Srbija kao monarhija?

Udruženje “Kraljevina Srbija” je osnovalo odbor i u Kragujevcu da bi promovisalo ideju uspostavljanja monarhije u Srbiji.

Osnivačkoj skupštini je prisustvovao i princ Aleksandar Karađorđević sa suprugom, koji je ocenio da bi uspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije poboljšalo imidž Srbije u zemljama Evropske unije i ubrzalo integraciju.

Odbori udruženja “Kraljevina Srbija” radiće na afirmaciji ideje uspostavljanja ustavne parlmentarne monarhije u Srbiji. Princ Aleksandar naglašava da će i kao monarhija zemlja ostati parlamentarna demokratija samo sa kraljem na čelu, umesto sa predsednikom.

Moj cilj je ulazak u Evropsku uniju uz pomoć monarhističkih zemalja kao što su Holandija i Danska, kazao je princ Aleksandar i dodao da planira privlačenje stranih investicija formiranjem kompanije koja bi radila na poboljšanju imidža Srbije u inostranstvu.


]Koje je vase misljenje o tome?

To je ideja koja se dobro pokazala u Španiji , Švedskoj, Engleskoj, Belgiji i još nekim evropskim zemljama , sistem parlamentarne monarhije . Kraljevska porodica više kao neka vrsta turističke atrakcije bez stvarne oolitičke moći .
Kod nas to ne bi valjalo iz više razloga .
Naša "kraljevska porodica " ima apsolutno negativni imidž , gotovo su smešni bili pokušaji angažovanja princa Aleksandra u nekom političkom smislu . Kraljevska porodica sem imena nema ama baš ništa sa "svojim "narodom , čak ni svoj maternji jezik ne znaju .(Mora se priznati humanitarni rad princeze Jelisavete kojoj svaka čast )
Karadjordjevići nisu delili sudbinu svog naroda -za razliku od recimo , engleske kraljevske porodice , i u II svetskom ratu , i na Folklandima , što stvara poverenje naroda .
Naša kraljevska porodica je verovatno nisko na regentskoj top -listi Evrope , a naša zemlja ne bi mogla da podnese na inače jadnom budžetu još i finansiranje kraljevskih ekstravagancija .
Taj projekt ne pominje više ni SPO , a kamoli neko drugi , tako da pokušaj aktiviranja one floskule "Bez kralja ne valja "je samo to i ostao -floskula .
Dakle, ja ne vidim nikakve koristi od toga, jer naša kraljevska porodica nema ama baš nikakav uticaj u Evropi i svetu što bi moglo na bilo koji način pomoći Srbiji u ekonomskom ili političkom smislu , a narod , mislim da ne bi bio oduševljen još jednom "institucijom" koju treba da finansira -i da joj se još "klanja . "

E to bih voleo da vidim jer u glavi mi odmah zvoni pripovedka iz tog vremena:Glava šećera i Sve će to narod pozlatiti...

zirafa ::

E to bih voleo da vidim jer u glavi mi odmah zvoni pripovedka iz tog vremena:Glava šećera i Sve će to narod pozlatiti...

Ja bih razumeo takve ideje da dinastija ima neku istorijsku ulogu , no pogledamo unazad , šta imamo ? Medjusobno klanje Karadjordjevića i Obrenovića . Nemamo neke atrakcije tipa Bakingemske palate ili krunskog nakita, ništa što bi moglo biti turistički naplativo . Naša regentska porodica se nije "orodila" sa nekim važnijim dinastijama pa da bi se uz njih šlepali .
Što se tiče kraljevskih "imena" ...pa polovinu smo sami pobili , a ubistvo kraljice Drage nam tek služi na čast. Ne tako daleka istorija sa "kraljevskom vojskom u otadžbini" isto nije baš da se hvalimo time . Dakle , zaista ne vidim šta bi time dobili , naročito ako uzmemo u obzir i 60 godina "komunizma" gde je narod ipak odučen od "vernosti "Kruni . No mišljenja su naravno različita -moje je čisto praktično.

Pa ta praktičnost je korisna.Ali do kojih granica?

Citat :

Odbori udruženja “Kraljevina Srbija” radiće na afirmaciji ideje uspostavljanja ustavne parlmentarne monarhije u Srbiji. Princ Aleksandar naglašava da će i kao monarhija zemlja ostati parlamentarna demokratija samo sa kraljem na čelu, umesto sa predsednikom.

Ovaj kvazi princ izgleda misli da je lepši od Tadića !

:ironic: :ironic:

Srbija nema održanu tradiciju kraljevine, iako je imala kralja još u 12. veku. Istina je da Karađorđevići potiču od loze Nemanjića, ali toliko je bilo mešanja oko kraljevske stolice, da bi mi morali ustoličavati kraljevinu narednih, pa bar, 100 godina, a to ovakva siromašna država ne može da podrži. Lično, nemam ništa protiv takvih uređenja, ali bi to za nas bila miŠn iMpasibL!

Norveska ima kralja koji vodi poreklo iz Danske, pa to funkcionise sasvim normalno, ali poznavajuci nas mentalitet, mozda je determinanta u pravu

Ne znam da li sam ovde ili na bilo kom drugom mestu napisala svoj stav u vezi s tim?
Ako nisam,onda sasvim jasno i bez isinuacija zasto bi bilo to dobro ili ne bi bilo dobro,iskazujem svoj stav tako sto sam dusom i mozgom za monarhiju.
Svesna da trenutnih 32 milijarde eura samo u kamati lezi na ledjima Srbije, razmisljam da bi jedino monarhijom dobili mogucnost da lakse sve to vratimo, jer mi jesmo monarhija vekovima a ne poslednjih 75 godina

Sva ova dogadjanja na politickoj sceni...

Anarhija il' monarhija pitanje je sad?

determinanta ::

Srbija nema održanu tradiciju kraljevine, iako je imala kralja još u 12. veku. Istina je da Karađorđevići potiču od loze Nemanjića, ali toliko je bilo mešanja oko kraljevske stolice, da bi mi morali ustoličavati kraljevinu narednih, pa bar, 100 godina, a to ovakva siromašna država ne može da podrži. Lično, nemam ništa protiv takvih uređenja, ali bi to za nas bila miŠn iMpasibL!

To sam i ja rekao . Kroz istoriju se pokazalo da bi verovatno prvo ispao jedan dobar gradjanski rat oko toga da li novi kralj treba da bude neki čukununuk Karadjordjevića ili Obrenovića , a našao bi se i neki Šćepan Mali . A tek što je politička scena spremna da podrži tako nešto ?
Mi imamo socijaliste bliske Crkvi, demokrate koji su šovinisti,radikale koji su protiv monarhije ...ama, pa sve rojalističke /mohanrhističke stranke su dobile glasova u promilima . Ovo što pričam se odnosi na većinski narod -a šta je sa onih 23 manjine, koje čine bar četvrtinu stanovništva ? Nešto se sećam odnosa pomenutih dinastija prema manjinama .....sumnjam da bi sa oduševljenjem dočekale vaspostavljanje nj.veličanstva Kralja , za koga , usput, ne znaju ni da postoji u poslednjih pola veka i više .Zanimljivo kao ideja -u stvarnosti...tradicija je davno prekinuta ,da bi je sada veštački ozivljavali .

svilanaasvaltu ::

Ne znam da li sam ovde ili na bilo kom drugom mestu napisala svoj stav u vezi s tim?
Ako nisam,onda sasvim jasno i bez isinuacija zasto bi bilo to dobro ili ne bi bilo dobro,iskazujem svoj stav tako sto sam dusom i mozgom za monarhiju.
Svesna da trenutnih 32 milijarde eura samo u kamati lezi na ledjima Srbije, razmisljam da bi jedino monarhijom dobili mogucnost da lakse sve to vratimo, jer mi jesmo monarhija vekovima a ne poslednjih 75 godina

Ako imamo pravo izražavat svoje želje ne potkrepljujući ih činjenicama onda sam ja za : Samoupravni socijalizam sa svim njgovim vrlina i manama ,pa ovog duga ne bi ni bilo .Ali " prošao voz " ,kao i za monarhiju !

.. nisam za to..

Anarhija, monarhija, ovo, ono.....
A kako bi bilo da posmatramo našu planetu, Zemlju, kao celinu (ovde ne mislim na globalizam kako se danas o njemu govori) u odnosu na tamo neke, daleke civilizacije, sa tamo nekih planeta.
Iz ovakvog ugla gledano monarhije, kneževine, kraljevine, ovo, ono... nemaju tako uznemirujući smisao.
Sve mi je to, oko politike i sličnih stvari gde pojedinac ''maltretira'' većinu, užasno mučno. Ti ''pojedinci'' kao da imaju neke čudne moći pa uporno nas, prost i neuk svet, mame da se bavimo ovakvim pitanjima.
I, naravno ''...krivi smo mi što smo dozvolili...''. Pa se pita svaki muškarac, zašto baš ja, a svaka žena, kada će jednom jedno pravo muško...
E, ajde da naučimo našu decu da ''...samo nam je ljubav potrebna...''

Uopšte je bez veze da je neko "nešto" samo zato što se preziva tako , i da i njegovi naslednici kroz generacije samim rodjenjem već stiču nadljudske privilegije ? Ma koji kraljevi, plemići , plava krv...
Samo zato što je neki zadrigli nosilac krune zveknuo mačem po ramenu nekoga pre 500 godina , ili što su neku nesretnicu kao dete dali za ženu nekom dedi sa krunom,pa sad su plemstvo, princeze, kraljevi? Da ne kažem koliko se njih samo proglasilo carevima, kraljevima , posle masovnih ubijanja -jer su imali "armiju" zlikovaca sa sobom ?
Krunske glave su u 21 veku u domenu istorije, folklora, turizma , prodaje novina eventualno zanimljive , ali da imaju neku stvarnu vlast ...ma hajte....kome to treba.Naročito u Srbiji koja je stotinama godina bila vazalna država , a ostatak vremena su naši "kraljevi " provodili u pljačkanju stoke jedni drugima, medjusobnom ubijanju i izdaji naroda u nevolji, naročito u poslednjih 200 godina. Kome to treba .........

'Fala Danubius!
(zašto se ne vide ove zapete ispred reči gda 'fale slova?)

Ivana_258 ::

'Fala Danubius!
(zašto se ne vide ove zapete ispred reči gda 'fale slova?)

Ta vide se ******idiš? *ve je na m*estu

Ti si treći iz ove ''kafane'' koji me je danas ljudski nasmejao.
(jel' ljudski ili ljutski?)

Ivana_258 ::

Ti si treći iz ove ''kafane'' koji me je danas ljudski nasmejao.
(jel' ljudski ili ljutski?)

Kako se gde divani....u pojedinim mestima u Vojvodini ćeš čuti i ljucki ,,,molićemo fino .

Krunske glave su u 21 veku u domenu istorije, folklora, turizma , prodaje novina eventualno zanimljive , ali da imaju neku stvarnu vlast ...ma hajte....kome to treba.Naročito u Srbiji koja je stotinama godina bila vazalna država , a ostatak vremena su naši "kraljevi " provodili u pljačkanju stoke jedni drugima, medjusobnom ubijanju i izdaji naroda u nevolji, naročito u poslednjih 200 godina. Kome to treba .........









nemam komentar.

Ako je jedna drzava SRBIJA imala 10 vekova kraljevinu i ako taj podatak ne govori nista u prilog tome da treba da je ima i dalje,onda ni jedan referendum ovom nasem svetu ne moze razvezati veo preko ociju aja sigurno necu komentarisati zasto?

svilanaasvaltu ::

Ako je jedna drzava SRBIJA imala 10 vekova kraljevinu i ako taj podatak ne govori nista u prilog tome da treba da je ima i dalje,onda ni jedan referendum ovom nasem svetu ne moze razvezati veo preko ociju aja sigurno necu komentarisati zasto?

Sad tek primetih da nisam odgovorio na ovoj temi baš na "svaku" (a jesam postovao nekoliko puta ovde -i argumentovao ) pa ću naravno i ovde .
Dakle....stiče se utisak da je zbog činjenice da je "Srbija imala kraljeivinu 10 vekova " (citiram svilu-na -asvaltu) sasvim dovoljan razlog da treba da je ima i danas -u 21 veku ?
Ne znam šta sam ja to napisao -a da nije tačno ?
Zar većina tog vremena nije provedena u vazalskom odnosu prema drugima ?
Zar medjusobno otimanje za vlast ,pljačkom, prevarom, izdajom, oceubistvom , ognjem i mačem nije karakteristika naših "krunjenih glava "kroz istoriju ?
Zar poslednje dinastije u tkzv "novijoj istoriji " , Karadjordjevići i Obrenovići nisu bili posvećeni uglavnom medjusobnom spletkarenju i borbi za vlast i lilčnom bogaćenju ?
Zar nismo sami ubili naše poslednje kraljeve , zar nisu članovi kraljevske porodice prvi pobegli u inostranstvo i u prvom i u drugom svetskom ratu ,ostavivši svoj narod na cedilu ?
I sad treba da pevamo hvalospeve, i da sa velikom pompom vratimo nekog od Karadjordjevića na vlast u Srbiji , jer je "kraljevske krvi " ?
Gospoda iz kraljevske loze nisačim nisu zaslužili poštovanje ovog naroda da bi se osećao dužan ili obavezan da se klanja nekome -za razliku od recimo, engleske i drugih kraljevskih porodica .Engleska kraljica ni jedan dan nije napustila London pod bombama.
Samo nam kralj i familija trebaju, da i njega i njih izdržavamo uz sve počasti.

Danubius ::

svilanaasvaltu ::

Ako je jedna drzava SRBIJA imala 10 vekova kraljevinu i ako taj podatak ne govori nista u prilog tome da treba da je ima i dalje,onda ni jedan referendum ovom nasem svetu ne moze razvezati veo preko ociju aja sigurno necu komentarisati zasto?

Sad tek primetih da nisam odgovorio na ovoj temi baš na "svaku" (a jesam postovao nekoliko puta ovde -i argumentovao ) pa ću naravno i ovde .
Dakle....stiče se utisak da je zbog činjenice da je "Srbija imala kraljeivinu 10 vekova " (citiram svilu-na -asvaltu) sasvim dovoljan razlog da treba da je ima i danas -u 21 veku ?
Ne znam šta sam ja to napisao -a da nije tačno ?
Zar većina tog vremena nije provedena u vazalskom odnosu prema drugima ?
Zar medjusobno otimanje za vlast ,pljačkom, prevarom, izdajom, oceubistvom , ognjem i mačem nije karakteristika naših "krunjenih glava "kroz istoriju ?
Zar poslednje dinastije u tkzv "novijoj istoriji " , Karadjordjevići i Obrenovići nisu bili posvećeni uglavnom medjusobnom spletkarenju i borbi za vlast i lilčnom bogaćenju ?
Zar nismo sami ubili naše poslednje kraljeve , zar nisu članovi kraljevske porodice prvi pobegli u inostranstvo i u prvom i u drugom svetskom ratu ,ostavivši svoj narod na cedilu ?
I sad treba da pevamo hvalospeve, i da sa velikom pompom vratimo nekog od Karadjordjevića na vlast u Srbiji , jer je "kraljevske krvi " ?
Gospoda iz kraljevske loze nisačim nisu zaslužili poštovanje ovog naroda da bi se osećao dužan ili obavezan da se klanja nekome -za razliku od recimo, engleske i drugih kraljevskih porodica .Engleska kraljica ni jedan dan nije napustila London pod bombama.
Samo nam kralj i familija trebaju, da i njega i njih izdržavamo uz sve počasti.

O kom vremenu ti govoris ovde, ovo neka bliza istorija, meni se bar cini? U njoj nema kraljeva, ili mi se isto cini?
Gledajuci Norvesku, koja je situaciju sa kraljem na celu resila na jedan nacin za primer...

Jedva cekam da se izglasa referendum da Srbija bude kraljevina .

svilanaasvaltu ::

Jedva cekam da se izglasa referendum da Srbija bude kraljevina .

Mislis li da ce biti referenduma u to ime?

svilanaasvaltu ::

Jedva cekam da se izglasa referendum da Srbija bude kraljevina .

Takvog referenduma neće biti , iz prostog razloga što su rojalističke stranke tako minorne da ne mogu da sakupe ni dovoljno glasova da se registruju , a kamoli da udju u Skupštinu .
Poslednja šansa za tako nešto nije naišla na neki odjek kada je tu ideju zastupao SPO ,dvedesetih, a oni su bili velika stranka , i nisu bili jedini -pa ništa . Danas nema šanse , referendum košta ,sledeći će biti oko ulaska u NATO ili EU. Nema u narodu "kritične mase" za "kralja" ,ako smo realni ,bar je to moj utisak .

I ovako je jad kad lude zaposednu vlast a kamo li da je i nasleđuju!?

Pa ne mora kralj da ima vrhovnu vlast u svemu! Drzava ipak ima nekako drugaciji stav, polozaj u svetu, kad je u pitanju postojanje kralja.
Ipak, istorijski gledano, drzave koje su imale kraljeve, bolje su saradjivale, bile su, rodbinski, ili vec kako povezane.
Opet se vracam na Skandinaviju, oni imaju parlament, statsministra koji je ''sef'' drzave i ostalo. Kralj je tu da da pomilovanje, da veto na neke stvari, da daje ugled drzavi, a i ima o kome da se traca ( vidi - Svedsku).
Mislim, ipak je to nekako romanticnije od politickih partija i sl.

sonia ::

Mislim, ipak je to nekako romanticnije od politickih partija i sl.

Ma svakako....imaju i druge zemlje ...Ali svuda gde je kralj zbrisao za vreme nevolja za narod, ratova recimo -ništa od nekog "povratka"
Probali su sa tom idejom i Bugari, Italijani , Albanci -bez uspeha .
Bogata zemlja može da drži kralja kao atrakciju , jer je to jedino što super-bogate zemlje nemaju (recimo,Amerika ) ,svoju aristokraciju .
No , jednom narodu, koji je siromašan, nezaposlen , koji jedva trpi i svoje izabrane narodne poslanike (kada čuje koliko su plaćeni ) pokušati nametnuti njegovo veličanstvo čiji kraljevski život , svitu, dvor i ostale troškove treba da plate -malo teže .

http://www.google.hr/#hl=hr&source=hp&biw=1024&bih=490&q=srbija+kao+monarhija&aq=f&aqi=&aql=&oq=&gs_rfai=&fp=7310694662c7f434

EVO VAS NA GOOGLE NA JEDNOJ OD TEMA... :hellooo:

sonia ::

Kralj je tu da da pomilovanje, ...
Mislim, ipak je to nekako romanticnije od politickih partija i sl.

E pa sad, romantka je ipak licni dozivljaj.
Pomilovanje ne mora obavezno biti kraljevsko da bi se oslobodili.
Zasto bi princeze bile obespravljene?

cojle, slazem se za prve dve konstatacije, ali i princeze su kraljevskog roda, ko kaze da su obespravljene naprotiv, one obicno strudiraju, a i zive neke preko okeana.

Jedna zanimljivost za norveskog princa- na studijama je bio u Americi kao obican student, naime niko nije znao da je kraljevke krvi, i to je objavio tek po zavrsetku ... Sad su on, zena i njihovo troje dece, otisli negde, niko ne zna gde, misli se na Afriku i sl. da zive dva meseca kao ''obicni'' ljudi tek da bi osetili ili saosetili sa njima... Eto...



P.S. KijarO, bem te, razvukla si stranu, smanji ga!

Nisam..Koliko ti je inča monitor..:D

Celu stranu ste zauzeli,a možda vas neko nađe tamo i podrži... :okkk:

Moj licni stav o tome sam iznela i ranije.Ostajem pri njemu.Narod ce shvatiti da je Monarhija cast a parlamentarni sistem vlast .
Valjda ce shvatiti da se u svakoj zemlji mora raditi mnogo .ali ono sto je najvaznije jeste da ce svako ko zeli da radi imati uslove da od male esnafske radnje dodje za tri generacije do preduzecaps;Hocu ja i KOMUNIZAM ali ne socijalizam i ne demokratski-kapitalizam!
Red je da radimo,da nam se placa,da ne dugujemo,da ne robujemo i da konacno vratimo sopstveno dostojanstvo.
Valjda ce nas gledati drugim ocima ako postanemo monarhija?!
Ipak...mnogo toga se zakuvalo jer smo se odrekli, casnog!.
Prva ne smem da kamenujem nikoga!
Prva necu za sebe reci da sam apsolutno u pravu i da znam sve!
Oni...koji to mogu;pocev od politicara do obicnog radnika i seljaka,plemica i intelektualca,ne vrede NISTA!
I slovima nista.

Ja sam za monarhiju, samo kada bi imali Monarha.
Postoje neke indicije da bi se mogao pojaviti potomak Nemanjića, ali otom potom....

Монархија је политички систем заснован на суверенитету или владавини једне особе. Израз се односи на државе у којима врховну власт има монарх, владар који врши функцију шефа државе, на коју долази наследним путем. Наслеђе се обично преноси с оца на сина, а може да следи и друге обрасце у оквиру владајуће породице или династије.

Функције монархије Монархију чине одвојене али међусобно повезане институције – влада и државна управа с једне стране, и с друге стране двор – који је основа друштвеног живота чланова династије и њима блиске друштвене елите. Тако појам монархије обухвата не само политичко-административну организацију, него и „дворску заједницу“, израз који је исковао немачки социолог Норберт Илајас да би дефинисао племство повезано с владајућом династијом (краљевском кућом). Те везе се јасно виде у симболичким и церемонијалним аспектима монархије.

У историји сваког друштва постоје одређене промене и процеси који стварају услове за настанак монархије. Пошто је током историје рат био главно средство за стицање плодне земље и трговачких путева, неки од најистакнутијих монарха у античком свету првобитно су били војсковође. Тако су војничка достигнућа Октавијана (касније Август) довела до његовог проглашења за императора (цара) и стварања институције монархије у Риму. Стварање инфраструктура и изградња државе такође су били фактори настанка монархија. Уобичајена потреба у пределима суве климе да се пронађе плодна земља и одржава режим снабдевања водом (хидрауличка цивилизација, како ју је назвао историчар Карл Витфогел) била је узрок оснивања кинеске, египатске и вавилонске монархије, које су настале на обалама река.


Монархије су настајале и као одраз потребе друштва – било градског или племенског – да има аутохтоног лидера који ће на прави начин представљати његове историјске циљеве и заступати његове интересе. Монархија, дакле, почива на културном идентитету и симболици друштва које представља и на тај начин потврђује идентитет у оквиру самог друштва и пројектује га изван његових граница. За успешне и популарне монархе веровало се да имају божанско право да владају: неки од њих сматрани су за божанства (египатски фараони или јапански цареви), неке су крунисали свештеници, неке су одређивали пророци (краљ Давид у Израелу), а неки су и сами били верски лидери, владајући и верском и политичком сфером друштва – као калифи у исламским државама од 7. века. Из тако различитих позадина, монарси су долазили на власт на основу личних способности и харизме. Сходно томе, монархије су се прилагођавале разним облицима структуре друштва, а показале су се отпорним и на променљиве културне и геополитичке услове. Тако су неке античке монархије еволуирале у мале државе-градове а друге постале велике империје, од којих је Римско царство најуочљивији пример.


Предмодерне монархије

У средњем веку европске монархије биле су захваћене процесом еволуције и трансформације. Теократска монархија, заснована на римској и хришћанској традицији, појавила се у првим вековима овог периода, с краљевима који су имали статус божјег представника на земљи. Први средњевековни монарси функционисали су као владари над народом (у смислу господара територија) и били су одговорни за његову заштиту. Међутим, у 11. веку, реформе Папе Гргура и конфликт између секуларне и црквене власти („борба за инвеституру“) довели су у питање теократску позицију монарха и они су – пре свега цареви – почели да римском праву траже основ за своју владавину. Током средњег века краљеви су долазили на престо путем освајања, јавног проглашења, избором или наслеђем. Монарси су владали помоћу дворова, који су првобитно били њихова домаћинства, али су се од 12. века развили у формалније, институционализоване бирократске структуре. Такође, током 12. века краљеви су еволуирали у владаре народа и територија с дефинисаним границама. До краја средњег века постављени су темељи за идеју модерне државе-нације.


За разлику од Европе, исламска монархија, калифат, задржала је и верске и лаичке функције. У Јапану, монархија је препустила политичку моћ шогунату, кога је у начелу контролисао цар, али у пракси је шогун, врховни војсковођа, доминирао њим. Покушаји царева да задрже своју позицију често су исходили међудинастичким сукобима. У Кини, монархија је еволуирала у централизовано бирократско тело, на чијем се челу смењивало више династија.

У Ренесанси и почетком новог века настао је нови тип европске монархије, у којој су монарси иницирали прекоморска путовања и откриће нових континената, развијајући нове облике трговине и, што је још важније, стварајући велике армије и бирократске апарате својих влада као нове облике политичког организовања. У поређењу са својим претходницима, монарси ове епохе могли су боље да надгледају и управљају својим друштвима, да прикупљају више пореза и лакше се одлучују за ратове и освајања. Ренесансни монарси, као што је Карло V (владао од 1519 до 1556), Франсоа I (1515–1547) и Елизабета I (1558–1603), ујединили су своја краљевства и ојачали своје бирократије. Ипак, тек су каснији монарси, као што су били Катарина Велика од Русије (1762–1796), Луј XIV од Француске (1643–1715) и Фридрих Велики од Пруске (1740–1786) постали симболи „апсолутне“ власти, за шта је пример изјава Луја XIV „L'état, c'est moi“ („држава, то сам ја“). Држањем административне и војне моћи у потпуности у својим рукама, апсолутни монарси заобилазили су феудалне великаше, потчињавали државе-градове и управљали краљевствима независном личном вољом.

Ипак, у већини случајева апсолутна монархија била је таква само наизглед. У пракси, већина монарха остала је зависна од изабраних управитеља на које су преносили власт да воде државну управу, као што је било у Француској. Те службенике надгледале су институције као што је британски Парламент, или им је противтежу чинила велепоседничка аристократија, као у Русији и Пољској. Тако су монарси користили своју моћ проширујући њен традиционални легитимитет, а истовремено допуштали известан степен контроле својих режима, што је представљало најаву трајне стабилности друштава. Међутим, промене друштвеног и економског поретка биле су превелики изазов за апсолутне монархије. Једна од великих сила промена, Реформација, покренула је дуготрајне верске ратове, а индустријска револуција ослободила је силе социјалних немира и класних сукоба – истовремено с великим развојем међународне трговине, инвестиција и других сложених финансијских трансакција које су изазвале економске проблеме као што је инфлација.

Појавила су се нова схватања, прво у Европи а потом на Блискомм Истоку, у Азији и Африци, која су ограничила власт монарха. Концепт „божанског права“ потиснут је ширењем секуларизма. Нове идеје природних права појединца (које су заступали филозофи Џон Лок и Жан-Жак Русо, а касније потврђене Декларацијом независности Сједињених Држава) и права народа (нарочито права на независност и самоопредељење) добиле су на значају. Шта више, традиционални ауторитет монарха, оличен у њиховом пореклу од херојских војсковођа и водећих племића, постепено је слабио пред „мандатом народа“, како је формулисао амерички социолог немачког порекла Рајнхард Бендикс. Тако је носилац друштвеног суверенитета, односно начела независности и друштвене кохезије постао народ као целина, замењући у тој улози појединца и његову династију.


Монархије су се суочиле с изазовима с више страна. Британска монархија се изборила с верским сукобима и социјалним немирима међу нижим слојевима сеоског и градског становништва, али су монархије у Француској (1789), Русији (1917) и Кини (1911) биле збрисане револуцијама. Аустријска, немачка и отоманска монархија такође су срушене после војних пораза у Првом светском рату, и замењене аутохтоним националним покретима. Постало је јасно да монархија може да опстане само ако је изграђена на темељу најшире народне подршке и удруженог дејства већине друштвених сила.

Монархија у модерној епохи





Кад се крунисао за цара Француске 1804. године (и потврдио тај чин на народном референдуму), Наполеон Бонапарта је установио нови тип монархије. То је „национална монархија“ у којој монарх влада у име националних аспирација друштва и тежње за независношћу (за разлику од ранијих типова легитимитета). Наполеон је своју власт заснивао на тековинама Француске револуције, као што је Декларација права човека и грађанина. Међутим, он је био апсолутни монарх који је поставио чланове своје породице за владаре у неколико европских држава над којима је успоставио контролу. Укоренивши се у Европи, национална монархија се раширила у друге делове света. У 19. и почетком 20. века, нове монархије настале су у Грчкој, арапским земљама (Египту и Сирији) и у државама које су стекле независност од Отоманског и Аустроугарског царства. Монарси ове епохе наглашавали су модерни идентитет својих нација, између осталог и коришћењем империјалних титула, покушавајући да иду у корак с истакнутим монарсима, као што су британски. Њихов политички утицај, међутим, био је ограничен: под њиховим вођством политичке институције нису пустиле корен у друштву, а економије су остале релативно неразвијене. Неспособни да испуне захтеве масовних друштава, национални монарси нису издражали под таласом антиколонијалних, националистичких или марксистичких покрета средином 20. века. Ти покрети су све монархије сматрали бастионима старог, превазиђеног поретка, који треба збрисати. Монарси су окривљени за социјалне неправде, политичку корупцију и економску заосталост и због тога су свргнути. Монархији је приписан имиџ пораженог, застарелог система.

То се углавном односило на апсолутне монархије предвођене монарсима који су као шефови држава држали сву власт у својим рукама. У сред тог процеса, међутим, појавила се група европских монархија које су прихватиле нове изазове. То су „уставне монархије“, чији су водећи примери Велика Британија, Белгија, Холандија, Норвешка, Шведска и Данска. У овим државама постоји традиција политичких компромиса, која је водила ка постепеном трансферу власти с монарха на разне друштвене групе. Иако су монарси остали шефови држава и симбол ауторитета државе, они су прихватили трансформацију тог ауторитета на формални ниво и одрекли се стварне политичке моћи, коју су преузели грађани. У овим монархијама власт врше изабрани политичари, а политички процеси се одвијају по демократској процедури. Тако монарси функционишу као фактор јединства и симболички шеф државе који обавља церемонијалне дужности, а монархијска традиција постаје национално благо које симболизује историјски континуитет.

До почетка 21. века примери традиционалних монархија остали су ограничени углавном на арапске земље. У њих се убрајају шест држава богатих нафтом у Персијском заливу – Кувајт, Саудијаска Арабија, Бахреин, Катар, Уједињени Арапски Емирати и Оман – као и Јордан и Мароко. Њихова дуговечност само делимично може да се припише огромним приходима од нафте који су омогућили њиховим монарсима да савладају опозицију својим режимима. Јордан и Мароко, уосталом, не пливају у богатству од нафте, али су међу најстабилнијим државама у региону. Чињеница да САД и Британија војно помажу многе од ових држава свакако делимично објашњава опстанак њихових режима под спољним притисцима, као што је био случај с Кувајтом 1960–1961 и још отвореније у Заливском рату (1990–1991).



Стабилност арапских монархија у великој мери почива на општеприхваћеним политичким и културним обрасцима, од којих је концепт једног владара – односно, вјадајуће породице – задржао велику вредност. У случају држава Персијског залива, локалне монархије су успеле калемећи се на постојећу племенску структуру. Такав систем значајно се разликује од концепта монархија у другим деловима света јер у њему власт лежи у рукама владајуће породице – која може да има и неколико хиљада чланова – пре него у рукама појединца. У њему је краљ тек глава владајуће породице, што је ситуација коју су рани европски оријенталисти описивали познатом фразом примус интер парес (први међу једнакима) у владајућој породици, а сама владајућа породица је прва међу једнакима у односу на племена. Она задржава свој положај умирујући сукобе, исправљајући неправде, делећи поклоне и, кад је потребно, гушећи екстремне ставове путем селективне употребе силе. (У Саудијској Арабији, монархија се у великој мери ослања и на верски ауторитет.) Такви политички системи могу да се у ширем смислу опишу као плуралистички, пошто припадност широј породици или племену значи и право гласа у текућим питањима. Међутим, они који су изван племенског система, често имају врло мало политичког утицаја. Монарх и његова породица одржавају политичку стабилност тако што сами управљају државом и граде политичка савезништва. У земљама Персијског залива монархија је додатно учвршћена чињеницом да значајан део становништва припада широј краљевској породици. У ретким случајевима могуће је да породица уклони монарха с трона ако његова неспособност прети да угрози њен врховни положај у друштву. То се догодило 1964. године у Саудијској Арабији, кад је смењен краљ Сауд.
Монархије Марока и Јордана, које су и даље у извесној мери традиционалне, успешне су из различитих разлога. У Мароку, краљ има и верску функцију од великог значаја. У Јордану, Хашемитска монархија дугује своју дуговечност изузетним политичким способностима краља Хусеина ибн Талала (владао од 1953–1999), који је осигурао власт својој породици.


Владајуће породице у земљама Персијског залива доказале су се као успешни државотворци увођењем технолошких иновација и модернизма у своја друштва, истовремено учвршћујући конзервативну политичку атмосферу. Тиме су се те монархије доказале као ефикасан фактор интеграције својих друштава. То нису постигле наметањем новог, социјалистичког, арапско-националистичког и револуционарног карактера својим друштвима – као што је случај у Сирији и Египту. Уместо тога, монархије су се одрекле претензија да створе једнообразно друштво и допустиле социјалну и културну различитост, с циљем да буду од користи традиционалном менталитету.

ОБНОВА МОНАРХИЈЕ У СРБИЈИ








Кларк: Европске монархије у Британији, Шведској, Холандији, Данској, Шпанији... цветају и изгледа да уживају велику подршку народа. Разог томе је да се монархије сматрају извором стабилности, националног идентитета и историјског континуитета. То обезбедјује стабилност свим сегментима друштва. Имате, на пример, социал-демократе у Шведској, социјалисте у Британији и Холандији, за које би нормално мислили да не подржавају монархију, али они то чине. Монархија им даје снажан осећај националног идентитета и одредјен однос према прошлости, историји и будућности земље. Друго, у монархији имате шефа државе, односно монарха, који није политичка личност, већ лидер који је изнад и изван политике и политичког деловања. Многи мисле да је то одлично решење јер доприноси стабилности земље у погледу често конторверзног питања шефа државе.


Глас Америке: Како би се на идеју обнове монархије у Србији гледало у САД и у Европи ?

Кларк: Американци воле краљевске породице, помпу и традицију. У западној Европи би се обнова монархије у Србији сматрала повратком те земље породици европских земаља и традицији европских монархија. Поред тога, краљевска породица Карађорђевића је повезана са западноевропским краљевским породицама. Сам принц Александар је низ година живео у Лондону и мислим да би реаговање краљевских кућа било веома позитивно.

Глас Америке: Шпанија је пример земље у којој је дошло до обнове монархије. Да ли постоје неке сличности и разлике са Србијом?

Кларк: То је врло интересантан пример и можда паралелан случај са ситуацијом у Србији. Шпанија је излазила из периода Франкове диктатуре, била у тешкој ситуацији и на периферији Европе. Тој земљи је био потребан прелазни пеирод из неизвесног, а неки кажу и мрачног периода шпанске историје. Изабрали су да се у ту сврху искористи институција монархије. То се показало веома успешним. Утицајни интелектуалци и политичари у Шпанији су трезвено приступили решавању тог питања и монархија је помогла да се ублаже страсти и и изврши безболна транзиција. Као што видимо, Шпанија је од тада израсла у веома успешну и просперитетну земљу.
Проф. др. Радослав Стојановић, Радио Слободна Европа, 11. 01.2004:



Када је у Енглеској монархија била збачена у 17. веку, на власт је дошао Кромвел који је постао много већи тиранин од претходних краљева. Онда су Енглези одлучили да скину Кромвела и да поново успоставе монархију, али су је ограничили уставом и парламентом, како монарх не би могао да се претвори у диктатора. Дакле, Енглези су поставили краља као брану да опасни људи, попут Кромвела, не дођу на власт, а код нас, нажалост, таквих људи има веома много. Наравно, ја не мислим да је монархија безгрешна, да не може да се извитопери, све је то могуће, али та опасност може да се избегне, ако се направи систем.

Србија и српски народ имају, да тако кажем, једну велику патњу, а то је питање идентитета. У свим народима који прођу кроз грађански рат врло дуго постоји расцеп који је створен тим ратом. То је врло озбиљан расцеп, јер је настао на проливеној крви. Једини начин да се он савлада је такозвано национално помирење коме су прибегавали и други народи. Једноставно се неким симболом или уставним текстом прогласи да више нема деобе, да су сви који су погинули, пали за интерес државе у којој сви живимо, само што су различито видели тај интерес. То је урадио Франко, то је урадио Линколн после грађанског рата Југа и Севера у Америци, ево, и у Русији се Дан Октобарске револуције више тако не зове, него се зове Дан праштања и помирења. Ја мислим да би у нашем случају повратак монархије, која је срушена у грађанском рату, био не само симболичан гест помирења, него и потврда да је грађански рат прошао, да се све вратило на пређашње стање, да је српски народ, који је и данас - хтели ми то да признамо или не - још увек подељен на партизански и четнички, повратио свој идентитет.

Монархија сама по себи не решава питање демократије. Сигурно је да су енглески краљеви, који су владали пре Кромвела, били срушени управо зато што су били тирани, а такви тирани су, наравно, били и кнез Милош и још неки, да их не набрајамо. Али, кад се ради о успостављању монархије данас, ја имам у виду модел какав постоји у данашњој Европи. Као што знамо, осам чланица Европске уније су монархије. Сасвим је јасно да се данас не би могла обновити монархија са прерогативима који омогућују да краљ постане тиранин.
Никако не бих могао да прихватим да су некакви избори 1945. године на било који начин скинули монархију. Ти избори су били фарса и управо због тога је и настао проблем. Монархија је тада сасвим сигурно одбијена у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, можда и у Македонији, али у Србији то није био случај. Ја сам говорио на два митнига, на једном је било 200.000 људи, на другом 100.000, и знам какве сам овације доживео кад сам поменуо обнову монархије. Људи данас тако реагују управо зато што је 1945. године монархија срушена на начин који није био прихваћен од народа. А да не говоримо о злочинима који су почињени од стране комуниста у том времену. У тражењу свог идентитета овај народ мора да превлада оно што га је поцепало. Наша главна деоба је она која живи од грађанског рата и која, на жалост, још није превладана. Ми једноставно морамо нешто да урадимо да ја више не доживим да ми неко, кад држим трибину, опсује мајку четничку, иако нисам ни могао бити четник, или да неко други скочи и њему опсује мајку партизанску.
Припадници династија, било да је реч о Карађорђевићима или другим династијама, нису надљуди. Оно што је својствено свим људима, својствено је и њима. Афера има свуда, јер су људски односи оптерећени страстима и слабостима. Али ја, ипак, имам више поверења у неког човека са педигреом него у неког ко нам падне с Марса и онда нам проповеда нешто што припадник једне династије не може да говори, ако ни због чега другог онда због тога што га слушају некакви други људи у свету који су њему равни. Да не помињем сада који су све људи падали у Србији с Марса, које су злочине починили, колику су срамоту нанели српском народу.
Сасвим сигурно, звучи прихватљиво за сваког човека који демократски мисли да је боље бирати шефа државе, а не да неко седи на том месту зато што је то право стекао рођењем. Али исто тако не смемо да изгубимо из вида да су неке изабране вође народа (не заборавите да је и Хитлер био изабран на изборима), начиниле врло велике злочине. Ако хоћете да идемо на нашу конкретну ситуацију, мислим да шестојануарска диктатура не може да се пореди са комунистичком диктатуром 1945. године.


Драгомир Ацовић, члан Крунског Већа



Уколико би се грађани Србије питали, ја верујем да би већина била за крунисање краља. Нажалост, то зависи од оних који себе сматрају политичком елитом Србије. Из године у годину наша иницијатива да се принц прогласи краљем судара се са глупим фразама да тако нешто није у складу са законима демократије. Такви ставови не падају на домену иницијативе и корисности, већ на принципу закрчења ума.
Слушајући реторику наших најгрлатијих заступника републиканства можете само закључити да је монархија по дефиницији назадна и ретроградна у односу на републику, па тако поборници „овог“ и противници „оног“ не могу да се помире са тим да „ово“ као модел узме нешто од „оног“. У овом друштву још постоји страшна идеолошка оптерећеност које, да ствар буде гора, добар део народа није ни свестан. То су постали аксиоматски ставови, који се као такви не преиспитују, нити се о њима размишља.
Једна од кључних разлика између монархије и републике је да, за разлику од председника републике који јесте или је често и шеф једне партије, кога једна група грађана, контра воље друге групе својом бројношћу или другим стицајем околности произведе привремено на то место, па он, сходно томе, мора имати одређене преференце према својој странци и онима који су га изгласали, код монархије ако се то догоди, онда монархија не постоји. Онда причамо о доживотном председнику републике или, као у екстремној ситуацији Хаитија или Северне Кореје, о доживотном наследном председнику републике. То је последња идеја која било коме, од престолонаследника до последњег по азбучном реду међу његовим саветницима, пада на памет.

Потпуно је нормално да се одржавање Дворског комплекса финансира из буџетских средстава, јер свиђало се то некоме или не, држава јесте власник. Онај ко је власник увек и у свим режимима и системима био је обавезан да сноси трошкове онога што је његово власништво. Док се није уселио престолонаследник, све трошкове сносила је држава. Тако је било и кад је тамо живео Јосип Броз, а и у време Милошевића. Ти трошкови су на неки начин готово једнаки било да неко у тим објектима живи или не, јер они морају да се одржавају. Али, ако кажете да је нешто скупо, прво треба да се распитате колико кошта оно што већ имате: колико коштају избори сваке године, одржавање свих тих администрација, као и последице тога што имате, па онда тражите предрачун за алтернативу. За дивно чудо, нико од оних који се сада питају колико би коштала монархија, не сећам се да је у протеклих шест деценија подигао глас или се питао колико је коштала република. Шта мислите ко је платио онај чувени Брозов „инвентар“ пописан после његове смрти који броји 42 или 43 резиденције.
Приче о томе како питање монархије дели народ у Србији безочна су флоскула. Ја се често питам да ли ти људи хоће да кажу да је овај народ данас подељен због тога што смо ми имали монархију од 1945. наовамо? Ко је овде луд? Извините, али ова земља је доживела сецесију у време најжешћег републиканског идеолошког и политичког система. Њу су одбациле као своју земљу чак и националне мањине које је управо овај републикански систем промовисао.

Монархија или Република - разлике


У историји Европе постојале су добре и лоше монархије, баш као и добре и лоше републике. Ни монархије ни републике нису саме по себи ни демократске, ни ауторитарне. Различита су искуства европских земаља са ова два облика владавине, која постоје још од античких времена.

Follow up:

Шведска и Данска одувек су монархије, Швајцарска је од када постоји република.

Велика Британија сматра се монархијом са најдужим континуитетом, али је била република од 1649. до 1660.

Француска је после револуције 1789. била република, па империја, затим краљевина, поново република, поново империја, да би коначно постала република 1870.

Холандија је од стицања независности 1579. била република све до 1815., када је постала монархија.

Белгија 1830., Луксембург 1867., и Норвешка 1905., стекле су независност као монархије, а Финска, Литванија, Летонија, Естонија, Ирска, Пољска и Чехословачка, после Првог светског рата - као републике.

Немачка, Аустрија и Мађарска престале су да буду монархије после Првог светског рата, а Италија, Југославија, Бугарска, Румунија и Албанија - после Другог светског рата.

Португалија је постала република 1910., а Грчка - 1974.

Шпанија је 1931. престала да буде монархија, да би то поново постала 1975.

Све европске државе данас, биле оне монархије или републике, деле исте проблеме савременог света. Ни један ни други облик владавине немају објективну и универзалну вредност, него се могу поредити само у односу на то колико доприносе да одређена држава, у датим историјским и геостратешким околностима, у својој суштини постане боља.

Оно што данас разликује монархије од република и дефинише их као различите облике владавине, јесте функција шефа државе. Краљ се не бира и влада без временског ограничења мандата, председника републике на ограничени рок бира одређени део бирачког тела.

У начелу, било ко може постати председник републике, док се Краљ рађа да би вршио своју дужност. Сваки Краљ одраста са свешћу о свом будућем позиву, и као личност је, у најужем смислу речи, „професионални“ државник. Личност Краља у данашњим уставним парламентарним монархијама није неприкосновена, јер постоје јасно уређени механизми смењивости монарха, којих није било само у доба апсолутизма.

Председник републике, без обзира на личне способности, стиче свој положај захваљујући одређеним центрима моћи, пре свега политичким странкама, и никада не може бити независан од њих. Савремени политички тренутак управо је показао колико дубоке поделе у бирачком телу може да изазове избор шефа државе, чак и у најдемократскијим, најразвијенијим земљама.

Краљ свој положај не дугује никоме - и зато може да представља све грађане, без обзира на њихово политичко опредељење. У ери дубоких економских и друштвених трансформација, од највеће је важности да шеф државе, који данас, између осталог, представља и својеврсног „судију“ у питањима поштовања Устава, буде независан од било које политичке странке, и неутралан према свакој од њих.

Србија је у облику републике до 2000. године доживела искључиво диктатуру, битишући као партијска држава у којој је апсолутна власт била концентрисана управо у „председнику републике“, односно шефу владајуће политичке странке.

Србија је имала лоших искустава и са својим Кнежевима и Краљевима, пролазећи кроз периоде апсолутизма и тешких борби за уставно ограничење власти монарха, што представља уобичајен развојни ток свих европских држава.

Од стицања независности па све до краја двадесетог века Србија је највећи степен уставне парламентарне демократије и економског и политичког либерализма доживела за време владавине краља Петра Првог.

Садашњи политички тренутак у Србији у мнгоме, на жалост, подсећа на стање са почетка двадесетог века, пре доласка Краља Петра Првог на престо. Унутрашњи сукоби различитих политичких интереса и идеологија, поигравање са законима и Уставом, недостатак јасног става у спољној политици и одсуство стратешког савезништва дестабилизују Србију и спутавају је у постизању одрживог развоја.

Као и пре сто година, Србији је потребан темељан, а истовремено симболичан раскид са мрачном прошлошћу. Потребан нам је нови почетак, и нови, а за Србију у ствари једини природан, облик владавине.

Зато грађани Србије окупљени у Монархистичкој Иницијативи поручују:

ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!

ЦАР НИКОЛАЈ II - ПОВРАТАК

Овај документарни филм је посвећен последњем Руском цару Николају другом који је Србима много помогао уласком у први светски рат и чврсто стојећи у заштити православне(Српске)браће. Многе чињенице у овом филму нису доступне широј јавности код нас у Србији, јер су комунисти и у Русији, као и у Србији водили пропаганду у којој је цар Николај осликан као богати, безосећајни, себични човек који не мари за свој народ - што је била апсурдна лаж. Детаљније о овоме и много већим и важнијим стварима можете погледати на филму који вам ми топло препоручујемо



17 март 2004 Космет


Филм говори о страдањима Срба у задњем масовном прогону 17 марта 2004 организованог од стране Шиптара који се неће смирити док Космет не буде етнички чиста територија са Шиптарским становништвом. После прогона Шиптари су се ''демократизовали'', па сада Србе на Космету потискују искључењем струје, злостављањем девојака, тучом младих и старих и чак силовањем баба 70-годишњакиња Српске националности.

Отето Косово


Чешки документарни филм ''Отето Косово'' због свог истиниог садржаја није био емитован у Чешкој, али ни то није спречило Чехе да га погледају на интернету и сазнају праву истину о процесу отимања Косова и Метохије од Српске територије што су помогли наши садашњи ''пријатељи'' са запада како их иначе актуелна власт у Србији представља.



Историчари о Космету

Документарни филм који је пред вама је релевантног историјског садржаја. Он говори о прошлости која нас скупо кошта у садашњости, а још скупље ће у будућности.
У филму можете видети како је дошло до насилног демографског поремећаја после прве сеобе Срба(1690), а који је још више дошао до изражаја крајем 19 века, односно после Берлинског конгреса (1878) када је формирана шиптарска терористичка организација ''Призренска лига'' која се не разликује много од ОВК-а и данашње КПС.

Хемијски трагови - основне информације


Краткометражни филм ''Хемијски трагови'' говори о узроцима због којих авиони стварају беле трагове на небу. Научници изгледа не смеју јавно да говоре о томе плашећи се да ће изгубити посао и бити уништени од стране кројача новог светског поретка, али неко се ипак усудио да о томе проговори и скрене пажњу свима нама који нисмо упућени у ствари које се свакодневно дешавају на небу, а ми их чак шта више сматрамо ''нормалном појавом''. Да то ништа није нормално можете погледати на овом филму



Мој отац: кнез Павле


Кнез Павле Карађорђевић, србски интелектуалац, велики познавалац уметничких дела, према мишљењу многих стручњака који су изучавали историју и династије најобразованији Карађорђевић, и данас оставља отворена питања и подељена мишљења. Шта би било да није дошло до потписивања Тројног пакта 25. марта 1941. године и шта би било, такође, да није дошло до пуча 27. марта те исте године? Каква би била судбина српског и осталих народа бивше Југославије?

Доступност докумената које је кнез Павле оставио на чување на Универзитету Колумбија у Њујорку и прича о вредностима и поставци музеја који је носио његово име, ову важну историјску личност поново доводи у жижу интересовања.

Кнез Александар имао је 16 година када је дошло до капитулације Југославије, када је његов отац са породицом морао хитно да напусти земљу. Он се добро сећа шта се тада дешавало, јер од тада па све до своје смрти, кнез Павле више никада није дошао у Југославију и у Србију.

Sve sam procitala al nisam shvatila sta ti mislis o tome?
Mene u svakom postu izkreno zanima licni sud o necemu?!
Ostalo mogu da nadjem gde god hocu .

Drago mi je da si sve procitala jer mi tvoj trud i zanimanje oko onoga sto sam postavio daje i dalji podstrek da nastavim sa postavljanjem slicnih tema.Ali ako te vec zanima moje misljenje o svemu sto je napisano,pa reci cu ti da sam i ja za uvodjenje Morahije i uvek sam bio zato da bi narod trebao da se putem Referenduma izjasni da li je zato da se vrati Monarhija ili ne.Jer je narod taj koji bi trebalo da odluci ko ce da mu bude na celu Drzave Kralj ili Predsednik.Sto se tice toga ko bi po mom misljenju trebalo da bude na toj poziciji ako bi se izglasalo da se uvede Monarhija (Daj Boze da se to desi) pa zar vec nije kod nas vec jedna Dinastija ,,Karadjordjevica,, prisutna na ovom tlu i zar se nenalazi u Belom Dvoru,zasto je jednostavno ne proglasimo za punopravne Vladare ove nase male Drzave.Mislim da bi njihovo vracanje na Celo Drzave bio pametan potez jer bi nam donekle vratili ugled u celom Svetu i sa njihovim mnogim poznanicima doprineli da ova ionako Bedna Drzava okaljanog ugleda u celom svetu postane jedna dostojanstvena zemlja u koju bi svi ulagali i tako doprineli njenom razvoju i doneli narodu boljitak.
Pa mislim da je bolje da narod daje jednome,nego da dalje stotinama onih kojima nikada nije dosta .To je moje misljenje o temo koja je pokrenuta pa ako postoji jos neka nejasnoca pitajte i ja cu vam reci ...

Meni nije nejasno a tebi hvala na objasnjenju.Slazem se u potpunosti s tobom u vezi sovom temom.

Smela bih se opkladiti da bi izjašnjavanje građana na referendumu ZA i PROTIV monarhije, u ovom trenutku, izgledalo ovako 70% ZA.

Hmmmm.. Predsednike biramo, glasamo, pa iako varaju na izborima nadjemo nacina da ih svrgnemo.. al monarhija je nesto drugo.. onda bude to sto je.. a ni to nije uvek najbolje resenje.. a svaki cas menjati.. sad jesmo sutra, nismo monarhija.. ni to nije dobro!

Država više neće izdvajati novac za porodicu Karađorđević. Vlada usvojila zakon o dvorskom kompleksu, kojim se uvodi red u trošenje novca



Porodica Karađorđević, nakon usvajanja u parlamentu Predloga zakona o dvorskom kompleksu na Dedinju, više neće dobijati novac iz republičkog budžeta, već će se on trošiti isključivo po nalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Država je našla zakonski mehanizam da održavanje kompleksa košta minimalno, a da služi svim građanima i gradu Beogradu u smislu promocije i turizma - ističe Srećković.
Inače, za šest godina Srbija je za Kraljevski dvor, u kojem živi porodica Karađorđević, izdvojila 485 miliona dinara, ili 4,85 miliona evra.



Troškovi po godinama

* 2004 - 50 miliona dinara
* 2005 - 90 miliona
* 2006 - 120 miliona
* 2007 - 135 miliona
* 2008 - 30 miliona
* 2009 - 60 miliona

Troškovi reprezentacije, posluge i druge

* radne snage 20.000.000
* Održavanje voznog parka
* Karađorđevića 466.000
* Kupovina štampe 57.000
* Kancelarijski materijal 341.000
* Poštanske marke 136.000

Nabavka i održavanje

* kompjutera 424.000
* Baštenska oprema i održavanje
* dvorskog parka 519.000
* Podaci za 2009. (u dinarima)

Pa gospodo rojalisti ,uporedite ove stavke sa budžetom Srbije , koliko se izdvaja za šta ? Recimo....sa budžetom za poljoprivredu .
Meni nekako onda bude glupo da vičem "Živeo Kralj " -ali to je samo moje mišljenje....