Ljubavna poezija.....

First topic message reminder :

Ceznem da me dodirom poneses do
ivice neba, gde sve prestaje.
Ceznem da osluskujemo vetrove u liscu i
prve korake mlade gazele.
Budi ONA u mom bicu,
koracaj tiho da ne probudis oluje
uspavane dugim cutanjem.
Poravnaj poleglu travu, uzdrhtalu na prve stope.
Otvori mi oci poljupcem i ucini da se ne plasim,
ne drhtim od nepoznate munje
koja ce mi probiti srce.
Osluskuj moje disanje kao govor brezovih suma i
sapni mi da si staza na koju slobodno mogu da zalutam.
Otmi mi misli o prolaznosti, o gubicima i ocaju.
Zgrabi me kao barku i odnesi na pucinu,
daleko....
da u zagrljaju tvojih talasa osetim svu tezinu
neba pod zvezdama.

Ima dana u kojima sam gotovo bijesna, ljuta na cijeli svijet, a najviše na tebe jer ne vidiš koliko mi značiš, i kad god sjedneš pokraj mene i iskreno popričamo, ja cijelo vrijeme nešto pričam, ali nema riječi koje bi opisale koliko mi je stalo. Jednostavno ih ne mogu pronaći, tada te pogledam u oči i nasmiješ se ljepše nego ikada, tek tada osjetim da si shvatio. Nakon toga me slomiš svojim dodirom. Poželim da traje zauvijek… I tek onda shvatim da nikada, ništa, neće trajati zauvijek. Tada mi dođe da zaplačem kao malo dijete, ali jaka sam ja, znaš i sam. Nikada ti to ne bih napravila, zaplakala pred tobom. A onda dođe ono gluho doba noći… Sjetim se tebe i tvojih pogleda, dodira, pustim si pjesmu “Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje zna” i iako nisam pušač, zapalim tu cigaretu i osjetim te u svakom dimu, u svakoj riječi. U svakoj si mojoj misli. A onda se pojaviš ti, nestaje svaki problem, svaka naša svađa postaje nebitna, svi drugi postaju nebitni, nestanu… I opet poželim da vječno traje. Poželim da smo u prostoriji samo ti i ja, poželim da slušamo naše omiljene pjesme i jednostavno šutimo, osjećamo… A onda završi pjesma, najzad shvatim koliko me nisi volio, a cigareta se ugasi. Shvatim da je samo oblak dima pokraj mene, i eventualno, čaša vina. Eh, tad se najviše slomim. Tek tad zaplačem.

Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću, i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom,
dokle me ima, dok postojim.

Ne želim da posjedujem, ne želim da upravljam. Želim samo neko blago lice, malo povjerenja, koju utješnu riječ, toplu ruku, ispruženu da me prihvati kad posrnem. Da ne dozvoli da padnem."

Meša Selimović

I neću vise da poštujem pravila igre. Ne pada mi na pamet da napuštam bal u ponoć, da gubim cipelice, da naivno vjerujem ružnim vješticama... i sigurno neću da stidljivo cutim kad bi trebalo da pričam.
Pletem svoju bajku po svojoj mjeri.
I briga me šta pričaju oni koji žive tuđe priče.
Ne dotiču me više strijele ciljane u moje srce.
Podignem glavu, isključim ton i briga me!


stih na asfaltu

Možda ću ti jednog dana priznati da si ti bio onaj pravi, onaj najbolji za mene. Do tada ću glumiti ravnodušnost i govoriti svima da me nije briga. Ali, obećavam, jednog dana ću i tebi i sebi priznati da mi je stalo više nego ikada.


stih na asfaltu

Gledam ga, grli me, smije se, voli me... Prokleto liči na tebe. Sretna sam, stvarno jesam. Ostavila sam te negdje usput, i krenula dalje sama. Samo ponekad, kad legnem u krevet, i ostanem sama u mraku i tišini, misli odlutaju do tebe. I kažem ti da si još uvijek najdraži... Da si još uvijek u onom dijelu srca, gdje čuvam uspomene, ljubav i tajne. Da te nikad nisam prestala voljeti..

stih na a..

Postoji jedno ime
koje me iz snova budi,
postoje jedne oci
sto probijaju mi grudi,
postoji jedno bice
koje iskreno volim,
zar je to bice
zaboravilo da postojim?°
°Ponekad kad te pogledam,
onako slučajno, nehotice,
u trenu mi se vrati misao koja potvrdi pravilo:
"Tebe je nemoguće ne voljeti". °

Phil Bosmans

Zabolelo je tek predveče...
tiho i duboko, kao tiha patnja.
Ni uzdahom ne potvrdih svoju muku.
Shvatim da se može izgubiti i ono
što nikada nisi imao... ali si u snu dodirnuo
... kad sna se više ne možeš setiti...

Ponekad pozelim da te zamolim da
ne ubijas ovu ljubav...da ti
kazem,ne teraj me od
sebe...ponekad danima trazim
prave reci da ti objasnim koliko te
volim...i bas kad ih nadjem,setim
se da ne bi ti to razumeo...Ponekad
pozelim da ti kazem,koliko puta
sam zbog tvojih reci bila tuzna...al
ti to ne bi shvatio...Ne bi
priznao,da bas ti uporno me teras
od sebe...a mozda ce ti jednog
dana i uspeti,ali cak ni tada ti
neces shvatiti...zasto sam otisla...

Otišao si. Hvala ti, najveća ljubavi. Hvala ti što se nisi trudio. Što si ispao loš. Hvala što si zaboravio naše datume, naša mesta, naša sećanja. Sad nas nema više. A nekad nas je imalo, nekad smo imali i previše. Zašto ovo sve? Zašto ovako? Boli me. Steglo me u srcu, ljubavi, davim se od bolova. Ne znaš kako mi je jer nikad nisi osetio ovakav bol, bol kada vidiš da osoba koju voliš ostavlja te, beži, ne trudi se. Idi leči se sa njom, dakako će ti bit' bolje. Ali znam da neće. Znam da noćima nisi dobro, znam da noćima gubiš se u sećanjima. Znaš da smo imali nešto posebno, ali sve si uništio, bacio nas duboko u tamu, daleku i nesrećnu tamu. Znaš da nećemo biti srećni, nećemo znati pravu sreću, ti i ja smo imali sreću, neopisivu, nema je više. Niti će je imat'. Sigurno znaš da nijedna neće bit' kao ja, niti će se smejat' kao ja, niti će bit' kao ja luda. Nijednu nećeš moći da nazoveš ludom, jer znaš da sam ja tvoja luda. A u tim trenucima sam ja bila luda za tobom, luda za srećom koju smo imali. Sad sam se izgubila, ljubavi. Da ljubavi moja, bez tvoje snage, sigurnosti i zagrljaja, ja sam izgubljena. I mrzim to. Mrzim sve ovo što se dešava. Znam da će proći, ali u srcu, u srcu ostaješ zauvek. Znam to.
Okrutan si, buntovan. Nezahvalan i licemeran. I bezgrešan i grešan. Kao i život. Ali hvala ti opet. Naučila sam svoju lekciju. I upoznala najveću, bolnu ljubav."

(stih na a)

''Nismo se tražili, samo smo se našli... A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti...
Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima... I spoznaja da smo tu negde.
Tako blizu a tako daleko...'

Djordje Balasevic

Imao sam jednu smeđokosu, koju sam uvek zvao mojom, iako to nikada nije bila. Bila je tuđa, a uvek je bila više moja nego njegova. Luda smeđokosa, tamnih očiju, jedina žena koja me naterala da patim. Nikada joj nisam rekao da je volim, ne zato što je nisam voleo, nego zato što sam znao da će te dve reči pokvariti sve. Bezobrazna, uvek se durila, glumila da je ravnodušna, nepopravljiva, sposobna da voli i mrzi u isto vreme. Naučila me da nije sve u životu biti kreten i ženskaroš, da srce možeš dati samo jednoj ženi i nikada biti nezadovoljan zbog toga. Znala me zavesti, ona sama, kao deset drugih. Znala me izludeti, naljutiti, kao niko nikada. Osposobila me da zavolim, baš nju. Ali zauvek onesposobila da volim ijednu drugu onako jako, onako ludo, nezrelo, bahato, ali svejedno verno... Zauvek.'

DRUGAČIJI

NA ŽALOST......

Eh, kako bih rado
tvoju lepu, nežnu šaku u ruci svojoj.....
Makar i kradom ?!
Kako bih rado da te prigrlim,
dok hodamo gradom ...
Da ti , zagrljeni , mrsim uvojak kose,
prstima dodirujem uvce,
obgrlim goli struk ispod svilene bluze ....
Kako bih rado poljem da trčimo,
zadihani , na zov , nikom odazvani...
Dok Sunce nam prži lice, vetrić mami suze....
Noge su nam poljem bose .
Pod krošnjom drveta raspojasani, oznojeni ...
Goli, od uzajamnog davanja premoreni.
U samo svom svetu pogubljeni....
Eh, kako bih da jesmo samo svoji....
Slobodni , zaljubljeni i puni spokoja.
Na žalost , tuđi smo .....
Ja njen ,a ti ..... Ti nisi moja !!!

/S. Raka Rakić/

TI NE VOLIŠ I NE ŽELIŠ VIŠE (Sergej Jesenjin)

Ti ne voliš i ne žališ mene,nisam više mio srcu tvom?Gledajuć u stranu strast ti venes sa rukama na ramenu mom.Smiješak ti je mio, ti si mlada,riječi moje ni nježne, ni grube.Kolike si voljela do sada?Koje ruke pamtiš? Koje zube?Prošli su ko sjena kraj tvog tijelane srevši se sa plamenom tvojim.Mnogima si na koljena sjela,sada sjediš na nogama mojim.Oči su ti poluzatvorenei ti sanjaš o drugome nekom,ali ljubav prošla je i mene,pa tonem u dragom i dalekom.Ovaj plamen sudbinom ne želi,plahovita bješe ljubav vruća--i ko što smo slučajno se sreli,rastanak će biti bez ganuća.Ti ćeš proći putem pored mene da prokockaš sve te tužne zore.Tek ne diraj one neljubljene i ne mami one što ne gore.I kad s drugim budeš jedne noći u ljubavi, stojeći na cesti,možda i ja onuda ću proćii ponovo mi ćemo se sresti.Okrenuvši drugom bliže pleći ti ćeš glavom kimnuti mi lako."Dobro veče",tiho ćeš mi reći."Dobro veče, misliiš", i ja ću tako.I ništa nam srca neće ganut,duše bit će smirene posve ma --tko izgori, taj ne može planut,tko ljubljaše, taj ljubavi nema

Pare

- To sa muzevima treba da se resava prakticno. Zena mora muzu da navali na pare! Da mu uzme sto vise para. Ili sve pare, sto je najbolje.
Kako zna – da kuka, da moli, da laze, da ukrade – ali pare mora da mu oduzme. Pare ne smeju da stoje kod njega.

Pare su opasna stvar. Muz i pare zajedno – to je veliko i opasano zlo. A kad zena uzme muzu pare, on postaje sakat za sve. Nema kafana, nema kocke, nema zenska – nema. Jer nema para. Nego ima kucu, zenu i decu.
Moramo ih tako navici i dresirati!

Muz bez para - kad oseti glad, pomisli na kucu. Kad oseti zedj, opet mora da misli na kucu. U kuci su pare, u kuci je sve.

Tako to mora! Cuvas pare – cuvas muza! Ne cuvas pare – izgubis muza!

Pare, pare, to kvari muzeve. Jer, danas se sve prodaje. Sve! A ako se sve prodaje, moze sve i da se kupi. A muz, ako se tako navikne, muz misli da mu sve treba. I kupuje sve. I zenske! Jer, i to se prodaje.

Zato ne daj mu pare! Nikako! Otimaj, grabi, cupaj, bori se – samo mu pare ne daj! Ne daj mu pare jer ce kucu da ti zapali!
Cuvaj pare, cuvaj kucu, cuvaj muza!

Zoran Radmilović - "Kad odeš"

Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se
Kad bežiš, pobegni naglo i plači kad si daleko
Kad već nisi to da možeš da ostaneš gde te vole
Onda učini to brzo, brže od suze iz njenog oka.

Požuri da te suza ne stigne i ne opeče
Pazi da te oko ne vidi i ne skameni
Juri da te ruka ne potraži, ruka snena
Stazi se svojoj jedinoj vrati, sebičnom sebi.

Tvoj osmeh-
Molim te, kada podješ ostavi osmeh tvoj,
nemoj i njega nositi njoj,
ponesi neki drugi,
ali nemoj taj,
jer ovaj što sada gledam ima divan sjaj.
Tvoj osmeh i tvoj vragolasti glas
jedina je nit koja spaja nas,
tvoj osmeh i te oči snene,
molim te kada podješ ostavi za mene.
Tako ću moći izdržati sve,
tako ću moći tvojoj sreći radovati se,
molim te počuj glas u meni što je dugo već,
molim te počuj moje srce,
jer usne moje ti nikada neće reći o tome ni reč.
TVOJA BEZ IMENA

N.N

BAŠ MI NEDOSTAJEŠ
Ako ti kažem da mi nedostaješ
Možda ćeš biti ponosna na sebe
Jer eto jednoj budali nedostaješ
Jednoj budali koji se uvijek pred sobom hvali
Kako je po tvom srcu šetao
I sve neke lijepe oblake sretao
I znat ćeš jednom kad sve to prestaje
Kako je to kad ti netko nedostaje
Baš onako nedostaje
Da te sve zaboli
I tako ti meni putovati kroz vene ne prestaješ
Tako ti meni samim pod nebom
Baš mi nedostaješ

ŽELJKO KRZNAR

Neću navlačiti zavjese od stihova preko onoga što je tako blisko
Svakom rječju želim nježno izbjegavati nevidljivi poljubac svijeta
Ne želim vezivati stihove za sadržaj,
pa da galame komercijalnim metaforama
Već samo prazninom između rečenica
da izrazim pogled ka tebi..

~E. Zonenberg~

To lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam...

Strelac~ Žak Prever

...............

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove........

D.M.

Plasi me tvoje savrsenstvo, plasi me sto ne mogu da ti nadjem manu,
mozda cu jednoga dana prestati da ja budem savrsena za tebe.
Volim tvoje telo, izvajano do perfekcije, pa ni najbolji vajar ne bi umeo bolje.
Volim tvoj pogled, koji obara, koji osvaja, koji me razdire sa svakim pogledom.
Volim tvoje ruke, koje su nezne a tvoji dodiri njima tako jaki i snazni, jer uzimas sve i potpuno.
Tvoj osmeh me ostavlja bez daha, on cini da lebdim od srece jer si zadovoljan.
Zanimljivo, ali volim i tvoje zaliske, koji ti savrseno pristaju, koji daju posebnu draz tvom savrsenom licu.
Da te nisam osetila, mislila bih da haluciniram, da postojis samo u mojoj masti, ali ti si i te kako stvaran,
i tu si, mogu da leprsam poput svile u tvojim rukama...
Postao si mi sve, vreme je prosto stalo, jer se sve vrti oko tebe.
Ne postoji trenutak da ne mislim na tebe, zivim za svako slovo tvoje koje mi napises, svako me cini srecnom.
Ne mogu da opisem stanje, kada te gledam, to je potpuna erupcija u mom telu, sve se uzbudi, celo telo drhti, vristala bih od srece,
od tvoje lepote, jer me tvojim pogledom uzdises do neba, lebdim, ispunjena tvojim ocima.
Kada odes, tada nastaje bol za tobom, bol koji razdire, kida, moje telo, dusu.
Boli me sto nisi pored mene...
Ja ne poznajem tvoje navike, ali znam da bih rado delila zivot sa tobom...
Volela bih da stalno osecam tvoje telo pored sebe, tvoju toplinu, tvoju snagu, tvoju strast, pozudu...
Cesto uhvatim sebe da razmisljam kako bi bilo lepo da sam te ranije srela, mozda bi neke stvari bile drugacije, mozda bih mogla biti neko sa kime bi zeleo da delis svoj zivot, a opet mozda ne bi imali ovo sto sada imamo. Mozda ne bi bili toliko otvoreni... Sve je jedno veliko mozda...
U potpunosti me cini srecnom cinjenica, da sam ti se potpuno predala, da sam tvoja celim svojim bicem, da sam ti ono sve sto ti zelis da ti budem, srecna sam jer imamo svoj mali svet samo za nas.
I pristajem na sve, nema granica, prepreka, niti me ko moze spreciti da ti budem sve ono sto zelis, samo da si tu, da imamo nase trenutke koje cemo deliti zajedno, i da to traje... skromno, samo do kraja mog zivota!


Prazno, hladno, tmurno...
Takvi su dani bez tebe...
Sneg pada, gledam kako nestasne pahulje
leprsaju po vetru, svaka nekim svijim pravcem.
Razmisljam o svom pravcu, imam samo jedan jedini
pravac u kojem si ti.
Volela bih biti jedna ova pahulja i da me
vetar nanese do prozora tvog, da se istopim gledajuci tebe.
Sve drugo stoji oko mene, zasutavila sam vreme
dok mi misli lutaju, lutaju ka tebi,
razmisljam sta radis, da li me ima u tvojim mislima,
da li nestrpljivo ocekujes trenutak kada cemo se videti, kao ja.
Ja zivim za trenutke u kojima si ti, ustvari ti si moj zivot
ili ja zivim zbog tebe, ili sam se rodila da bi tebe upoznala,
kao da je vazno, smisao je jedan
ja bez tebe ne mogu da zivim!
Neko bi rekao citajuci ovo: "ocajni romantik"
ili pak "to je samo recenica".
Znam, suvise smela recenica, ali to je nesto
sto ja osecam danima.
Ne srece se u zivotu vise puta osoba koja neizmenicno
budi u tebi neznog romantika, divlju zver, nestasno dete,
tihu, neznu, pohotnu, neukrotivu, jaku, odlucnu,
srecnu, veselu, nasmejanu..
Kako onda ostati ravnodusan, kako ne trpiti dozu patnje
surove istine koja se provlaci uz sva ova divna osecanja.
Kako umiriti srce i utesiti ga, kako mu dokazati da
se pomiri sa istinom, da se zadovolji tim malim trenucima
koja mu mogu biti dodeljena, a zeli mnogo vise...
Zelela bih da mogu po istom ovom snegu,
dok me drzis za ruku, setamo, nasmejani
sa sjajem u ocima od zelje koju osecamo
jedno prema drugom.
Da stanemo na sred ulice I da me ljubis pomahnitalo,
zeljno, da zaboravimo na sve…
Rumenih obraza od hladnoce a vrele krvi od strasti
pojurimo ka toplom stanu, gde cemo skinuti sve sa sebe.
Da se gledamo u oci dok me lagano spustas na pod.
I uzimas, uzimas onako kako samo ti znas
Nezno I divlje, da znam da sam tvoja,
Potpuno I cela…
Ouh, jel ja to zvucim kao zaljubljena tinejdzerka.?
Nekad se I sama bojim svojih osecanja,
mozda sam previse srcu dozvolila, previse prepustila
jer cesto ne mogu da vladam sama sobom,
ne mogu da obuzdam zelju za tobom.
Nisam ni sanjala da mogu voleti ovom jacinom,
ovolikim intezitetom, a jos manje sam pomisljala
da mogu postati zavisna nekoga.
Da, zavisna sam svega vezanog za tebe
tvog glasa, tvojih reci, tvojih ruku, tvog dodira
tvog tela, u tvojoj blizini sam tako strastvena
budis u meni sva cula...
A bez tebe prazna potpuno…

Svaka žena ima neki porok. Alkohol, cigarete, besomučnu kupovinu raznih gluposti koja joj uglavnom ne treba. A ona? Ona ima jedan jedini porok. Ljubav. Zašto kažem da je za nju ljubav porok? Zato što joj ništa dobro nije donela, bar za sad. Za nju je ljubav nešto poput droge. Navukla se lako, ali sada često krizira i uvek joj fali jača doza ljubavi. Ona sve daje za ljubav, ali sve što je dobijala do sad, bile su mrvice, tek toliko da se kaže da ima neke zaljubljenosti. Međutim, to nije to. Za svoju naivnost i iskrenost, dobijala je prazne priče, lepo upakovane laži i seks koji bio više pražnjenje nego punjenje emocijama. Menjala je dilere, ali svi su joj nudili isto sranje. Nešto što kada se sluša, zvuči sjajno, ali kada se živi, nema ni sjaja, ni života. Za nju je ljubav postala teška droga sa koje se teško skida. Navučena na ljubav u ovakvom svetu gde svi samo žele da je navuku, ona se gubi, ne snalazi. Ona je na kraju krajeva samo jedna od vas. Jedna žena u moru žena koje kriziraju jer im se razna sranja serviraju i to upakovana u lepu ambalažu na kojoj piše Ljubav.

Danas ljudi svašta nazivaju ljubav.

Igor Čobanović

Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.

NA DAN NJENOG VENČANJA.

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!" . . .
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva . . .
I svršeno je! Ti si sada žena —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog dâ sunce sreće da ti sija!
Sve što god da počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva . . .
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek' mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

V.Rajic.