Zaboravljeni stari zanati

First topic message reminder :

Stari zanati bačeni u zaborav?
Stari bosanski zanati prikazani kroz slike i riječi

Abadzije

Abadžije su se bavile izradom seoske odjeće od domaćeg platna. Danas se izrađuju dijelovi odjeće kao suveniri.


Arakijadzije

Arakijadžije ili kapari postoje u Sarajevu od 16. st. Bave se izradom svih vrsta kapa, ali i tradicionalnih fesova.




Filigransko kujundzijski zanat

Obrada i iskorištavanje metala je zauzimala značajno mijesto u zanatskoj proizvodnji.

Među zanate koji su se bavili obradom metala spadaju: kovači, tufekčije, sabljari, zildžije, bravari, kazandžije i kujundžije.Finom, umjetničkom obradom metala bavili su se: kazandžije i kujundžije. Kujundžije su majstori koji su izrađivali nakit od zlata i srebra. Kujundžijska čaršija nastala je u prvoj polovini 16. stoljeća na mjestu današnje Gazi Husref-begove ulice i Malog Kujundžiluka. I danas u tim ulicama većinom rade zlatari. Filigranski zanat je nastao u okviru kujundžijskog, a vremenom su se majstori filigrani usavršavli i pojedini osamostalili.

U početku su kujundžije izrađivali komade nakita, dok su filigrani pravili ispune savijajući i pletući od srebrene žiceprecizne ornamente, kojima su se punile praznine na komadima nakita ili su se samo lijepili po površini. Sama riječ filigran je latinskog porjekla i znači „nešto precizno". Turska riječ za filigran je „telkar", pa je pretpostavka da je filigransko umjeće u naše krajeve došlo preko Dubrovčana. Srebro koje su koristili naši majstori se uglavnomdobivalo od raznih ruda iz okoline Kreševa i Srebrenice.Prvo bi se sačinila tanka žica koja se zatim velikom preciznošću „plela" i letovala za podlogu specijalnim srebrenim prahom. Od žice su nastajali i danas nastaju savršeni oblici, te se filigransko umjeće s pravom svrstava u umjetnost ili, kako se obično kaže, u „umjetne zanate". Odvajanjem od kujundžija, filigrani počinju praviti ne samo nakit, već i predmete upotrebne vrijednosti, kao što su: kutije za čuvanje nakita i novca, ženske torbice, lule, cigarluke... Oni su pored nakita ukrašavali oružje, odnosno ručke za sablje i razne vrste puški.Od nakita su izrađivali, ali izrađuju i danas, belenzuke i halhale-vrste narukvica, naušnice, broševe, privjeske, teperluke-ukrase za ženske kape, pafte-kopče za pojas, ali i čitave pojase. Filigranski i kujundžijski zanati su se sačuvali i do danas i postoji nekolicina majstora koji čuvaju tradiciju u izradi nakita. Nadamo se da će svoje umjeće prenijeti mlađima, te da ovaj zanat, odnosno umjetnost obrade srebra i zlata, neće izumrijeti nanašim prostorima.

Pisar je starinsko zanimanje osobe koja zna da čita i piše. U davna vremena posao pisara je bio veoma cenjen, jer je pismenih ljudi bilo malo, a poznavanje pisma se smatralo velikom veštinom. Pisari su bili državni službenici koji su obavljali sekretarske i administrativne poslove kao što su poslovi korespodencije, pisanje po diktatu ili knjigovodstvene poslove, a takođe i poslove popisa stanovništva i dobara za oporezivanje. Za pisanje pisar je koristio: dleto (za glinene, drvene ili kamene pločice), ugljen, pero, olovku, naliv-pero, hemijsku olovku (za pisanje na papiru). U današnje vreme posao pisara obavlja daktilograf, stenograf ili posebni programi za diktiranje.

Staklar


Staklo kroz stoljeća



Prije 3500 godina u Mezopotamiji i Egiptu pomoću tehnike pješčane jezgre bila je poznata izrada stakla, koja će svoj puni procvat doživjeti u helenističkom razdoblju klasične Grčke.
Ovom tehnikom rastaljena staklena masa lijevala se u mramorni, željezni ili drveni kalup, nakon čega bi se prešanjem i rezanjem odredio željeni oblik - šalice, zdjelice, tanjuri, ogrlice, privjesci, prstenje, ukrasi ...
Tadašnje staklo bilo je najčešće plave boje.

Svoju široku primjenu nalazi u kasnoantičkoj izradi prozorskih stakala, koja su predstavljala apsolutni statusni simbol, a vrhunac ove tehnike je mozaičko staklo za ukrašavanje poznato kao «staklo tisuću cvjetova».
Tako su Rimljani uveli staklo u arhitekturu.

Boja kod stakla igra važnu ulogu, jer uz oblik daje osobnost ambalaži.
Obojeno staklo nastaje kad se rastaljenoj smjesi dodaju određene tvari.
Zahvaljujući moderim tehnologijama bojenja, može se stvoriti bezbroj varijacija boja.
Bijelo staklo predstavlja najskuplji proizvod, jer se uz lom-staklo koristi najveći postotak skupog kvarcnog pijeska.

BORKED


Ovako izgledaju izrezani i obruseni komadi stakla po bojama i oblicima na nacrtu.
Ovim postupkom rezanja komada stakla po oblicima i bojama, ne odostupajuci od nacrta, zavrsavamo fazu izrade vitraza rezanja stakla.
Ovaj postupak je ujedno i priprema za spajanje komada stakala, bakarnom folijom i kalajem.

Umjetnosti keranja


Pored vezenja, poznato je bilo i keranje, tj izrada čipke od tanke svilene ili pamučne niti pomoću šivaće igle, zatim izrada čipke zvane mekik pomoću batića, te kitanje, tj. izrada pamučnih ili svilenih sitnih kićanki na raznim predmetima, kao što su sofra-bošće, marama, peškiri i sl.Prozračna, šupljikava, pomalo krhka tvorevina nazvana čipka, proizvod je ljudskih, najčešće ženskih ruku, rađena na našim prostorima, godinama oblikovana maštom i vještinom bosanskih žena.

Oni koji su stručnjaci za ovu oblast i oni koji su imali priliku da iglom iz tananog konca stvaraju poeziju oblika i motiva jedini su kompetentni da kažu koliko u svakoj kukici, svakom keranom lančiću i motivu ima uzdaha, sjete, maštanja i nadanja.

Inkrustacija



Inkrustacija je jedan veoma stari zanat
koji gotovo da više i ne postoji na našim
prostorima.
Riječ je o ukrašavanju drveta srebrenom žicom.
Često se ova tehnika mogla vidjeti na drvenim dijelovima starog oružja.

Filcovanje vune


Filcovanje vune je jedan od starih zanata koji ne potiče sa naseg podneblja već potiče sa Tibeta,i jedan je od prvih zabilježenih načina primjene vune u svijetu prije nego što su ljudi počeli da vunu predu i da je na taj način koriste.
Svi radovi se rade ručno sa vunom,vodom,i sapunom koji se na kraju ispire jer on vuni pomaže da se brže veže i oblikuje.
Svi proizvodi su unikatni i ručno rađeni a moguće je praviti gotovo sve što zamislite bez šivenja i bilo kakve obrade, inače svi proizvodi su dugotrajni jer sto ga vise koristite on će sve više da se čoha i samim tim biće i jači i čvršći.

BRICA ZA SVA VREMENA
Zanimljiva ideja jednog Zaječarca ,kako da se oduper navali super modernih frizerskih salona ,pogledajte video .

Sаrаčki zаnаt
Sаrаčki ili remenаrski zаnаt se ubrаjа u vrlo stаre zаnаte, а nаziv sаrаč je аrаpskog poreklа. Konjskа opremа se izrаđuje od kаko se koriste konji zа jаhаnje i vuču. Zаbeleženo je u srednjem veku dа ovu opremu izrаđuju mаjstori-sаrаči i sedlаri.



Sаrаčki zаnаt je veštinа prаvljenjа rаznih predmetа od kože kаo što su: opremа zа konje, opаsаči, kаiševi, torbe , kubure, bisаge, bensilаsi, ''kubure'', pletene kаndžije, remenje i sl.

Sаm proces prerаde i pripreme kože je podeljen u tri fаze, а nаjpre ih je sаm sаrаč obаvljаo, zаtim se kožа nаbаvljаlа od vаrgi i nаposletku, sаrаči su počeli dа koriste fаbrički obrаđenu kožu.

Sаrаčki аlаt je mnogobrojаn i podrаzumevа mnoštvo rаzličitih noževа , sečivа , mаkаzа , zumbi, kаlupа … Ovo je zаnаt koji je dаnаs jаko redаk i nа izdаhu, jer industrijskа proizvodnjа u potpunosti zаmenjuje potrebe nekаd neophodnih sаrаčkih rаdionicа.

Sredinom XX vekа se zаnаt nаglo gubi usled modernizаcije poljoprivrede i proizvodnje plаstičnih mаsа. Nа tržištu se tаdа pojаvljuju odgovаrаjući jeftiniji proizvodi kojimа ručni rаd ne može dа pаrirа sа cenаmа.

Poslednji izučeni vršаčki sаrаč je do 1975. godine izrаđivаo zаprežnu opremu, а kаsnije se preorijentisаo nа drugu sаrаčku gаlаnteriju: kаiševe, okovrаtnike, futrole zа britve, noževe i pištolje, kаiševe zа pse i dr.

Prosjačenje spada u stare zanate. Iako ovo izgleda bizarno, prosjačenje je na zapadu postalo pravi biznis. Pojedinci su zaradili toliko novaca da su sazidali i kuće, a ne mali broj ih ima i poveće bankovne račune.
Naravno, većina prosjaka je na rubu materijalne i moralne egzistencije, ali postoje i oni kojima posao cveta. Prema navodima policije, neki prosjaci zarade koliko inženjeri i profesori uglednih koledža.

Od 1979 godine u Njujorku postoji i škola prosjačenja u kojoj učenici uče umetnost prošenja. Jedna od lekcija izgleda ovako: U metrou ili na autobuskoj stanici treba da kleknete ispred osobe i histerično se proderete da Vas svi čuju: Molim Vas, udelite ... ovo obično upali jer je osobama neprijatno i daće Vam novac samo da Vas se reše. Ne treba odustajati dok osoba ne popusti i da Vam novac.

Jedan od najpopularnijih prosjaka u Americi je bio Breadline Charlie. Njegov trik je bio da krišom iz džepa ispusti komadić hleba ispred osobe koja prolazi. Kad bi osoba došla blizu hleba koji je stajao na ulici, Charlie bi kriknuo kao da je našao milion dolara na ulici, zatim bi uzeo hleb sa pločnika i pojeo ga kao da nije jeo danima a sve na očigled prolaznika. Ova scena bi ganula prolaznike i svi bi mu dali nešto novca.

Druga legenda prosjačenja je bio George Gray koji je prema vlastitom priznanju zarađivao 10.000 dolara godišnje, jer je znao fantastično da odglumi srčani ili epileptični napad. Čak su i lekari rekli da je George prirodni talenat koji svojom voljom može da ubrza ili uspori rad srca ili da ga isprekida pa na EKG u izgleda kao da je stvarno imao srčani napad. Novac su plaćali prolaznici da bi se ovom nesretniku pružila lekarska pomoć.

Kad je još jedna zvezda prosjačenja Robert Ingels umrla, kod njega je nađena štedna knjižica Manhatan Banke na kojoj se nalazilo 2.500 Dolara. Otkriveno je još 42 štedne knjižice sa ulozima koji su prelazili 100.000 dolara.

Rose Dym, kčerka prosjaka i beskučnica, je verovatno jedna od največih legendi prosjačenja u Americi. U početku je njen stil bio da toliko iznervira prolaznika da ovaj plati samo da je se reši. Posle je počela da moli za novac i toliko je bila dobra da su se Holiwoodske zvezde utrkivale da joj daju novac. Posle je prihvatala samo novac koji joj se spusti u ruku a nije uzimala onaj koji je bačen na pločnik pored nje. Poznati bokser Jack Dempsy bi svaki put istrčao iz lokala kad bi video Rose samo da joj da nešto novaca. Rose je toliko napredovala u poslu da nije htela da uzme novac od običnih ljudi. Ako bi ovi i pokušali da joj utrpaju nešto novaca u ruku ona bi ljutito vrisnula: Idi nabavi sebi neku reputaciju pre nego što od tebe uzmem ovaj sitniš.

Još jedna od legendi prosjačenja je i tip koji je izgledao kao da ima Lepru (teško kožno obolenje od koga odpadaju komadi mesa, pa čak i celi organi, op.a.). On bi prilazio prolaznicima i rekao: Izvinite, ja imam lepru i da li bi mogli da spustite nešto novaca na pločnik. Pri tome se približavao prolazniku a ovi su grabili prvu novčanicu koju pronađu u džepu, bacali je na zemlju i onda bežali glavom bez obzira. Nekad su se tu nalazile i novčanice od 50 ili 100 Dolara.

Први степен учења заната је била шегртска служба. Најчешће су занат изучавала деца из сеоских породица и синови мајстора који су желели да наставе занат својих очева. Након одслуженог шегртског стажа, мајстор је шегрту давао уверење о владању, стручној спреми и времену проведеном на раду. Да би прешли у калфени ред шегрти су полагали калфенски испит.

Пре доношења Уредбе о еснафима није било обавезно да шегрт полаже калфенски испит. Шегрт је полагао испит пред испитним одбором састављеним од старешина еснафа. Испит се састојао из практичног и усменог, теоријског дела, у коме је шегрт одговарао на питања: како се одређени занат ради, какав је алат потребан, како се рукује алатом, од каквог се материјала обавља производња, како се прерађује и припрема сиров материјал итд. За практичан део испита шегрт је морао да изради тзв. пробу, односно да направи одређени предмет и тако покаже потребно знање и вештину. Када положи калфенски испит, шегрт је произведен у калфу, приликом чега је плаћао еснафску таксу.

Према Еснафској уредби, калфа је могао да полаже мајсторски испит тек када постане пунолетан и после најмање две године обављања заната. Калфенски стаж је трајао најмање четири године, а често и дуже, јер су мајстори, нарочито оних заната који су трпели велику конкуренцију, настојали да онемогуће калфама да постану мајстори. Радно време калфи трајало је између 16 и 18 часова дневно.

За свој рад калфе су исплаћиване најамнином. Постојале су две врсте најамнина: најамнина од времена и најамнина од комада (тј. за сваки израђени комад). Ајлук је била најамнина на дужи период (три месеца, пола године и годину дана)

Калфе су постајали мајстори после положеног мајсторског испита. Пре полагања испита калфе су морале да прибаве дозволу од надлежне полицијске власти. По одобрењу еснафске скупштине која је именовала испитну комисију, и након плаћања еснафске таксе, калфа је приступао полагању испита. Када положи мајсторски испит, кандидат је проглашаван за еснафског мајстора, уписиван је у мајсторски протокол и добијао је мајсторско писмо с еснафским печатом, потписом старешине и овером надлежне полицијске власти. На тај начин се стицало право на самостално обављање заната.

Каталог старих заната у Србији прилика је за још једну промоцију и истицање потребе за ревитализацију традиционалних заната. Ову публикацију заједнички су припремили Етнографски музеј у Београду и Министарство трговине и услуга Републике Србије ради афирмације и обнове појединих заната и услужних делатности за које се процењује да могу бити тржишно атрактивни. Ново доба, које последњих година у многим земљама нуди веће могућности за обнову традиционалних занатских вештина кроз креативну економију и развој тржишта туристичких услуга, није посебно утицало на ревитализацију старих заната у Србији. Напротив, утисак је да се највећи број заната ближи потпуном ишчезнућу, а то се посебно односи на традиционалне сеоске и услужне занате у градовима. Ипак, и поред неповољне правне регулативе, фискалне политике и привредних околности за обнову старих зната у Србији, виталност, таленат и вештине појединих даровитих појединаца или мајсторских радионица и даље, али уз велике тешкоће, налазе пут својим производима до заинтересованих купаца и јавности. Неки од њих баве се занатом као хобијем, док су се други одважили да одаберу занат као позив и основни извор прихода.


Обнова старих заната, осим допадљивости за тржиште, има и другу, изразитију вредност, а то је заштита угрожене нематеријалне и материјалне културне баштине у области вештина везаних за традиционалне занате. Нематеријална културна баштина означава, између осталог, праксе, знања и вештине везане за старе занате, које заједнице, групе и појединци препознају као део своје културне баштине. Она се преноси с генерације на генерацију и у зависности од окружења, интеракције с природом и историјом, пружа осећање идентитета и континуитета и на тај начин промовише поштовање према културној разноликости и креативности. (Из „Конвенције о заштити нематеријалне културне баштине“).


Појам занат је балкански турцизам арапског порекла и означава вештину или знање. Поједини занати основани на прастаром искуству старословенске и предњоазијске културе били су важна привредна грана наших старих урбаних насеља или допунско привређивање у сеоским заједницама. Ово наслеђе прешло је из средњег века у исламизирано друштво и дало значајну црту чаршијским еснафима. Први подаци о занатима налазе се у српским владарским повељама 14. века, у пописима занатлија који се, заједно са селима и имањима, додељују одређеним манастирима – Студеници, Дечанима, Бањској, Жичи и другим. У попису становништва Области Бранковића из 1455. године забележене су занатлије: ковачи, обућари, кројачи, кожухари, месари, пекари, грнчари, клесари, колари, воденичари, крчмари и травари. Доласком Турака, помињу се нови занати оријенталног порекла; њима су се углавном бавили муслимани и били су везани за градове. То су: кујунџије, бравари, штављачи коже (табаци), ћурчије, казази, папучије, бербери, сапунџије, поткивачи, казанџије, сабљари, бозаџије и халваџије. И код затечених заната почела су да се примењује нова, оријентална умећа, посебно у обради коже и метала, па се тако некадашњи златари називају кујунџије, а штављачи коже – табаци. Средином 16. века у Призрену је забележено педесетак, а у Београду тридесетак заната. Значајна занатска средишта били су и Ужице, Ниш и Смедерево, као и сви косовометохијски градови. За разлику од града, по сеоским насељима био је знатно већи број ковача, воденичара и грнчара, као и осталих занатлија везаних за примитивнији начин живљења.


Упоредо са занатством, по градовима се развила и веома жива трговина. Изузетно су напредовали они градови који су се налазили на важним саобраћајницама између великих произвођачких области или су били сабирна средишта аграрних и сточарских производа, као Нови Пазар, на пример. Осим свакодневно у дућанима, промет занатских производа на недељном пазару или вашару одржаван је у свим градским, па и понеким сеоским насељима. Половином 18. века постепено је растао број занатлија – хришћана, највише Срба и Цинцара, који су били пекари, механџије, кујунџије, опанчари, ћурчије, терзије, бојаџије, зидари, грнчари и др. Занатлије су биле организоване у удружења занатлија исте или сродне струке –еснафе, односно цехове или руфете, формиране на сталешкој основи, у којима се функционисало према обичајним нормама и устаљеним законским прописима. Еснафи су се старали о школовању подмлатка и унапређењу заната, водили бригу о члановима који нису могли више да привређују и решавали спорове у сопственим редовима, а за заштиту својих права пред властима иступали као целина. Школовање и обука трајали су годинама; шегрт (занатлијски ученик) полагао је испит за калфу (занатлијски помоћник), а калфа за мајстора. Калфе су мајсторски испит полагале у еснафском дому, пред комисијом или пред еснафском управом. Кандидат је одговарао на три питања која су се односила на технологију израде неког предмета и показивао своју рукотворину (ремек, култар), коју је процењивала комисија и старешина еснафа – ћаја, устабаша. Када се калфа произведе у мајстора, старешина га је саветовао како да се влада и припасао му кецељу – пештемаљ и предао мајсторско писмо – показаније. Најчешће се проглашавало више калфи за мајсторе и шегрта за калфе, тако да су они делили трошкове ручка или вечере на коју су позивани чланови еснафске управе и мајстори. Ове свечаности приређивале су се у еснафском дому или на локалном излетишту.



Током 19. века, после ослобођења од турске окупације, српске занатлије преузеле су примат у бављењу старим занатима у Београду и другим градовима Србије. Истовремено, придошле занатлије из Аустроугарске донеле су нове занате и елементе западноевропске културе. Поједине занатлије стекле су својим радом завидан иметак па су прерасле у трговце, а неки од њих основали су различите задужбине. Крајем 19. века потребе за занатским производима јењавају због појаве приступачније полуиндустријске и индустријске робе. Занатска производња постепено је слабила и одумирала, а у првим деценијама 20. века услужне делатности све више постају особеност градских и варошких занатлија. После Другог светског рата нестају друштвене и економске основе занатске производње пропагирањем масовне индустријске и ниподаштавањем вредности ручног рада. Традиционалне занатске алатке, полупроизводи, производи и инвентар појединих занатских радионица данас су предмети музејских збирки од велике вредности. Они су сегмент материјалне културне баштине и сведочанство једног времена које је нестало у свеопштој модернизацији и глобализацији свакодневног живота. Захваљујући сачуваној грађи, литератури о занатима и етнографским предметима у музејским и приватним збиркама у Србији, кустоси етнолози Етнографског музеја у Београду, етномузиколог и иконописац написали су текстове о 15 одабраних заната за које сматрају да би могли да се афирмишу и обнове. Срећом, поједини занати у последње време налазе пут до школа јер их образовне установе уврштавају у своје програме. Препознавање и преношење занатских вештина спроводи се у неколико кроз формално и неформално образовање у јавном и приватном сектору; у јавном сектору – у оквиру постојећих студијских програма и у струковним школама и неформално – кроз радионице и курсеве за обуку аматера. Успешан вид сарадње стручњака и полазника радионица јесу програм едукације Стари занати и занимања у Музеју на отвореном Старо селоу Сирогојну, курсеви ткања и керамике у Етнографском музеју у Београду – Манакова кућа и многим удружењима и асоцијацијама које спроводе програме едукације о примени старих занатских техника.


Значај стварања и коришћења инфраструктуре за очување и развој старих заната у Србији препознало је Министарство трговине и услуга које у име државе имплементира пројекат који предвиђа уређење неколико простора за производњу, излагање и продају производа и услуга старих заната у познатим занатским центрима Србије. Одрживи развој старих заната могао би да се креће у два правца: израдом реплика занатских производа и производњом сувенира (и минијатура), као и применом традиционалних техника и орнамената на савременим употребним или декоративним предметима. Надамо се да ће Каталог о старим занатима у Србији подстаћи потребу да се подигне свест, посебно код млађих генерација, о значају очувања и обнове занатских вештина на локалном и националном нивоу, а да ће, с друге стране, Министарство трговине и услуга Републике Србије наставити активности на изградњи капацитета и набавци опреме у мисији преношење вештина и знања златних руку – старих занатлија.

Gotovo da u ove zanate možemo već sada ubaciti -sajdžija ,radio tv mehaničar , fotograf ,pa čak i auto mehaničar ,auto limar (u onom smislu kako smo ga znali )
Niko ne popravlja više satove ,ili su digitalni ,isto je sa televizorima, digitalni foto aparat + računar +štampač ima skoro svaka kuća ,a novije generacije automobila imaju višegodišnje garancije na motor i limariju -i bez kompjutera i "ovlašćenog servisa" ime se ne može prići .
Već sada se može govoriti o potpunom gašenju potrebe za ovim majstorima ,čak i kod nas .

Umetnički zanati
Proizvodi umetničkih zanata uglavnom imaju estetska i dekorativna
svojstva. Njihovi koreni su u starim, tradicionalnim zanatima i
prvenstveno su vezani za gradske sredine.
Umetničke zanatlije danas prate i koriste nove tehnologije obrade sirovina i uglavnom se orjentišu na izradu unikatnih predmeta.
U ove zanate spadaju: grnčarski, duborezački, tkanje, vez, ćilimarstvo,
keramika, juvelir i izrada nakita i ukrasnih predmeta od stakla.

Tradicionalni zanati
Ovi zanati su odraz prilika i viševekovne tradicije narodnog života u selu i gradu.
Nazivaju se i stari zanati, jer obuhvataju tradicionalnu izradu predmeta i pripremu.
U ove zanate spadaju: grnčarski, duborezački, kamenorezački, korparski,
opančarski, sapudžijski, izrada kaljeva, časovničarski, bombondžijski i
sl.

Domaća radinost
Nekada je domaća radinost proizvodila isključivo za potrebe pojedinačne
kuće, porodice ili domaćinstva. Karakteriše je prvenstveno ženska radna
snaga i proizvodnja tekstilnih predmeta.
U domaću radinost spadaju: vez, izrada čipke, pletenje, tkanje, izrada narodnih nošnji i dr.

Suveniri
Suveniri su istorija, običaji, kultura i folklor jedne zemlje. Mi ih
izrađujemo od prirodnih materijala vodeći računa o običajima našeg
podneblja i navikama i potrebama savremenog čoveka.
Želja nam je da Vam naš suvenir osveži uspomene ili da njima obradujete
drage ljude. Izrađujemo ih s puno ljubavi kombinujući različite
materijale (tekstil, drvo, glinu, keramiku) i ukrašavamo ih vezom,
heklanim ili pletenim detaljima, ocrtavamo ili radimo duborez.

APATIN » JOVO SMILJANIĆ, POSLEDNJI KORPAR









Više od 10.000 pletenih stolica, stolova, dvoseda, kauča, košara, izradio je najstariji i poslednji majstor vekovnog korparstva iz Apatina.
-Sa 14 godina sam posle rata počeo da šegrtujem u „Korpari“ u kojoj je tada bilo zaposleno 3.500 ljudi a predmeti od plemenitog vrbovog ili košarskog pruća se izvozili diljem planete-počinje priču Jovo Smiljanić, poslednji korpar, koji sa svojih 80 godina, još provodi i do 15 sati u svojoj radionici gde izrađuje predmete od pruća.Pletenje plemenitim vrbovim prućem je retkost u današnje vreme.

-Pruće nabavljam u Mađarskoj a nekada su u Apatinu bile velike plantaže dok je radila „Korpara“. Nemci su još pre 114 godina ovde započeli korparstvo baš zbog slatinastog zemljišta koje daje najbolji kvalitet vrbovog pruća-objašnjava Jovo, dok nam pokazuje stare alate kojima još uvek očvrslim i veštim prstima rukuje, obrađujući tanko pruće koje posle veštim rukama prepliće, praveći čudesne vezove i kombinacije, koje su plod njegovih ideja.-Posle više od 65 godina još daje stolicama, stolovima, dvosedima, trosedima, nove pleteče šare, uvek se trudeći da pored lepote imaju čvrstinu kako bi ti predmeti mogli decenijama pa i vekovima da traju.

-Nameštaj od pruća je najlepši u prirodnoj varijanti bez farbanja što je danas pomodarstvo. Farbanjem se gubi sjaj na suncu, a u prirodnoj boji, oni najduže zadržava svež izgled, kao da je nov-pokazuje Jovo svoje stolice u prirodnoj vrbovoj boji, koje su posle pedeset godina izgleda kao da su napravljene juče. Korparstvo je ručni rad, težak ali trajan.Od alata Jovo koristi nož i testericu stare 6 decenija a uz njih još šilo, makaze, čekić, savijač i sabijač.Ekseri su mali od devet do 70 milimetara a majstor Jovo veli da se oni ne smeju videti na bilo kom delu nameštaja.-Uz lepotu važna je čvrstina a on se postiže jakim preplitanjem, dobro učvršćenim-objašnjava Jovo, demonstrirajući dečju stolicu, koja je kao od šale izdržala kada je sa svojih 85 kilograma stao na nju. Nudili su Jovi razne poslove ali je on ostao do danas vezan za korparstvo.

-Tu sam počeo i ne mislim završti sve dok mogu a zdravlje me još drži. Samo sada radim po narudžbinama jer je materijal skup a i nemam gde da držim gotove proizvode, obajšanjava majstor u čijoj radionici zbog očuvanja kvaliteta pruća uvek mora biti umerena vlaga, bez strujanja vazduha.-Naočare ne nosim iako radim stalno pod svetlom. Tanki prutić vrbe treba po sredini nožem pažljivo rasecati a obrada pruća je zahtevan posao. Pletenje je onaj lepši deo kada mašti dajete na volju-kaže Jovo, čiji nameštaj krasi mnoge domove u zemlji i inostranstvu.

-Ne trebam ja raditi. Dovoljno sam zaradio, kuću za porodicu izgradio, ali me ovaj moj zanat opseda, te danju i noću, silazim u radionicu, televiziju retko gledam, jedino na pecanje odem-završava ovaj vitalni, poslednji „mohikanac“ i čuvar tradicije korparstva iz Apatina, čiji su proizvodi čak jeftiniji od industrijskih.

Ovakve stvari sam ja jeo kao dete (ponekad se može i danas videti na vašarima ) 
Majstori -bombondžije . 
Onaj "žele" proždrnem i sada ,kad naletim (ima pakovano i u kutijama ,po prodavnicama ,ali nije to prava stvar ) 

Šefe, ova bombondžijska radnja je skoro u samom centru Beograda. Često je slikaju za tv. Ko poznaje Beograd, nalazi se 300 metara ispod Zelenog venca, nizbrdo, desno je skretanje za Brankov most, a levo Gavrila Principa, na putu za Ekonomski fakultet.

Jedan stari zaboravljeni zanat. Oštrač noževa i makaza. Prolazi sokakom glasno dozivajući domaćice da iznesu noževe i makaze koje imaju za oštrenje. Stane gdegođ na roglju, uz binar ili pod neko veće drvo u hladovinu i krene da radi. Papučicom "tera" točak koji pokreće "mašinu". I zako dok ne naoštri sve iznete boževe i makaze a onda lagano dalje u sledeći sokak.

Nije baš zanat u klasičnom smislu ali danas više i nema ovakvih trgovaca.

Torbari



Postojao je, danas već zaboravljeni vid trgovine, torbarenje. Torbarima su zvali ljude koji su prodavali robu u specijalnim torbama, više su ličile na otvoren kofer koji su nosili ispred sebe, na širokom kaišu o vratu i oslonjene na trbuh. Trgovci - torbari, Dalmatinci i Ličani, išli su od sela do sela,od grada do grada.

Otvorena velika torba i njen poklopac, bio je dućan i izlog pretrpan raznom sitnom robom. Tu je bio jeftin nakit, đerdani od đinđuva i raznih bobica, prstenje, narukvice, šnale, češljevi, razna ogledalca, mirišljive vodice, sapuni, nožići i čakije, britve za brijanje, igle ziherice, dugmad, muštikle, tabakere i metalne kutije za duvan, trubice, usne harmonike, pištaljke, gumeni balončići.
Torbari su nosili i nudili robu glasno.
Interesantno je napomenuti da su trgovci-torbari svoju robu prodavali uvek stojećii a torbom o vratu. Nisu skidali torbe da bi ih postavili na neku klupu, stolicu, stepenice i sl.

Nije baš zanat ali jeste specifično zanimanje. U formi lepe priče koju sam našla u jednoj od mojih FB grupa. Daklem

BOKTER

Lepa reč za danas – bokter. Bokter je bio čovek koji je živeo u bokternici, i da nije bilo te njegove udžerice-bokternice, po kojoj su imena dobijali delovi atara, sela jal varoši, niko ih se danas više ne bi ni sećao. Baš kao što je pudar čuvao voćnjake i vinogrde da ih ne oberu čvorci na dve noge ali bez krila i kljuna, tako su bokteru davali da čuva selo noću. Ili varoš. Išao bi i špartao ulicama i ćorsokacima, bilo da je udarila ona najcrnja letnja omarina ili se nadvili teški pljušteći oblaci pa pod njima cvrčale slemene grede, bokter je imao da obilazi, pazi, i da uredno objavljuje koji je bio noćni sat. Tad bi se napeo k’o žabac i duvao u rog, da se čulo i u poslednjem budžaku i znalo koliko je tačno bilo sati. To je izvikivao, iz punog glasa. Tako je u narodu i ostala uzrečica da se neko „Dernja kao bokter“. Posle je došla elektrika pa je boktera nestalo iz sela i varoši, sokaci su postali malo sigurniji pod svetlom pa su se bokteri mogli videti još samo pokraj pruge, obično gde su bili prelazi. Tad im je posao bio da rasteruju ako bi kogod naišao, da ga ne izgnječka ajzliban kad protutnji. Imali su i da obilaze prugu, dal’ bi ko možda krao tucanik ili, ne dao bog, ostao zaglavljen između šina. Uglavnom, najviše su ratovali s dečurljom kad bi se kao vrapci sjatili pored pruge pa na šinama slagali sitne novčiće ili već kakve druge metale. Kad bi projurio voz, od novčića bi ostajao samo tanušni skoverac, što je deci vazda bilo mnogo zanimljivo da rade. Malo manje smeha bi bilo kad bi kome od njih ajzliban otkinuo ruku jal nogu, a i toga je bilo. Zato je svaki bokter uvek imao zadenut za službeni kajiš i po jedan bagremov prut, sa sve bodljama, da ga se pomenuta derišta posle dobro sećaju.
Baš kako se niko ne seća kad je boktera tačno nestalo, tako bi retko ko mogao da vam kaže i kad i kako su se pojavili. Veruje se da su oni jednog dana jednostavno došli, skoro niotkud. Najverovatnije su došetali sa onih prostranih istočnih stepa, u tamo su upirali prstom kad bi se prisećali stare zemlje. Konje i kola nisu poznavali i gde god da bi krenuli bilo je samo peške. A bili su grlati, strašno su bili glasni. Kad su se prvi put pojavili, pitali ih ljudi odakle su, kako se zovu, da se upoznaju. Ovi su se u odgovoru prijazno izderali novim susedima i pokazali prstom odakle su. Ovi su im rekli da ih ništa nisu razumeli jer su se mnogo dernjali pa su im uši bridele. Pridošlice su im još jednom pojasnile, taj put malo glasnije jer su se poplašili da ih ovi ništa nisu razumeli. Kad su se domaći razbežali od silne buke, sve pritiskajući šakama svoje uši, i vikali kako su ovi novi glasni „boga da otera“, i pridošlice su stavile sebi šake na uši, klimali glavama i zgledali se, ponavljajući koliko su čuli. „Boktera! Boktera!“ Svidelo im se ime te nove zemlje u koju su stigli – Boktera. Rešili su da ostanu baš tu i da Boktera postane i njihov novi zavičaj. Kako nisu bili vični ni jednom zanatu, a bili su kršni, velikih stopala i još dubljeg glasa, uposlili su ih da špartaju novom domovinom, čuvaju i brane, i da ne utišavaju ton! Tako da, ako sretnete nekog s prodornim glasom od kojeg vam uši bride, pogledajte mu i u stopala. Tada možete biti sigurni i pružiti ruku pravom potomku ponosnog naroda, kasnije nazvanog Bokteri.

ZoxZoja ::

Nije baš zanat ali jeste specifično zanimanje. U formi lepe priče koju sam našla u jednoj od mojih FB grupa. Daklem

BOKTER

Koliko sam ja ukapirao (a i čuo od starijih) bokter bi bio neka vrsta globalnog noćnog čuvara ,nenaoružano obezbeđenje grada (neka močuga i "brica" se ne računa ) ,i nezvanični protivpožarni dežurni ,dakle osoba koja je zadužena za preventivno sprečavanje krađa ,uočavanje sumnjivih individua , i pomoćno osoblje za sređivanje manjih kafanskih tuča i slučajeva "nedoličnog ponašanja" ,tj ,narušavnja javnog reda i mira . 
Zanimljivo da je kandidat za "boktera" morao da ima besprekoran moralni CV ,i takođe je morao da bude apsolutno dokazana "pouzdana" osoba . Tačnije -osobe ,jer je njihov broj zavisio od veličine naseljenog mesta ,stepena "kriminala" u određenim četvrtima ,i na kraju ,spremnosti zajednice da ovu službu finansiraju (i platežne moći, naravno ) 
Postoji podatak da je u drugoj polovini XIX veka Veliki Bečkerek imao čak 80 angažovnih "boktera" za noćne patrole ,što je već ozbilnija formacija ,zar ne ?



Kakva nam je danas omladina ,ponovno angažovanje "boktera" uopšte ne bi bio loš potez .No, bojim se da bi morali da se kreću u grupama ,i da budu naoružani (realno)

Šefe dobro si čuo i upamtio šta je to Bokter. Meni se ova pričica koju sam stavila svidela. Moglo je i na Vojvodinu kao zanimljivost ali meni se učinilo da bi ovde baš dobro čučnulo.

Inače u mom kraju i danas pružni prelaz zovu bokternica. Isto kao i kuću u kojoj živi Bokter. To je sad službenik Železnice koji spušta i diže rampu prilikom nailaska vozova. Tojest bio mu je to posao ranije. Sad je to radno mesto uglavnom ukinuto. Bokternica na pružnom prelazu od kad se zadnji bokter i njegova porodica odselila se polako ruši.

P.S. Verovao ili ne upravo sam videla sliku koju si objavio i htela da editujem post i ubacim je kao ilustraciju.

P.P.S. Najpoznatiji Bokter je Nića Bokter iz ekranizacije Pop Ćire i pop Spire u tumačenju nenadmašnog Hajtla.

ZoxZoja ::

Šefe dobro si čuo i upamtio šta je to Bokter. 

Mi u Vojvodini smo imali "komunalnu policiju" još pre 100 godina ,a ovima tek sada palo na pamet da je uvedu . 
Bez zezanja ,bokter ,pored svega nabrojanog je bio i više -koordinator aktivnosti u saradnji sa raznim državnim službama . Ko dojavi žandarima da provere neke Cigane čergare ,ili prosjake koje nisu iz sela/varoši,a došli mu u rejon  ? Ko poznaje sve kere u selu ,pa dojavi šinterima kada se pojave kakvi nepoznati džukci ili čopor ? 
Bokteri su bili i privatni detektivi .Ko je bolje od njih znao ko se noćom po sokacima muva ,i ko je čiju tarabu preska*ko  ? 

Bez papuča nema ni štafira

Dejan Kovač, jedini preostali “papučoš” u Vojvodini, i danas ručno veze obuću. Stari zanati čuvaju identitet naroda
BEZ unikatnih, samo za nju izrađenih papuča, krajem prošlog veka na severu Vojvodine nijedna devojka se nije mogla udati. Bile su sastavni deo miraza, a što su one bile lepše i što je više pari imala, to je devojačka sprema bila bogatija, a snaša se u novom domu više cenila.
Iako se danas miraz ceni po nekim drugim stvarima, a po ulici nosi druga vrsta obuće, bunjevačke papuče, ukrašene zlatnim ili srebrnim vezom s vojvođanskim motivima, i sada su neizostavni deo svake kuće bačkih Bunjevaca. Da ovaj vredni deo tradicionalne nošnje ne padne u zaborav, najzaslužniji je Subotičanin Dejan Kovač, jedini “papučoš” u Vojvodini, koji tehnikom starom skoro dva veka, potpuno ručno, izrađuje prelepe bunjevačke papuče.
- Da se razumemo, nisam papučar nego “papučoš” - na samom početku priče insistira Kovač, inače po struci građevinski tehničar. - To je mađarski naziv na zanatliju koji se bavi ovim izuzetno starim i retkim umetničkim zanatom. On vuče korene još iz vremena Turaka koji su bili na ovim prostorima i koji su sa sobom doneli tradiciju nošenja papuča i nanula. Bunjevci su prihvatili papuče i počeli da ih ukrašavaju na jedan svoj, vispren i poseban način.
Umeće izrade papuča svoj vrhunac imalo je između dva svetska rata, kada je samo u Subotici radilo 50 majstora “papučoša”. Do šezdesetih godina Bunjevke su nosile svečanu nošnju po gradu, a nedeljom, posle svečane mise, iz katedrale su išle na korzo u raskošnim svilenim haljinama i svečanim papučama. Sem Bunjevaca, papuče su tada nosili i Srbi, Mađari, Šokci, Nemci, Slovaci, ali i svi drugi narodi. Razlikovale su se samo po šarama, jer su se svi trudili da ih ukrase na specifičan način.
Vreme i razvoj industrije učinili su svoje. Stariji se sećaju da je šezdesetih godina minulog veka još bilo majstora koji su na subotičkoj mlečnoj pijaci prodavali ručno izrađene papuče, ali i da je tužno bilo gledati kako ljudi prolaze kraj šarenih tezgi a da na njih ni pogled ne bace. Tako su “papučoši” polako “pozornicu” prepuštali mašinskoj izradi jeftinije i moderne obuće. Jedna po jedna, zatvarane su “papučoške” radionice. Poslednji aktivni zanatlija bio je Laza Kujundžić, fudbaler Spartaka, koji je s mnogo ljubavi pravio bunjevačke papuče. Svoj kompletan alat, na kome je četiri generacije izrađivalo tu obuću, čika Laza je pre 14 godina poklonio Kovaču, koji i sada njime stvara svojevrsna umetnička dela.
- Tu su panj, miholj, tronožac, drveni kalupi, noževi, šila, bičkije, čekić, originalne kartonske modle poslagane po veličini... Ništa se ne radi industrijski i sve je urađeno od prirodnih materijala - objašnjava nam Kovač, demonstrirajući na delu nastanak jednih papuča. - Goveđi krupon se najpre iseče po kalupu, malo se pokvasi u vodi da bi bio savitljiv, a onda se đon buši šilom i spaja sa oglavljem. Zatim mora da “prenoći” da bi se osušio.
Sutradan pripremam umaku u veličini papuče, ona se “kljuka” ovčijom vunom da bi bila meka za petu, a na oglavlje se stavlja pliš sa određenom mustrom. Tu je i mala drvena peta, koju su nekada majstori ručno tesali nožićem. Svi ukrasi su od zlatnog ili srebrnog konca s karakterističnim motivima floralnog karaktera, a najvažniji motiv veza je klasje, jer smo ravničarski narod koji se oduvek bavio poljoprivredom, a klas predstavlja novi život, hranu, novi hleb...
Tehnologija je prilično spora, nastavlja priču Kovač, neki procesi moraju da se ponove nekoliko puta, ali je u tome i najveća čar. Za jedan par ima otprilike tri dana posla.
Po starim običajima, čim se rodi žensko dete, majke i nane su odmah počinjale da mu pripremaju štafir za udaju. Tako, još dok devojka nije stasala, ona je imala kompletnu posteljinu, donji veš, običnu i svečanu nošnju, svilu koja se donosila iz Liona, krune od vlaska, vezene papuče za svečane prilike i kožne za svaki dan, kao i one za “odanje” po salašu.
- Sreća pa i danas postoje porodice u Subotici koje poštuju tradiciju i naručuju papuče za posebne prilike. To je uglavnom za venčanja, jer svekrva i danas dariva buduću snaju zlatom vezenim papučama, a kada mlada u ponoć skine belu i obuče crvenu haljinu, tada obuva papuče i počinje okretanje mlade - pojašnjava Kovač svadbeni običaj kod Bunjevaca za “Vojvođanske priče”.
- Ipak, mnogo ih više naručuju kulturno-umetnička društva, a godišnje napravim između 50 i 100 pari papuča. Mali narodi u globalizaciji gube svoj identitet i zato je važno da se očuvaju ovakvi stari zanati, u kojima se očituju duša jednog naroda, bogata tradicija, prošlost i ljubav prema baštini.
KUPUJU I GASTARBAJTERI
ČESTI kupci papuča su ljudi iz dijaspore - Australije, Kanade, Nemačke...
- Kada dođu na odmor, mnogi naruče jedan par i kažu da ih drže kao suvenir na najlepšem mestu u kući, da ih podseća na to ko su i odakle su - napominje Kovač.

DRVENE PETE PRAVILI STOLARI

IZRADA tradicionalnih papuča uključuje i druge zanate. Đon se radio od goveđe kože, koju su majstori štavili, drvene pete pravili su stolari, kanap koji se koristio za šivenje papuča pravili su štrangari, ovčijom vunom punila se umaka, pa su radili i vunovlačari...

NOSILI IH I MUŠKARCI

IAKO su najlepše i najupadljivije ženske i dečje, papuče su nekada nosili i muškarci. One su bile napravljene od čvrste i jake crne kože, koja se zakivala drvenim klinovima u đon, jer nije bilo lepka. Tako načinjene mogle su da izdrže mnogo godina rada na salašu i bile su trajnije od današnjih industrijskih.


P.S. Slike kad proradi host. Ovaj forumski.

Evo jednog starog zanata ,metlar




U jednom manjem mestu u Vojvodini je revitaliziran ,čuda prave sa metlama-sve izvoze .

Pa danas sve masine,medjutim,za pred kucom,po dvoristu,metla je nezamjenjiva a danas se prave da poslije mjesec moras novu da kupujes,ko da su vunene,pa se scebaju sve,a i one brezove prave rijetke,razletite one grane,ne uspjevas ni tri lista pokupit zamahom.

Kolarski zanat, još jedan u nizu drugih koji lagano nestaje: Zaprežna kola, špediteri, karuce, fijakeri, čeze, dvokolice… gledaćemo samo na izložbama.

Dosta cesto u zadnjih par godina se susretnem ovom temom u realnom svetu ... Naime , opste poznato da zanati izumiru , mladi ne zele ni da se upisuju u te skole pa shodno s tim i ne otvaraju takve razrede ...
Postali smo gotovani , ako se pokida torba ili cibzar na torbi bacamo jer nema ko da popravi , tasnari zatvorili na mestu te radionice u Somboru otvorili menjacnicu , jer Boze moj toga treba da ima 43 u gradu drugo sto meni licno nedostaje je "Bagat" radnja , tu se moglo kupiti 300 vrsta dugmica, konca, igala , špulni , cibzara , i svega ... sad kobojage imas to u radnji Giovani za izbor imas 10 vrsta dugmica , i 10 nijansi konca iste debljine , igle mozda nadjes mozda ne .... i jos da kazem u gradu do pre 5 godina radio 5 starih sustera, trenutno ima 2 +1 (ovog ne racunam jer veze nema sa zivotom)na zamenu potpetice se ceka i do 20 dana jer njih dvojica prosto ne stizu od obima posla....

Zavirite u radionicu jednog kovaca i vidite sam proces izrade i bar malo oseti čari kovačkog zanata.

Zavirite u radionicu jednog kovaca i vidite sam proces izrade i bar malo oseti čari kovačkog zanata.

Kovano gvozdje

Ili vidite kako se obradjuje prirodni kamen


----------------------------------------------
Izazovni osmeh je najoriginalniji poklon

Vršac ... sarački zanat

ZoxZoja ::

Vršac ... sarački zanat

Slobodno se može reći da "sarački zanat" više ,realno -ne postoji .
Sedla su danas jako malo potrebna -a sve druge komponente proizvoda "sarača" od kože je preuzela "industrija" .

Berberi kao zanat nisu izumrli. Ali su danas više frizeri nego berberi jer retko ko od današnjih muškaraca ide kod berbera radi brijanja. Pa još popadija Sida reče čerez Šacinog odlaska u Beč "A ovi što su bili u soldatima naučili da se sami brijedu pa pravidu konkurenciju".

Ali ono što je izumrlo u ovom zanatu je da berber ide od kuće do kuće. A da im domaćin plaća godišnje ili polugodišnje i to u robi, žitom ili kukuruzom. Tako su i berberi koji su imali manje vremena za paoršag imali lebnog brašna, kukuruza da utove svinje i živinu. Deo i da prodaju da bi kupili šta su potrebiti i naravno da plate porezu Državi.

Mama mi je pričala da je deda-Bača (njen otac, moj deda) davao godišnje metar žita (100 kg) berberu. Dolazio je dva puta nedeljno da ga obrije. Nedeljom ujutro su berberi još pre prvih petlova kretali po "parohiji" da bi im mušterije bile friško obrijane kad krenu u Crkvu. Upravo zato što im je nedelja, blag dan, bio radan berberi nisu radili ponedeljkom. Naš lokalni berber recimo poštuje ovu tradiciju svojih prethodnika i radnja mu je ponedeljkom zatvorena.