Čitaj, oseti, uživaj i upamti.....

život i sreća







Ž I V O T

Život je prilika - iskoristi je.
Život je ljepota - divi joj se.
Život je blaženstvo - kušaj ga.
Život je san - ostvari ga.
Život je izazov- suoči se s njim
Život je obveza- ispuni je.
Život je igra- odigraj ga.
Život je dragocjenost -brini se za nju.
Život je bogatstvo - čuvaj ga
Život je ljubav - uživaj je.
Život je otajstvo - otkrij ga.
Život je obećanje - ispuni ga.
Život je žalost - nadvladaj je.
Život je pjesma -pjevaj je.
Život je borba - prihvati je.
Život je pustolovina- poduzmi je.
Život je sreća - zavrijedi je.
ŽIVOT JE ŽIVOT - ŠTITI GA.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sreća je putovanje, a ne odredište
Nema boljeg vremena za sreću od
sadašnjeg.
Živi i uživaj u svakom trenutku!

Jednom kada ostaris...

Jednom,kada noc prekrije dan,
jednom kada budes,star,
dok budes sjedio u toplini svoga stana,
i u tisini cesljao svoju sjedu kosu,
a misli ce te vratiti u protekle dane,
dane nase ljubavi....
Kao ptice kada se vracaju sa juga
i traze svoje gnijezdo,
ti ces mene potraziti na kraju svojih misli,
negdje daleko ,duboku u sjecanju...
Trazis me u zaboravu,
a kada me pronadjes,
podari mi makar osmjeh jedan,
i sjeti se djevojke koja te mnogo voljela
i uzivotu stobom srecu zeljela....

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zagrli me



Zagrli me



Zagrli me milo moja
za trenutak bar
poljubi me željo moja
da osjetim tih usana čar.

Zagrli me željo moja
k sebi stisni me
otkucaje srca da ti osjetim
nebu kao ptica poletim.

Zagrli me dušo moja
i odagnaj srcu mome stud
nježno poljubi me milo moje
jer bez tebe neznam kud.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nježno




Zagrli me nježno
šapni mi tiho
tjelo nek drhti
tvoj sam do smrti.

Vrelih usana mojih
svojim ugasi žeđ
prstima mrsi mi kose
snovi me slatki nose.

Tjela dok drhte naša
u očima blistav je sjaj
nježno me stisni ka,sebi
vreli mi cjelov daj.



[You must be registered and logged in to see this image.]

Predivno.....Krupljanka :fhgdfgvgdhr: :441684:

TVOJA ME LJUBAV MILUJE


Poput nežnoga cveta,
Ukras si života moga,
Za mene si centar sveta,
Najlepši dar od Boga.

Poput prekrasne zore,
Svitanje ti si moje,
Poput izvorske vode,
sveže su usne tvoje.

Poput plavetnila mora,
Ljubav me tvoja smiruje,
poput laganog povetarca,
Tvoja me ljubav miluje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

..Tragovi..

Galeb mi salje tuzan krik

valovi me zovu,vjetar pjeva

more ti crta prekrasan lik

otisla si brzo,tiho

ostadose tragovi u pjesku

po njima idu neki drugi ljudi

da li se vole

vrijeme ce da sudi...[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne odlazimo jedno od drugoga
Zafaliće nam neke reči kada ostanemo sami.

Zato, ne odlazimo jedno od drugoga
Jer odavno smo razumeli naše reči i misli

Ne odlazimo jedno od drugoga
Samo tako ostaćemo zajedno u slobodi
Kada se najviše voli i razume...

By: M



---------------------------------------------------------------------------

Ne pustaj me u snove
Necu da znam kako si kupovao ljubav
gde si trazio sebe
u kojim vrtovima su te nalazili
bez secanja o prethodnom danu

Ne pokazuj mi oziljke
nastale tudjim dodirom
i slabosti ogrezle u kajanju
Zadrzi za sebe poraze
i propale investicije

Pokazi mi samo bele zube
nezasite gladi
i otvori vrata kod drugog
nestrpljivog kucanja

Namesti scenu kao da znas
sta cu u njoj traziti
Stavi kulise i svetla
pod uglom koji baca senku
na tvoje lice
Ostalo prepusti meni

Vrati se na mesta nedovrsenog biznisa
Uvedi me u krugove poroka
isprati do ivice poznatog
i onda me ostavi samu

Ako te budem nasla na drugoj strani
ne podsecaj me na pocetak
nikada
Sledi uputstva
drzi me uz sebe
i obecaj
da mozes sve
Zar je to tesko?

Mislim na tebe neprekidno,
Misao moja radi ko generator
Pokreće u meni čudan osećaj
Da se ovako više ne sme.
Al' tome nije kraj, već početak
Ljubavne pesme, i to se tek sme

M.

-------------------------------------------------------------------------------------


Za mene te veče krije
zora bistrom rosom mije,
okupan u sunce suši
mirišeš u mojoj duši ...

Tvoj bi miris prepoznao mđju ruža trista
pio bih ti rosu s lista ,
tvoj bi miris prepoznao među ruža trista
nije svaka ruža ista ....

Leptir šapne svakom cvetu
najlepši si ti na svetu ,
oko svakog cveta kruži
al' zaspi na svojoj ruži ...

Ružo moja , željo moja
al' mirišu nedra tvoja
mnoge ruže svesne nisu
lepota je u mirisu .... !

**** Z. Kalezić ****

Ljubavna pesma

Autor: Jovan Dučić
Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Ko to prokle obale
da večito gledaju proticanje.

JEDNOJ PROLAZNICI


Ulica je zaglušna vrištala oko mene
Duga , tanka , u crnini , veličanstvo bola,
Prošla je neka žena , a ruka joj ohola,
Pridizaše , njihaše skutove svoje :

Hitra , otmjena , s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah , u grču osobenjaka ,
Njenim okom , olovnim nebom olujnog znaka
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja ? A zatim noć -Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti!

Drugdje , daleko ! Prekasno! Možda nikad više !
Jer ne znaš kuda ću , ne znam kuda si nestala
Ti koju sam mogao voljeti , ti što si to znala .

Šarl Bodler

Čovjek sam, i ništa ne znam.
Možda bih ti više mogao reći
Da sam svjetlo što se gnijezdi
U očima tvojim
Jer da sam i jelen, i jasen u planini
Zbog tebe bih sišao među ljude
Zbog tebe bih poželio imati ovo tijelo
Koje sve manje nosim na teret
Dobro je što nisam niknuo
U nekom poljupcu prije,
Ili poslije tvoga daha.
Dobro je što sam se zadesio
U istom svijetu sa tobom.
Ovaj kratki izlet na zemlji
U meni već prerasta
U jedno sveopće viđenje s tobom
Ma gdje bila na svijetu
Dobro je znati da jesi.
Krikom me moja roditeljka
K tebi donijela,
I krikom ću nebo prepoloviti
Kad se budem otkidao od očiju tvojih

Enes Kišević

Zagrli Me*

Ne trebaš mi ništa reći,
svoju prošlost, svoje ime...
Ako će ti biti lakše,
zagrli me, zagrli me...

Uzeću te u naručje
da te čuvam usred zime,
grijaće te moje tijelo,
zagrli me, zagrli me...

Zagrli me oko vrata
oluja se diže,
ne može ti vjetar ništa,
ako priđes bliže,
ako priđes bliže...

Ukrao bih sreću za nas,
kupio bih, nemam čime,
jedino si moje blago,
zagrli me, zagrli me...

Ne trebaju tebi draga
ove pjesme, ove rime,
najviše je sto se može,
zagrli me, zagrli me...

Arsen Dedić

Volim te uvijek
I kad se budiš
I kad na licu šminke nemš
I kad si ljuta i kad se čudiš
I kad bez mene na ples se spremaš
Uvijek te volim
Hoću da znaš

Volim te ne znam kako da odolim
U svakom slučaju te volim
U svakom slučaju te volim
Volim te kada si blijeda i sjetna
I kada bore imaš na licu
Volim te kad si divlja i sretna
I kad u ruci držiš pticu
Kada ništa nećeš da mi daš

Volim te uvijek
I kada sanjaš
Kada ne pišeš mi kad te nema
Kada od mene stalno se sklanjaš
Volim te kad si posve njema
Kada šutiš poput ribe baš

Volim te ne znam kako da odolim
U svakom slučaju te volim
U svakom slučaju te volim

Volim te uvijek
Čak i tada
Kad ne volim te
Kad si sama
Kad večer pada iznad grada
Volim te kada se praviš dama
Kad ne voliš me kao sada
U tome i jest život naš
U svakom slučaju te volim
U svakom slučaju te volim

NE PITAJ KUDA SAM OTIŠAO

ne pitaj kuda sam otišao

gdje sam u kojem vlaku

prespavao svoje stanice

i koji mi je to snijeg u očima

bjelinom sjao

nad tvojim čelom

ne pitaj

ne lomi svoje srce u predvečerje

ne tuguj za mnom

šta sam ti ja mogao dati

skitnica

dijete tuge

ja koji sam za svojom zvijezdom

lutao i lomio nježnosti

ne pitaj stvarno

šta je samnom bilo

gdje me zora dočekuje

tko me ubija

i tko plače nijemim plačem

ne budi se sa mojim imenom na usni

tamo na sjeveru

bit će netko sličan meni

govorit će posljednje noćne vijesti

da sam možda mrtav

udarit će ptica kljunom na prozor

i ne misli suviše o meni

jer ćeš od tuge umrijeti

a ja to neću ni znati

Ana Karanovic


September 11 at 11:26am







Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kad u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kad me možda više neće biti

Da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubavi u kristalnim prozorima
plavim maglama

Da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir moga dlana
kad me više možda neće biti

A sve će biti kao prije
i ona rijeka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli

Da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dviju ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima.

U nepreglednom prostranstvu vremena
srešćemo se ,možda , nekad.
Nećeš me poznati.
Ni ja tebe.
Ne verujem u tako dugo sećanje.

Možda će se pojaviti iskra detinjstva
u tvome oku,
na mojoj kosi
i zaboravljena slika trepnuti za časak
pa iščeznuti u tamu zaborava.

Možda ćemo se samo pogledati
misleći pritom na svoje probleme
i nastaviti put u budućnost
da tražimo novo predskazanje.

Nećeš me poznati.
Ni ja tebe.
Ne verujem u tako dugo sećanje.

Lijepo,prelijepo,samo nastavi Sersei.Znaci stigao nam jos jedan pjesnik. [You must be registered and logged in to see this image.]

To je moj život

Autor: Juan Ramon JimenezTo je moj život, onaj odozgo,
onaj čistog povetarca,
onaj poslednje ptice,
život zlatnih vrhova u tami!

To je moja sloboda, mirisati ružu,
seći hladnu vodu ludom rukom,
ogoliti drvored,
uzimati suncu njegovu večnu svetlost! [You must be registered and logged in to see this image.]

Gavran

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oèi do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

Edgar Alan Po

IGRACKA VJETROVA

Pati bez suze,zivi bez psovke
I budi mirno nesretan.
Taste su suze,a jadikovke
Ublazit nece gorki san.

Podaj se pjanom vjetru zivota,
Pa nek te vije bilo kud.
Pusti,ko listak,nek te mota
U ludi polet,vihor lud.

Leti ko lisce sto vir ga vije,
Za let si duso stvorena.
Za zemlju nije,za pokoj nije
Cvijet sto nema korijena.

/Tin Ujevic

Tin Ujeviæ - Utjeha kose

Gledao sam te sinoæ. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeæa,
Na visokom odru, u agoniji svijeæa,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajuæi da su tamne oèi jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oèi, dah i ruke,
Sve što oèajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reèe: Miruj! U smrti se sniva.

Tin Ujeviæ - Odlazak

ODLAZAK


U slutnji, u èežnji daljine, daljine;
u srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Braèa, Imotskoga.

I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

da èujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.

SERENADA

Ja te volim jer si fantasta
Ko zuta luna i stara gitara,
Ko slatka njeznost slavujeve pjesme,
Sto majsko vecer bojom tuge sara.

Ja te volim jer si kao zvijezda
Visoko sama,i jer suze tvoje
Sto krisom places,ko kajanje truju
I more,budne,mucne noci moje.

Ja te volim jer si ljubav sama,
Iz koje nikoh Hrvatice draga
Ko Bogomajka s Kamenih vrata
Sto dusom sija kad preko praga
Grickog bruji mracni Angelus.

Ja te ljubim!Zasto?Ne znam.
Jer si mi draga duso,ko nada sto vara
Ko sjetne pjesme i sjene sto veze
Ta zuta luna i stara gitara.

/Antun G. Matos

Mirisna jabukova serenada…


Niz skaline s Marjana priko rive cu proc
Miljun zvizda s neba sja,lipa splitska je noc
Serenadu pivan ja u taj ponoćni ćas
Jesi li mi zaspala ili misliš na nas
Cvite moj na srcu vilo
Otvori prozor nešto mi se snilo
Cvite moj o zlato milo
Uz moje tilo lipše bi ti bilo
Pokraj starog Grgura đardin tone u san
Ispo’ grana lovora tići čekaju dan
Serenadu pivan ja u taj ponoćni ćas
Jesi li mi zaspala ili misliš na nas…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Znas koliko trebam tvoje
Velike tamne oci
Molim te ne budi samo
Draga nepoznata
Ne dopusti da se otimam
Za tobom
Ne trazi da pokazujem
Svo svoje umjece
Da se razmecem pamecu
Osjecajima izvrsnim
Dodirni me jednostavno
I zagrli...
Znas noci,
Da ja tebe ne mogu.

/K.Nikica

IZ KOJEG SI TI SVIJETA

Iz kojeg si ti svijeta
I kojeg cvijeta ime nosis?
Zasto nisi kao druge zene,
Koje prodju kao sjene?
Cija se imena ni ne pamte,
Ciji se poljupci zaborave
S prvim jutrom...
Iz koje si ti ljubavi?
Iz koje knjige?
Iz kojeg romana?
Kad mi tako bez ikakvog plana,
Bez namjere,
U srce ulazis,i godis,i bolis,
I noci mi pretvaras u dane...
Koja si ti zena,
Kad mi pola zivota u tebe stane,
Zbog tebe zalim sto vrijeme
Prebrzo ide,i sto su jeseni blize
I sto mi se suze prvi puta vide.
Jedino si s neba mogla doci,
Jer druge puteve sve poznam
A na njima sam sa drugima bio sam...
Iz kojeg si ti svijeta
Iz kojeg cvijeta miris nosis,
Da te volim
I nikad ne prebolim...

/Z.Krznaric

Kad mi srce otvrdne,sasusi se
Sidji k meni s pljuskom blagoslova.
Kad me milost zica napusti,
Pohodi me s prskom pjesme.
Kad se posvud uzrade
Nemirom i stropotom me svojim zatvore,
Dodji k meni s odmorom.
Gospodine moje tisine.
Kad se moje iznemoglo srce zguri u kutu zabacenom,
Razvali vrata,
Kralju moj,
I udji kao sto kralj ulazi.
Kao pozuda duh mi zaslijepi prahom i obmanom,
O presveti,vazda budni Boze
Dodji sa svojim svjetlom i grmljavinom.

PJESMO

Kako zadrzati dusu,da mi se
Ne dirne tvoje?Kako da se s njome vinem,
K drugim stvarima sto postoje?

Ah rado bi se skrio u tami,
Kraj izgubljenog neceg koje stoji
Na tihom,stranom mjestu nekom,
Koje ne treperi od dubina tvojih!

Al sve sto nas dirne,to nas slije,
Skupa kao gudalo sto dvije
Zice jednim glasom daje.

Gdje smo?
Na kojem glazbalu smo zvuci,
I koji nas to svirac drzi u ruci?

O slatka pjesmo!

/Velebit

Jesenja pjesma
Nepoznat Netko donio je Jesen
U Sjevernu Sobu.
O, sada,
kad sve je boja, berba i miris vina,
i kad se cuje pjesma Stvari i Zivina,
i kad mrtvaci vicu od ceznje u grobu,
Nepoznat Netko donio je Jesen
na srebrnom pladnju
u sobu
grozdje i kruske, jabuke i smokve.

A vani se puse suncanog soka lokve,
i cuje se kroz prozor
gdje u svili dana
pjeva negdje zena.

I cvrkucu ptice.

Krleza
1918

Sad je zima i magle se vuku
davno sve je pokrio snijeg
al' mene grije jedna topla slika
zbog koje spremna sam na bijeg

Jedan zvizduk i trzaj vagona
vlak vec klizi prugom na jug
u sebi cujem onu serenadu
na dugom putu ona mi je drug

Ref.
Serenada i mandoline
neka stvore romantike car oko nas
serenada i mandoline
u toploj noci uz njezan stih i moj glas

Serenada i mandoline
nek se cuju kroz cijelu noc samo za nas
serenada i mandoline
neka sviraju u srcu tvom mandoline

Nocu slusam labude juga
s njima lako krecemo san
a u snu sanjam opet njega
toplo more i plavi dan

Ref.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ja svoju kucu cigansku
nikad ne zakljucavam.
Drumom pored nje
mnogo ljudi promice
i opet mnogo ih
u nju navraca
jer vatru stalno odrzavam.
Retki su samo ostajali
duze no sto trazi kuca cergara.

Ja nikad namernika ne teram
i nikad ne zadrzavam.

Jednom pozele jednog
a taj je i od vetra
krilatiji bio.

SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoæan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i oèajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
sto sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

-O Bože, Bože, sjeti se
svih obeæanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle draèa u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamraèenom puèinom,

i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braæa koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja rijeèi
tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomaèa
i dužan sam je viknuti,
ili æu glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova !

O Bože, tek da dovrši
peèalno ovo lutanje
pod svodom koji ne èuje.

Jer meni treba moæna rijeè,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mraèan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je muèno biti slab,
jer mi je muèno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no muèno je, najmuènije
biti veæ star, a tako mlad !

1916. Tin Ujeviæ

Pjesacim dugom cestom

Pjesacim dugom cestom
Za rukav te hvatam ko sjena
Nemoj me mrzit, ne mogu brzo
Zaboravit stara vremena.

Pjesacim dugom cestom
I hvatam te za ramena
Ne preziri me, ne mogu brzo
zaboravit dobra vremena.

Si-King

Pred sudom

S kim sam zanijela, necu vam reci
Ma umrla ovoga trena.
Vi pljujte na pod: gledaj ti kurve-
A ipak sam cestita zena.

S kim se ljubim necu vam reci.
Drag mi je, divan je za me
Nosi li zlatan lanac o vratu
il samo sesir od slame.

Pa ako vec mora biti sramote
Ponijet cu sama sve jade.
Ja njega znam, on mene zna
A bog nas oboje znade.

Mira mi dajte, gospodine suce !
Jednako zupnice, i vi!
Dijete je moje i ostat ce moje
Od mojih ce ruku da zivi !

Prevod- Cesaric

SJAJ U TRAVI

Sada, kada ništa na svijetu
ne može vratiti dane prohujalog ljeta
naš sjaj u travi i blještavost svijeta,
ne treba tugovati, već tražiti snage
u onom što je ostalo i s tim živjeti.
Zaboravimo, ne radi nas,
ne radi zaborava,
zaboravimo da smo se voljeli,
da smo se svađali i da smo bili krivi.
Požurimo, s danima
i danima što ce doći,
požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.
Jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke biće prekratke,
a noge premorene da se vratiš.
Biće kasno,
možda ćemo se naći jedanput
na malom vrhu života
i neizrečene tajne htjeti
jedno drugome da kažemo
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled
biće sve što ćemo jedno drugome moći dati...
Zaboraviću oči
i neću posmatrati zvijezde
koje me na tebe neobično podsjećaju.
Ne boj se,
jednom ćeš se zaljubiti
al' ljubićeš zato što će te nešto
na toj ženi podsjećati na mene.
Ne otkrivaj svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam!
Život je borba - nastoj pobijediti.
Ali ako izgubiš - ne smijes tugovati.
Cilj života je ljubav - a ona traži žrtve.
Bio si moje veliko proljeće,
uspomena koja će dugo živjeti
u budućnosti, koje ću se sjećati...
Osjećaću tugu jer sam tebe voljela.
Biće to ironija tuge.
Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti svijeta.
Ostaće samo blijeda slika onoga sto je prošlo.

WILLIAM WORDSWORTH
BlackWoman is offline Reply With Quote

Sigurna smrt je, al sat njen nije,
zivot je kratak, ostaje ga malo
prijatan je oku, samo nije stalo
do njega dusi, kad hoce da mrije.

Svijet je slijep, a djela mu ruzna
potiskuje u kraj plemenite cine
zgruseno je svijetlo,s njim hrabrosti ine.
likuje lazno, istina je tuzna.

Sta li se, Boze, u cekanju zbiva,
oklijevanje je neprilicno za nas,
kida se nada, dusa smrtna biva.

Cemu si obecao to svijetlo u slavi,
kad nenadno smrt naidje na nas
i gde nas nadje tu nas zaustavi ?
*****
Michenangelo Buonarroti

pomozi mi da jacem kazem istinu u brk,
i da ne slazem nejaceg da bi zasluzio aplauz.

poduci me da volim ljude kao sto volim sebe,
i da mjerim sebe kao sto mjerim druge.

ne dozvoli da postanem gord ako uspijem,
niti razocaran ako ne uspijem,
nego me uvijek podsjeti da je neuspjeh iskustvo koje prethodi uspjehu.

poduci me da je tolerancija najaci stepen snage,
i da je osvetnicka zelja prava manifestacija slabosti.

ako ljudima nazao ucinim daj mi snage da se izvinim.
a kada ljudi meni nazao ucine, podari mi snage oprosta.

ako mi memorija oslabi, ucini da zaboravim ljudska zla meni nanesena,
i da ne zaboravim njihova dobra meni ucinjena.

ako te zaboravim boze, ne zaboravi ti mene.

cutim - a rijeci mi same nadolaze.
zelim - a niko mi nista ne daje
volim - a za ljubav ne dobijam nista.
razmisljam i mastam
cekam - a cekanje nema kraja.
ocekujem - a niko ne dolazi
gledam - a u ocima mi svjetlost dana
probudim se vidim da sam sama.

ISKRENA PESMA

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Milan Rakic

** ZBOGOM ***

Došlo je vreme
za oproštaj
Ono poslednje zbogom,
nakon čega
ostaje samo,
ispis tvog imena
na pukotini srca.

Pitam se
Šta si ti, zapravo, mislilo?
Da te neću spomenuti..
Da neću pisati,
za kraj!

A zadnje reči,
kao da ne postoje...
Gubim dah u njima,
odvajaju me
od života,
sećanja...

Poželim
da tvoje oči
nikada ne dodirnu
ovo pismo.
Jer samo tada,
ostaću rob laži
sto pune dušu
nadom za nas.

Beskrajnom željom,
za snom o ljubavi
koje nema...
i koje nikada nece biti...

NE VJERUJ...


Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Будим је због сунца које
објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између две битке
када небо није било више велики кавез за птице него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу
сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку.

Pesma za nas dvoje

Znam,
Mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
Mada se trazimo podjednako
Zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba mlati,
Vrbama vetar čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
Zasto se nismo sreli nikad?

Ili je već bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene došla.
Al’ ja,
U krčmu svratio, gorak.
A ona, Ne znajući prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
U žudnji ludoj,
Podjednakoj,
A za korak se mimoišli.

Da, mora biti da je tako...

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Molim te, poslusaj ono što ne kažem
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam sigurna
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da mi ne treba niko.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smirena, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrila
nonsalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi Ijubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene same,
od zatvora sto sam ga sama sagradila,
od prepreka sto ih sama tako bolno podizem.
To je jedino sto će me uveriti u ono u što ne mogu uveriti sama sebe,
da zaista nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usudujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti Ijubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem spolja
i uplasenim detetom unutra.
Tako pocinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono što ne kažem.
Sto bih volela da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.
Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati umjetne, lazne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskrena i spontana te biti ja,
ali mi ti moras pomoći.
Moras pruziti ruku
čak i kada se čini da je to posljednje sto želim.
Samo ti možeš iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan, nježan i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumjeti jer zaista brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me ozivis možeš udahnuti zivot u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti možeš srusiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.
Dugotrajno uvjerenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Sto mi blize prides
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome sto o covjeku kažu knjige,
ja sam često nerazumna.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je Ijubav jača od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobediti zidove
cvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitas?
Ja sam ona koju znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covek na koga naidjes
i ja sam svaka žena na koju naidjes.

Naša ljubav

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet … izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

Rade Drainac

Bez svega mogu,
bez ruku,bez nogu,
bez glave se osjecam
cak mnogo komotnije.
Ali bez srca,
bez srca ne mogu
tog malenog srca
svojeg i svacijeg...