Ljubavna poezija.....

First topic message reminder :

Ceznem da me dodirom poneses do
ivice neba, gde sve prestaje.
Ceznem da osluskujemo vetrove u liscu i
prve korake mlade gazele.
Budi ONA u mom bicu,
koracaj tiho da ne probudis oluje
uspavane dugim cutanjem.
Poravnaj poleglu travu, uzdrhtalu na prve stope.
Otvori mi oci poljupcem i ucini da se ne plasim,
ne drhtim od nepoznate munje
koja ce mi probiti srce.
Osluskuj moje disanje kao govor brezovih suma i
sapni mi da si staza na koju slobodno mogu da zalutam.
Otmi mi misli o prolaznosti, o gubicima i ocaju.
Zgrabi me kao barku i odnesi na pucinu,
daleko....
da u zagrljaju tvojih talasa osetim svu tezinu
neba pod zvezdama.

Znam da ce nocas da se vrate sjecanja
znam da ces biti tu u sjeni
znam da ces misliti
a necu te vidjeti
necu te ni cuti
kao nekad cutacemo
i znati da smo tu,
andjele moj crni.
:heart1: :heart1: :heart1:

Dusa
se moja otvorila i uzdahe svoje podijelila sa cetiri zida koja me
okruzuju... Suze su potekle, vrele i slane, umorne od zadrzavanja u
ocima, pronasle su svoj put van... Bolno je sto te volim, sto mi znacis i
sto se slomim svaki put kada ne ispunim neku tvoju zelju... Tesko je
duso kada odem od tebe u suzama, kada se i ne osvrnem da vidim jesi li
jos iza mene, da li me u stopu pratis... I veceras nemam sna, boli me
tvoja tajnovitost i onaj opaki sjaj u ocima kao da je nesto grozno
proslo kroz tvoje misli... Nisi onaj stari koga sam zavoljela...

Čak i
kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime. Već se
uvijek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena. I uronimo u te
talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine...

Ne dam ja ovoj stvarnosti da mi porusi snove,jos uvek zelim da sanjam,ne dam strahu da mi se zavuce u srce,ne dam mu ovu ljubav da lomi,zelim jos dugo ovako da te volim...Tacno je,plasim se mnogo,da ce mi nesto uzeti srecu,ali ja samo kraj tebe znam sta je sreca..

SRCE NA DLANU - DŽIBRIĆ ADMIR

- Uzmi lopove,
moje srce sa dlana,
zgrabi rukom,
zavoli...
da uđeš pod kožu do kosti,
pucaj...
budi ubica prošlosti
Dodirni me,
kao slučajno
a nek to bude namjerno,
otjeraj Azraila od nas...
ostvari dosad nestvarno
da nisam Luda otkačena,
da gazimo rajskim vrtovima,
budi magnet očima,
Privuci me...
da lebdim,
trčim u oblacima,
u snovima...
Osvijetli put duši
kao jutarnji zrak,
rumenoj zori na prozor da pokuca,
tamnicu sakrij,
budi vječni sjaj...
da ti vremenski ne poslužim,
uzmi...i zakopaj u sebi
da niko ga, niko ne vidi...

"Dugo sam te pokušavala zaboraviti, ne razmišljati o tebi, ne pitati se gdje si, što li radiš, kako si. A sjetila bih te se u svakom trenutku slabosti kad bih shvatila da ne mogu dalje, da niti jedan nije kao ti... Trudila sam se ponašati kao da se nikada nisi ni desio u mom životu. I tada sam shvatila da prošlost ne mogu promijeniti, da te ne mogu zaboraviti i da iz srca ne mogu izbaciti ono što je u njemu zapečaćeno. "

BOLJE DA SAM DRUGE LJUBIO

U tvojoj kosi sam sakrio zvezde
mesec u kuci od dlanova
ispod kaputa sve ranjene ptice
i dugu iz moga jastuka.

Na tvome vratu mi ostale usne
u dzepu plava marama
brodovi neki daleki u oku
poslednja tramvajska stanica.

Jeftina noc za sve
neverne drugove
i ceo svet nek' sagori
samo da tebe prebolim..

Ђура Јакшић: ЈА САМ СТЕНА
Ја сам стена,
о коју се злоба мори,
светска чуда и покори.
Многи тежак облак, јека,
крш громова, огањ, клетва
и сто чуда неба, земље,
разбило се о менека...
Усамљена
на средини морске пене,
цепам муње и громове;
а таласе рикајуће
са храпавим камом груди
у капљице ситне мрвим.
У ноћима смрти страсне
на раме ми птице слећу
и злослутним гракћу гласом:
пакост, злобу и несрећу -
сто злокобих
два'ест осам стојим лета,
презирући, смејући се
пакостима безбожника;
хладна, нема
за радости и за злости,
непомична, неосетна,
у којојзи отров-срце,
уморена љута змија,
на узглавку - вечном мраку -
на камену од увреда,
размрскана, ћути, спава...
Ја сам стена... ал' крвава!...
Испирана гневом, једом,
заљуљана муком, бедом!...
Смрт ми грозна, немилосна,
са песницом коштуњавом,
злокобницом ока свога,
умирућа часом прети...
Чекај, селе!
Још не желим ја умрети!
Док се земља не затресе,
бурно море не зајоше,
не поцрни сјај звездани,
и месеца светлост бледа
не завије у облаку
божје правде и истине,
сјајне зоре и вечери
зрак црвени не протури
у крваве љуте змије,
којима ће дух вечити
по јауку, болу, писци,
несрећнога шибат света -
донде - донде!...
Увређено срце моје,
у вечитом болу, гневу,
смеха се је зажелело...
- Ха! Ил' можда, неће доћи
страшног суда глас ужасни?
Можда никад неће моћи
горкој муци и јауку
насмејат се срце моје?...
Иди!... Иди!...
Не дирај ме мразном руком,
да преживим вечност тужну
на врлетном моме вису,
где ме чуда и отрови
злобног света узвисише -
ал' отклен ћу сам, по вољи,
стојат... пасти... или вечно
зла и подлост презирати
ледним оком горског лава...
Ја сам стена, ал' крвава!

Zalosno je kad brzo izadjes iz necijeg srca zbog jedne rijeci...... sta mislite dali ste ikadi onda bili u tom srcu?

Znao sam

Želeo sam te više no što sam želeo

da te ne želim i da me ne želiš.

Lepo ti rekoh: “Đavoli su ti anđeli”,

radoznalo, neposlušno magare moje,

al’ ko bi mojoj pameti verovao,

kad sam je se i sâm odrekao

u korist prelepe ludosti?

Nadao sam se da si ružnija i pametnija,

prelepo, blesavo moje.

Nadao sam se da sam ti ružan i glupav,

ovako ružan i glupav,

budalo jedna, nepromišljena.

Nešto te je zavelo, nisam to bio ja.



Znao sam da ćeš postati moja religija,

moja molitva, zagrobni život

i Sveta vodica iz oka.

Znao sam da ću, kada se opametiš,

nastaviti pad, padobrane moj.

Goran Tadić

Volim te zbog nacin na koji me gledas, volim te zbog nacina na koji me nasmejes, voli te jer mi uvek popustas, volim te zbog tvoje pazljivosti prema meni, volim te zbog tvoje neznosti, voli te jer me tako dobro poznajes, volim te zbog osecanja da si uz mene i kad smo razdvojeni, voli te sto si spreman da za mene ucinis sve, volim te zbog toga sto si poseban, voli te jer imam nekog tako divnog u zivotu, volim te zbog svih divnih trenutaka provedenih s tobom volim te jer znam da nikada neces odustati od nas,volim te zbog nacina na koji mi pokazujes koliko me volis,volim te jer me usrecujes kao niko, volim te jer si moj zauvek i ja tvoja, volim te zbog vremena koje trosis na mene, volim te sto zelis biti samo samnom i ni jednom drugom,volim te jer si uvek tu kada mi zatrebas,volim te jer me ti volis ovakvu kakva jesam,volim te zbog razmisljanja,volim te jer si ti jedini razlog mog zivota,volim te,volim te,volim te...! TO TI JE ODGOVOR,NA TVOJE PITANJE,ZASTO TE VOLIM!

Volim da ga gledam dok spava, tad mi je najmiliji. Kad se onako scucuri uz mene i sanja.. A ja ga gledam, pa dok se vrti po krevetu i budi rano sav zabunjen tada je najlepsi i sve bih dala da ti trenutci traju vezno da lezimo i nigde ne idemo..

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,

kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,

ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva -
da ja u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

Milan Rakic

Bio je jedan od onih koji je odlazio kad mi je najviše trebao, i nije se javljao danima. S njim nikad nisam znala na čemu sam. Bio mi je sve, i bio mi je ništa. Bio je moj, a nikad ga nisam imala...
(stih na avaltu)

Ponekad me sjecanja ponesu, pa shvatim da sve ima svoje zasto i zato. Ponekad tuga, tako golema, obuhvati moje tijelo, za onim sto je moglo biti, ali ipak nije.

Dođu one moje noći, kada mi dođeš u misli, i nateraš me na razmišljanje. Pa se zapitam šta bih ti rekla da u tom trenutku staneš ispred mene, spreman da čuješ sve što ti imam reći... Ne brini, ne bih ti rekla da mi značiš, već bih ti rekla koliko sam ljuta na tebe i koliko boli to što si samo tako odustao od mene. Ubio si onu iluziju snažnog sebe u mojoj glavi. Smatrala sam te svojim junakom, a vidiš, pravi junaci nikad ne beže..

Moja vrsta ljubavi

Ne mogu kupiti tvoju ljubav, ne želim ni da pokušam
Ponekad te istina neće usrećiti, stoga neću lagati
Ali nikad ne dovodi u pitanje da li moje srce kuca samo za tebe, kuca samo za tebe
Znam da sam daleko od savršene, ništa kao tvoja okolina
Ne mogu ti uslišiti ikakve želje, neću ti obećati zvezde sa neba
Ali nikad ne dovodi u pitanje da li moje srce kuca samo za tebe, kuca samo za tebe
Jer kad odustaneš
Kad bez obzira šta uradiš nikad nije dovoljno dobro
Kad nikad nisi pomislio da bi ikad moglo biti ovako teško
Tada osetiš moju vrstu ljubavi
I kada vapiš
Kad padneš i ne možeš se dići, osećaš se teškim
Kada prijatelji koje si mislio da imaš nisu tu ostali
Tada osetiš moju vrstu ljubavi
Nećeš me videti na žurkama, izgleda da jednostavno nisam zabavna
Neću pojačavati radio pevajući ''Dušo ti si taj''
Ali nikad ne dovodi u pitanje da li moje srce kuca samo za tebe, kuca samo za tebe
Znam da se ponekad razbesnim i kažem ono što ne mislim
Znam da držim srce zaštićeno, daleko da moja osećanja niko ne vidi
Ali nikad ne dovodi u pitanje da li moje srce kuca samo za tebe, kuca samo za tebe
Jer kad odustaneš
Kad bez obzira šta uradiš nikad nije dovoljno dobro
Kad nikad nisi pomislio da bi ikad moglo biti ovako teško
Tada osetiš moju vrstu ljubavi
I kada vapiš
Kad padneš i ne možeš se dići, osećaš se teškim
Kada prijatelji koje si mislio da imaš nisu tu ostali
Tada osetiš moju vrstu ljubavi
Jer kad odustaneš
Kad bez obzira šta uradiš nikad nije dovoljno dobro
Kad nikad nisi pomislio da bi ikad moglo biti ovako teško
Tada osetiš moju vrstu ljubavi

Previše ga voli da bi ostala, i previše ga voli da bi otišla. Dok je gleda tako čeznutljivo, kako može otići? Ali morala je otići, jer će svaki novi dan što ga ovdje provede samo otežati odlazak.

Ima dana kad toliko fališ da prosto poželim da te ne volim. Ali ne brini najdraže moje, oduvijek me pratila neka čudna kob da kad poželim nešto, želje mi se nikada ne ostvare.
(stih na asfaltu)

I mogu da izaberem tebe, mogu čak i da te volim, na dan ili dva, i da pomislim kako nikad nisam bila sretnija i kako je s tobom opet sve na svome mjestu... Ali i ti i ja dobro znamo da bih bez obzira na sve, kad padne noć i pustim srce da priča, opet izabrala njega....

Ako ti se jednog dana bude plakalo, pozovi me, ne obećavam da ću te nasmijati, ali mogu plakati sa tobom.
Ako jednog dana riješiš da pobjegneš, nemoj se ustručavati da me pozoveš, ne obećavam da ću te zaustavljati, ali mogu bježati sa tobom.
Ako jednog dana ne budeš htio nikoga da slušaš, pozovi me,
obećavam da cu biti veoma tiha.
Ali ako me jednog dana pozoveš i ne bude bilo odgovora, dođi da me vidiš, možda si ti meni potreban.


stih na asfaltu

Jednom kada ti,se meni vratiš,kada prođe sve i kada shvatiš,da nam dani lete kao laste,al ni jedan...ne vraća se....
...Jednom kada prođu sva ta leta,priznaćeš ti tada da je šteta...mladost i sve lepote ove...što ti dadoh...srce moje...

~Mogu sve da mi uzmu, ali moje sećanje, snove i karakter, niko ne može da uzme...Moje suze, i moju tajnu, moju tvrdoglavost i moj nemir, držim zakopano duboko i samo pogled, izraz lica i uzdah, otkrit će vam sve...Nema laži, nema dvoličnosti, ali verujte, ta iskrenost se plaća i ponekad ostanem povređena, jer ne umem sakriti, ne umem slagati....Jer ne naučih biti neko drugi!

Ima dana u kojima sam gotovo bijesna, ljuta na cijeli svijet, a najviše na tebe jer ne vidiš koliko mi značiš, i kad god sjedneš pokraj mene i iskreno popričamo, ja cijelo vrijeme nešto pričam, ali nema riječi koje bi opisale koliko mi je stalo. Jednostavno ih ne mogu pronaći, tada te pogledam u oči i nasmiješ se ljepše nego ikada, tek tada osjetim da si shvatio. Nakon toga me slomiš svojim dodirom. Poželim da traje zauvijek… I tek onda shvatim da nikada, ništa, neće trajati zauvijek. Tada mi dođe da zaplačem kao malo dijete, ali jaka sam ja, znaš i sam. Nikada ti to ne bih napravila, zaplakala pred tobom. A onda dođe ono gluho doba noći… Sjetim se tebe i tvojih pogleda, dodira, pustim si pjesmu “Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje zna” i iako nisam pušač, zapalim tu cigaretu i osjetim te u svakom dimu, u svakoj riječi. U svakoj si mojoj misli. A onda se pojaviš ti, nestaje svaki problem, svaka naša svađa postaje nebitna, svi drugi postaju nebitni, nestanu… I opet poželim da vječno traje. Poželim da smo u prostoriji samo ti i ja, poželim da slušamo naše omiljene pjesme i jednostavno šutimo, osjećamo… A onda završi pjesma, najzad shvatim koliko me nisi volio, a cigareta se ugasi. Shvatim da je samo oblak dima pokraj mene, i eventualno, čaša vina. Eh, tad se najviše slomim. Tek tad zaplačem.

Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću, i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom,
dokle me ima, dok postojim.

Ne želim da posjedujem, ne želim da upravljam. Želim samo neko blago lice, malo povjerenja, koju utješnu riječ, toplu ruku, ispruženu da me prihvati kad posrnem. Da ne dozvoli da padnem."

Meša Selimović

I neću vise da poštujem pravila igre. Ne pada mi na pamet da napuštam bal u ponoć, da gubim cipelice, da naivno vjerujem ružnim vješticama... i sigurno neću da stidljivo cutim kad bi trebalo da pričam.
Pletem svoju bajku po svojoj mjeri.
I briga me šta pričaju oni koji žive tuđe priče.
Ne dotiču me više strijele ciljane u moje srce.
Podignem glavu, isključim ton i briga me!


stih na asfaltu

Možda ću ti jednog dana priznati da si ti bio onaj pravi, onaj najbolji za mene. Do tada ću glumiti ravnodušnost i govoriti svima da me nije briga. Ali, obećavam, jednog dana ću i tebi i sebi priznati da mi je stalo više nego ikada.


stih na asfaltu

Gledam ga, grli me, smije se, voli me... Prokleto liči na tebe. Sretna sam, stvarno jesam. Ostavila sam te negdje usput, i krenula dalje sama. Samo ponekad, kad legnem u krevet, i ostanem sama u mraku i tišini, misli odlutaju do tebe. I kažem ti da si još uvijek najdraži... Da si još uvijek u onom dijelu srca, gdje čuvam uspomene, ljubav i tajne. Da te nikad nisam prestala voljeti..

stih na a..

Postoji jedno ime
koje me iz snova budi,
postoje jedne oci
sto probijaju mi grudi,
postoji jedno bice
koje iskreno volim,
zar je to bice
zaboravilo da postojim?°
°Ponekad kad te pogledam,
onako slučajno, nehotice,
u trenu mi se vrati misao koja potvrdi pravilo:
"Tebe je nemoguće ne voljeti". °

Phil Bosmans