SRBIJA NA ZAPADU

.. cita se, cita..
.. no da ne kvarim premijeru..

Lily ::

.. cita se, cita..
.. no da ne kvarim premijeru..

Nemoj kume ..Ako počneš odosmo u tri lijepe...

babajaro ::

Lily ::

.. cita se, cita..
.. no da ne kvarim premijeru..

Nemoj kume ..Ako počneš odosmo u tri lijepe...

.. o tome ti velim..

Nemo aman zaman

.. et necem..
.. i de cut, mir u biblioteci.. pust' me da citam..

Otkad ti znaš da čitaš...

.. sic bre..
.. meno' te mlatnem s ovime..
.. i sam da znades.. spamujemo vaku lepu temu..
.. a nije do mene..

sonia ::

Ovi podaci, ma koliko bili istiniti, vishe , chini se i nisu tako vazhni nama...Kad kazhem nama, mislim na nove generacije, koje se ne secaju ni proslava , nashih, nekada tako bitnih datuma...Njima je sada bitnije koje se pesme slushaju, koja se kola voze, koji se filmovi gledaju, gde se odlazi na putovanja...Ali neka.....Zhivot tako i treba da ide.....Valjda...

Nadovezaću se na ovo valjda... to valjda traje to onog momenta kad nastupa otrežnjenje, kad vidiš kolonu tenkova, topova...
Odrasla sam kad i ti samo sam malo starija i dobro se sjećam svega, istorija mi je bila omiljen predmet a onda sam je morala učiti ponovo.
Sve knjige koje sam učila bacila sam i počela tražiti one zabranjene, jer mi nije bilo jasno šta se to sad dešava ...
A onda počne...i traje dugo i predugo, nestaju ljudi, generacije...sve se zavija u crno a nestaju osnovne namirnice...jer nema...

Ovo je forum za zabavu i dobro da je tako, ali nekad će neko od onih koji imaju 18-25 godina doći, pročitati i otići a možda krenuti tražiti dalje jer se javljaju nejasnoće, e zbog toga je dobro ovo što Cojle piše, uživam čitati ga, ne moram komentarisati jer sve je rekao.
Mogu samo reći HVALA COJLE.

[quote="cojle"][center]
Ravnogorska VILA! [img]/users/1612/17/29/26/smiles

/900975.gif[/img

Drinska regata

Poznati na zapadu

ЖИВОЈИН МИШИЋ , најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске.
Учествовао у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године.

Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих.
Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани,
«њихова маза слабуњавог здравља».

По навршетку шесте године био је пастир.

Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу.
У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало.

1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду.
У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу.

Сваког годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.

Као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства.
Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске.
Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године).
Са њему својствним ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства.
Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности:
био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, a једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.

После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.

У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске".

Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала.
Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата.
Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je по други пут пензионисан.

Изгледало je да je тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици.
Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „како класична по својој идеји, тако и оригинална по начину извођења".

Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем реализовао је планове о покрету српских трупа, које је израдио са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари.
Заменио је рањеног генерала Петра Бојовића на месту команданта Прве армије и смелом, тактички бриљантном операцијом, победио је у бици на реци Колубари аустроугарску војску и извојевао највећу победу српског оружја у историји.
За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе.
После повлачења српске војске на Косово 1915. више пута захтевао je контраофанзиву коју су Краљ и српска влада одбили и наредили одступање преко Црне Горе и Албаније. Те исте 1915. године послат је на опоравак у Француску због физичке изнемоглости.
Пред почетак операција на солунском фронту 1916. хитно је позван са одмора и поново је стао на чело Прве армије.
1918. пред сам пробој солунског фронта постављен је за начелника штаба Врховне команде а Прву армију је препустио генералу Бојовићу.
Под њиховим вођством пробијен је солунски фронт и муњевитом офанзивом ослобођена Србија и Југославија.

Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. постављен за начелника генералштаба.

Умро је 20 јануара 1921. Читав Београд је изашао да последњи пут поздрави ослободиоца и ствараоца државе, највећег војсковођу Првог светског рата и српске историје.

Војвода Живојин Мишић je, на крају блиставе војничке каријере написао у Паризу, на болесничкој постељи, мемоарско дело "Моје успомене".
Књига "Моје успомене" даје низ детаља о једном од најславнијих српских војсковођа



Био ожењен са Лујзом Крикнер (венчани 25.11. 1884. у београдској Вазнесенској цркви).

Живојин и Лујза су имали шесторо деце.
Кћерке Еленору, Олгу и Анђелију, синове Радована, Александра и Војислава.
Најстарији син војводе Мишића Радован, као капетан Војске Краљевине Југославије, умро је у заробљеништву у Немачкој 1943. године.

Син Александар, као мајор Војске Краљевине Југославије, покушао је да спасе пуковника Драгољуба Михаиловића, који се затекао у кући војводе Мишића у Струганику, а којег су Немци тражили.
Видевши да Немци опкољавају кућу, Александар је узео шињел пуковника Михаиловића, обукао га, истрчао из куће, бацио се на коња и појурио према воћњаку изнад куће. Цела немачка потера је појурила за њим. Успели су да га теже ране и убију коња под њим. Тек тада су Немци схватили да уместо Драже имају само његов шињел.

У затвору су покушали да га врбују да ради за немачку обавештајну службу "Абвер", убеђујући га да је он по мајци Немац и да у њему тече пола немачке крви. На то им је Александар одговорио:

"Ту половину ваше крви сте ми источили на Колубари".

После тог неуспелог врбовања Александар Мишић је стрељан 18. децембра 1941. године.

Vojvodi živojinu Mišiću

Zdravo da si, srpska vojevodo
Od Valjeva Mišić Živojine!
Sretno tebi vojevodstvo bilo,
Dobiveno na ljutom megdanu:
Đe se carstva dijele sabljama,
Uz plotune glasnijeh pušaka,
Uz grmljavu teškijeh topova
I pokliče junačkijeh grla.
Svijetao ti obraz na divanu
A sjekla ti sablja na megdanu,
Cvijeće ti niklo po obrazu,
Čast i ime rodu ostanulo.
Hvala tebi junačka starino
Kad onako dariva Madžare:
Nekog robom, a nekoga grobom
Nešto Drini u talase baci,
A malo ih preko nje prebaci,
Gole posla bečkome ćesaru
Da pričaju, kukala im majka,
Kako im je u Srbiji bilo!
Još ti hvala srpska vojevodo
Što im uze puške na snopove
Pune kare i teške topove
I galije, lađe krilatice.
Sad se kunu fedmaršal lajtnanti
Svome caru, u Bijelom Beču,
Na trpezi od zlata siniju
Da ne vojšte više na Srbiju!
Živio nam, srpska vojevodo
Beč se na te poprijeko beči
Tebi sablja o bedrici zveči;
Kako zveči daleko se čuje,
Do jadnoga Boga odjekuje.





"Le Piémont", 24. decembra 1914- Cestitka Vojvodi povodom pobede na Kolubari.






Jos ponesto o Misicu na zapadu Srbije...

Komandant Drinske divizije, sa sedištem u Valjevu, bio je od 1. V 1902. do 26. VI 1903. godine. Za to vreme stanovao je sa porodicom u kući Milenka Draškovića u Karađorđevoj ulici. Dok se nalazio među Valjevcima Mišić je potpomagao akcije građanskih udruženja i, između ostaloga, bio predsednik obnovljenog Kola jahača Knez Mihailo i Streljačke družine.

SASVIM POSEBNI ODNOSI

Od svih naroda s kojima je srpski dolazio u dodir, odnosi sa Nemcima su sasvim posebni, jer su se kroz istoriju naših odnosa smenjivali periodi kada su oni bili više nego dobri, pa do onih koji su predstavljali najsurovije međusobne obračune.
Ipak, malo je poznato da su Nemci za Srbe bili od izuzetnog značaja i da su kroz dug istorijski period bitno doprineli našoj afirmaciji, privrednom i drugom razvoju.
Ovaj feljton zasnovan je na istorijskim činjenicama o kojima su govorili naši najistaknutiji naučnici, a na čitaocima je da iz teksta koji će pročitati, sami donesu svoj sud.

Vrlo značajnu ulogu u privrednom razvoju Srbije imali su Nemci, koji su na poziv srpskih vladara došli u zemlju. U ono vreme su ih nazivali Sasima (Saksoncima), inače dobro poznatim stručnjacima za proizvodnju plemenitih i obojenih metala.
Prva njihova naselja pominju se u XIII veku i sudeći prema rasprostranjenosti tragova njihove delatnosti u nazivima mesta, potoka i naselja, bilo ih je u gotovo svim važnijim rudarskim oblastima onovremene srpske države.

Najstarije poznato rudarsko naselje Nemaca nalazilo se u Brskovu (Crna Gora) i tada se pominje prvi saski knez Frajberger, zatim Henrih Nemac „iz Brskova“, kako je navedeno u jednom dokumentu. Otada oni razvijaju proizvodnju srebra koristeći poznato bogatstvo srpskih rudnika.

Pravni položaj doseljenika bio je određen vladarskim poveljama koje su garantovale slobodu kretanja i rada, povlastice u korišćenju prirodnih bogatstava, među ostalima i šuma, pravo na upravnu i sudsku samoupravu, slobodu veroispovesti i drugo. Tako su obrazovana njihova naselja na Rudniku, Rogozni, Goliji, na Kopaoniku, u Novom Brdu i drugde.

Barbarosa kod Nemanje u Nišu



Stevan Nemanja je u Nišu ponudio Fridrihu Barbarosi pomoć od 20.000 srpskih vojnika u slučaju da nemačka krstaška vojska na putu ka Jerusalimu dođe u sukob sa Vizantijskim carstvom.

Srednji vek je u istoriji Evrope velika epoha, koja je stvorila temelje modernog sveta. Tokom hiljadu godina (VI-XVI vek) na prostorima stare helenske i rimske civilizacije, ali i van tih okvira, novi narodi oblikuju svoje države.

Dodiri Srba i Nemaca pripadaju vizantijskoj fazi srpske istorije. Država Nemanjića se razvijala pod okriljem Vizantijskog carstva, koje je vekovima uporno branilo svoje severne balkanske granice na tokovima Save i Dunava.Beograd je bio carska kapija vizantijskog odbrambenog sistema u tom delu Podunavlja. Uz obližnju tvrđavu Braničevo (antički Viminicijum, danas Kostolac), Beograd je istovremeno štitio važnu evropsku komunikaciju koja je spajala prostore Srednje Evrope sa Carigradom (Konstantinopoljem), odnosno područjem Bliskog istoka.

Putovalo se obično iz nemačkog Podunavlja od grada Regensburga nizvodno rekom i kopnom preko Mađarske i Srema do Beograda, odnosno Braničeva, zatim do Niša preko Sofije do vizantijske prestonice na Bosforu i zatim dalje do hrišćanskih svetih mesta i Jerusalima.Tim putem su vekovima prolazile vojske, putnici i namernici, trgovci i hodočasnici, pojedinačno i u grupama, raznoliki svet svih društvenih slojeva iz gotovo svih zemalja tadašnje Evrope.

Uz pomorske puteve, bile su neophodne i kopnene komunikacije. Tako je put od Beograda do Carigrada postao područje susreta zapadne i vizantijske civilizacije. Tu su se, u Pomoravlju, i Srbi susretali sa strancima, a u velikom broju i sa Nemcima. Dva sveta su se upoznavala. Grčki i latinski tekstovi pisaca, rasuti krstovi vernika duž puta po Srbiji, kao i drugi predmeti materijalne i duhovne kulture, nemi su, a ipak rečiti svedoci o susretu Nemaca i Srba u XI i XII veku.

Sredinom XII veka su uspostavljene prve političke veze Srbije sa Nemačkim carstvom. U srednjem veku se one iskazuju, pored ostalog, uspostavljanjem srodničkih veza vladajućih dinastija odnosno uticajne vlastele.To su, u stvari, politički savezi zainteresovanih strana, dobro poznata praksa svih evropskih monarhija onoga vremena. Tim putem krenuo je i srpski vladar, veliki župan Uroš I još početkom XII veka. Srbija se otvara prema zemljama Podunavlja. Jedna njegova kći, Jelena, udata je za mađarskog kralja Belu II 1129.god. a druga, Marija, za Konrada II iz moravske grane češke dinastije Pšemislovića 1134.god.Češka država je tada bila u sastavu Nemačkog carstva, a ovim brakom je Marija ušla u red uticajne vlastele. NJeni potomci su imali zapaženu ulogu na dvorovima evropskih vladara. Lik kneginje Marije sačuvan je na fresci u tzv. Kraljevskoj kapeli u gradu Znojmu, u ktitorskoj kompoziciji na trijumfalnom luku apside.

U sjajnom romaničkom slikarstvu ove kapele, u galeriji likova čeških vladara, odavno je zapažen uticaj vizantijske umetnosti. Uzori su traženi u Regensburgu, Italiji ili drugde. U stvari, srpsko poreklo ktitorke neposredno ukazuje na izvore tog uticaja.Deo zavičaja prenele su evropske vladarke srpskog roda u novu sredinu. Taj uticaj se prepoznaje ne samo u zidnom slikarstvu, nego i u minijaturama pojedinih rukopisa, u kultovima svetitelja, čak i u arhitekturi u zemljama katoličkog sveta u kojima su potomci srpske vladarske porodice proveli svoj životni vek. I tom vremenu, nimalo slučajno, pripadaju savezništva koja Srbi, posredno ili neposredno, uspostavljaju sa Nemcima (porodica Velfa, Fridrih I Barbarosa i drugi).

Epoha krstaških ratova je velika i stara tema evropske istorije. Mnogo se pisalo o širokom spletu uzroka koji su doveli do pokretanja velikih masa ljudi prema hrišćanskim svetilištima na Bliskom istoku, o verskim, ali i političkim, ekonomskim i drugim podsticajima za takve poduhvate koji su se duboko urezali u istoriju Zapada i Istoka.To su dobro poznate teme, koje imaju i širu pozadinu. U svakom slučaju, manje je poznata balkanska i posebno srpska komponenta tih krupnih događaja. Ona objašnjava i neke činjenice srpsko-nemačkih odnosa u XII veku.

Na vest o padu Jerusalima u ruke muslimana (1187), u Zapadnoj Evropi je objavljen Treći krstaški rat protiv nevernika na Bliskom istoku. Pozivu na rat odazvali su se najveći vladari Evrope, nemački car Fridrih I. Barbarosa, francuski kralj Filip II i engleski kralj Ričard I.U jeku priprema za predstojeći pohod (1188), nemački vladar je odlučio da koristi kopneni put prema bojištu, dakle put preko Budima, Beograda, Niša i Carigrada. Sam car Fridrih I je dobro poznavao taj put i prilike u tim zemljama. On je tim putem prošao još kao mladi bavarski vojvoda u sastavu nemačke krstaške vojske 1147.

Nemačko poslanstvo je 1188. upućeno u Srbiju na pregovore sa Stefanom Nemanjom (1166-1196) o uslovima prolaza carske vojske. Uzvratno poslanstvo srpskog vladara stiglo je krajem 1188. u Nirnberg. Nemanjini poslanici su predali pismeni odgovor srpskog vladara i obećali da će car najsvečanije biti dočekan u Nišu, gradu koji Nemanja namerava da pretvori u prestonicu svoje države.Tada su ugovorene pojedinosti prijema velikog gosta i njegovih pratilaca, odnosno vojske. Razmenjeni su uobičajeni darovi i poslanstvo se vratilo u Srbiju. Događaji su se odvijali u ugovorenim okvirima.

Krajem juna 1189. nemački car je boravio najpre u Beogradu, i zatim se preko Braničeva uputio ka Nišu. Tu ga je krajem jula dočekao Stefan Nemanja zajedno sa bratom knezom Stracimirom i odabranom vlastelom. Pregovori su počeli 27. jula.

Srbija je tada bila u ratu sa Vizantijom. Nemanja je svog uglednog gosta upoznao sa tokovima borbi i rezultatima uspešne ofanzive srpske vojske. Izrazio je nameru da borbe nastavi i proširi u daljem toku operacija. Za to mu je bio neophodan saveznik, jer se znalo da je Vizantija takve pokušaje uvek uspešno suzbijala.

Stefan Nemanja je nemačkom caru ponudio vojnu pomoć za slučaj da u daljem pohodu prema Jerusalimu carska vojska dođe u sukob sa Vizantijskim carstvom. Izvori su zabeležili da je on ponudio 20.000 ratnika u tom slučaju.Trajno savezništvo se u srednjem veku uspostavljalo vazalskim odnosima i Nemanja je takav odnos ponudio Fridrihu I u Nišu, zapisali su nemački pratioci carskog pohoda. Pošto u taj mah car nije bio voljan da otvara neprijateljstva protiv Vizantije, prihvatio je samo deo Nemanjinih predloga.

Uspostavljeno je „prijateljstvo“ i sklopljen je jedan sporazum, kazuju izvori. Sporazum se odnosio na brak između Nemanjinog sinovca Toljena, sina humskog kneza Miroslava i kćeri grofa Bertolda IV od Andehsa, uticajnog carevog pratioca i srodnika, inače predvodnika ratobornog dela nemačke vlastele koji se zalagao za otvoreni rat s „grčkim kraljem“, kako su na Zapadu često nazivali vizantijskog cara.

Jedanaestogodišnji artiljerijski podnarednik Momčilo Gavrić, Krf 1916. godine.
Najmlađi podoficir svih armija sveta u prvom svetskom ratu.



Momcilo Gavric ce ostati upamcen kao najmladji kaplar na svetu.Imao je tek nepunih osam godina na pocetku Prvog svetskog rata.Bio je osmo dete svojih roditelja,oca Alempija i majke Jelene.

U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Otac je, spremajući ukućane za zbeg, Momčila poslao kod strica da nađe zapregu.

U međuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kuću i pobili porodicu Gavrić. Mali Momčilo je ostavši bez najmilijih krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispričao šta se dogodilo.

Vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu a on je postao vojnik U svojim prvim vojničkim danima redovno je tri puta dnevno pucao iz topa da se osveti za svoju porodicu.

Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika.

Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.
Nažalost, devet decenija kasnije nijedna od oko 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, nijedna škola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmlađi kaplar na svetu je u njegovom zavičaju nezasluženo zaboravljen.




Srbijo..

Evropska unija | sreda 12.10.2011 | 12:57 -> 17:32



EK odobrila Srbiji status kandidata

Izvor: B92, Beta, Tanjug
Beograd -- Evropska komisija preporučila je da se
Srbiji dodeli status kandidata za prijem u Evropsku uniju, "uz
razumevanje da će se dijalog Beograd-Priština obnoviti".



Početak pregovora zavisiće od dijaloga s Kosovom.
"Na
osnovu napretka u sprovođenju reformi, saradnji s Haškim tribunalom i
pomirenja u regionu, predlažem da se Srbiji dodeli status kandidata, uz
pretpostavku da Srbija nastavi dijalog s Kosovom i u dobroj meri primeni
dosad ostvarene sporazume", izjavio je komesar za proširenje EU Štefan
File u Briselu.

File je rekao da, pored toga, Evropska komisija predlaže da
se pregovori o priključenju pokrenu čim Beograd postigne dalji napredak u
ispunjavanju ključnog kriterijuma, a to su dalji koraci u normalizaciji
odnosa sa Prištinom, "u smislu uslova Procesa stabilizacije i
priključenja".

"To je jedini prioritet i on sam po sebi
predstavlja potvrdu ostvarenih reformi pravosuđa, vladavine prava i
drugih oblasti od ključnog značaja za ispunjavanje kopenhaških
političkih kriterijuma", rekao je File.

U Vladi Srbije šef
delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer premijeru Mirku Cvetkoviću preneo je
izveštaj EK, koji je File već saopštio u Briselu, a nakontoga idržana
je konferencija za štampu.


Time su potvrđena saznanja B92
da će EK Srbiji odobriti status kandidata, ali da će Kosovo ostati kao
"kamen spoticanja", odnosno da ćemo dobiti i datum otpočinjanja
pregovora tek kada Srbija ostvari napredak u rešavanju pitanja koja su u
dijalogu sa Prištinom već na stolu - telekomunikacija, energetike,
diploma i regionalnog predstavljanja Kosova.

Šef Delegacije EU Vensan Dežer
rekao je da su uslovi koje je Evropska komisija postavila Srbiji za
početak pristupnih pregovora sa EU, statusno su neutralni i ostvarivi.

Podsetimo, u izveštaju u koji je B92 imao uvid, navodi se da Srbija
nastavlja da podržava paralelne institucije lokalne vlasti na severu
Kosova, kao i da je na zahtev Beograda prekinut dijalog sa Prištinom,
posle nemira na administrativnim prelazima.

Posebno se kritikuje "zapaljiva retorika" srpskog rukovodstva, kao i predlozi za podelu Kosova.

Evropska komisija očekuje od obe strane, Srbije i Kosova, kako se
navodi, da smanje tenzije na severu Kosova i da omoguće slobodno
kretanje ljudi i transport robe.

Srbija treba da prihvati da Euleks vrši svoja ovlašćenja u svim delovima Kosova, navodi EK.

Inače, File je danas Hrvatskoj dao "zeleno svetlo" za članstvo, uz
dvogodišnji "mehanizam nadzora" sprovođenja reformi, a Crna Gora je
dobila preporuku za početak pregovora o pristupanju.
Delević: Nema novih uslova


Milica Delević (Fonet, arhiva)

Direktorka Kancelarije za evropske integracije Milica Delević
ocenila je da u preporukama Evropske komisije nema novih uslova za
Srbiju, dodajući da se podrazumeva da će se dijalog Beograda i Prištine
nastaviti.

"Pozitivno mišljenje pokazuje da je Evropska kosmija
uzela u obzir i pohvalila velike napore uložene u prethodnih nekoliko
godina na uređenju društva u Srbiji. To ne znači da se posao ovim
završava, ali u ovom trenutku Komisija je našla pravu meru da pohvali
ono što je učinjeno i da stavi u kontekst ono na čemu je još potrebno
raditi" kazala je Delević.

Ona je dodala da se, prema mišljenju
Komisije, ne smatra da u ovom trenutku za početak pregovora nešto
moramo dodatno da uradimo iz reformskog procesa.

Kad je reč o
datumu, Delević ocenjuje da je Komisija dala dobru procenu, koja se
ogleda u formulaciji da "onog trenutka kada se ostvari dovoljan napredak
u pogledu uslova koji su definisani, biće određen i datum za
pregovore", uz napomenu da se ti uslovi odnose uglavnom na nastavak
dijaloga sa Prištinom i ostvarivanje napretka u oblastima koje su
pomenute u izveštaju.

"To je dobar znak da je ostavljen prostor
da to zaista zavisi samo od napretka", kazala je Delević. U tehničkom
smislu ovo je preporuka s kojom izlazi EK, a svaku preporuku treba da
podrže zemlje članice, navela je Delević.

"Trenutak kada će one
moći o tome da se izjasne je decembar, a do tada potrebno je da se
nastavi s reformama i s političkim procesima koji se pre svega odnose na
dijalog i uređenje odnosa Beograda i Prištine u skladu sa zahtevima iz
Procesa stabilizacije i priduživanja".
Šta sledi posle mišljenja EK



Mišljenje predstavlja preporuku Komisije članicama EU. Za sticanje
statusa kandidata, potrebno je da to potvrde zemlje članice - odnosno
jednoglasna odluka Saveta ministara u decembru ove godine.

Pri tome, svaka zemlja članica može kandidatu ili potencijalnom
kandidatu uskratiti podršku zbog bilo kog bilateralnog pitanja.

Kada je reč o Srbiji, kako navodi portal EurAktiv Srbija, primer za to
mogla bi biti Mađarska, čiji su zvaničnici nedavno nagovestili mogućnost
uskraćivanja podrške Srbiji u približavanju EU zbog zakona o
restituciji.

Pregovori su značajniji, ali i izuzetno zahtevan korak na putu do EU.

Oni počinju "skriningom", odnosno analitičkim pregledom i ocenom
usklađenosti zakonodavstva zemlje kandidata s pravnom tekovinom EU.
Svrha tog procesa je da se utvrde razlike između EU i zemlje kandidata u
svakom od 35 poglavlja pregovora, budući da se zakoni moraju u
potpunosti usaglasiti do pristupanja.

Pregovori se vode i
zatvaraju za svako poglavlje posebno, pri čemu je i za zatvaranje svakog
poglavlja potrebno odobrenje zemalja članica.
Do konačnog okončanja pregovora sva poglavlja se, u slučaju potrebe, mogu ponovo otvoriti, što se često i dešava.

Hrvatska je pregovore počela 2005. godine, a završila ovog leta, posle otprilike šest godina.

Prilikom otvaranja poglavlja, Hrvatska je morala da ispuni unapred
utvrđena merila, pa se moze pretpostaviti da će se tako postupati i u
slučaju Srbije i da će Unija biti dosledna u zahtevu da se svi standardi
primene, pogotovo s obzirom na iskustvo sa prijemom Rumunije i
Bugarske.

Te dve zemlje nisu u potpunosti ispunile uslove pre
pristupanja u oblasti borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala i
reforme pravosuđa, pa je na njih primenjen mehanizam nadzora nakon
pristupanja.

Zbog toga EU insistira na ispunjavanju svih
kriterijuma pre prijema neke zemlje. Hrvatska će, iako je okončala
pregovore, do planiranog prijema 2013. biti pod nadzorom kako bi se
obezbedilo ostvarivanje kriterijuma.

Evropska komisija preporučila je da se Srbiji dodeli status kandidata za prijem u Evropsku uniju, "uz razumevanje da će se dijalog Beograd-Priština obnoviti". Predsednik Boris Tadić izjavio je da je ponosan što je reforme koje je Srbija sprovela Evropska komisija ocenila kao uspešne. Dok su većina domaćih stranaka pozdravile dobijanje statusa kandidata, SRS su protestovali ispred Predsedništva Srbije. Iz inostranstva takođe stižu pozitivne reakcije. Evropska komisija predložila Savetu ministara EU da počne pregovore o članstvu s Crnom Gorom, dok je EK ocenila napredak BiH kao "vrlo ograničen".
Izvodi iz Mišljenja Evropske komisije o spremnosti Srbije


Mišljenje je sastavni deo dokumenta pod naslovom "Strategija
proširivanja i glavni izazovi 2011-2012" upućenog Evropskom savetu koji
čine lideri EU, i Savetu ministara EU. Taj dokument treba da bude
usvojen u decembru.

U Mišljenju se navodi da je "Srbija na
dobrom putu da dovoljno ispuni politička merila utvrđena na zasedanju
Saveta ministara EU u Kopenhagenu 1993. i uslove u Procesu stabilizacije
i pridruživanja, tako da bude obezbedjen stalni napredak i da se nadju
praktična rešenja za probleme s Kosovom".

"Dalji koraci ka
normalizaciji odnosa s Kosovom u skladu s uslovima Procesa stabilizacije
i pridruživanja, i to: kroz puno poštovanje načela učešća svih strana u
regionalnoj saradnji, potpuno poštovanje odredbi Ugovora o energetskoj
zajednici; nalaženje rešenja za telekomunikacije i uzajamno prihvatanje
diploma; nastavak dobronamerne primene svih postignutih dogovora;
aktivnu saradnju s Euleksom kako bi on obavljao svoje zadatke u svim
delovima Kosova".

Dodaje se da će Evropska komisija izveštaj o
tome kako Srbija sprovodi te ključne prioritete dostaviti čim bude
postignut dovoljan napredak.

U "Strategiji proširivanja" je, s
tim u vezi, naglašeno da će "Evropska komisija nastaviti da pruža usluge
dobre volje u dijalogu Beograda i Prištine kako bi se pospešila
saradnja, ostvario napredak na putu ka EU i poboljšao život ljudi".

Takođe je istaknuto da se dijalog pokazao kao valjano sredstvo za
rešavanje razmimoilaženja između te dve strane i urodio nizom sporazuma o
slobodi prometa robe i lica, matičnim knjigama i katastru.
----------
Konačno -Srbija na zapadu .

Mihajlo Nikolić Kajle

Rodjen sam 1911. godine u Valjevu. U vazduhoplovstvo sam stupio 1933. godine u Vazduhoplovnu izviđačku školu, u pilotsku školu i lovačku školu, a u međuvremenu sam bio i sportski pilot-jedriličar. Jedriličarski kurs sam završio u grupi nastavnika Ace Stanojevića i to je dodatak mojoj vazduhoplovnoj karijeri. Jedriličarstvo je pravo letenje. Kao pripadnik Ratnog vazduhoplovstva obavljao sam sve zadatke koji su od mene zahtevani. Leteo sam od 1933. pa do 1941. godine dok nisam pao u zarobljeništvo i odveden u oficirski logor u Osnabriku. U logoru su se Nemci prema nama ponašali vrlo korektno poštujući Ženevsku konvenciju. U zarobljeništvu sam bio od 12. aprila 1941. godine do marta 1945. godine, kada je logor oslobođen od strane trupa sovjetske Crvene armije pod komandom maršala Rokosovskog. Organizovano smo se vratili u zemlju i javili se u Komandu Vazduhoplovstva u Zemunu. Raspoređivani smo u službu u već postojeće jedinice, tako da sam ja dodeljen u 112. lovački puk kao zamenik komandantu kapetanu Savi Poljancu. Svoju vazduhoplovnu karijeru sam završio kao pukovnik RV i PVO u JNA.

AM: Znamo, da se o Aprilskom ratu 1941. godine jako mnogo pisalo i da je on detaljno istorijski i dokumentovano obrađen više puta. Glavni povod za ovaj naš razgovor je poređenje i povlačenje paralele početka rata 6. aprila 1941. i 24. marta 1999. godine. Želeli bismo da nam iznesete Vaš doživljaj početka rata 6. aprila 1941. godine, kako ste leteli, kao i neke Vaše impresije i interesantne događaje.
Nikolić: Za mene je rat počeo mnogo pre, još 7. novembra 1940. godine kada su Italijani bombardovali Bitolj. To je bila provokacija da se Jugoslavija uvuče u rat. Naša 102. eskadrila je bila stacionirana na zemunskom aerodromu, ali je 8. novembra određena da leti za Mostar, kako bismo pružali zaštitu primorskog pojasa, uglavnom Boke Kotorske, pa duž obale sve do Splita. To je bio naš prvi ratni zadatak. Zašto je baš naša eskadrila bila određena za taj zadatak? Verovatno zato, što je velika većina nas pilota bila neoženjena pa nije bilo problema oko odvajanja od porodica, a bili smo zaista i kompaktna celina. U tom našem odlasku za Mostar bilo je nekoliko interesantnih situacija i u vazduhoplovnom smislu i u pogledu cele organizacije našeg preleta s aerodroma “Zemun” na aerodrom “Mostar” , a nju je preuzela Komanda Vazduhoplovstva iz već pomenutih razloga. Toga dana je meteorološka situacija bila veoma složena i Mostar je bio pokriven niskim oblacima. Kao i kod svakog preleta određen je alternativni aerodrom – a to je bio aerodrom “Rajlovac” kod Sarajeva. Cele te jeseni 1940. godine sa beogradskog i novosadskog aerodroma su vršeni preleti na druge aerodrome i obavljani važni zadaci. Leteli smo na avionima Meseršmit Me-109 i nadali se da će se vreme poboljšati. Očekivali smo, da će nas na aerodromu “Mostar” pre sletanja dočekati sva obaveštenja potrebna za prelet, pa i meteorološka. Ali, zbog lošeg vremena nismo mogli sleteti na aerodrom “Mostar”. Naš komandir Miloš Žunić je pokušavao da s aerodromom uspostavi radio-vezu, dok smo kružili nad aerodromom očekujući odobrenje da se spustimo. Ali, s aerodroma se niko nije odazivao. Izvesno vreme smo kružili i čekali i bili u veoma nezavidnoj situaciji. Komandir je naredio da se uputimo ka alternativnom aerodromu “Rajlovac”, koji je bio najbliži Mostaru. U poretku kako smo leteli pripremali smo se da sletimo i u trenutku završnih priprema za sletanje ispred sebe smo umesto aerodroma ugledali vodenu površinu. Bili smo zapanjeni. To je za nas bio dosta težak i isključiv momenat: na matični aerodrom “Zemun” više nismo mogli da se vratimo, na “Mostar” nismo uspeli da sletimo jer nema radioveze, a alternativni aerodrom “Rajlovac” se nalazio pod vodom. Suv je bio samo jedan uski travnati pojas između hangara i ostalog dela piste. Nismo imali izbora i komandir je naredio da se spustimo na taj suvi deo piste ili smo mogli da zaronimo u vodu. Sa svih 10 naših aviona smo bezbedno, bez oštećenja i bez povreda, sleteli na uski deo piste, jer su svi piloti bili dobro utrenirani. Osetili smo olakšanje. Ali, nikada nismo saznali, kako to i zašto da najviša Komanda Vazduhoplovstva napravi tako krupna dva previda, niti da li je bilo slučajno ili ne. Kasnije smo saznali, da u Rajlovcu nisu čak ni znali da su određeni za alternativni aerodrom. Čak se moglo dogoditi da sa Rajlovca otvore na nas vatru, jer su Italijani dan ranije bombardovali Bitolj, pa su oni mislili daje sad Rajlovac na redu. Ali, srećom, to se nije dogodilo. Tako smo mi iz 102. eskadrile uspešno ali teško obavili svoj prvi ratni zadatak. Sutradan smo odleteli za Mostar.


AM: 6. aprila su poletela dva para u izviđanje. Sa kim ste Vi leteli i kako je to izvedeno ?
Nikolić: Ujutro u 4 sata i 30 minuta 6. aprila 1941. godine u izviđanje je poletela prva para: komandir naše eskadrile, kapetan II klase – Miloš Žunić i narednik Vukadin Jelić. U 5 sati i 30 minuta smo, kao druga dva para, poleteli: potporučnik Miodrag Bošković i ja – tada kapetan II klase. Patrolirali smo u rejonu Vršac – Bela Crkva prema rumunskoj granici, odakle su se očekivali Nemci sa tenkovskim jedinicama. Samo da naglasim, da smo mi – 102. eskadrila prethodnog dana (5.aprila) doleteli iz Mostara na aerodrom “Beograd” u Zemunu, gde je stacionirala 51. grupa 6. lovačkog puka koja je raspolagala sa tri eskadrile, ali je samo naša eskadrila imala 10 aviona meseršmit Me-109E, dok su druge dve eskadrile imale samo 6 domaćih lovačkih aviona IK-3 i dva već zastarela francuska razarača tipa potez-63. Tako je organizovano da se u patroliranje poleti u parama. Kada smo Bošković i ja završili izviđanje, nakon 50 minuta smo se vratili na matični aerodrom i izvestili pretpostavljene da nismo primetili ništa sumnjivo niti neuobičajeno. Nakon sletanja doručkovali smo na krilu našeg aviona, dok je sledeća para odlazila u izviđanje. Naš komandir se pojavio sa komandnog mesta trčeći prema nama i pokazujući rukama da poletimo. Dok smo sedali u avion i pripremali se za poletanje, radiom nam je javio da su nemački avioni iz pravca Mađarske kod Subotice preleteli našu granicu i da se kreću u pravcu juga, ka Beogradu. Nismo poleteli po određenom redosledu, već onako kako je ko pre stigao, jedan za drugim. Mi smo krenuli u njihovo presretanje. Kada smo zauzeli pravac zapadno od Pančeva primetili smo toliku masu aviona, kakvu nikada do tada nismo videli, nebo se crnelo od aviona. Mi smo praktično uleteli u taj roj aviona i faktički se izgubili.



AM: Koji je to, po Vašoj proceni, bio odnos snaga naše i neprijateljske avijacije ?
Nikolić: Stvarni odnos snaga između neprijateljske i naše avijacije je bio 6:1. Ali, ako se računaju samo moderni lovci, koji su sa jednakim tehničko-taktičkim osobinama mogli da se suprotstave Nemcima, onda je taj odnos još nepovoljniji po našu lovačku avijaciju. Samo da napomenem, da smo mi piloti-lovci bili dobro obučeni za borbu u parovima, ali ne i za borbe u većim formacijama, što je predstavljalo veliki nedostatak, jer su Nemci bili majstori upravo u taktici grupne borbe, koju su usavršili i utrenirali u okršajima od Poljske do bitke za Britaniju. Nemci su napad na Beograd izveli u prvom talasu sa 234 bombardera Ju-87 “Štuka” i 160 dvomotornih bombardera različitih tipova oko 6 časova i 50 minuta. Sa manjim pauzama napad je trajao sve do 8 časova. Nas 10 meseršmita Me-109E je poletelo u susret toj masi neprijateljskih aviona i 8 aviona IK-3. Jedan naš avion je otkazao u preletu, dva su bila u izviđanju, tako da je naša eskadrila poletela sa 7 aviona, a ove druge eskadrile sa 7 aviona IK-3, znači ukupno 14 aviona. U tom naletu Nemci su leteli na avionima meseršmit Me-109F, znači dosta modernijim od naših aviona. Mi smo bez dvoumljenja uleteli u taj roj aviona, uopšte ne razmišljajući koji je to neravnopravan odnos snaga. Međutim, naši piloti su se u moralu i želji za otporom pokazali kao ravnopravni protivnici iskusnijem, brojčano nadmoćnijem i savremenije opremljenom neprijatelju, što u vazdušnim okršajima ima važnu, često i presudnu ulogu.

AM: Na kojim ste sve tipovima aviona leteli u Vašoj dugoj i bogatoj letačkoj karijeri?
Nikolić: Školovao sam se na francuskom avionu anrio, zatim sam leteo na našem avionu fiziru; od borbenih aviona to su bili: potez-25 i brege-19 (najviše), a od lovačkih aviona to su bili: avija bH-33, hoker fjuri i meseršmit Me-109E

AM: Koji je bio Vaš omiljeni avion?
Nikolić: Najviše sam voleo poljske jedrilice cegling (zogling), a u svim avionima sam se osećao lepo i sigurno, kako to i priliči pilotu. Ipak jedrilice su ostale moja najveća ljubav.

AM: Gospodine Nikoliću, kako Vi kao pilot vidite podudarnost situacije 6. aprila 1941. godine i napad tako brojnih nemačkih snaga i agresiju 19 zemalja NATO-pakta 24. marta 1999. godine na našu zemlju?
Nikolić: Sadašnji naši mladi piloti rade i dejstvuju upravo onako kako smo se i mi poneli daleke 1941. godine. Ti divni momci su neustrašivo i nesebično jurnuli u roj, u masu neprijateljskih daleko modernijih, savremenijih i opremljenijih aviona. Može se reći, da je odnos snaga i tada i sada bio neravnopravan i u korist neprijatelja, s tim što su avioni koje mi sada imamo u našem RV moderniji i veća su sigurnost za pilote. Kad slušam o podvizima ovih mladih ljudi, ja ih doživljavam duboko i kao da sam se vratio u mladost. Oni su pravi profesionalci i na visini su svojih teških borbenih zadataka i moraju pobediti. Neprijatelja su već porazili – vojnički, moralno, profesionalno, jer oni znaju da brane svoj narod i slobodu i čast svoje otadžbine.



AM: Kada ste nam pričali o svom oslobađanju iz zarobljeništva i napuštanju Osnabrika rekli ste, da ste bili srećni i sigurni što je sloboda blizu, jer su Vas oslobađali saveznici. Da li Vi kao čovek i kao pilot možete da prihvatite činjenjicu da nas upravo nekadašnji saveznici sada bombarduju, da uništavaju našu lepu zemlju, civile, vojsku, a zajedno smo se borili protiv fašizma i Hitlera?
Nikolić: Izgleda mi prosto neverovatno da se tako nešto moglo desiti, to je užasna transformacija. Da se nekadašnji naši saveznici mogu ponašati tako nerazumno, zločinački i izdajnički – moj mozak ne može da prihvati. Oni su izdali, razumete, mi smo im verovali. Ali, istovremeno sam zadivljen našim RV i PVO, jer se bore kao da su ravnopravni sa protivnikom i zadivljen sam njihovim rezultatima koje postižu iz krajnje inferiornog položaja u odnosu na nadmoćnijeg neprijatelja u svakom smislu. Tu je u pitanju visok moral naše vojske i ljubav prema domovini. To agresori ne razumeju.

AM: Da li su i Nemci kršili kodeks viteškog ratovanja u vazduhu, kako to sada rade NATO-piloti otvarajući vatru na pilota koji se katapultira?
Nikolić: Dešavalo se kršenje kodeksa viteškog ratovanja da protivnički pilot bude napadnut, dok se nalazio u potpuno bezizlaznom položaju viseći na gurtnama padobrana. Upravo tako je stradao naš komandir Miloš Žunić, kada ga je nemački pilot-lovac pokosio nakon iskakanja.

AM: Kakva je Vaša poruka kao iskusnog pilota mladim pilotima našeg RV i PVO?
Nikolić: Ja želim da mladim pilotima čestitam na junačkoj i viteškoj borbi i da izdrže i nastave kako su i počeli i tako daju konkretan učinak na dejstvo neprijatelja. Opravdali su moral i veličinu profesije koja se zove pilot i u svemu su sledili primer svojih predaka. Oni poput orlova brane svoju otadžbinu od najezde neprijatelja. Nije nimalo slučajno da su oni većinom pripadnici 204. lovačkog avijacijskog puka, koji sa ponosom nastaviše tradicije nas branilaca Beograda iz nekadašnjeg 6. lovačkog puka Jugoslovenskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i po srčanosti i junaštvu zauzeše mesto naših nebeskih vitezova.

Tekst objavljen 1999. godine, u vreme rata između Vojske Jugoslavija (VSCG) i NATO-pakta.

Samožrtvovanje boraca Radnickog bataljona protiv nemackog puka na Kadinjaci, koji je ovu upornu odbranu morao da razbija artiljerijom, je uvrstilo ovu borbu medu najznacajnije u toku oslobodilackog rata, a Kadinjaca je postala legenda kako se treba boriti za slobodu do poslednjeg borca. To je inspirisalo više pesnika i umetnika. A medu njima je najpoznatiji Slavko Vukosavljevic sa svojom poemom “Kadinjaca” koja je znatno doprinela da se proširi legenda o borbi na Kadinjaci.
29.11. 1941.



Komandantovu pogledaj ruku —
pod njom bataljon i ceo breg;
sve bliže, sve jače topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

— Prva četa, tamo kod breze!
Druga levo, na prevoj, niže.
Prateći vod — šumi polako.
Pozadi desno mitraljeze.
Dobro je, drugovi. Tako, tako...

On je polako spustio ruku.
Namah je zamuk'o breg,
samo što napred topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

I napred upro bataljon oči
— tako se gleda s' burom sve jačom —
k'o da će sada ćutke da skoči
zajedno s' brdom, s' Kadinjačom.

A tamo dole, još daleko,
crna se zmija okukom povi
i s' čudnim mirom reče neko:
— Pazi, tenkovi!

I k'o da tiho niz polja bela
uz odjek topova što nebo riju,
topao kao krv iz tela
poteče šapat u Srbiju:

— Evo, ja ovde, drug u blizini
i ovo brdo i tišina —
da li je tako, il' mi se čini —
sve je to sada Domovina!

Znam da čete Sandžaku žure
a nama ko zna šta se sprema;
evo Nemaca, tenkovi jure,
a bombi nema!

I nije čudo, nije čudo —
običan taster za to je malo —
srce dečaka uvek budno
Srbiji što je otkucalo:

— O, čujte čete u daljini,
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il' mi se čini —
svi ste kraj našeg rova!

Kažite — tu smo!
Kažite — jesmo!
Kažite budući,
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
— Svi smo sa vama!

Al' stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
— Napred, napred!

I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k'o tuđ a znan:

— Za nove dane — da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed —
napred,
napred!

...

Rođena zemljo, jesi li znala
— tu je pogin'o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej'o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al' nikad neće — Kadinjača!



P.S. 29. 11. 2011. - Mislim, vreme je za novu pricu.... Rado cu citati..

Man' se ti pevanja, nego nam ispricaj pricu o ovom coveku..

sonia ::

Man' se ti pevanja, nego nam ispricaj pricu o ovom coveku..

Ma jel ovo Dragan Živanović iz Zlatarića??!!

Žuća

Pokojni Žuća, Bog da mu dušu prosti, bio je znan kao seoski kicoš.
Večiti neženja, kocoš i lola do sudnjeg dana.
A znao je i umeo da ceni lepotinju seoskih snajki. I retko šta da bi mu promaklo.

Ali, ne lezi vraže... strefi i Žuću zla sudba.
Dođe nova komšika, čak iz trećeg sela. I tamo se pročulo za Žućinu boljku, al snajka drčna.
Ne brenuje ič.
Okreni, obrni... al Žući se ne da. Ni da priđe.

Veselnik se skoro pogubio. Prolaze godine a sad se ko za inat i selo zaverilo. Gde god Žuća na igranku il seelo a manguparija ga podbada.
Okuražile se i snaše... pa se i one sašaptavaju. Prop'o Žuća!

Negde o Petrovd'ne udžgarila jara, crveno je slovo pa se selo utišalo pred vašar. I preslava je. Gurbeti se već učadorili u topolnjaku kraj vašarišta i štimuju instrumente a čergari zaređali da olejišu kotlove, vračaju i drpaju seoske koke.

Izvalio se Žuća pod lipovim ladom, gricka slmačicu i nešto pljucka na komšiluk.
Stisla neka žega, svukud. Uspalio se pa ni japad bujadi ne pomaže.
I koke se nešto usplahirile… ko da i’ nešto spopalo. Vrag bi ga znao.
Kad, eto čerge: cigančići na trešnju, brka iza kočaka, kljuse u detelinu a vračara pred domaćina.
- Sretan bio gazdo sa slaninom! Sudbu da ti kažem… i ništa da ne lažem.

Trgnu se Žuća, dofati ceo kaiš sapunjare… i satljik brlje pride.
Gatara vadi lulu, ciga nazdravlja, musavi se prosrali a kljuse pase li pase “smiljkicu”.
- O gazdo… sveg berićeta ćeš imati… al sreće nemaš. Na čini si nagazio…

Dosipa Žuća “mučenicu” i ne žali dok ne obali goste s nogu.
Jošte im pomože da upregnu već nabreklo kljuse i da se potovare. Treba se uspeti na Žućak da pukne vidik na džadu.
Na polasku pripreti gatari - kako meni istinu kazala tako i tebi kljuse poživelo.

Da l’ od viška deteline, pretovarene čerge il teške kletve tek na pola strane kljuse pade.
Cigani u lelek a gatara usplahirena pred Žuću - da skine kletvu!
I pade pogodba.
Istrlja Žuća cigansko kljuse pa se pridiže… a gatara ode po zadatku u komšiluk pa pred snajku.

- Gazdarice, svega imadeš al dece i sreće nemaš. Već, za Božić… kad jutru kreneš na vodu za česnicu da zamesiš, prvi muškarac kojeg strefiš… taj ti je suđen.

I odoše cigani.
I bi vašar. I opet u kolu Žuća zalud zapliće. Ni da ga ždrakne komšika.
I propade još jedno leto... i jesen vazda sumorna.

Kad o Božiću - stisko mraz… puca cerić a Žuća se pre poja petlova mrzne u jendeku.
Prti komšika pa rumenilom žari po snegu. Ne oseća obranicu.
- Hristos se rodi, cvrkuće po mrazu.
A Žuća natuko šubaru na čelo pa bi da prođe jetkim – Vaistinu!
- Stan bre… kud se žuriš?
- Eto... nece ni karta poštenog čo’eka. Puk’o na dami.

I tako... reč po reč a ruke se zgrejaše. I šubara se podiže a marama zategnu.
Iste godine rodi se pljunuti komšija pa jopet.
I nasta graja... al ne manišu ni Žuća ni komšika.
I sviknuše svi, pa selo zaćuta.
Dečurlija nemirna pa i tarabe na međi razgradiše.

Samo se Žuća nešto trgo i nije se dao više prepoznati.
Nije se ženio al je kocku batalio.
I svakog Božića je sviračku bandu častio.
I kad lumpuje umeo bi da štapom ošine po astalu – post Ti tvoj.






Aj' sad, da ne trazimo Tarabica, objasni nam ''crvene'' reci Mi juznjaci slabo divanimo zapad

cojle ::

Kada je na red došlo premeštanje pokojnika sa mesnog groblja, otkriveno je da su vreočki Romeo i Julija, koji su život okončali ručnom bombom, sahranjeni tako što su na njihovim sanducima probušene rupe, kroz koje su njihove ruke ostale čvrsto spojene u smrti.

Tragedija se dogodila, kako piše na spomeniku Leposavi Radojičić, 29. decembra 1924.
Nema sačuvanih fotografija nesuđenih mladenaca, ali priča koja se prenosi s kolena na koleno, govori da su bili stvoreni jedno za drugo.

Uh, fantasticna prica, zaista!