Meri Vorlik kazala je da njena zemlja podržava Srbiju u
nastojanjima da ispuni uslove za prijem u EU i dodala da su SAD druge
na listi pojedinačnih zemalja, sa uloženih 810 miliona dolara u Srbiju.



Treba li bolji pokazatelj kuda treba da ide Srbija ? [You must be registered and logged in to see this image.]

Citat :

Dirk Nibel je kazao da je Nemačka mnogo novca uložila u razvoj
obnovljivih izvora energije u Srbiji. On je rekao da je Nemačka u našu
zemlju uložila 1,4 milijardu evra i ukazao da Srbija mora da radi na
izgradnji pravne države, demokratiji, kao i na razvoju tržišne
ekonomije. Šef kancelarije EU u Srbiji Vensan Dežer kazao je da je EU
ključni partner Srbije kojoj je od 2001. pomogla donacijama i
zajmovima, prosečno sa po 770 evra po stanovniku. Ambasadorka SAD u
Srbiji Meri Vorlik kazala je da njena zemlja podržava Srbiju u
nastojanjima da ispuni uslove za prijem u EU i dodala da su SAD druge
na listi pojedinačnih zemalja, sa uloženih 810 miliona dolara u Srbiju.

Još samo da reče koliko su nanijeli štete Nato bombardovanjem ,da bi kasnije to obnavljali ,pod izgovorom demokratskog napretka Srbije ! E jesmo se demokratizirali ....gej paradama ,nižim životnim standardom ,kraći za Kosovo ,i sve samim napredcima ,zapadnih "spasitelja ".Ako je bombardovanje tresiranje puta kuda treba Srbija da ide ,treba to ponoviti jer još nas ima koji se nismo opametili ,i koji znamo u kome "grmu leži zec"

Ko iole ima osećaja za strateško promišljanje dao bi preporuku Srbiji da se izvlači iz stega Anglosaksonaca i primakne Rusko-Germanskoj viziji. Tako bi u globalnom opisu izgledao upit i o zajedničkoj Evropskoj budućnosti.

Trenutno su na sceni dve odrednice budućnosti Evrope:

- sa SAD na čelu i Engleskom kao promoterom te Anglosaksonske dominacije
- sa Rusko - Nemačkim partnerstvom kao predvodnikom Velike Evrope - od Atlantika do Vladivostoka

Nesumnjivo... prvorazredni nacionalni interes Srbije je da prepozna ta globalna kretanja i blagovremeno uskladi svoju politiku sa tim okvirom

U svakom pogledu, istorijski posmatrano, Anglosaksonska politika je bila direktno suprotstavljena srpskim nacionalnim interesima.
Svoju glupost i povodljivost nacionalnih elita ka Anglosaksonskom licemerstvu Srbi su platili visokom cenom u nerazumnim sukobima sa Germanskom opcijom.

Od vremena Ekaterine Velike do Šredera uvek su doba prosperiteta Evrope bila direktno vezana za periode saradnje Rusa i Nemaca.

"Severni tok" je mnogo više od gasovoda... to je vizija prosperitetne zajednice Evropskih naroda i država od Atlantika do Vladivostoka zasnovane na naprednoj Nemačkoj tehnici, Evropskim tehnologijama i Ruskim energentima.

A Srbija... "jedna slamka među vihorove".
Koekude... tamo gde je i Evopa golema i Srbija će biti Velika!

cojle ::

"Severni tok" je mnogo više od gasovoda... to je vizija prosperitetne zajednice Evropskih naroda i država od Atlantika do Vladivostoka zasnovane na naprednoj Nemačkoj tehnici, Evropskim tehnologijama i Ruskim energentima.

Hmmm...nisam siguran , ali zar se mi ne grebemo za "južni tok "? Mislim...tu smo kao prikačeni , dosta toga još nije gotovo,skoro partneri odustaše i od toga , itd ?
Sadašnji rezultat te saradnje je da imamo najskuplji gas u regionu i najveće gubitke na mreži -uopšte .
Ali pomozi Bože...da se i mi prikačimo na kakav "zapadni tok" [You must be registered and logged in to see this image.]

Danubius ::

“Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.”

U ovom veku međunarodna delatnost se manifestovala u učešću, pripremama, finansiranju i organizovanju urota, zavera i atentata i podgrevanju srpskih dinastičkih borbi, guranju Srba i Srbije u ratove i multinacionalne državne tvorevine; zadovoljavanju hrvatskih zahteva kroz ustupanje dela srpskog stanovništva i teritorija Hrvartskoj; okretanju svetskog javnog mnjenja i vlada država saveznica protiv pravedne borbe srpskog naroda za slobodu u toku Drugog svetskog rata.
Za vreme ovog rata, na našim prostorima se odigrala do tada najveća predstava moći velikih sila.

27.03.1941.g. iskorišćen je pravdoljubivi ponos srpskog naroda i njegova kolektivna sklonost ka suicidu ("Bolje grob nego rob") da bi se poništili dogovori o neutralnosti Jugoslavije u II sv.ratu.
Sovjetska Rusija - zemlja realnog socijalizma je preko svoje agenture stvorene u Jugoslaviji još tridesetih godina pripremala njen raspad i spremno dočekala bes Hitlera i njegov napad, kao dobru priliku da i ona sa svoje strane pomogne rasturanje jedne suverene zemlje.
Višestruki su bili interesi SSSR-a da se na ovim prostorima zahuktaju ratni vetrovi:

* Najpre, čisto vojni - da se angažuje što više nemačkih jedinica na Balkanu i uspori njihov prodor ka Moskvi.
* Zatim, politički - izvesti socijalističku revolucijui na prostoru Jugoslavije - i to po svaku cenu pa makar i nebrojenih žrtava. Znali su vrlo dobro da je u stabilnim političkim uslovima vrlo teško, skoro nemoguće izvesti komunističku revoluciju, već samo u uslovima bezvlašća i haosa - bez jake državne vlasti (bez obzira da li okupatorske ili domaće). Partizanskim (komunističkim) jedinicama je bilo važno da se pod plaštom borbe protiv okupatora sprovede jedna još važnija borba - protiv srpske državnosti. Partizani su koristili svaku priliku da napadaju okupacione vlasti i tom prilikom spaljuju stare državne arhive, sve u cilju da se kod naroda stvori slika o raspadu nekadašnje države i otvori put ka novoj.

Partizani su se u početku dobro čuvali da ne pokažu svoje pravo lice. Pod vidom borbe protiv okupatora mobilisali su brojne rodoljubive snage iz naroda, koji nisu shvatali za šta se sve bore. Oštrica besa kod ljudi je bila uperena protiv okupatora, a ne za menjanje političkog sistema. Čak je nažalost i sam Draža oklevao da se razračuna sa, u početku još slabim partizanskim snagama, računajući da je najvažnija borba protiv Nemaca, a posle rata će se već na izborima odlučiti o obliku vladavine. Na žalost ova njegova naivnost je skupo stajala Jugoslovenske narode. Ni on nije shvatao komunističku opasnost, bez obzira na Ljotićeva upozorenja.

Ruski dogovor sa Hitlerom se reflektovao i na Titove jedinice i agenturu. Sve do Staljinovog razilaženja sa Hitelerom komunisti su otvoreno sarađivali sa Nemačkim okupacionim vlastima - najdrastičniji primer toga je Vlada Ribnikar.

Po završetku tog rata, tvorci novog poretka su, preko Čerčila, doveli Tita na vlast u Jugoslaviju i stalnim finansijskim inekcijama i političkom potporom u svetu, pomagali njegovo održavanje na vlasti.
Poseban uspeh na planu razaranja srpskog nacionalnog bića, ova mašinerija je postigla, preko svojih eksponenata, kad je izdvajanjem iz njenih nedara, pojedinih delova naroda, formirala fantomske nacije: muslimana, makedonaca i crnogoraca.

Primera za huškanje i destruktivno ponašanje prema srpskom narodu, i njegovoj istoriji, ima mnogo i svakako ih ne možemo sve ovde rasvetljavati,stoga,okrenimo se primeru iz bliske (istorijski gledano) prošlosti i neposrednog okruženja.

U planiranju, finansiranju i izvođenju Majskog prevrata 1903, velike sile su aktivno učestvovale. Danas se na osnovu dostupne građe sa sigurnošću zna ko je od učesnika zavere bio u organizaciji kojoj je to bio primarni zadatak,a kojom ćemo se takođe,usputno,pozabaviti. To su, pre svega, trgovac Nikola Hadži Toma, advokat Aleksa Novaković, poručnik Božin Simić i kapetani Stevan Šapinac i Milan G.Milovanović. U zaveri je bilo i nekih civila, a "jedan industrijalac"je dao 50.000 dinara da se podeli porodicama oficira koji eventualno budu poginuli pri izvršenju prevrata.

U toku Prvog svetskog rata, nekolicina hrvatrskih emigranata, (dr Ante Trumbić, dr Hinko Hinković, Franjo Supilo, dr Ljubo Leontić, dr Dinko Trinajstić) , u saradnji sa Srbima, (dr Milan Srškić, Veljko Petrović, dr Nikola Stojanović, dr Boža Marković, dr Pavle Popović) na podsticaj i pod okriljem Engleske,formiraju Jugoslovenski odbor. Neki od članova ovog tela, kao dr Hinko Hinković, pripadali su satanističkom pokretu. Za njega rimokatolički i hrvatski pisac Miro Glavurdić kaže da je zajedno sa Gustavom Gajom bio »pionir spiritualističkog pokreta u Hrvatskoj«. Odbor je radio na odcepljenju Hrvatske od Austro-Ugarske i pripajanju Srbiji, što je predstavljano kao južnoslovensko pitanje, kao savezničko pitanje.

Srbija je čista srca i raširenih ruku preuzela na sebe zadatak spasavanja 'hrvatske braće'. Bez tog gesta Srbije Hrvati, koji su bili na strani Austrije i Mađarske doživeli bi sudbinu onih strana koje su izgubile rat. Ujedninjenjem sa Srbima i u njihovom društvu, Hrvatima je dozvoljen dolazak u Pariz, na Mirovnu konferenciju, gde su se našli među pobednicima, pa su čak bili saslušani po pitanju mirnodopskih uslova. Ta značajna prednost, dobijena ujedinjenjem sa Srbijom, ipak nije promenila Hrvate. Oni su samo iskoristili priliku da izbegnu posledice Austro-Ugarskog poraza. To je danas, sa ove istorijske distance, nepobitna činjenica. Za razliku od Hrvata, Srbi su duboko verovali u ujedinjenje srpko-hrvatskog naroda, spremni da na principima nacionalnog jedinstva žrtvuju svaku srpsku posebnost. Hrvati su svoju akciju tretirali kao sklonost ka privremenom jedinstvu, uslovljenim nepovoljnim političkim i vojnim položajem hrvatskog naroda u društvu centralnih sila, ne izuzimajući mogućnopst kasnije promene ovog stava, u zavisnosti od njihovog posleratnog položaja.

Hrvatska promena mišljenja koštala je srbe od 1941. do danas, preko dva miliona žrtava.

Ni tada, početkom 20. veka, slično kao ni danas, sa evro-atlantskim integracijama, Srbi naravno nisu mogli imati iskustvo o tome šta znači odabrati južno-slovenske integracije, tj. šta znači odbaciti svoju sopstvenu državu, Kraljevinu Srbiju i prihvatiti ulazak u novu, multi-nacionalnu i multi-kulturnu državu, Jugoslaviju. Naravno, nakon stečenog iskustva u toj novoj državi, i nakon njenog raspada 90-tih godina, većina Srba je shvatila da je Jugoslavija bila promašeni projekat. Ali ista većina i dalje misli da je stvaranje Kraljevine SHS bio srpski uspeh a ne poraz, i da je postao poraz tek kasnije, zbog Hrvata i Slovenaca, koji nisu hteli da ostanu u Jugoslaviji.

Sama činjenica da je srpskoj političkoj eliti bilo potrebno iskustvo, i još toliko dugo iskustvo , da bi shvatila promašenost jugoslovenskog projekta, predstavlja upravo dokaz njene političke obezglavljenosti, koja traje evo već skoro 100 godina. Naime,Srbija je kao omađijana provela 90-te godine boreći se i dalje za «očuvanje Jugoslavije», i čekala pasivno do poslednjeg trenutka, da joj «bratski južni Sloveni» svojim secesionističkim ratovima obezbede nezavisnost. Tako je krug zatvoren, i u smislu nezavisnosti, Srbija se našla tamo gde je bila pre 1. decembra 1918 godine, ali protiv svoje volje. Potom se raspadanje Srbije nastavilo.

Trenutak je više nego pogodan da se razmisli o tome kako je uopšte bilo moguće da srpska elita Kraljevine Srbije vidi južno-slovenske integracije u Kraljevinu SHS i samoukidanje sopstvene države kao nešto dobro i poželjno za srpski narod? Ono bi samo trebalo da odgovori na prosto pitanje: da li je ideja jugoslovenstva bila sama po sebi dobra i poželjna za Srbe, ili je naprotiv bila loša i nepoželjna?
Danas Srbija ne bi smela da propusti i ovu drugu priliku, da podrobno i trezveno pretrese samu ideju svog pridruživanja Evropskoj Uniji, umesto da čeka da stekne iskustvo života u njoj da bi donela post-festum sud o posledicama tog pridruživanja. U ovome što sledi pokušaćemo da podvučemo neke paralele, između nekadašnje ideje južno-slovenskih integracija Kraljevine Srbije u Jugoslaviju, i današnje ideje evro-atlantskih integracija Republike Srbije u Evropsku Uniju, kao i paralele koje postoje u propagandi kojom su se služili proponenti tih ideja, nekad i sad.
Često se govori da je stvarajući Jugoslaviju Kralj Aleksandar ustvari ujedinio sve Srbe u jednoj državi. Međutim, to pre spada u poeziju nego u realnu politiku. Jer, rezultat takvog načina ‘ujedinjenja svih Srba’ u okviru Jugoslavije, bio je upravo poguban po Srbe. Prvo - od Srba se očekivalo da se odreknu srpstva i da postanu Jugosloveni, budući da su neprestano bili izloženi propagandi da su Srbi, Hrvati i Slovenaci u stvari “jednan narod sa tri imena”, tj. tzv. “trojedini narod“ ( Sic!). Pod pritiskom te žestoke propagande koja je dolazila od sopstvenog Kralja i sopstvene političke elite, Srbi su tada prvi put napustili sami sebe, i bili «unapređeni» od Srba u «trojedini narod». Srbi su se na toj ideji «trojedinog naroda» slomili, pokušavajući da postanu Jugosloveni, a da istovremeno nekako ostanu Srbi. Tada nastaje prva velika erozija srpske samosvesti i osećanja sopstvenog nacionalnog identiteta. Drugo – direktna posledica takvog ‘ujedinjenja svih Srba’ bilo je milion mrtvih Srba u NDH, a takođe i 250 hiljada proteranih srba iz Krajine, 90-tih godina. Drugim rečima, takva vrsta ‘ujedinjenja’ svih Srba u jednoj državi, bila je sličnija ‘ujedinjenju’ koje bi se ostvarilo, da je, recimo, Austrougarska kojim slučajem pobedila u Prvom svetskom ratu i okupirala celu teritoriju ondašnje Kraljevine Srbije. I tada bi svi Srbi živeli u jednoj državi, ali bi to bila okupacija. Jugoslavija je takođe bila svojevrsna okupacija nad srpskim narodom, jedan veliki lonac u kome se kalila nova, jugoslovenska nacija, i u kome je srpstvo polako postajalo samo folklorni privezak.
Na verskom planu, ideja ujedinjenja pravoslavne Srbije sa rimokatoličkim Hrvatima i Slovencima, bila je siguran znak odrođenosti elitnog dela srpskog naroda od Pravoslavlja. Jer, u protivnom, da je srpska politička elita tog vremena bila teološki pismena, i da je marila do svog pravoslavnog identiteta, ideja Jugoslavije ne bi ni u kom slučaju mogla ni za trenutak da se pojavi u njihovim glavama. Ali tadašnju srpsku elitu više je impresioniralo plemensko, krvno srodstvo Hrvata i Srba, nego nedostatak verskog, duhovnog, crkvenog srodstva između ta dva naroda. Sladunjava i otužno sentimentalna ideja “bratstva i jedinstva južnih Slovena” je zanela samo srpsku elitu i ona se bila opredelila za princip tela i krvi, a odbacila princip duha i vere, prihvatajući tako tekovine zapadno-evropskog romantičnog nacionalizma.
I na kraju, na kulturnom planu, ideja da Srbi treba da žive u zajedničkoj državi sa Hrvatima i Slovencima, koji su imali potpuno različitu kulturnu istoriju od Srba, značila je za Srbe sve veće udaljavanje od svojih tradiconalnih kulturnih vrednosti i gubljenje sopstvenog kulturnog identiteta. Srbi su tada na velika vrata dobili latinično pismo, što je dovelo do toga da su mnogi Srbi počeli da preziru svoju ćirilicu, smatrajući odnekud da je ona primitivnija od latinice, kao da je Grčka civilizacija bila primitivnija od Rimske. Animozitet mnogih obrazovanih Srba prema ćiriličnom pismu samo je porastao u komunističkoj Jugoslaviji, ali su klice te vrste samo-preziranja postavljene već u Kraljevini. «Ćirilica» na kraju počinje da označava mnoge negativne stvari: novokomponovane narodnjake, primitivnost, nazadnost, mrak, … i biva suprotstavljena latinici kao tobožnjem simbolu svega civilizacijskog.
Sistem obrazovanja u Srbiji koja je izgubila nezavisnost morao se sada svakako prilagoditi jugoslovenskom loncu, tako da pre svega bude politički korektan prema drugima u njemu. Deca su u srpskim školama učila kako su Srbi, Hrvati i Slovenci «jedan narod sa tri imena», budući da su eto, tako bliska braća. A kod kuće su slušali od svojih roditelja o tome kako su Hrvati ubijali Srbe u proteklom ratu, ratujući na strani Austrougarske, i kako, prema izveštajima vojvode Mišića, nisu ni malo raspoloženi prema Jugoslaviji.
Srbima se govori da je ulazak u EU nešto mnogo dobro za njih, da je to «put koji nema alternativu». Cilj ove intenzivne propagande stilskih sledbenika Slobodana Miloševića je da se stvori utisak da Srbija zaista nema izbora, slično kao što je 1914 bila sasvim odbačena inače sasvim legitimna opcija da Kraljevina Srbija odbije ideju takozvanog «ujedinjenja».

Srbiji se danas govori da treba da se pridruži onima koji su je neprestano bombardovali u toku 78 dana, onima koji su ih od 1991 godine neprestano satanizovali neumorno šireći laži o njima, baš kao što se nekada Srbima govorilo da treba da se ujedine sa Hrvatima, koji su se, u austro-ugarskoj vojsci, borili protiv njih u tek završenom ratu.

Srbima se danas govori da će ulaskom u EU postati nešto više od Srba, da će postati Evropljani, civilizovani, bogati, baš kao što se i onda Srbima govorilo da im je u interesu da postanu Jugosloveni, samo treba da se odreknu srpstva, kao nečeg prevaziđenog.

Višedecenijsko ispiranje mozga, od strane sopstvene elite, da srpski nacionalni identitet nije dovoljan, niti preporučljiv za Srbe, izgleda da je urodilo plodom: mnogi Srbi danas se gade toga što su Srbi, i osećaju paničnu potrebu da «prevaziđu» sebe, i postanu nešto drugo, nešto «više», nešto «šire», «bolje», i ako je moguće nešto još zapadnije od samog Zapada. No kod drugih naroda taj sindrom je najčešće definisan kao nešto negativno. U srpskom narodu, međutim, ta bolest je najčešće maskirana, i projavljuje se ne kao mentalni poremećaj, već kao nešto pozitivno, progresivno, demokratsko, i civilizujuće. Nasuprot tome, oni koji se osećaju udobno u tome što su Srbi koji žive u državi Srbiji, karakterišu se kao primitivni mračnjaci koji «koče progres evropskih integracija». Bolest se još može i razumeti, i sažaljevati, ali kolaboracionistički i plaćeni politički rad za interese stranih zemalja, kakvim se bave mnoge NGO u Srbiji svakako ne zaslužuje ni razumevanje ni sažaljenje. U svakoj zapadnoj zemlji zakoni zabranjuju finansiranje iz inostranstva za rad NGO koji je uperen protiv državnih interesa zemlje. Pa bi i današnja demokratska, zapadno orijentisana Srbija trebalo bar da uskladi svoje zakone sa zapadnim standardima, i zabrani takvu vrstu finansiranja na svojoj teritoriji. Ulazak Srbije u EU svakako bi, međutim, sprečio Srbiju u donošenju takvih zakona, a pomenute NGO bi još intenzivnije nastavile svoj rad na ispiranju mozga Srbima, e da bi ih što pre transformisale u prave «Evropljane» i ogadile im do kraja sve što je srpsko?

Baš kao što se školstvo u Srbiji bilo nužno promenilo njenim ulaskom u Kraljevinu Jugoslaviju, možemo samo da naslućujemo na šta će ličiti školstvo u Srbiji ako se ona pod ovakvim uslovima pridruži Evropskoj Uniji i Atlantskom Savezu. Kao što je nekada u Kraljevini školstvo bilo podređeno interesima stvaranja novog čoveka, Jugoslovena, tako je, u komunističkoj Jugoslaviji ono još drastičnije bilo podređeno interesima stvaranja novog čoveka - komuniste. Generacije dece u komunističkoj Jugoslaviji učile su o Srbiji i Srbima kao o nekim negativnim stvarima. Večno prisutni «veliko-srpski nacionalizam i šovinizam» bojio je sve što se ticalo srpskog, zlokobnim bojama. Pravu istoriju mogli smo da učimo samo od baba i deda, ako smo imali sreće da nisu bili streljani kao «narodni neprijatelji». Iz kakvih će udžbenika naša deca učiti istoriju ako se Srbija pridruži Evropskoj Uniji, tom loncu za pravljenje trećeg novog čoveka, Evro-Srbina? Srbiji svakako neće biti dozvoljeno da decu u svojoj državi uči suprotno onome kako decu uče u zemljama EU. Tako će u novim, «progresivnim» udžbenicima deca čitati kako su Srbi genocidan narod, krivi za Prvi svetski rat, krivi za komunizam, krivi za raspad Jugoslavije, krivi zbog pripadnosti «mračnoj» i «nazadnoj» pravoslavnoj veri, krivi što pišu tim «zastarelim» ćiriličnim pismom, i ko zna zašta sve još. Neće u tim udžbenicima biti ni reči o Njegošu, ili o Vladiki Nikolaju, pa ni o Prvom i Drugom srpskom ustanku protiv Turaka, jer to neće biti uputno u situaciji kada i Turska treba da uđe u Evropsku Uniju. Treba samo poslušati kako o Srbiji i Srbima već sada govore razne Nataše Kandić, Vesne Pešić, Biljane Srbljanović, i njima slični, pa slika o tome kakvo će nam biti školstvo nakon aneksije Srbije od strane EU postaje prilično jasna.

Postoje, međutim i očigledne razlike između 2011 i 1918, koje, avaj, opet ne idu u prilog brzopletom pridruživanju bilo kakvim organizacijama «putem koji nema alternativu». 1918 godine Srbija je bila pobednica u tek završenom ratu, i kao pobednik je ušla u Jugoslaviju. Ipak, od Jugoslavije nije ostalo ništa, i Srbija je u njoj samo izgubila vreme i pretrpela veliku štetu. Danas je Srbija poražena, bombardovana, bez Kosova i Metohije, koje joj je nasilnički i ilegalno oteto, baš od te iste Evropske Unije i Atlanskog Saveza, kojima Srbija tobože mora da se pridruži. Onda je Srbija uživala ugled, a danas je ponižena, izvređana i prezrena. Kakvim beneficijama Srbija može da se nada ako se pridruži Evropskoj Uniji i Atlantskom Savezu tako ponižena i neravnopravna, kada nije uspela da izvuče nikakve beneficije ni iz svoje južno-slovenske integracije u koju je bila ušla kao ugledna pobednica?

Na žalost,Vasko,moram se složiti s tobom ...

Pod uticajem engleskih i francuskih "zakulisnih lutkara" 1. 12. 1918.g stvorena je Kraljevina SHS – najtragičniji promašaj u dugačkom nizu srpskih polističkih promašaja. Tragičniji od kosovskog poraza.
Ovoj katastrofalnoj nacionalnoj nesreći debelo su kumovali i neki Srbi na čelu sa regentom, docnije kraljem, Aleksandrom Karađorđevićem. Ovo je urađeno i pored upozorenja najvećih umova i najboljih sinova srpskog naroda, da se to ne čini (na primer vojvode Živojina Mišića). Tako je srpski narod zaveden i poveden svojim vođama i njihovim megalomanskim opsesijama izgubio sopstvenu državu,umesto da je uspostavio granice srpske države na liniji Virovitica – Karlobag – Jadran.
»Sto četrdest godina je trebalo« kako kaže poznati srpski istoričar Milorad Drašković, »stalnog nadčovečanskog naprezanja da se država stvori. Pa kada je stvorena, bilo je dovoljno dvadeset godina da kao poslednji kockari kuću raskućimo, prag razvalimo i ognjište ugasimo«.

Sve docnije greške, zablude i nesreće vezane su za ovaj volonterski promašaj.

- Najzamršeniji ljudi na svijetu.

Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama.

Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo.
Stali smo na pola puta, zabezeknuti.
Ne možemo više nikud.

Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni.

Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije.
S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja.

Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili da više ne znamo ni šta smo.

Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje.
A sve se plaća, pa i ova ljubav.

Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe!

Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti?
Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, ali isto tako sigurno?

Meša Selimović – “Derviš i smrt”

Sve je u zivotu, stvar odabira,a Srbiji je to stvar IZBORA!

Koliko ja vidim-ovde se bavimo prošlošću Srbije u raznim periodima . Ono što još više primećujem je "žal" za nekim teritorijama koje su ratom osvojene, pa oduzete od strane velkih sila , pa za delovima zajedničkih zemalja u koje je Srbija stupala svojom voljom,pa se bavimo lažnim obećanjima opet velkih sila, koje nas uskratiše , prevariše, oteše nam delove teritorije ,,,, itd ....
Mislim da ćemo se tako polako vratiti na cara Dušana i još dalje unazad , što je inače srpski običaj , od političara,vojnika i crkve rado podgrevane teme o staroj slavi (i mogućoj osveti) Priče iz davnina sa dobrom dozom mitomanije , kada smo bili moćni, napredni , veliki...Točak istorije se od tada okrenuo sto puta, i drugi su otišli dalje. A mi ? Još guslamo o pobedama od pre 500 godina u 21 veku?

Sve to je BILO,i to pre mnogo godina, a mi još o tome -na jednostavno pitanje KUDA IDE SRBIJA , u sadašnjem trenutku i u budućnosti???

cojle ::

Taman posla...
od prošlosti se ne živi ali se uči za budućnost.

DA SE NIKAD VIŠE NE PONOVI, LUDOST I NAIVNOST! [You must be registered and logged in to see this image.]

Svi su cvjetovi budućnosti u sjemenu sadašnjosti.


(Kineska)

Naše živote ne oblikuje toliko naše iskustvo,


koliko naša očekivanja.


(George Bernard Shaw)

[You must be registered and logged in to see this image.] ...ali neće škoditi [You must be registered and logged in to see this image.]

Helena Trojanska ::

Sve je u zivotu, stvar odabira,a Srbiji je to stvar IZBORA!

Ovakav odgovor zvuči odlično ,za demokratski "školovane " Evropske "foteljaše " koji običnog čovjeka Srbina stavlja u poziciju da jasno kaže da kandidati od kojih terba izabrati nisu ništa drugo nego "zamjenici " postojeće elite sa istih jasala koje im zapad puni !
Današnji srpski evro-atlantski integralisti, poput nekadašnjih srpskih jugo-integralista, govore Srbima da “put u Evropu nema alterantivu”, kao da se tu zaista radi o nekakvom «putu u Evropu», kao da je Srbija nekakva plutajuća država koja može da nekuda putuje. Što bi pa i putovala u Evropu, kad je već u Evropi? Ne radi se, naravno, ni o kakvom «putu u Evropu», nego prosto o učlanjenju u jednu globalističku političku organizaciju zvanu Evropska Unija, između koje i Evrope ne postoji uvek znak jednakosti. Mnogi zapadni Evropljani bili su, i još uvek jesu, protiv Evropske Unije, koja budući globalistička, često ima suprotne interese od interesa evropskih zemalja. Evropska Unija svojim globalizmom polako menja lice Evrope, ali nije sigurno ni koliki će joj biti vek trajanja. Učtivim odbijanjem da se učlani u Evropsku Uniju, Srbija svakako ne bi postala manje Evropa. Naprotiv, mogla bi se sa uspehom braniti teza da bi tek učlanjenjem u tu globalističku organizaciju, naročito pod sadašnjim ponižavajućim uslovima, Srbija imala sve šanse da postane manje Evropa nego što to sada već jeste.

Paralela između današnjih evro-atlantskih integracija i nekadašnjih južno-slovenskih integracija zaslužuje da bude dublje istražena od strane pozvanih stručnjaka za to. Ali ne od onih podobnih koji su na istim "jaslima zapadnih demokrata ,onih istih koji su naredili bombardovanje Srbije.
Posle svih ludorija, Srbiji bi danas bilo mnogo više u interesu da se, za promenu, jednom mane utopijskih fantazija «ujedinjenja», i da se malo posveti samoj sebi i sređivanju sopstvene bašte, utvrđivanju sopstvene države i razvoju svoje kulture i ekonomije, ostajući otvorena za saradnju sa svima koji tu saradnju zaista žele.

cojle ::

Taman posla...
od prošlosti se ne živi ali se uči za budućnost.

DA SE NIKAD VIŠE NE PONOVI, LUDOST I NAIVNOST!

"Krizna vremena su dobra za Japan jer se tada ljudi vraćaju na puteve svojih predaka." - mogli smo čuti pre neki dan jednog visokog zvaničnika jedne od ekonomski najjačih država sveta.
Setimo se,takođe,i vlastite poslovice:"Narod koji ne poštuje sopstvenu prošlost,ne zaslužuje da ima budućnost."

Elem ...
Pred početak Drugog svetskog rata, vladajuća evropsko-dupelizačka kamarila oko princa namesnika Pavla Karađorđevića, umorna od neprekidnih hrvatskih zahteva za teritorijalnim proširenjem i političkom autonomijom, rešila je da sa Hrvatima potpiše ugovor kojim će do sitnica zadovoljiti sve njihove zahteve. Potpisan je sporazum Cetković – Maček. Tim sporazumom poklonjene su Hrvatskoj brojne oblasti koje su oduvek smatrane srpskim. Na taj način je više od milion Srba, bez njihove saglasnosti, postalo deo Hrvatske.
I ovde je,kao i sada,izakulisna vladajuća struktura radila u interesu srpske štete!
Zoran Nenezić o ovome kaže: »Ostvarenje sporazuma između hrvatske i srpske buržoazije i rešavanje 'hrvatskog pitanja' postalo je imperativ političkih događaja, posebno naglašavan iz centara moći tadašnje Engleske. Dolaskom Dragiše Cvetkovića na mesto predsednika vlade označilo je i inteziviranje pregovora, a konačni tekst avgustovskog sporazuma, poznat pod imenom potpisnika Cvetković-Maček (1939) – sačinio je jedan poseban komitet u kome su sa srpske strane bili dr Mihajlo Konstatinović, dr Mihajlo Ilić i dr Đorđe Tasić, a sa hrvatske dr Ivan Šubašić, dr Juraj Šutej i dr ivo Krbek. Potpisivanju sporazuma prethodila je intezivna aktivnost u kojoj je znatnog udela imala engleska elita, jer je 'težište evropske moći bilo prešlo,neosetno ali konačno,sa Pariza na London'«

Kako se izbijanje Drugog svetskog rata približavalo engleska i američka diplomatija su preduzimale niz mera kako bi preko satelita u inostranstvu obezbedili antinemački otpor u zemljama koje su se našle na udaru ekspanzije Trećeg rajha.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U Jugoslaviji su tražene ličnosti koje bi mogle organizovati rušenje pronemačke vlade Cvetković-Maček i kneza Pavla. Ovaj plan je uspeo 27.marta 1941.Vojnim udarom oborena je vlada Cvetković-Maček i namesništvo na čelu sa knezuom Pavlom Karađorđevićem. Tako je ubilački gnev Hitlera i njegove soldateske usmeren protiv srpskog naroda.

Mi smo ih sapleli pa nisu pre zime ušli u Moskvu. Draža im je sapleo Romela rušeći pruge, a oni su nas tamanili kao zečeve, omogućili Paveliću da satre milion Srba u svojoj NDH. Bolje bi nam bilo da smo poslušali princa Pavla i sarađivali sa Nemcima, da nismo po nagovoru Londona lomili dogovor sa Hitlerom i glumatali heroizam.
Simović je indirektan izazivač pomora Srba u II svetskom ratu.
Znali su oni da je Hitler diktator koji je spreman da iskoreni svaki narod koji se ispreči na njegovom putu. Takvih usmeravanja u toku Drugog svetskog rata, uz pomoć komunista, bilo je mnogo, sve sa ciljem da se smanji broj Srba. Zbog toga je Broz na samom kraju rata, u dogovoru sa Amerikancima i Englezima, naredio bombardovanje Beograda i još nekih drugih srpskih gradova, jer je bilo još dosta Srba koji »komunizam trpeti neće«.
Trebalo je potući ono što nije satrto u "neprijateljskim ofanzivama" tokom rata (prisetimo se:sve su se odigrale na prostoru gde je većinsko stanovništvo bilo srpsko).Poslednja smišljena akcije te vrste u II sv. ratu bio je proboj Sremskog fronta gde je kao topovska hrana gurnuta mlada srpska inteligencuja (nasilno regrutovani studenti).

Kada je u pitanju srpski narod, vrhunac satanističkog licemerja i cinizma, predstavlja rat i raspad Jugoslavije devedesetih godina ovog veka.
* Dvostgruki standardi ponašanja međunarodnih organizacija prema zaraćenim stranama u sukobu, medijsko demonizovanje, ponižavanje i obeščašćivanje Srba kakvo se nije desilo ni jednom drugom narodu u istoriji čovečanstva. Protiv nas su se udružile najmoćnije sile na zapadu. Trilateralna komisija u Njujorku, koja hoće da razbije Rusiju i sve nacionalne države, a da Evropu destabilizuje najezdom islama.
* Katolička crkva koja teži uništenju pravoslavlja.
* Nemačka koja sanja o buđenju svoje stare politike »Drang nach Osten«, sa obnovljenom Austro-Ugarskom ili bez nje.
* Turskoj kojoj se ukazala prilika da povampiri svoje izgubljeno otomansko carstvo.
Svima je pravoslavna Srbija prvi kamen spoticanja na putu ka ostvarivanju njihovih ciljeva.

Ništa nam ne vredi da se žalimo na njihovu bezdušnost, realna pilitika ne poznaje milost i sažaljenje.

Treba ovde pomenuti još neke manje znane činjenice u vezi poslednjih događaja na našim prostorima.

Važan je Reganov pakt sa Papom za koji Reganov savetnik Ričard Alen kaže da je to "jedna od najvećih tajnih alijansi svih vremena". Sam Regan je u tom paktu video "ispunjavanje jednog božanskog naloga, iako iza toga zapravo stoje Trilateralna komisija i Savet za inostrane odnose, ili preciznije Dejvid Rokfeler. Taj nalog je objavljen avgusta 1991.g. u službenom glasilu Vatikana: "Opsevatore Romano" gde u svom komentaru posvećenom jugoslovenskoj krizi traži od međunarodne javnosti da Srbiju "stavi" u granice iz 1914.g.

Ilustracije radi iznećemo sinopsis operacije "HABZBURG" nemačke obaveštajne službe:

OPERACIJA ......................"HABZBURG"

NOSILAC POSLA: .............. MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA NEMAČKE

IZVRŠILAC POSLA: ........... BND (nemačka obaveštajna služba)

FAZE OPERACIJE "HABZBURG":

1.Stvaranje organizacije "Alpe-Adrija"
2.Osvajanje Mađarske - kupovinom,
3.Razbijanje Jugoslavije,
4.Razbijanje Čehoslovačke,
5.Podsticanje Mađarskih apetita prema Rumuniji, da bi se vezala,
6.Secesija Vojvodine,
7.Secesija Južnog Tirola,
8.Secesija Istre,
9.Veliki povratak Folksdojčera u Sloveniju, Hrvatsku, Vojvodinu,
10.Sjedinjavanje u Podunavsku konfederaciju - sa Austrijom na čelu i sa dinastijom Habzburg,
11.Asocijacija podunavske konfederacije sa velikom Nemačkom,
12.Povezivanje, ali sa distancom, sa teritorijom bivše Bosne,
13.Približavanje Srbiji na bazi ekonomskih interesa,
14.Obezbeživanje puta prema istoku saradnjom sa Srbima, Bugarima i Turcima,
15.Balkan -izvoznik hrane i rudnik sirodina,
16.Obezbeđivanje toka Dunava.

(Iz knjige "Vladari iz senke" D. Lučića)


To je zapravo stvaranje nove Austrougarske koja bi bila povezana sa Nemačkom i pod njenim neposrednim patronatom. Ta država treba da se graniči na jugu sa Turskom, koja treba da se protegne do Kineskog zida. Planirano je podsticanje pronacističkih režima u Evropi.Setimo se perioda kada su u Evropi u kratkom periodu,u mnogim državama,na vlast došle partije desnog centra.

Prva faza je stvaranje organizacije Alpe-Adrija, pa tako dalje. Svedoci smo koliko se ti planovi uveliko i ostvaruju.

Ali ne treba misliti da je samo Nemačka u toj igri. Sve je to artikulisano i u planovima NATO pakta.

U Ostiju, kraj Rima, je 05.11.1991.g. zaključeno da do 01.03.1992.g. savez "ALPE - ADRIJA" treba da preraste u veliku uniju srednjoevropskih država (USEAD), koju bi činile: Austrija, Poljska,Čehoslovačka, Mađarska i Jugoslavija (privremeno sedište Budimpešta - koordinator Italija). Intermarijum je uzvišeno proklamovao jedinstvo šesnest nacija u formi "PODUNAVSKE KONFEDERACIJE" čiju srž bi činile katoličke nacije "SREDNJE EVROPE".
Vatikan, je naravno, ovu akciju podržavao kontinuirano kao jednu od poluga, s kojom dela prema pravoslavlju. Tokom II svetskog rata Intermarijum je radio pod nemačkom kontrolom.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Šta je INTERMARIJUM?

To je misteriozna špijuska organizacija, osnovana još 1920.g. u Parizu od strane "Bele" ruske emigracije sa ciljem rušenja komunizma. Sredinom 1930.g. ova pariska grupa se već razvila u veliku organizaciju čije članove su činili politički istomišljenici nastanjeni u prostoru INTERMARE a to je od Baltičkog do Crnog mora, Egejskog, Jonskog, Jadranskobg pa sve do Kavkaza.
Pre II svetskog rata ova organizacija je dobila vrlo bitnu podršku od stgrane britanske i francuske obaveštajne službe.

Sve ovo što se sada dešava na našim prostorima i izgleda kao da se desilo iznenada, pripremano je duži niz godina. Moglo bi se reći da na ovom planu II svetski rat nikada i nije prestao. Naročito težnje Nemačke da zagospodari ovim prostorima - pa čak su u posleratnom periodu u tome možda bili i uspešniji. Veliki je broj agenata nemačke obaveštajne službe, a i drugih, koji su radili još i u Titovo vreme, ali su iz raznih razloga ostali neotkriveni. Nemci su svuda bili prisutni, naročito preko Dolanca, Mustača, Ante Markovića - njega su hapsili u Dubrovniku tokom rata kao partizana zajedno sa grupom, ali jedino je on pušten na slobodu.
Mesić, Drnovšek, Izetbegović, Kučan, Janša i naravno Dr.Tuđman. Zadržimo se malo na poslednjem: 1965.g. bivši Titov general stupa u vezu sa dr Matom Meštrovićem, u to vreme oficirom oružanih snaga SAD, sa Bogdanom Radicom, Ivanom Šutejom i drugima iz ekstremnog krila "Hrvatskog nacionalnog veća", emigrantske organizacije koja objedinjuje skoro sve službe i organizacije hrvatske emigracije. Postoje indicije da je upravo preko tih ljudi dr Tuđman uspeo da se poveže sa obaveštajnim službama SAD i SR Nemačke, a pouzdano se zna da je u to vreme sarađivao i sa Institutom za istočno-evropske zemlje iza čijeg imena se krije obaveštajna institucija NATO pakta. Kontakt sa Nemcima dr Franjo Tuđman je ostvario još tokom drugog svetskog rata, a jedan od njih išao je preko pukovnika ABVER-a Vladimira Muse.
Za ovu vezu znao je Aleksandar Ranković, ali je tolerisana jer je bila obostrano korisna.

Na mržnju sveta prema Srbima, projektovanu od strane svetskih »srbofobičnih moćnika« a prouzrokovanu trijumfom antisrpskog medijskog lobija, Srbi ne smeju odgovarati mržnjom, nego kako kaže Njegova svetost patrijarh srpski Pavle:

»Život treba osmisliti po veri, ugledajući se na pretke i učiniti sve što možemo za dobro svog naroda i čitavog čovečanstva«

U SRETNA VREMENA narod se ne bavi pitanjima ratova, nacija, istorije i koječega još ...

Nesreća i beda navode sve nas da razmišljamo zbog koga i čega nas je snašlo to zlo.Činjenica da mislimo o tome znak je da smo još uvek sposobni da zdravo reagujemo.Pasivnost je mirenje.U svakom zlu ima i dobra...
Ko sve misli o nesreći naroda i ko nudi rešenja? Svi! Od kafanskih analitičara do naučnika,od demagoga, do mistika, od države do nevladinih organizacija. I svi misle u ime svih, i svi su u pravu...
Neko u ime Boga, neko u ime naroda, a najviše njih u vlastito - i ime i korist.

U Srbiji se momentalno vodi rat između dve političke opcije : nacionalne i "kosmopolitske".
Kada se rasprava vodi na tako apstraktnim osnovama, onda se stvarni uzroci problema znaju izgubiti.I dan danas ljudi više veruju da je uzrok raspada Juge vekovna mržnja , a ne ekonomski, nacionalistički i kulturni element , zatim pojedinci,međunarodna politika, i tek onda drevne etničke mržnje .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da se vratim postavljenom pitanju ko danas dušebriznički misli o Srbiji nudeći svoju alternativu?
Prekidoh pisanje svog teksta da bih potražio podatke o organizatorima demonstracija 9.oktobra - takozvane porodične šetnje. Svi znaju da su to nevladine organizacije o kojima znamo sve i ništa. Ja lično imam dovoljno informacija i jasan stav prema tim organizacijama . Još uvek mi zvuče u ušima pokliči neprikladni za usta "porodičnih ljudi " što me navodi da primetim da neke stvari definitivno MORAMO NAZVATI PRAVIM IMENOM.
Cilj moje pisancije nije iznošenje mog ličnog viđenja o 9.oktobru, analiza stanja političkih snaga ,razotkrivanje opozicionih struja koje nas pokušavaju organizovati, njihovih političkih platformi ... da ne širim dalje.

Želim upozoriti na opasnost naših podela.Svih mogucih.Podsetio bih na početku jedan primer koji je dramatično zamaglio oči skoro celom narodu. Podelu na branioce NAŠIH porodičnih,tradicionalnih vrednosti i zagovornike nekog naprednog puta (evropskog, svetskog ).NAŠE I NJIHOVO,NACIONALNO I NADNACIONALNO……Pametna logika nema šta !Umesto razuma nudimo haos. Pada li ikome na pamet da su u pitanju INTERESI i jednih i drugih. Zarad interesa pojedinih u VLADI, NE VLADINIM ORGANIZACIJAMA, u svim grupama koje se bore za vlast, ponovo ulećemo u samoubilačcku avanturu. Da li smo zaista narod (u očima svih krvožedna masa) koja rušeći podjednako iste sisteme, izjeda samu sebe do uništenja? JESMO!
Ako jesmo postavlja se pitanje ZAŠTO ? Postoji li neka pametna i realna alternativa? NE! Sa NAMA ovakvima ne postoji.
ZABORAVLJAMO da smo vlast MI. Mi biramo i od nas sve zavisi. Izabrali smo Miloševića, ovu opoziciju smo mi izneli na leđima, mi smo članovi stranaka, ovih vladinih i nevladinih struktura.Nema tu nikog iz Zanzibara ili šta ti ja znam tamo nekih ...
Kada budemo znali ŠTA HOĆEMO, i kada se oko tog JEDNOG udružimo,e onda ćemo možda moći tražiti put rešenja. Do tada će vladati "VEĆINA ". POŠTENO. Lepo demokratski.A vecina je kao što vidimo na vlasti.To što jedni uzimaju pare, a drugi ne je preraspodela primerena ovakvom “demokratskom” sistemu. Jedni masturbiraju drugi su konkretniji. Jedni su na poziciji da mogu i uzimaju pare, drugi su na poziciji da im u tome pomognu (kao glasačka mašina).I tu se završava njihova funkcija.Pretpostavljam da su sretni sto su "njihovi" na vlasti i treba da ĆUTE;Beš pare -kom to treba.
A da ,zaboravih : treći sa "najvišim" motivima odrađuju poslove,profesionalno - za pare!Zna se ko ... Huligani su i ovoga puta odlicno odradili posao ( za druge ).

"Srbi, čuvajte se sami sebe." Arčibald Rajs


[You must be registered and logged in to see this image.]

NIŠKI MATURANTI BI DA POBEGNU U INOSTRANSTVO

Subota, 21. Maj, 2011.|

Autor: Agencija TANJUG

[You must be registered and logged in to see this image.]


NIŠ - Posle završenih studija u zemlji, 61 odsto anketiranih
maturanata niških srednjih škola bi otišlo u inostranstvo, ako budu
imali priliku za to, pokazuje istraživanje agencije "Lubris" iz tog
grada.

U istraživanju, na uzorku od 892 maturanta, od 21. aprila do 16. maja,
27 odsto ispitanika odgovorilo je da bi možda otišli u inostranstvo, a
12 odsto maturanata ne želi da ode iz zemlje.

Maturanti su ocenili da je najteže upisati Medicinski fakultet (31
odsto), zatim Ekonomski fakultet (27 odsto) i Pravni fakultet (26
odsto), a da diploma Elektronskog fakulteta pruža najveće šanse za
zapošljavanje u inostranstvu.

Prema istraživanju, 24 odsto maturanata ocenjuje da diploma Ekonomskog
fakulteta pruža najveće šanse za zaposlenje u Nišu, a zatim slede
Mašinski i Elektronski fakultet.

Maturanti su u podjednakom procentu odgovorili da na izbor fakulteta utiče težina studija i mogućnost zaposlenja.

Prema rezultatima istraživanja koji su prezentovani novinarima,
tehnički fakulteti su povećali svoju popularnost, jer maturanti sebe
vide, posle diplomiranja, u stranim kompanijama.
U "Lubrisu" ovaj podatak tumače kao posledicu otvaranja pogona pojedinih stranih kompanija u Nišu.

[You must be registered and logged in to see this image.] ovo sad vidoh....

Svuda važi latinska izreka ''Historie magistre vitae est'', osim kod nas.
Kod nas još uvek vladaju ponavljači.


Iz martovskih događaja 1941. godine koji su označili početak Drugog svetskog rata u bivšoj Jugoslaviji mogle su se izvući pouke o odgovornosti elite, pre svega političke, da više nikada ne dovode zemlju u bezizlaznu situaciju.To znači da nacionalni interesi uvek budu ispred stranih ili stranačkih i da se jedinstvom političkih faktora odgovara na izazove nacionalne krize i katastrofe!

Istoričar Čedomir Antić podseća nas da je srpski narod zapadno od Srbije i u Srbiji podneo ogromne žrtve, da je nad Srbima tada izvršen genocid i da je na oltar otadžbine iz raznih uverenja, od kojih su se neka pokazala kao neispravna, te 1941. godine podneta velika žrtva. U Srbiji su tada delovala dva najveća antifašistička pokreta u porobljenoj Evropi - Narodnooslobodilačka vojska i Jugoslovenska vojska u otadžbini.

Sto se tice lepih zelja stvaranja stabilne srpske drzave, ona nije bila dozvoljena od strane velikih sila ni 1878, ni 1918, i nikada i nece biti. Sve ostalo su naivne zelje i jedno veliko nepoznavanje istorijskih cinjenica.

A zašto je to tako?

Mi smo uvek spavali na nekim lovorikama i čekali da "naiđe neko pametniji" kome ćemo služiti za podkusurivanje.Tako nam je vojku zatekao nespremnu i raspad Jugoslavije i NATO agresija i Kosovsko pitanje ...Da smo imali jaku odbranu i rekli da je u pitanju "unutrašnja stvar države" -kur* bi se toliko nezvanih svatova vajdilo ovuda poslednje dve decenije.

Međutim, mobilnost snaga je bila ravna onoj iz 1914!Oficirski kadar koji je predlagao modernizaciju i promenu koncepcije bio je uklanjan, a vladajuca elita nije marila za vojsku i ulagalo se mizerno u modernizaciju iste...

No,to nije bio naš najveći problem. Mnogo veci problem je bolest drzavnog organizma i drustva.Sve predstavlja teskoću, od uvođenja jednoobrazne organizacije teritorije, preko sudova, školskog programa...pa sve do sedišta fudbalskog saveza. Stanje vojske je samo posledica opšteg stanja. Kada je rat počeo, država se prosto raspala i pre vojnog poraza.

Isto nam se dešava i danas.Drugi nam kroje kapu,i ovo malo države se raspada (ne samo u teritorijalnom smislu) a mi se bavimo stvarima od kojih nikom od nas sutra lonac neće biti puniji,srce veće i obraz čistiji ...

Pogledajmo šta deci ostavljamo u nasleđe ...

U petak, 13. maja, prilikom radnog boravka u Francuskoj, kao predsednika žirija za dodelu nagrade „Izvestan pogled“ na tekućem Filmskom festivalu u Kanu, naš slavni sineasta Emir Kusturica primio je prestižni Francuski orden Legije časti koji ga je promovisao u viteza Legije časti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tom prilikom je izjavio kako je Kanski filmski festival bojno polje na kojem se vodi borba za kulturnu raznovrsnost, a da sama Francuska predstavlja suštinu ideje te raznovrsnosti. Pored ostalog naglasio je i da ta medalja, posmatrana u pomenutom kontekstu, predstavlja vrlo značajno priznanje za njega i njegovu porodicu. Bio je to očigledno važan i prilično emotivan trenutak u životu režisera koji je dvostruki osvajač Zlatne palme u Kanu („Otac na službenom putu“ i „Podzemlje“).
Emocije, mada manje iskrene, nije krio ni čovek koji je prikačio Orden našem režiseru, aktuelni ministar u francuskoj vladi, nadležan za resor kulture i komunikacija, Frederik Miteran. Paralelni trijumfalni hod našeg supertenisera Novaka Đokovića je sa ovom vešću omogućio da Srbija u svetskim medijima makar na kratko osvane u pozitivnom kontekstu. Što je i dalje retkost.

Međutim, koliko je bilo potrebno promišljanja i preispitivanja da se u ovom momentu, od pomenutog ministra (samopriznatog i javnohvališućeg ljubitelja „mladih momaka“ i muških kupleraja u Bangkoku) i od te vlasti koja podređuje čak i sopstveni nacionalni ponos i identitet, a kamoli tuđi (naš), zarad precizne instalacije globalističkih interesa, ideja i kanona, primi ova nagrada? Da se postane vitez i stane u društvo sa, recimo, Sonjom Liht ili Veranom Matićem koje je ta ista francuska slobodarska Legija časti nagradila, iako su im motivacije i učinak u promovisanju kulturnih i civilizacijskih načela bili sasvim drugačiji od Kusturičinih.

Novija istorija davanja ovog ordena, čije dodeljivanje inače traje puna dva veka od kada ga je 1802. godine ustanovio Napoleon Bonaparta, uostalom, prepuna je kontroverzi, ustupaka, neshvatljivih nedoslednosti, intriga, potčinjavanja potrebama aktuelnih političkih situacija. Vrlo slično Nobelovoj nagradi. Ali, za razliku od nje, ovo priznanje odavno ne nosi nikakve materijalne, niti bilo koje druge olakšice i dobitke. Što ne znači da i dalje nema značajnu težinu i otuda mogućnost da se s njom šalju određeni signali, ne samo dobitniku već i svetu.

Da li je, dakle, Kusturica trebalo da je odbije? Neki su i kod nas, sudeći po komentarima na vest o promovisanju Kusturice u viteza, baš to očekivali. Nije od manjeg značaja ni spekulisanje oko ideje da su to možda od njega očekivali i davaoci ordena. U tom slučaju Kusta je još jednom pokazao svoju doslednost, pa i političku lukavost. Uglađeno i zahvalno, primio je priznanje svrstavši se ne u društvo antisrpskih „evropejaca“ i „naprednih demokratskih intelektualaca“ koji su postali časni vitezovi globalističke industrije poništavanja srpske nacije i kulture, već u istinsku umetničku elitu srpskih bardova koji su tokom duge istorije naše kulture i dodeljivanja Ordena legije časti srpskim intelektualcima, na čelu sa Ivom Andrićem (čiju, inače, „Na Drini ćuprija“ Kusturica upravo priprema za oživljavanje na velikom ekranu), proslavili ovu zemlju i njene prave nacionalne i kulturne vrednosti. Ne bi, doduše, bio u lošem društvu ni da je priznanje odbio ili ga naknadno vratio, kao što je to učinila Mira Alečković revoltirana bombardovanjem naše zemlje od strane francuskih aviona. U prvom slučaju, da je orden odbio Kusturica bi se našao rame uz rame sa Žanom-Polom Sartrom ili Alberom Kamijem koji su na ovaj način pokazali da ne žele da se povinuju konformizmu, političkim diktatima i svrstavanjima.

U svetu bez morala, osećaja za čast i napredni duh, u kojem su profit, materijalni boljitak i lični interesi iznad svega, a medalje s pozicija najviših državnih predstavnika „najkulturnije zemlje Evrope“ predaje pohotni pedofil, treba zaista biti vrlo mudar i dalekovid prilikom zauzimanja stava o prihvatanju francuskog viteštva. Kusturičini stavovi upravo protiv gore pomenutih principa i političke realnosti savremenog zapadnog sveta su odavno poznati i nisu se promenili. Šizofrenično i kontroverzno isticanje našeg režisera u potrebi da se nazove vitezom Legije časti je u suštini priznanje njegovih načela, sa kojima se on godinama suprotstavljao takvom svetu. Dokaz prepoznavanja pravog smisla prihvatanja ove nagrade i Kusturičine motivacije prilikom donošenja ove odluke je podrška koju su mu pružili njegovi obožavaoci.

Nedoslednost i neprincipijelnost su na strani davaoca ordena, što je uostalom novoistorijska činjenica Legije časti.

Ne bi, doduše, bio u lošem društvu ni da je priznanje odbio ili ga naknadno vratio, kao što je to učinila Mira Alečković revoltirana bombardovanjem naše zemlje od strane francuskih aviona. U prvom slučaju, da je orden odbio Kusturica bi se našao rame uz rame sa Žanom-Polom Sartrom ili Alberom Kamijem koji su na ovaj način pokazali da ne žele da se povinuju konformizmu, političkim diktatima i svrstavanjima.

Slažm se sa ovim pasusom.

U 2014. Albanija bogatija od Srbije a Srbija jedino od BIH


[You must be registered and logged in to see this image.]





Srpski
bruto društveni proizvod danas je za oko 25 odsto manji nego 1990, dok
je Slovenija na čak 54 odsto iznad nivoa iz poslednje godine pre raspada
SFRJ.


Kada se pogledaju podaci od raspada SFRJ, osim Srbije, nazadovale su i Crna Gora, koja ima oko 15 odsto slabiju ekonomsku aktivnost, i BiH sa "manjkom" od 26 odsto.Hrvatska je uspela da poveća društveni proizvod za 14 procenata, a Makedonija za oko 23.Kao razloge za loše rezultate privrede Srbije ekonomista Miroslav Zdravković navodi dugotrajnu izolaciju i bombardovanje.- Kada
sam jednom poznatom slovenačkom ekonomisti rekao da su odlično vodili
zemlju, on mi je odgovorio: "Znaš, bilo nas je malo, mi nismo sebi smeli
da priuštimo da se posvađamo" - kaže on.- Upravo
tu je Srbija izgubila. Pokazala se kao potpuno razjedinjena, a na
površinu su izbile one najgore ljudske osobine. Ali nemamo opravdanje za
loše rezultate posle 2000. godine - ocenjuje Zdravković. Tako
su pojedine bivše članice nekadašnje države došle u situaciju da su im,
i posle dve decenije od raspada Jugoslavije, slabe šanse za bolji
život. - Ukoliko nastavi da stagnira, Srbija će do 2014.
godine postati siromašnija od Albanije i najsiromašnija u Evropi, nakon
BiH. Da se to ne bi dogodilo, neophodno je da se koncipiraju i sprovode
jasne i predvidljive ekonomske politike kako bi se razvijao privatan
sektor - smatra Zdravković. Po njegovim rečima, uz pad
BDP-a i relativno zaostajanje svih bivših republika (izuzev Slovenije) u
odnosu na okruženje, cena raspada zemlje jeste i rast nezaposlenosti.
Broj zaposlenih je smanjen za više od milion, za isto toliko je povećan
broj nezaposlenih i više od milion ljudi je napustilo bivše republike
SFRJ. Konkretno, Srbiju je napustilo oko 300.000 građana. - Usledili
su ekonomski problemi, pa je u proseku BDP Srbije danas na nivou od pre
40 godina. Međutim, podaci vezani za srpsku ekonomiju različiti su po
regionima. Tako Novi Sad i Beograd sada imaju bolji privredni rast nego
1989. godine, a u odnosu na 1971. ovi gradovi stoje bolje za oko 100
odsto. S druge strane, ostatak područja Vojvodine i centralne Srbije
nalazi se na nivou razvijenosti iz 1964. godine - navodi Zdravković. Ekstremni
primer propadanja je Borski okrug, koji je nekada bio najveći izvoznik u
Srbiji, razvijeniji od Beograda i Novog Sada.


[You must be registered and logged in to see this image.]Borski okrug
- Od
raspada zemlje stvorile su se velike regionalne razlike u razvijenosti
jer je oporavak posle 2000. bio koncentrisan u Beogradu, Novom Sadu i
još malom broju gradova i oblasti. Tako je veliki broj okruga u
centralnoj Srbiji počeo ozbiljno da zaostaje u odnosu na republički
prosek. Borski okrug je sada postao najnerazvijeniji posle Jablaničkog
okruga - kaže on.Slovenački ekonomista Rado Pezdir kaže
da je raspadom SFRJ najgore prošla BiH, a da su se razlike između
Slovenije, kao najrazvijenije republike u 1989, i ostalih uvećale.On
navodi da se razlika između Hrvatske i Srbije takođe uvećala, tako da
Srbija poprilično zaostaje. "Međunarodne komparacije pokazuju da je
Srbija prvi put u istoriji manje razvijena nego Bugarska, dok se
Hrvatska u poređenju sa Mađarskom opet našla u poziciji u kojoj je bila
pre Prvog svetskog rata. Slovenija, koja je pre Drugog svetskog rata
bila razvijenija od Grčke, sada je manje razvijena od te skoro bankrot
zemlje", kaže Pezdir. Pezdir dodaje da je "zaključak da su od raspada SFRJ sve bivše republike, osim Slovenije,
ako ih uporedimo sa ostalim bivšim socijalističkim državama, doživele
lošije ekonomske rezultate. Recimo, BiH će dostići razvijenost Bugarske iz 2006. tek 2013, a u istoj godini će Srbija biti jednako razvijena kao Litvanija i Letonija iz 2006". - To
je jasan pokazatelj da su se sve države istočnog bloka razvijale brže
nego eks-Ju republike, čak su stope privrednog rasta i strukturne
reforme tamo bile brže nego u Sloveniji - ističe on. On
zaključuje da glavni krivac za ekonomsko zaostajanje nije bio samo rat,
nego nesposobnost političkih elita da uvode strukturne reforme, kao i
njihova sklonost da preko privatizacija stvaraju interesne grupe.Prema
mišljenju slovenačkog ekonomiste Rada Pezdira, BiH se nalazi u
ubedljivo najlošijem stanju od svih ostalih republika i ima vrlo slabe
perspektive.- Tamo doslovce nema ni efikasnih institucija
ni pravne države, pa ni normalne ekonomije. Petnaest godina po
završetku rata ta je država na rubu ekonomskog i institucionalnog
raspada, a do toga bi došlo i pre da nije bilo međunarodne zajednice.
Očigledno su se Bosanci odlučili da ne žele da budu gospodari svoje
sudbine, kao da smatraju da uvek treba neko drugi da im spasava državu.
Mislim da uzrok tome nije nacionalizam nego nesposobnost građana BiH, i
to svih nacionalnosti, da poštuju bilo kakav oblik institucija pravne
države - tvrdi Pezdir.

Koliko vredi obrazovanje u Srbiji?


Diploma za preživljavanje sa 300 evra mesečno


Autor Marija Dukić 2011/7/15

Emigracija?

Ko mladima može da ponudi dovoljno dobar razlog
za studiranje u državi u kojoj posle fakulteta čekate nekoliko godina na
zaposlenje, onda počnete da volontirate nadajući se da ćete tako
zapasti za oko poslodavcu, i na kraju potežete rodbinske, partijske i ko
zna kakve veze da biste radili za 300 evra mesečno, znajući da ste
svoje studiranje platili bar deset puta više?

Kada ste
upisivali fakultet, a potom zime i leta provodili grbaveći se nad
knjigom, mislili ste da je sve to za viši cilj – pomuči se danas da bi
uživao sutra. Kao dodatnu motivaciju imali ste roditelje koji su vam
objašnjavali kako će vam zbog visokog obrazovanja biti viši koeficijent
za platu – šta je par godina studiranja za 40 godina dobre plate? U
svim tim svetlim vizijama svoje budućnosti zaboravili ste da je
preduslov da dobijete platu taj da prvo budete zaposleni, a to što ste
visoko obrazovani vam ne garantuje nalaženje posla u zemlji u kojoj
vlastodršci slušaju Betovena kako im svira na uvce. Naime, u Srbiji 37 magistara i doktora nauka preživljava od crkavice koju kao nezaposleno lice dobija sa biroa.

Broj
fakultetski obrazovanih koji čekaju posao je oko 44 800, iako vlasti u
svim medijima jadikuju kako ova država ne napreduje zbog malog broja
obrazovanih, kako moraju da ulažu u prekvalifikaciju i slično.

Jagnjeće
brigade zbog ovog problema zasedaju i zasedaju u sizifovskim pokušajima
da smisle šta je starije – kokoška ili jaje, iliti zašto je toliko
obarzovanih na birou i kako nam to u isto vremene ekonomija propada zbog
premalo obrazovanog kadra. Dok oni o trošku institucija ili partija (a u
većini slučajeva su ove funkcije nerazdvojne) uz pečenje i narodnjake u
klimatizovanim prostorijama angažuju svoje sive ćelije da smisle šta će
sad s vama, gde da vas denu, vi ne možete u svojoj tridesetoj više da
tražite džeparac od roditelja u penziji i pristajete na bilo šta –
pripravnički staž, pa čak i volonterski u nadi da će poslodavac
prepoznati vaše napore i da posle vas neće uzeti drugog volontera nego
vas zaposliti bar na određeno, što ni sama država ne radi već propisuje
obaveze npr. pravnicima da moraju da stažiraju kako bi polagali
pravosudni ispit, pa oni često završe u intitucijama poput Poreske
uprave ne radeći ništa vezano za pravo, već uglavnom unoseći podatke u
kompjuter, za šta im baš i nije bio potreban fakultet.

No, ne
budimo toliko negativni. Bilo preko partije, rodbinske veze ili, mada za
to još nisam čula, zbog dobrih kvalifikacija, neki obrazovani mladi
ljudi posle fakulteta u državi Srbiji uspeju da se zaposle. Neki od njih
imaju pristojne plate a neki prosto moraju da idu na merenje svog IQ-a
pošto shvate da su od para kojima su platili školovanje mogli
jednostavno da otvore firmu koja bi za nekoliko desetina hiljada evra
radila sajtove ministarstvima a oni bi imali omiljenu poziciju –
direktora, bez obaveze da imaju ikakvo obrazovanje i znanje, bez obaveze
da se foliraju kako ne vole da guraju pevaljki pod šatrom crvendaće u
napupele grudi i da ispravljaju svoj ne tako beogradski akcenat.

Uzmimo
za primer studente Stomatološkog i Arhitektonskog fakulteta. Godišnja
školarina na Stomatološkom iznosi 220.000 dinara, a na Arhitektonskom
240.000 dinara. S obzirom na to da je prosečna dužina studiranja u
Srbiji oko osam godina, logična je pretpostavka da će prosečan student
bar dva puta platiti ovu školarinu tokom studija.



[You must be registered and logged in to see this image.]

Prosečne plate u Srbiji (din)
Elektroinženjer	57.300
Ekonomista	39.400
Programer	64.500
PR menadžer	52.300
Novinar	33.000
Farmaceut	58.800
Lekar i stomatolog	56.500
Pravnik	47.800
Advokat	72.600
Arhitekta	48.000
Izvor: Infostud Poslovi

Tako dolazimo do deprimirajućeg podatka da će 4.500 evra koje je
diplomirani stomatolog dao za školarinu tokom studiranja, kroz svoju
platu platu u struci moći da zaradi tek za šest do sedam godina. To sve
ako bude imao sreću da se zaposli, jer prema evidenciji Biroa
stomatolozi na zaposlenje čekaju oko četiri godine, naravno posle
volonterskog staža po državnim zdravstvenim institucijama. Oni srećniji
ipak za to vreme rade kod privatnika na procenat, zarađujući najviše 200
do 300 evra mesečno, dok recimo sekretarice u beogradskoj direkciji EPS-a imaju plate od 52.000 dinara.

Osim
stomatologa, do posla teško dolaze i profesori opštenarodne odbrane i
društvene samozaštite (čekaju 4,5 godina), dok lekari opšte medicine
čekaju dva meseca kraće. Na evidenciji NSZ-a od visokoobrazovanih
kadrova najviše je diplomiranih ekonomista (8.076) i diplomiranih
pravnika (4.876).

Kako žive svi ti nezaposleni obrazovani ljudi? Ideja imamo mnogo, ali pomenućemo samo primer jednog uličnog svirača koji ima dve fakultetske diplome ali zarađuje na ulici, radeći i do 12 sati dnevno.


Sa
druge strane, iako je teže završiti fakultet kao što je Stomatološki od
npr. FON-a, to ne znači da i sa FON-om morate prvo za džabe da radite
umesto onih koji su plaćeni za vaš rad (volontiranje), a posle toga da
jurite tetke, strine i sve rođake iz Crne Gore koji po pravilu jedini
imaju nekoga da vas “ubaci” u neku državnu firmu, da bi na kraju
zarađivali 300 evra mesečno i živeli na veresiju. FON-ovci dobro prolaze
na tržištu rada, ako je dobro to što za manje od godinu dana nalaze
posao. Najbolje su možda prošli farmaceuti, kojima treba nešto više od
pola godine da se zaposle. Dakle, postoje i tražena zanimanja. Zato se
verovatno ubuduće fakulteti neće birati prema sklonostima i talentu, već
prema mogućnosti zaposlenja i zarade, a to će nas sve gurnuti u sferu
IT-a, računovodstva, marketinga, menadžmenta... U slučaju da budući
studenti zaista poslušaju “glas razuma” živećemo krezavi u naklepanim
kućama i čitati umrlice koje će biti jedina rubrika u novinama koje nema
ko da piše. I naravno, radovaćemo se svakoj pobedi našeg tenisera,
skakača motkom, atletičara ili skvošera, kad već ne možemo da se
radujemo uspesima siromašnih intelektualaca.

Odplaćujem i otplaćivaću dugo kredit za školovanje deteta, ali mi nije žao.
Kako drugačije? Ko nema šta da proda, ko ne može da podigne kredit jer ne radi, neznam kako može da školuje dete, osim ako dete nije kapacitet
pa bude na budzetu?

Kuda ide Srbija??? Pa vreme je da krene malo napred već je prilično dotakla dno.

cojle ::

Danubius ::

U 2014. Albanija bogatija od Srbije a Srbija jedino od BIH

Kad kupleraju ne ide posao ne menjaju se posteljine već q*rve! [You must be registered and logged in to see this image.]

Da se izrazim tvojim jezikom -ne menja se kupler -mama (u prevodu ,predsednik Tadić) ni q*rve (u prevodu , Vlada ) ,a najmanje se dovede neka ofucana kamenjarka koju svi poznaju (u prevodu , Toma ili njemu slični ) nego se nabavi novi makro i uvedu nove usluge . Onda posao krene . Ili se promeni opis posla -ima lokal, ima osoblje ,što ne bi bio restoran ? Pa i ubaciti se u lanac McDonaldsa ako treba !
A q*čenje tipa -mi biramo sa kim ćemo da se *ebemo i koliko ćemo da to naplatimo , mi smo najbolji, svi će doći kod nas -videli smo gde nas je dovelo.
Do toga da možemo da nastavimo da masturbiramo u svojoj sobi ,sami sa sobom -dok drugi svet uživa u čarima sexa , od kojih je jedna i pravljenje dece koja će učiniti svet lepšim , bogatijim i ugodnijim za život.
Nacije koje su to shvatile (naprimer , kosovski albanci -imaće najmladju populaciju u Evropi za koju godinu ) će napredovati , nacije koje su obezbedile sebi uslove da ta deca mirno odrastaju će napredovati , a nacije koje žive u mitolološkom svetu ,sanjaju o teritorijama i dive se same sebi u svojim "posebnostima" i nemešanju sa drugima -će nazadovati i nestati .
Jednostavni prirodni zakon . Srbija ima skoro najstariju populaciju u Evropi .

Da se izrazim tvojim jezikom -ne menja se kupler
-mama (u prevodu ,predsednik Tadić) ni q*rve (u prevodu , Vlada ) ,a
najmanje se dovede neka ofucana kamenjarka koju svi poznaju (u prevodu ,
Toma ili njemu slični ) nego se nabavi novi makro i uvedu nove usluge .
Onda posao krene . Ili se promeni opis posla -ima lokal, ima osoblje
,što ne bi bio restoran ? Pa i ubaciti se u lanac McDonaldsa ako treba !
POSLE KOŠTUNICE,TADIĆA,sad bi mogao i mali kalif ČEDA da bude novi maqro...a usluge će i dalje vlada da pruža samo sad bi trebalo i tu promeniti i staviti naprimer onu Jerkov,mislim mlađa je možda nas krene ..
pa budemo Hot -line Serbijan [You must be registered and logged in to see this image.]

A ako sada Srbija stane, ma koliko sporo kako neko procenjuje da ide, da bi se ponovo pokrenula, proći će deset godina. Moje upozorenje je - imamo ogromnu istorijsku šansu da uradimo nešto veliko i u ovoj zemlji i u regionu, ali moramo mnogo da se trudimo da izbegnemo rizike i iskušenja i to nije nikakava garantovana stvar da smo mi osvojili demokratiju, da smo usvojili ekonomske reforme, da idemo prema Evropi. To nije garantovana stvar. To je šansa, koja može da bude prokockana sutra.”

” Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami !!!”



” ...ja mislim da nam je ovo poslednja šansa, jer ako sada ne budemo hteli, ako se sada Srbija zaustavi... ”

dr Zoran Đinđić

4.000 000 SRBA UHLEBLJENJE NAŠLO VAN SRBIJE !


Srbi su vazda živeli u rasejanju, a srpske seobe pamte se u
kolektivnom sećanju kao usud. Tako je bilo nekad, tako je i danas. Zato
ne čudi što od ukupnog broja Srba na planeti (oko deset i po miliona),
polovina živi izvan matice.Prema podacima iz poslednjeg popisa
2002. godine, u Srbiji ima 7,4 miliona stanovnika, od tog broja se 6,2
miliona izjasnilo kao Srbi. U zemljama u susedstvu živi oko milion i po
naših sunarodnika (najviše u Republici Srpskoj, oko milion), a širom sveta oko 2,8 miliona.Najbrojnija dijaspora živi u SAD (milion), Nemačkoj (800.000) i Austriji (300.000), a nemali broj živi u Švajcarskoj (200.000), Francuskoj (120.000), Švedskoj (110.000) i dalekoj Australiji (130.000).U
novijoj istoriji, prvi veći talas iseljavanja bio je krajem 19. veka u
SAD. U to vreme mnogi iz Evrope krenuli su preko okeana u "obećanu
zemlju", pa tako i Srbi. Nedavno je utvrđeno da se prvi registrovan
Srbin useljenik u SAD zvao Đorđe Šagić koji je 1815. stigao brodom u
Filadelfiju.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon Drugog svetskog rata
usledio je drugi talas u kojem su zemlju napustili (tačnije u nju se
nisu vratili) ratni zarobljenici kraljevske vojske, zagovornici
monarhije i uopšte protivnici komunizma. Ta politička emigracija živela
je najviše u SAD, Australiji, Kanadi i Velikoj Britaniji.Treći
talas bio je talas ekonomske migracije. Početkom šezdesetih godina
prošlog veka, tadašnja socijalistička Jugoslavija suočena sa
nezaposlenošću otvorila je granice i dozvolila svojim stanovnicima da
idu na privremeni rad u inostranstvo. Potpisivala je bilateralne
sporazume sa zemljama Zapadne Evrope kojima je radna snaga bila
potrebna.To su čuveni gastarbajteri - gostujući radnici. Konačno,
četvrti talas krenuo je sa ratovima i raspadom bivše SFRJ. U tom talasu
devedesetih godina izdvaja se odliv mozgova u Kanadu, zemlju koja je
otvorila svoja vrata za naše stručnjake prirodnih i elektrotehničkih
nauka.

UKRAJINAC KUPUJE KOSU OD ŠUMADINACA

Ponedeljak, 18. Juli, 2011.|

Nesvakidašnji trgovac kupuje prirodnu, kosu dužine najmanje 35 centimetara, a za sto grama plaća 800 dinara



[You must be registered and logged in to see this image.]
ČAČAK - Pokosio im kosu!
Tajanstveni Ukrajinac koji se predstavlja kao Roman ovog leta po
Šumadiji otkupljuje kosu, na veliko i na malo, a njegovi oglasi
zalepljeni po stablima i banderama našli su se i u Čačku, prenosi
Tanjug.

Ovaj nesvakidašnji trgovac kupuje prirodnu, kvalitetnu kosu, dužine
najmanje 35 centimetara, a za sto grama plaća 800 dinara. Ženske kike
procenjene kao dobre, ne kraće od pola metra, vrede od 2.000 do 2.500
dinara.

Prvi put se u gradu na Zapadnoj Moravi preduzimljivi Ukrajinac pojavio
prošle jeseni, a sada se ponovo obreo u čačanskom frizerskom salonu
„Skalp“, gde je za samo nekoliko sati prispelo više desetina Čačanki ne
bi li lični ili kućni budžet popunile s nekoliko hiljada dinara. Bilo je
i onih koji su na ovaj način u novčanik stavili i po stotinak evra.

Frizer u ovom salonu Dragan Veljović rekao je da je odziv bio odličan, a
poslovni partneri Ukrajincu bile su najviše žene srednjih godina, mada
su dolazile i devojke.
- Za mene je bilo veliko iznenađenje to što toliko ljudi kod kuće čuva
svoju kosu. Neke žene su donele svoje pletenice još iz mladalačkih dana.
Nisu baš sve bile zadovoljne dobijenom svotom, ali ni dve-tri hiljade
danas nisu za bacanje - veli Veljović.

Tridesetogodišnja Čačanka, koja je kosu čuvala dve decenije, za tri
kike - svoju, maminu i ćerkinu - očekivala je više para, ali, kaže da u
današnje vreme ni devet hiljada nije malo.

Kosa ide za perike

Trgovac iz Ukrajine kosu meri na vagi. Metrom meri pletenice i na
slabom srpskom jeziku objašnjava da kosu otkupljuje uglavnom u
Bugarskoj, Makedoniji, Rumuniji i Srbiji, za račun proizvođača perika u
svojoj zemlji. Ponovo će, poručio je, za pola godine doći u Srbiju, jer
se, bez obzira na ne baš veliku ponudu, sa Srbima lako trguje.
....a uskoro nećemo imati više šta da prodamo. [You must be registered and logged in to see this image.]

Srbija najgori izvoznik u Evropi



Prošlo
je malo više od godinu dana otkako su se naši kreatori ekonomske
politike okrenuli novom modelu rasta zasnovanom na izvozu. Ipak, Srbija
se nije pomerila sa dna rang-liste izvoznika u ovom delu Evrope.



Kako
pokazuje istraživanje Gorana Nikolića, saradnika Centra za novu
politiku, na kraju 2010. godine ukupan izvoz naše zemlje (oko 7,6
milijardi evra) bio je svega 1.030 evra po stanovniku.
Upoređujući
baze nacionalnih statistika zemalja u regionu, ovaj ekonomista
zaključio je da su od nas manje izvezli jedino stanovnici Crne Gore
(553) i Albanije (417 evra). Više robe van svojih granica prodali su
državljani Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske, Slovenije,
Bugarske i Rumunije.




- Naprednije zemlje u tranziciji
uglavnom imaju preko 6.000 evra robni izvoz i uvoz po stanovniku.
Susedna Bugarska u prethodnih nekoliko godina ima dvostruko veći izvoz
po stanovniku od Srbije, dok je razlika u korist Rumunije manje izražena - objašnjava Nikolić.
Izračunao
je da bi, ukoliko se nastavi trenda rasta prodaje robe van naše
granice, Srbija na kraju 2011. godine trebalo da dostigne sumu od 1.200
do 1.250 evra. Međutim, i to će biti nedovoljno da prestignemo susednu
Bosnu i Hercegovinu.
- Najnoviji podaci zvanične
statistike BiH pokazuju da je izvoz po stanovniku na kraju 2010. godine
iznosio 1.160 evra. S obzirom na to da im prodaja na stranim tržištima u
prvih šest meseci raste i da je za petinu veća, to znači da do kraja
godine može da dostigne oko 1.400 evra, što je znatno više od iznosa
koji Srbija može da očekuje - izračunao je Nikolić.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Srbija
će možda poboljšati svoju poziciju na regionalnoj listi samo
zahvaljujući činjenici da Hrvatskoj ove godine loše ide, jer je izvoz u
prvih pet meseci porastao za svega 3,7 procenata. Ipak, i sa očekivanih
2.100 evra, prosečni stanovnik Hrvatske biće daleko ispred prosečnog
Srbina.
Na ovu činjenicu nedavno je upozorio Nikola Pavičić,
počasni direktor Tarketa iz Bačke Palanke, ističući kako su državnim
zvaničnicima puna usta izvoznika, a nikoga ne uznemiruje činjenica da je
naš izvoz po stanovniku najniži u ovom delu Evrope. Prema njegovim
rečima, od 2000. godine jedva da može da se sastavi godinu i po dana da
je kurs pogodovao izvoznicima.
Mirko Todorović, vlasnik Konfekcije
Todor, i ranije je isticao kako izvoz ne raste od prosipanja pameti i
kako mu je dozlogrdilo da sluša eksperte koji stalni ističu da je
spasonosno rešenje za srpsku privredu – rast izvoza i konkurentnosti.
Nikola
Pavičić objašnjava da je "recept povezivanje sa uspešnim svetskim
firmama koje imaju iskustva u tome, baš kao što je Sintelon svojevremeno
uradio sa Tarketom. E, tu država nastupa. Ona mora da ubedi stranog
partnera da se na ovom tržištu posao isplati" i dodaje da država ne bi
trebalo da žali pare za konsultante koji bi firmama pomogli da se
transformišu u efikasnija preduzeća, ali i da ukoliko smatra da je neki
projekat dobar – kod banaka položi garancije u ime neke firme.
- Šta
da kažem sada na sve to. Surova realnost je dovoljno rekla. Mi
privrednici ne znamo da glumimo. Zato smo i upozoravali da je stanje
alarmantno. Ne mogu ja danas nešto da počnem da proizvodim i već sutra
da se pojavim na stranom tržištu. Prvo moram da se dokažem na domaćem
terenu, a to ne može preko noći - kaže Todorović.
Njegov
recept je "zamena uvoza". Odnosno, da robu koju uvozimo bar jednim
delom zamenimo domaćom proizvodnjom i tako smanjimo jaz u spoljnoj
trgovini. Tek posle osvajanja domaćeg terena i "zatvaranja nekih kanala"
u uvozu može da se razmišlja o izvozu.
Danas ova kompanija
izvozi više od trećine svoje proizvodnje, ali u zemlje Evropske unije
odlazi nešto malo više od pet odsto proizvodnje. Na stranom terenu se
srpski proizvođači nađu u nedođiji i Todorović smatra da bi im u
predstavništvima privrednih komora mnogo pomogli ako bi dali bar osnovne
informacije o tržištu.
Njegov kolega Nikola Pavičić iz Tarketa,
kompanije koja izvozi čak 80 odsto proizvodnje, nedavno je istakao da
privrednici prvo moraju da pomognu sebi, pa tek onda mogu da se nadaju
državnoj podršci.
- Sve nas muči taj početak, a prevelike
mudrosti nema. Ne postoji proizvod koji je dobar za Srbiju, a nije za
izvoz. Dakle, proizvođači prvo treba da znaju da naprave kvalitetnu
robu. Ne mogu privrednici krivicu svaljivati samo na političare, ako im
je firma nereformisana, ako imaju višak zaposlenih, ako roba koju prave
nije kvalitetna. Ako proizvođač ne zna, on mora da zna ko zna - navodi on.




--------
Umesto da izvozimo bar svinje , kao što je radio, jer je shvatao ekonomsku korist i nepismeni Miloš ,mi i dalje izvozimo mladost i pamet -i to nepovratno .
A nije da nemamo ponešto "naše a svetsko" -samo ne umemo da plasiramo .
Dok god je zemlja opterećena onim što se zove "politika" "ekonomija" neće imati nikakve šanse .

Nemamo saveznike za brži put u EU



Nataša Latković | 05. 08. 2011. - 00:02h
| Foto: A. Isaković | Komentara: 45




Srbija bi možda brže ušla u EU da među
članicama ima pravog saveznika. Iskustvo zemalja u okruženju pokazalo je
da je na tom putu neophodna snažna podrška Nemačke, Francuske i Velike
Britanije, ali i Amerike, koja iako formalno nije deo EU, na nju ima
ogroman uticaj. Pravi saveznik bi i pomogao Srbiji u situaciji gde
pojedini predstavnici EU i SAD traže u neformalnim razgovorima od
srpskih vlasti da sever Kosova bude stavljen pod kontrolu vlasti u
Prištini kako bi bile nastavljene evrointegracije.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Sagovornici „Blica“ iz Slovenije, Hrvatske i Srbije slažu se da zemlje
koje trenutno podržavaju srpske vlasti u evrointegracijama imaju
ograničen uticaj, poput Italije i Grčke, kao i da nam je neophodan jak
saveznik koji u svojim rukama ima ključ za pristupanje Evropskoj uniji.



Treba se okrenuti Nemačkoj



Ognjen Pribićević, nekadašnji ambasador Srbije u Berlinu, kaže za „Blic“
da je upravo Nemačka država kojoj Beograd treba da se okrene.



- Nemamo velikog izbora. Francuska nije dovoljno zainteresovana za ovaj
deo Evrope, Velika Britanija takođe. Sa Amerikom teško da možemo da
uspostavimo prisniji odnos zbog uloge koju je imala 1999. godine i koju
sada ima na Kosovu. Ostaje nam da se okrenemo Nemačkoj, koja svoj
interes vidi u južnoj i jugoistočnoj Evropi - navodi Pribićević.



On kaže da nismo dobro iskoristili mogućnosti saradnje sa četiri nemačke
pokrajine koje nam još od vremena Zorana Điniđića stoje na
raspolaganju.



Primer Hrvatske



Upravo preko njih je Ivo Sanader, nekadašnji hrvatski premijer, dobio
podršku zvaničnog Berlina, koji će kasnije praktično uvesti Hrvatsku u
EU.



- Koliko je važno savezništvo s velikim silama, najbolje se vidi na
primeru Rumunije i Bugarske, koje su, iako manje napredne od Srbije,
postale deo evropske porodice. One su ušle u EU zahvaljujući Americi,
koja im je pružila podršku zbog ulaska u NATO - tvrdi nekadašnji
ambasador Srbije u Nemačkoj.



Žarko Puhovski, bivši predsednik hrvatskog Helsinškog odbora i politički
analitičar, kaže za „Blic“ da je tačno da je Berlin bio jak saveznik
Zagrebu, ali i da je u dva navrata zaustavio Hrvatsku u evropskim
integracijama, pa je podrška SAD bila od ključnog značaja.



Unutrašnji problemi



- Znate kako kažu - države nemaju prijatelje, nego interese. Tako je i u
slučaju Nemačke i Hrvatske. Meni se čini da Srbija nema ozbiljnog
saveznika - smatra Puhovski.



On dodaje da Velika Britanija, Francuska i Nemačka mogu sprovesti šta hoće, ali je pitanje i koji je njihov trenutni interes.



- Pozicija francuskog predsednika Nikole Sarkozija vezana je za one
birače koji ne žele proširenje i on drugačije ne može da zastupa. U
Nemačkoj se vodi oštra debata o multukulturalnosti. Velika Britanija je
pod najmanjim pritiskom. Oni strahuju od imigranata iz bivših kolonija, a
ne od Evropljana, dok bi ih jačanje škotskog autonomaškog pokreta moglo
dodatno motivisati da podrže Srbiju - zaključuje Puhovski.



Greške Srbije



Slovenija je najveće saveznike imala u Nemačkoj i Austriji još od 1991,
kada su postali nezavisna država. Jelko Kacin, slovenački predstavnik u
Evropskom parlamentu i izaslanik ovog tela za Srbiju, navodi da bi
vlasti u Beogradu trebalo da traže saveznike u 27, odnosno 28 zemalja,
koliko će ih biti u EU kada Hrvatska postane članica.



- Srbija je pogrešila kada je govorila da Rumunija i Bugarska ne
ispunjavaju uslove za EU. Ispostavilo se da će one odlučivati o sudbini
Beograda. Za Evropu su bitni dobrosusedski odnosi - tvrdi Kacin.



On navodi da Slovenija uporno podržava put Srbije ka članstvu u EU.



- Organizatori smo brdske inicijative, samita na nivou predsednika,
premijera i ministara. Sve što je dobro za Srbiju, dobro je i za
Sloveniju, i obrnuto. Pošto sebi želimo dobro, to želimo i Srbiji.
Takođe, treba videti koje zemlje najviše ulažu u Srbiju. One će biti i
najzainteresovanije za brže evrointegracije - smatra Kacin.

Mnogo sam fina i pristojna da bi ovde javno rekla gde ide Srbija

Пре неколико дана, тачније у четвртак 21. 07. 11., у дневном листу Блиц појавила се вест да је шеф дипломатије, министар Јеремић, покушао да смени политичког директора Министарства спољних послова и свог шефа кабинета, Борислава Стефановића, који је истовремено и предводник београдског тима у преговорима са Приштином.
Јер, по схватању шефа дипломатије, имају сукобљене циљеве.
У ову причу се по писању Блица највероватније умешао Тадић, док су актери неубедљиво демантовали било какве спекулације о могућем сукобу, те је целокупна прича стављена испод тепиха.
Што би наш народ рекао појео вук магарца .
На први поглед може се закључити да је ова чарка између министра и његовог шефа кабинета, ако је уопште и било, неспоразум који не завређује посебну пажњу.
Но, када се мало боље прочепрка и сагледају сви могући мотиви пласирања овакве, на први поглед небитне вести, може се доћи до много комплекснијих закључака. У тренутку када се, највише услед више него очите капитулације актуелне власти пред захтевима косовских Албанаца и тзв. међународне заједнице, који подразумевају постепено, али сигурно признање тзв. државе Косово, драстично урушава углед Тадића и читаве екипе на власти, ова наизглед минорна вест о ситној чарки, два апаратчика Тадићевог тима, може да нам каже много више него што се у старту чини.
Штавише, он може да нам оцрта обрисе стратегије ДС-а у будућој предизборној кампањи и покушају опстанка на власти.

Тиме је његова смена овој гарнитури на власти – која је, нажалост, упркос здравом разуму, одавно све интересе Србије наумила да остварује у сарадњи са Америком и ЕУ, све док он добро обавља посао америчких газда – немогућа.
Према томе потпуно би неразумно било да је Јеремић са озбиљном намером кренуо у смену Стефановића.
Ако он и није свестан тешкоћа које носи овакав наум (што је тешко замислити) свакако би га о томе обавестили његови саветници.
Друго, само појављивање вести, упркос елементарној нелогичности смене Стефановића о којој она говори, упућује нас на неки други циљ који се хтео објављивањем постићи. Такође њено брзо заташкање, уз образложење које се назире, да је Тадић интервенисао и смирио узавреле страсти, упућује нас на закључак да је због нечега било потребно да се вест, таква каква је, само појави и да се касније о њој много не дискутује.
Но, било је потребно да процури у јавност.Питање је зашто.

Ова вест садржи једну битну ствар због које је, чини се плански, пуштена у етар.
Стефановић као шеф кабинета министра спољних послова води, знамо на који начин и са којим циљем, преговоре са Косовом које је по Уставу део Србије.
Ова чињеница је толико негативна за рејтинг владајуће политичке елите да чак ни срамна издаја српских хероја хашком трибуналу није толико у очима грађана нарушила углед овој влади.

Но, посебно је ово штетно по брижљиво грађени имиџ Јеремића. Напросто, није могуће да млади министар у очима обичног света остане макар мало патриота а да се на неки начин не побуни против срамног сценарија који је намењен Косову, који се реализује на очи целе Србије, као и целог света.
У том грму лежи зец.

Када се вратимо уназад и погледамо како су пласиране вести које су подсећале обичан свет да је Јеремић патриота (говор не једном протестантском универзитету о косовском завету, одржан говор на 27. март ове године поводом 70 година српског историјског супротстављања Хитлеру итд) можемо закључити да је управо то функција ове вести која говори о наводном сукобу владиних апаратчика.

Сврха њеног појављивања је рехабилитација Јеремића од продаје Косова, коју спроводи актуелне власт.
Овим се, кроз наводни коментар министра да су интереси преговарачког тима за Косово и министарства спољних послова супротстављени, покушава створити лажна представа да се министар бори против овог чина.

Слика која покушава де се исконструише и порука која хоће да се пошаље је следећа:
Јеремић наводно хоће да се бори против распродаје националних интереса али не може сам.
Треба га схватити и бити стрпљив у чекању повољнијег момената када ће се стећи услови да он и њему слични преузму кормило државног брода.
Дотле је он принуђен да делује у оквиру постојећих структура те да као појединац покуша да уради шта може.
Ако пак не може тренутно ништа, што очито услед објективних околности и не може, треба да се чува великих сукобљавања и чека повољнију прилику.
Јасно је да без једног оваквог (и повремених, њему сличних), наводног ексцеса са Стефановићем, који ће се објавити на овакав начин, слику која одржава изанђали мит о патриотизму шефа дипломатије, није могуће одржавати.

Но, да видимо да ли је у питању само Јеремић, или је ова вест само један шраф свеобухватног плана, смишљеног прављења наводне алтернативе истрошеним политичким креатурама актуелне власти.
Можемо одмах констатовати да све упућује на то, односно на вишеструко већи значај саме вести помоћу које се могу донекле реконструисати намере садашњих властодржаца.
Има више разлога за овакво размишљање.

Актуелна власт на челу са ДС-ом и Тадићем, чак и да није учествовала у срамној продаји Косова, да није сервилно испуњавала све Хашке, али и друге „обавезе, које јој је наметнула Америка и ЕУ, тешко да би са актуелним, истрошеним људима на челу, могла да рачуна на предстојећи изборни успех.Више разлога је за то.

Зарад кратког подсећања напоменућем да је ова власт обећала стотине хиљада радних места а резултат њене владавине је исто толико отпуштених.

Животни стандард Србије је на нивоу Албаније.

Такође процеси регионализације (или феудализације) за последње три године су узели маха са тенденцијом потпуног распарчавања државе (Војводина, Рашка област и остали Динкићеви, али и Тадићеви региони) где би, као што је већ случај, у регионима све независнијим од централне власти био појачан утицај суседних земаља, или њених предузетника који већ сада држе под контролом значајан део српске привреде.
Све у свему Србија постаје земља осиромашеног, крајње пониженог и народа без основа за елементарно самопоштовање, те нека врста колоније наших комшија, поготово Хрвата и Словенаца.

У таквим условима, а зарад било каквог одржања на власти потребно је освежити причу, а увођењем нових кадрова, који би били амнестирани за све катастрофалне пропусте Тадића, Цветковића, или Стефановића (чија је употреба мање више једнократна), понудити наводно патриотску, одговорну алтернативу тренутним неодговорним извршиоцима страних налога.
Пошто су све приче, односно све ДС-овске лажи, излизане потребно је створити утисак о постојању добрих дела одговорних и у запећку држаних персона.

Јеремић, иако код обичног света медијски одлично промовисан као патриота (мали круг људи схвата да му је патриотски рејтинг напумпан док већина обичног света мисли донекле позитивно о њему, или је у недоумици), није сам довољан.

Потребно је у нову структуру укључити и друге људе од кредибилитета и добро котиране у структурама моћи.
Један од њих је свакако београдски градоначелник Ђилас.
Спој финансијске моћи, амбициозности засноване на створеној медијској слици „одговорног домаћина“ и снажног партијског утицаја Ђиласа, са изграђеним патриотским имиџом младог министра може да представља темељ нове, освежене ДС-овске приче која се натура као алтернатива излизаним лажима и старим истрошеним кадровима.

Нова прича ДС-а, оличена у новим неистрошеним кадровима, се сигурно сама намеће и бори за задобијање утицаја у партијском, али и миљеу битних структура моћи.

Међутим она (нова прича као и њени протагонисти) може да буде и део шире стратегије (у коју може бити укључен и страни фактор) покушаја опстанка на власти исте гарнитуре, где би по успешној реализацији овог пројекта ислужени кадрови могли да оперу своје политичке биографије, а нова гарнитура ДС-ових пулена, у комбинацији са другосрбијанцима, наставила да јаше Србију реализацијом свих захтева страних налогодаваца.

Каква би била прерасподела моћи у новој структури власти после (не дај Боже) евентуалне изборне победе актуелних снага тешко је прогнозирати.
Али ако будемо успавани и дозволимо овај сценарио, сигурно је да се курс државног брода не би променио.

У питању је трик који би омогућио опстанак исте, само мало замаскиране политике, која је у сарадњи са страним фактором и довела српски народ на ивицу морално-политичко-економске катастрофе.

Будимо опрезни – ови неће лако сјахати

Да се не би десио сценарио по којем би садашњим властодршцима пресвлачењем и новим препакивањем излизане приче било омогућено да наставе иживљавање (између осталог и експериментом мењања културног идентитета) над српским народом, морамо бити опрезни.
Овакав сценарио није неозбиљан (иако има размишљања по којима је могуће да су странци пустили ову власт низ воду.

Ова власт је у свом старту прихватила наводне европске вредности, али са дебаклом српске државе, који нису ни они очекивали, а који је био све дубљи што смо се више везивали за евроатлантске центре моћи, одбрана наводних европских стандарда постала је њихова одбрана за голу егзистенцију.
Њихова увезаност са страним фактором и истовремена отуђеност од сопственог народа, те неразумевање његових елементарних потреба, удружена са пропашћу свега постојећег руковођеног њиховом диригентском палицом, утерала их је у ћорсокак.
Они просто немају куд.

Између дилеме, остати на власти и одложити суд народа, историје али и сопствене савести, или изгубити власт и позиције, они ће докле год буду могли свим средствима и по било коју цену бирати, власт.

У овоме ће, чак и овако истрошени са изгубљеним кредибилитетом сопственог народа, готово је сигурно имати подршку страног фактора.
Јер странци тешко да ће наћи овако одане послушнике.
Због тога смо убеђени да ће им њихови (али не и српског народа) савезници из Европе и Америке притећи у помоћ.

Додела кандидатуре, ма шта то значило, редовна исплата свих пензија и остали облици поткупљивања бирача, покретање свих медија у циљу самопромоције, али и сигурно до сада најбруталније плашење обичног света победом опозиције а њиховим поразом, уз сву логистику из иностранства, биће њихови адути на следећим изборима.

Но, избори су шанса и свих патриотских снага Србије.

Народу је неопходна, уз рационалну реконструкцију перфидних планова опстанка актуелних властодржаца, и ваљана алтернатива, која би са адекватним кадровски решењима понудила и ваљан програм спаса српког народа и државе.
Само тако би могло да се заустави пропадање српског народа, а српској држави би се омогућило да макар мало олабави канџе којим су је оковали глобални центри моћи.

Dokle će nam skakavci jesti godine?

Autor: Milan Karagaća

Neposredni povod za ovaj post je nekoliko tekstova o položaju mladih, a mogli su biti tekstovi o položaju radnika, nezaposlenih, zaposlenih kod privatnika, penzionera, malinara, stočara, putara, penzionera ……. i bilo kojih drugih, jer je svima, osim uskog sloja onih koji su se “snašli” u tranziciji, svakim danom u svakom pogledu sve teže. Drugi povod je tekst anonimnog građanina pokornog koji cirkuliše mejlovima po internet, a koji će mnogi novopečeni i novoizobrazovani dobrostojeći oceniti kao “žal nekog komunjare za vremenom socijalizma kada su svi živeli od privilegija”.Iako se ne radi o tekstu vrhunskog analitičara, nazovi političara, stranačkih perjanica i poltrona, čini se da odražava razmišljanje normalnog običnog čoveka, naroda kome se desilo to što mu se desilo.

Pa evo šta građanin piše:

“Vaspitan sam po opštim moralnim principima:
Kada sam bio mali, majke, roditelji, profesori, dedovi, stričevi, komšije
su bile osobe vredne poštovanja i ugleda.Koliko su nam bili bliži ili stariji toliko su nam više osećaja davali.
Bilo je nezamislivo nevaspitano odgovoriti starijima, učiteljima ili vlastima.Imao sam poštovanje.
Imali smo poverenje u starije,jer su bili roditelji, majke ili rodbina sve dece u ulazu, ulici …..
Bojali smo se tek mraka, grdoba ili horor filmova.
Bojali smo se da ne učinimo nekom nešto nažao zbog nas samih jer smo se i mi tada loše osećali.
Danas sam beskonačno tužan za sve ono što smo izgubili,za sve ono čega će se moji unuci jednog dana bojati.
Za strah u pogledu dece, mladih, odraslih, starih…
Ljudska prava za kriminalce…? Neograničena prava za nastrane…? Platiti dugove i biti budala…? Amnestija za prevarante…?Pošteni su glupi…?Ne iskoristiti prednost, znači li to biti budala…?
Šta nam se to događa???
Profesori pretučeni u školi, trgovci prete mušterijama.Rešetke na našim prozorima. Svako zatvoren u svom svetu.
Kakve su to vrednosti?
Auto koji vredi više od zagrljaja, deca koja žele nagradu, da bi završila školsku godinu. Mobilni u torbama dece, koja su tek izašla iz pelena. Više vredi jedan Armani od diplome. Više vredi jedan veliki ekran od razgovora.
Više vredi skupa šminka od zajedničkog sladoleda.


Više vredi IZGLEDATI od BITI.

Kad nam se to dogodilo? Zašto smo dozvolili da nam se to desi? Zašto to trpimo???
Hoću da mogu da skinem rešetke sa prozora, da tamo stavim cveće!!
Želim da sednem na stazu i ostavim otvorena vrata u letnim noćima….
Hoću poštenje kao motiv ponosa. Hoću pravi karakter, čisto lice i pogled u oči... Hoću da postoji i sram i solidarnost.
Hoću nadu, veselje, poverenje…. Hoću da se vratim stvarnom životu,
Dole „IMATI“
Živelo „BITI“
Obožavao sam moj jednostavan svet,
Imati ljubav, samilost i solidarnost kao osnovu života
Prezir pred nedostatkom etike, morala i poštovanja….
U osnovi : trebamo uvek biti „LJUDI“,
Izgradimo bolji svet, ispravniji, gde osobe poštuju osobe.
Utopija…? Ne….? Da….? Možda….?
Ljudi, pa do nedavno smo bili takvi...
Mi to zaslužujemo
Naša deca to zaslužuju, a naši će nam unuci biti zahvalni zbog toga.
Možda ne možemo promeniti ceo svet, ali sebe možemo . Po ugledu na nas I naša deca će se maker delimično promeniti.. a deca su budućnost sveta”.

Nije sporno da sve što ne valja treba rušiti, a sve što je sklono padu pustiti i pomoći mu da padne jer sve što se menja na bolje i u interesu većine je dobro, progresivno, civilizacijska vrednost i dostignuće. Da li baš uvek tako i biva, e to je već diskutabilno, pogotovo ako je samo nekima dobro a mnogima sve lošije. Samo oni koji nemaju dovoljno pameti misle da je dovoljno srušiti, razrušiti i tom prilikom obezbediti sebi lagodan život, a da će se novo i bolje samo graditi.

Nije uopšte diskutabilno da je situacija u Srbiji po svim pitanjima zabrinjavajuća, da se nije ostvarilo ni minimum obećavanog i tokom svih izbora isticanog.

Ako su mladi ogledalo i budućnost Srbije, onda nam je budućnost sumorna, a situacija zabrinjavajuća. Za to nisu krivi sadašnji mladi već stariji i oni koji su se posle petooktobarskih promena dočepali dobrih položaja i odmah postali starmladi i zaboravili na mlade.

Srbija se mora ozbiljno zapitati i zamisliti nad sledećim konstatacijama:

- čak 80 %mladih veruje da bi u inostranstvu živelo bolje.

- u Srbiji živi 1.250.000 mladih 220.000 mladih čeka u redovima nezaposlenih. Glavni svih problem mladih koji su završili školovanje je nezaposlenost,a tokom školovanja ne stiču se praktična znanja, pa je najteže naći prvi posao.

- Mladi nemaju novca, pagotovo polovina žive sa roditeljima, ne mogu da putuju, ne vide bolju perspektivu, a 80% ih nikada nije putovalo u inostranstvo.

- istraživanja iz godine u godinu daju poražavajuće rezultate da svaki treći student planira da zauvek napusti Srbiju.

-"Posle petooktobarskih promena mladi su se povukli, i dobili smo generacije 'spavača'. Oni su i politički i društveno neaktivni i smatraju da probleme treba da rešava neko drugi - roditelji, direktori škola, dekani... Ne žele da se aktiviraju", iako su upravo oni u nedavnoj prošlosti bili ključni u mobilisanju drugih građana i razvoju svesti o potrebi za promenama - studentski protesti 1991, 1996/1997, demokratske promene 2000”.

- mladi su i dalje nezadovoljni, apatični, nezainteresovani za društveni aktivizam i učešće u političkom životu... Više od 90 %nije učlanjeno ni u jednu političku stranku, udruženje građana, niti pripada nekoj crkvenoj organizaciji. Većina nije angažovana ni u kulturno-umetničkim društvima ili hobi-udruženjima.

Usrećivanjem građana Srbije intenzivno se bavi država, političke stranke , mnogobrojne nevladine i vladine organizacije, SPC i dušebrižničke udruge, čak i prestolonaslednik, ali izgleda što se više brinu njima sve bolje a narodu sve gore. Tako je to kada se svi u državi mnogo više bave etničkim nego etičkim.

Omladinom i sportom bavi se celo ministarstvo a stanje kod omladine i sporta skoro katastrofalno, tako je sa ekonomijom, prosvetom, i skoro svim rtesorima.Izgleda da najbolje radi ministarstvo vera i dijaspore, pogotovo od kako je spojeno jer ni crkvi ni dijaspori ne ide loše jer Srbe u regionu i ne smatramo dijasporom pa se obostrano jedni za druge brinemo.Ministarstvo za KiM nalazi se u višestrukim trilemama, počev od toga šta je njegov posao do toga da li je nadležno za celo Kosovo ili samo njegov severni deo, da li je Kosovo Srbija ili samo severni deo, da li potpaljivati ili još uvek prikupljati balvane i ogrev, kada su oni dole neki ljudi sumnjivih poslova a kada građani koji mirno prosveduju, koje institucije Srbije po R 1244 su ostale da deluju na Kosovu, konačno da li EU ili Kosovo ako ne bude moglo oboje, koliko nas košta Kosovo i kosovarenje..... i na kraju dilema da li su zemlje EU bez njih 5 i ostalih 55 priznale nezavisno Kosovo sa ili bez njegovog severnog dela.

Izgleda se dešava upravo ono na šta je pokojni Z.Đinđić ukazivao, da će Kosovo biti omča oko vrata Srbiji. Možda bi upravo zbog toga bilo pametnije da se razmatraju pogledi na Kosovo sa Kosova umesto iz Beograda ili Nemačke, kako neko skoro pisa na ovom blogu.

Da, svakako je i Kosovo državno pitanje ali država mora biti sposobna da paralelno rešava i sva druga životna pitanja, a ne da ih potiskuje tzv.patriotskim temama jer pravi patriotizam znači boriti se za savremenu, razvijenu i bogatu Srbiju u kojoj će njeni građani živeti život dostojan čoveka, a samo dostojan čovek može biti i dostojan pripadnik svoje nacije, vere, i slobodan u svakom pogledu.

Eto počinje predizborna kampanja i opet će nam se nuditi med i mleko ali narodu treba prvo odgovoriti ko prosu toliko mleko, zašto tolika mast ode u propast.

U svakom slučaju, ne sme se gubiti nada da će u Srbiji biti bolje sutra ali na tome treba mnogo više raditi.

Birokratska mafija ONI OTIMAJU BEZ MILOSTI: KRAĐA PO RAZRAĐENOJ ŠEMI

OVAKO SE PLJAČKAJU NAŠE FIRME




Ponedeljak, 15. Avgust, 2011.|

Autor: Slavica Tomčić


Mućke u privatizaciji počinju nameštanjem tendera, a
završavaju se prebacivanjem novca na račune of-šor kompanija. Čak 70
odsto kapitala procenjuje se po knjigovodstvenoj ceni, a ne po tržišnoj







[You must be registered and logged in to see this image.]

BEOGRAD - Sistematsko čerupanje.
Muvanje u privatizaciji počinje kad preduzeća kupe biznismeni povezani s
donosiocima propisa o privatizaciji. Zajedničko za ove kupce je to što
im nije stalo da preduzeće koje kupuju nastavi da radi, već hoće da dođu
do nekretnina i tržišta.

- Prilikom prodaje preduzeća 70 odsto kapitala procenjuje se po
knjigovodstvenoj ceni, a ne po tržišnoj. Sledi simuliranje aukcija i
tendera jer posle svake neuspešne prodaje početna cena preduzeća pada.
Kad se dostigne određena cena, kao kupci preduzeća pojavljuju se fizička
lica kako bi se dobila mogućnost otplate u šest jednakih godišnjih rata
- objašnjava sagovornik Kurira upućen u proceduru nameštanja tendera.


Kupovina, pa otkaz

Nakon „uspešne“ kupovine kupci prodajom od tri do pet odsto kapitala
kupljenog preduzeća namiruju sva dospela potraživanja radnika, realizuje
se socijalni program, a posle isplata otpremnina radnicima prestaje
radni odnos.
- Kad kupac raščisti s radnicima, on počinje da uništava preduzeće, i
to prvo preko lažne dokapitalizacije. Neosnovano se uvećava vrednost
nabavljene opreme za potrebe preduzeća naduvavanjem faktura
inodobavljača nerealnim procenama „naručenih veštačenja“ - priča naš
izvor i dodaje da se kontinuitet poslovanja obezbeđuje simuliranjem
poslovnih odnosa.


Prekasno poništavanje ugovora

- Novac se „šeta“ kroz račune kupljenog preduzeća kako bi se u
bilansima prikazao porast prihoda. Onda se uzimaju krediti kod banaka i
stavljaju se hipoteke na nepokretnosti preduzeća u znatno većem iznosu
od dozvoljenog. Nakon priliva, novac se isisava kroz marketinške,
pravne, konsultantske usluge na ime naknada za članstvo u upravnom i
nadzornom odboru, menadžerske ugovore i slično - ističe naš sagovornik.
On naglašava da Agencija za privatizaciju, koja kontroliše ispunjavanje
kupoprodajnog ugovora, u mnogim slučajevima raskida ugovor prekasno, kad
je kupac naneo nenadoknadivu štetu preduzeću i umanjio njegov kapital, a
sebi obezbedio ogromnu protivpravnu imovinsku korist.













Sistematsko uništavanje malih akcionara

Posle lažne dokapitalizacije obara se vrednost akcija na berzi.
- To se radi ponavljanjem kupovine i prodaje minimalnog broja akcija na
berzi u minimalnom vremenskom intervalu, uz stalno obaranje cene
prilikom sledeće kupovine. Tako se stvara negativna razlika u ceni
akcija da bi se kasnijom dokapitalizacijom istisnuli manjinski akcionari
koji su vlasnici oko 30 odsto akcija. Dokapitalizacija se vrši novcem
koji se „prošeta“ kroz račune preduzeća, čime se manjinski akcionari
svode na manje od pet odsto pre prevođenja AD u DOO - objašnjava naš
sagovornik i dodaje da potom na scenu stupaju of-šor kompanije.


Ostaju „prazne ljušture“

Imovina privatizovanog preduzeća prodaje se direktno ili preko zavisnih preduzeća.
- Osnivaju se zavisna privredna društva u čiju se imovinu unose
nepokretnosti preduzeća. Potom se 100 odsto udela u zavisnim preduzećima
prodaje of-šor kompanijama sa odloženim plaćanjem, pri čemu se novac od
prodaje uplaćuje na nerezidentne račune of-šor kompanije ili prima u
kešu, koji se potom koristi za dalje kupovine preduzeća - kaže
sagovornik Kurira, koji naglašava da iza ovakvih biznismena firme ostaju
kao „prazne ljušture“ bez imovine i bez kapitala.


Šema za privatizaciju

1. Više neuspešnih tendera opada cena preduzeća
2. Tender uspešan preduzeće se fizičkom licu prodaje po mnogo nižoj ceni od početne
3. Kupac prodaje deo imovine preduzeća isplaćuju se otpremnine radnicima
4. Lažna dokapitalizacija Kupovina opreme po cenama višim od stvarnih, i to od
inostranih dobavljača, pomoću naduvanih faktura
5. Uzimanje kredita i stavljanje imovine preduzeća pod hipoteku
6. Isisavanje novca iz preduzeća preko marketinških i projektantskih fiktivnih ugovora sa of-šor kompanijama


------------


I u ovome nisu glavni nosioci "pokvareni stranci " -nego domaći tajkuni u sprezi sa pojedinim političarima ,uz učešće i najobičnijih mafijaša -koji preko noći na ovaj način postaju "preduzetnici " .

Током познате афере Драјфус у Француској чувени француски писац Емил Зола је јавно изрекао своје чувено ”Оптужујем” и стао у одбрану човека којем је напакована афера, иза које су стајале моћне структуре тадашње француске армије.
У општој атмосфери линча над једним човеком који је био оптужен и осуђен, испоставиће се неправедно, за издају, Зола је проговорио јавно и стао у одбрану несрећног Драјфуса, ризикујући тада да и сам буде стављен на стуб срама у друштву.
Међутим, то је био почетак расветљавања велике афере и рехабилитације једног неправедно осуђеног официра.

Било би добро када бисмо и ми данас у Србији имали таквог припадника националне интелигенције који би устао и јавно рекао петооктобарским режимлијама криви сте, јер сте од првог дана знали који су услови и које ће последице по Србију имати ваша парола да ”ЕУ нема алтернативу”.

Тадићева бедна и политикантска игра је завршена.
То му је лично саопштила и Ангела Меркел.

Јасно и гласно Немица је саопштила који су услови за нашу кандидатуру за ЕУ.
Подвлачим кандидатуру, а за даљи пут у евроунијатско безнађе услови ће бити са списка бившег немачког амбасадора у Србији Цобела, који је већ апострофирао и Војводину, а пошто Немачка спада међу тзв. ”пријатеље Санџака” није тешко претпоставити да ће док Србија дође до врата те земље Недођије која се зове ЕУ, која се и сама изнутра све више растаче, престати да постоји.
Није спорно да је Тадић спреман да прихвати све услове из Брисела и Вашингтона које му је пренео Берлин, али главни проблем за Бориса Регионалног је тај што су му ти услови испостављени пред изборе, што значи да га његови западни ментори отворено пуштају низ воду.

Све би ово Борис прихватио, али када дође до још једног мандата, па би поново наставио да спроводи принцип куване жабе над српским народом, али ако ово сада траже од њега, то значи да га терају да самог себе политички уништи пред изборе.
”Напредни” европејци у лику Николића и Вучића већ задовољно трљају руке и најављују, замислите само, референдум са ли сте за улазак у ЕУ без Космета.
Дични Вучић већ тврди да ће он Немцима да објасни колико имају грешака у политици према Србији. Само нека им он објашњава, једва чекају да га чују.

Сада је све изашло на видело, поготово када се сетимо чувене дипломатске преписке Вилија Вимера са тадашњим немачким канцеларом Герхардом Шредером.
Нема ту никакве грешке, запад доследно, ставку по ставку, спроводи свој план за југоисток.
Најгоре у целој причи за нас Србе је то што имамо такву штеточинску, изродску и ништавну политичку ”елиту” која је свесно радила све ово у последњих 11 година.
Време је да се после више од једне деценије стрмоглавог пута у пропаст без алтернативе погледамо где смо, а имамо и шта да видимо. Јасно је да се 5. октобра рушила држава, а не Милошевић, а заговарање некаквог ”6. октобра” није ништа друго до грађански рат у Србији и уништење Србије, до чега, срећом, још увек није дошло.

Знале су наше досманлијске испоставе шта ће све морати да ураде када дођу на власт.
И радили су, све су радили свесно, иако је било јасно да из дана у дан само пропадамо на сваком могућем пољу и живимо све горе.
Многи су насели на провидну лаж о европејској будућности, јер се никада нису излечили од титоизма и југоносталгије, па им је ЕУ била замена за то.
И каквим се све обманама и гадостима наше режимлије нису служиле током свих ових година да би оправдали своју политику.
Били су чак толико дрски да се упоређују са истакнутим личностима српске историје.
Тако су себе почели да пореде са Светим Деспотом Стефаном Високим.
За разлику од досманлија, Свети Деспот Стефан Високи је ојачао у увећао Србију.
Србија је почетком 15. века доживела прави духовни и културни узлет, а и била је и у највећим границама још од времена Душановог царства.

Досманлије су Србију почетком 21. века уништиле и духовно и културно и цивилизацијски и економски, а изгубили су територије и растурили државу и то су свесно радили, како би испунили налоге западних газда који су их и довели на власт.
Покушавали су домаћи евроатлантисти говеђе памети, а свињског карактера, да се пореде и са Обреновићима.
Али, за разлику од Обреновића који су обновили и градили српску државу у 19. веку, евроунијатске ништарије су се одлучиле да разоре све што су нам преци оставили, укључујући и сам смисао постојања српског народа.
На крају било је и оних, попут Добрице Ћосића, познатог и под конспиративним именом ”друг Геџа”, који су сматрали да нам је данас потребан неко као ђенерал Милан Недић.
Далеко су досовске беде и од Милана Недића.
За разлику од владе Милана Недића која је збринула огроман број српских избеглица и који је пред Хитлером тражио проширење Србије, данашње вашингтонске и бриселске марионете просто се утркују у доказивању пред својим западним господарима колико још могу да понизе, згазе, опљачкају, девастирају Србију и српски народ.

Чак и у серији ”Отписани”, сниманој у комунистичко доба, руководиоци Специјалне полиције Бешевић и Мишић приказани су као београдска господа старог кова и антикомунистичког опредељења.
Иако слушају Кригера, они о њему иза леђа мисле све најгоре. Називају га швапском њушком, надменим швабом, поремећеним манијаком, лоповом и сл.
Њихови ликови у серији нису приказани потпуно дехуманизовано, поремећено и манијакално једнодимензионално.
За разлику од Бешевића и Мишића из ”Отписаних”, који приватно презиру Кригера исто колико Прле и Тихи, наше данашње режимлије се и званично и незванично својим западним газдама диве до имбецилности, што би рекао Радован III.
Једноставно речено, нема те историјске епохе нити личности из српске историје са којом би данашњи влатодршци у Београду могли да се пореде.
То и не чуди, с обзиром да су они са презрењем одбацили сву српску традицију, идентитет и историчност.


Шта тек да кажемо о ситуацији у једној таквој институцији као што је САНУ?
Од доласка Николе Хајдина на њено чело, руководство САНУ-у је толико забраздило у политици расрбљавања, да ће ускоро поред њих Б 92 постати излишан.
Николи Хајдину није пало на памет да током свог председавања САНУ-ом икада јавно проговори о положају Срба и ситуацији на Косову и Метохији, у Црној Гори, ситуацији у Републици Српској, хрватском геноциду, положају српског језика и ћирилице, али је зато организовао обележавање 160 година од уједињења Италије и на другом дневнику РТС-а стао у отворену одбрану Тадића и Ђиласа поводом отварања недовршеног најскупљег моста у новијој историји људског рода, преко којег тренутно могу само да иду пешаци и који повезује Баново и Бумбарево брдо са Новим Београдом.

Оваква режимска сервилност није скоро забележена, чак ни код нас.

Проблем са Хајдином је у томе што он мостове види само као грађевине од бетона, па зато и стоји на становишту политике која разара и руши све мостове унутар српског народа. Међутим, ни ту није крај.
Хајдин се на званичним документима потписује као председник Академије, а не САНУ.
Изгледа да су поклоници ”суочавања са прошлошћу” дошли до закључка да коришћење назива Српска академија наука и уметности није ”политички коректно”, па нам намећу нове ”реалности”.
Али, шта рећи за оне који наступају са појавно националног становишта, а и даље дробе да су за улазак целовите Србије у ЕУ, када нам је сасвим јасно поручено са запада да никаква Србија неће ући у ЕУ, већ ће бити разбијена.

Шта рећи о Матији Бећковићу, који се просто уплашио од новинарског питања да ли ће се кандидовати за председника САНУ, па је рекао да неће и да гласа за Хајдина.
И тако док Матијаш гласа за Хајдина, може на миру да држи говоре на млаком и јадном обележавању великих датума из српске прошлости.
Ти скупови личе на обележавање годишњица неком давном покојнику којег се присутни све ређе и слабије сећају. Бећковић је добио задужење да током тих комеморација држи говоре о славном покојнику, а његове беседе су чувене. Ситуација подсећа на Нушићевог ”Покојника”.
Србија се отима, труди се да докаже како је и даље жива, а домаће режимлије које су раскућиле и растуриле њено наслеђе труде се да докажу да је она покојна, мртва и хоће живу да је сахране, док Матејаш Бећковић држи посмртно слово, велича славног покојника и обрачунава се са свим генерацијама које су млађе од његове.

Све се то одвија док млађани Александар Вучић тврди како ће он умети да ”објасни” Меркеловој дату ситуацију, док многи псеудо-национални аналитичари, са имиџом и ставовима попут либералних професора са Харварда који пате за својом студентском хипи младошћу, и даље бране свог пулена Јеремића и у оквиру ”нове политичке мисли” покушавају да нам објасне како су баш они измислили рупу на саксији.

У ствари је јасно да када оде Тадић, или се направи ”велика коалиција” Тадић-Николић, онда ће они повести и ”национално одговорну и европску политику” много боље него било ко пре њих.
У данашњој ситуацији када ово чујете од неког јасно је да је реч о обичној обмани и свесној манипулацији од стране оних који ће још више служити западним интересима.


Можемо у неку руку бити и захвални Јадранки Косор.

Њеним саопштењем јасно је признала да је СФРЈ разбијена заједничким злочиначким подухватом словеначког, хрватског, муслиманског и албанског вођства, уз подршку земаља чланица НАТО-а и ЕУ предвођених САД-ом.

Овај злочиначки подухват још увек траје и трајаће док год нас наши непријатељи не униште, или док их се не ослободимо.
Када Ангела Меркел поручи нашим европејцима на власти и осталим у региону да треба да се угледају на Хрватску, она под тим подразумева да се српско питање мора решити онако како је решено у Хрватској.
То би означило и коначно решење Источног питања и тада би сматрали на западу да су на Балкану обавили посао.

Борис Тадић одмах је пожурио да, онако ”професорски”, укори своје бивше ђаче Вука Јеремића и његову изјаву доведе у исту раван са отвореном и дрском провокацијом, па и злочиначким испадом Јадранке Косор.
Није ово, на жалост, први пут да у Србији имамо власт која изједначава хрватски геноцид са бенигним, млаким и благим прозивањем Хрватске за њене злочине који се чују из Београда.

Док год будемо имали такву власт бићемо идеалне жртве и будући вечити кривци за наше џелате.

Сада су све маске пале.
Никакве обмане више не могу да прођу.

Ко год сматра да треба да наставимо са срљањем ка ЕУ и говори о некаквој ”европској будућности”, тај се залаже за разбијање Србије и даље уништавање српског народа.

Почетак преговора за годину дана!




Европска комисија ће препоручити да се Србији понуди статус канидата за чланство у ЕУ, али ће одлука о датуму почетка преговора бити одложена за годину дана, јавља Ројтерс.

Европска комисија препоручиће да се Србији понуди статус канидата за чланство у ЕУ, али ће датум почетка преговора бити условљен напретком у односима Београда са Приштином, тврде европске дипломате, преноси Ројтерс





Kao sto rece Mondgomeri, do 2020 cemo sigurno u Eu ....Ma...

.. ode mast u propast!

PROJEKAT DECENIJE

SRBIJI OD KINE DVE MILIJARDE EVRA




Nedelja, 9. Oktobar, 2011.|

Autor: Ekipa Kurira


Kineze interesuju Kostolac, TENT, ali i solarne elektrane, hidrocentrale na Dunavu, Ibru, Drini...






[You must be registered and logged in to see this image.]

BEOGRAD - Kinezi dolaze!
Srpski energetski sektor verovatno postaje najveća kineska investicija u
ovom delu Evrope. U nekoliko projekata, uključujući i obnovljive
izvore, Kinezi su spremni da ulože čak dve milijarde evra! Štaviše,
Kinezi su najavili da su, zajedno sa Italijanima, zainteresovani za
izgradnju solarnih elektrana, kao i hidroelektrana na Ibru, Limu,
Bistrici, Drini...

Petar Škundrić, specijalni savetnik premijera Cvetkovića, u okviru
državne delegacije u NR Kini ugovorio je prvu kreditnu liniju u
vrednosti od milijardu evra za obnovu rudnika u Kostolcu, novi blok u TE
Kostolac i izgradnju luke na Dunavu preko koje bi se transportovao
ugalj. Sporazum je usaglašen između dve vlade i očekuje se njegovo
potpisivanje.

Kinezi su rešeni i da nam odobre veoma povoljan kredit za TENT
Obrenovac od milijardu evra! To je za Srbiju veoma značajno jer dosad
nije uspela da pronađe partnere za TENT, mada se već godinama pričalo da
će to biti nemačka kompanija RWE. Uz most koji Kinezi grade preko
Dunava, Kinezi polako postaju vrhunski srpski partner.

- Kina i Srbija imaju potpisan sporazum o strateškom partnerstvu, koji
je glavni okvir za ove investicije. NR Kina ovakve sporazume ima sa
svega nekoliko država u svetu, a nema ovakav sporazum ni sa jednom
zemljom veličine Srbije. Kina nudi najpovoljnije moguće uslove
finansiranja u svetu sa najnižom cenom kapitala! Kineske kompanije
pokazale da su spremne da implementiraju najnovije tehnologije i da budu
veoma efikasne. Naš interes je da dobijemo nove energetske objekte koji
će podmiriti rastuće potrebe za energijom. Takođe, značajno je i da
uposlimo što veći broj domaćih kompanija i naših ljudi kako bi mogli da
steknu znanja i reference da rade slične poslove i u drugim državama -
navodi Škundrić za Kurir.











Strateška podrška

Sporazum o strateškom partnerstvu Kine i Srbije potpisali su predsednik
Tadić i kineski predsednik Hu Đintao avgusta 2009. Konkretni projekti
su i zvanični početak ekonomskog dela sporazuma.

Potvrda u Pekingu

U Pekingu je počeo s radom Mešoviti komitet za privrednu saradnju Srbije i Kine.
Srpsku delegaciju predvodi ministar Vuk Jeremić, a energetiku zastupa državni sekretar Dušan Mrakić.
---------
A zidovi puni grafita "Kinezi napolje " Čak i potpisanih -Nacionalni front Srbija . No,pošto posao vodi Petar Škundrić ,Slobin čovek ,a na terenu verovatno Milutin Mrkonjić -još jedan Slobin čovek ......ne bi me čudilo da na kraju od svega ne bude -ništa . Kojih su se "kapitalnih investicija "oni dohvatili .....piši propalo .

cojle ::

пише: Жељко Цвијановић

Забрана геј параде је прва победа Србије над њеном елитом.

Ovaj tekst je sa sajta desničarsko klerikalne organizacije poznate kao "Dveri " Može se naći i na sajtu Ravnogoraca (četnika ) iz Čikaga (molim proveriti tačnost tvrdnje ,da ne bude da sam zloban ) a prenet je i na druge desničarske i nacionalističke sajtove doslovce (slobodno proveriti ) tipa "Srpska Vojvodina" itd...
Jadno je ako se nešto tako nebitno kao što je "gej parada" smatra "velikom pobedom" nad "vladom" Srbije -i to terorističkim pretnjama ???
Jadno, jadno........

NORMALNIJE bi bilo da nekoga ,kome je stalo do dobrobiti zemlje i naorda , zanima ovako nešto :



STATUS KANDIDATA DONOSI LEPE PARE!




Sreda, 12. Oktobar, 2011.|

Autor: Gordana Raković


Srbija će koristiti više stotina miliona evra za poljoprivredu i infrastrukturu






[You must be registered and logged in to see this image.]

BEOGRAD - Prvo kandidatura, onda pare!
Evropska komisija danas će objaviti svoje mišljenje da li Srbija treba
da dobije status kandidata za članstvo u EU, a iz diplomatskih krugova u
Briselu danima najavljuju da će izveštaj EK biti pozitivan. Sa
kandidaturom, Srbiji će biti na raspolaganju više stotina miliona evra.

Akreditacija pa pare
Pored 190 miliona evra iz IPA fondova, koje je Srbija dosad koristila
za unapređenje institucionalnog kapaciteta i za prekograničnu saradnju,
dobijanjem kandidature možemo da tražimo novac od Brisela još po tri
osnove: za regionalni razvoj, za razvoj ljudskih resursa i - ruralni
razvoj. Za te oblasti dobija se nekoliko stotina miliona evra više.
Ipak, ovaj novac neće pasti s neba. Potrebno je da Srbija dobije tzv.
DIS akreditaciju kako bi mogla da koristi ova sredstva, što može da se
desi najranije krajem 2012. godine.

Srbija je 2009. odradila dokumentaciju za projekte koji bi se
finansirali ovim novcem. Te pare bi se uložile u izgradnju železničke
pruge Stara Pazova - Novi Sad, izgradnju sistema za prečišćavanje
otpadnih voda u Loznici ili izgradnja regionalne deponije Kalenić i
Halovo. Kao kandidat, Srbija će moći da učestvuje u 26 programa EU koji
su namenjeni sprovođenju različitih politika EU. Među njima su Program
za celoživotno učenje i program „Marko Polo“.

Sedam milijardi čeka
Program za celoživotno učenje ima ukupan budžet od sedam milijardi evra
(za period od 2007. do 2013.) i podrazumeva promovisanje zapošljavanja i
preduzetničkog duha, razvijanje tolerancije i poštovanja prema drugim
narodima. Budžet programa „Marko Polo“ iznosi 400 miliona evra, a
namenjen je smanjenju saobraćajnog zagušenja, unapređenju zaštite
životne sredine u transportnim sistemima...











Jovanović: Novac iz novog budžeta EU

Direktor Centra za novu politiku Nikola Jovanović kaže da na veći priliv sredstava možemo računati, ali ne odmah.
- Više novca možemo dobiti tek nakon usvajanja novog budžeta EU, dakle 2014, i to za infrastrukturu - objašnjava Jovanović.

EU najviše dala Srbiji

[You must be registered and logged in to see this image.]
Ko da da, ko ne da dva (voljno)

Ko su najveći donatori pomoći Srbiji u prethodnoj deceniji. U prvih deset ni Rusija ni Kina. Druga Amerika sa 500 miliona evra.
Ubedljivo najveći donatori bespovratne pomoći Srbiji u prethodnoj deceniji bile su Evropska unija i njene vodeće zemlje.
Prema podacima Kancelarije za evropske integracije, koji su dostavljeni "Novostima", kroz projekte koje je finansirala Evropska komisija, u
našu zemlju je od 2001. do 2009. ušlo 1,2 milijarde evra pomoći, što je
više nego duplo od cifre koju su dale "drugoplasirane" SAD - pola
milijarde.
U pomenutom periodu, deset najvećih donatora pomoglo je Srbiji sa čak 2,3 milijarde evra. Na tom spisku je čak sedam evropskih zemalja (Nemačka, Italija, Švedska, Norveška, Švajcarska, Holandija i Velika Britanija), koje su, nezavisno od projekata EK, i same donirale ogromne sume novca.
Od neevropskih zemalja, pored SAD, na listi je još i Japan, sa 74 miliona evra. Najviše novca slilo se u projekte iz oblasti transporta, energetike, kao i za reformu državne uprave i pomoć lokalnoj upravi.
Interesantno je da građani nemaju tačnu sliku o tome koje najviše finansijski pomogao Srbiji u prošloj deceniji.
Tako
su, na primer, ispitanici u istraživanju u junu, na pitanje ko su
najveći donatori naveli Rusiju, Kinu i tek na trećem mestu EU. A, čak 70
odsto pomoći ”pokrili” su Evropska komisija, Nemačka i Italija - kaže
nam Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije.
Ona
očekuje da i Srbiju, kao što je bio slučaj i sa drugim zemljama koje su
postale kandidati ili dobile pozitivno mišljenje EK, ”zadesi” značajan
rast direktnih stranih investicija. Tako su u Estoniji ulaganja sa 206
dolara po glavi stanovnika skočila na 413, u Češkoj sa 126 na 262,
Slovačkoj sa 37 na 111 dolara...