Čitaj, oseti, uživaj i upamti.....

NEKO IPAK MORA


Neko ipak mora ostati u životu.
Bi nas mnogo u ovoj pustari, i svakome
na celu, vidno vec, kužna je biljka listala.
Izmišljasmo: uhode nas, izmišljasmo:
našim grlima prinose noževe.
I vec smjerasmo ubojstva.
Sad kunemo, upiruci racvastim prstima
u dvorove, u natrula visja, u nebeske arabeske
a ne dogada se ništa. Samo:
negdje, pobjegao iz naših srca,
umjesto nas, neko, dalek, pjeva.

Pustinja


Kane li mi ikad iz oka
samo jedna suza za tobom,
proklecu i sebe i tebe
cujes li
moj dragi!
Moje je oko pustinja
u njemu je oaza za tvoj odmor
presusila,davno.
Ranio si me
uzasno ,
do bola.
Ako ikad moje usne
samo ispuste krik tvog imena,
zatvoricu ih
i proglasiti se nemom,
zakljucacu se u svet tisine.
Pusticu korake na suncu,
otici u nepregledne daljine
i dok lutanje po zrncima moje proslosti,
i tvoje,moj dragi,
bude nanosilo bol,
odsjaj nasih svetlosti
pretocicu u senke.
I vecno zatvoriti taj krug.
Pustinja ,na suncu
usahle usne,
neizgovoreno ime,
nezavrsene recenice,
nepostojana ljubav
i zavrsen zivot.
Ako mi ikad iz oka
samo jedna suza krene,
za tobom,
iz dna njegovog,ostace
samo so,
koja ce te peci.....moj dragi.

I.M.M.

Andjele moj,jutrom se budim tobom na usnama
Pogledom uzalud trazim,cekam
Nadam se da cu te opet sresti
Na zlatnom mostu iznad tuge
Da ti kazem da u tebi mili moj
Vidim svoj pocetak i kraj
Mislim na crne oci tvoje
Sto mi dah daju da ziveti mogu
Za mene sjaje zvezde sjajne
Zelim ih videti,molim se...
Pitam se da li moze biti
Da ono sto je dvoje postane jedno
Prvim pogledom
Konacnom ljubaljvlju
Ili je varka sto dusa mi sluti
Varljiva opsjena,laz,prevara
Jedini moj,ja znam da moj nikada neces biti
Ipak,ti i ja smo jedno
Na neki nas uzvisen nacin
Gde pogled govori vise od reci
U meni te ima,to je istina
Sto poput otrova trujes mi dusu
I slatkim osmehom dajes mi nadu
Da bolje sutra za nas postoji
U nekom svetu nadanja

Tamničareva pesma

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojim nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih grudi izvajanih ljubavlju



Žak Prever

Odatle te poznajem


Voleo bih znati kako se
drveće u tvom dvorištu
ponašalo kad si se rodila,
da li je vazduh bio gust
i da li se spremala kiša.
Možda sam je bio mlado
drvo u tvom vrtu,
odatle te tako dobro poznajem.


Možda si se na mene pela
i plodovima mojim
lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.


Možda si mi prste sekla
i pravila male svirale,
možda si od mog lišća
niske nizala i u seni mi se
nad knjigu nadnosila,
za dugih leta mladosti,
odatle te tako dobro
poznajem.

Pero Zubac

Među pogledima
koji su do ruba puni poruge i zime
nismo znali sačuvati
malu škrinju
s našim rukovanjem,
nismo se tražili
pokraj predmeta
što postaju zli, ubojiti i opasni
i mrze naše tijelo,
zastali smo
da beznadne
i tako sumorne slike
objesimo na zidove
što izdaju
sudbinu ove bezimene priče,
dok vrijeme ljušti naslagu uspomena
i gradi maglu,
i gradi saonice,
kada je snijeg odavno zaboravljen,
i kada lavine donose nove brodove,
a onih starih
ima već previše
da bismo na svima mogli ploviti.

---

(Irena Vrkljan)

Pisi mi na zelenu adresu ljeta

Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka bude posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.

Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.

Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi .

Izet Sarajlic

Jedini recept da uspiješ je da vjeruješ u sebe.

'Vrijeme je da zaboraviš prošlost. Jednostavno je ostavi tamo gdje joj
je mjesto. I nije nemoguće. Sve postaje moguće kad dovoljno želiš. Samo
obriši stare poruke, pobacaj sve što te podsjeća

na ono što je prošlo, ne slušaj vaše pjesme. Čim se riješiš svega što
vraća uspomene, prošlost će se vratiti na svoje mjesto. Jer, zaboraviti
prošlost ne znači izbrisati je iz sjećanja, nego sjećati se bez bola.'


citati/stranica fb

Molitva

Uđi u moje oči
pre nego što ih sklopim
da te pod trepavicama čuvam.

Matija Bećković

Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu s tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

M. Antic

Samo bol je u životu siguran...
Sreću nosi neki poštar jako spor... Neka...
Samo ovu noć da izguram...
Sutra ću već naći dobar izgovor...

Dj.Balasevic

DOTAKLA BIH TE

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.

Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Mika Antic

U ovom svetu punom zla,
kao da si zalutala,
svuda raja grabljiva,
a ti nežna,ranjiva,
svakom želiš pomoæi,
al niko da te uoèi,
uzalud ti svaki trud,
pametan je ko je lud,
sve dobrote kloni se
i od svakog skloni se,
sa svim svojim dobrima,
biæeš hrana zlobnima.

Budi losa,budi zla,
budi gora i od ðavola,
na nikoga ne pazi,
sve pred sobom pogazi,
za dobro lošim uzvrati,
zbog nikog nikad ne pati,
nek ti tuðe žalosti
budu hrana radosti,
samo nemoj ljubavi,
nemoj biti anðeo,
anðeli su ranjivi
život bi te boleo.

Oseæanje nije nit,
da se kida,menja bit,
da u zrnu vremena
budeš sva promenjena.
Ono što ti je dao Bog
traje veka èitavog,
gde god da si,gde god gde si
to te èini kakvom jesi,
al pokušaj biti zla,
slika ovog vremena,
ako želiš voljena
da ne budeš ranjena,
od svih drugih gažena.

I ja sam bio kao ti
olièenje svetlosti,
verovo sam svakome,
a taj svako rani me.
Sve sam sreæom hranio,
al me svako ranio
i dugo sam patio
sve dobrotom platio,
život me je muèio,
da bi me nauèio
O kako bih sad voleo,
da ne budeš anðeo.

Лажем кад кажем да те не волим,
кад се у сваком трену,
барем за твоју сену
ја драгом Богу се молим.
Глупо би било,
о моје мило,
да лажно лажем тебе.
Ту нема дражи,
јер све те лажи
служе да лажем и себе.
И зато на крају,
нека сви знају,
не љути се, ја те молим,
нећу да лажем,
хоћу да признам,хоћу да кажем
да много те много волим.
Z.J...

Možda gospodin Grey ustraje na tome da su mu sve zaposlenice plavuše. Lijeno se zapitam je li to protuzakonito, kada se otvore vrata ureda i kroz njih iziđe visok, otmjeno odjeven, privlačan crnac, kratkih dredova. Nedvojbeno sam se pogrešno odjenula.

Okrene se i kroz vrata kaže: 'Golf ovaj tjedan, Grey?'

Nisam čula odgovor. Okrene se, ugleda me i nasmiješi se, a kutovi tamnih očiju malo mu se naboraju. Olivia poskoči i pozove dizalo. Čini se da je nevjerojatno dobra u skakanju sa stolca. Nervoznija je od mene!

'Uživajte u danu, moje dame', govori dok prolazi kroz klizna vrata.

'Gospodin Grey će vas sada primiti, gospođice Steele. Izvolite ući', kaže Plavuša Broj Dva. Prilično drhtavo ustanem, pokušavajući obuzdati živce. Uzmem ruksak i ostavim čašu vode pa krenem prema poluotvorenim vratima.

'Ne trebate kucati, samo uđite.' Ljubazno se smiješi.

Gurnem vrata i posrnem, spotaknuvši samu sebe, tako da sam naglavce uletjela u ured.

Dvostruko sranje! Ja i moje dvije lijeve! Stojim na sve četiri na ulazu u ured gospodina Greya i osjetim kako me nježno hvataju nečije ruke i pomažu mi da ustanem. Silno mi je neugodno; prokleta moja nespretnost. Moram se prisiliti da podignem pogled. Ajme, tako je mlad!

'Gospođice Kavanagh.' Kada sam se uspravila, prema meni ispruži ruku i primijetim da ima dugačke prste. 'Ja sam Christian Grey. Jeste li dobro? Želite li sjesti?'

Tako mlad – i privlačan. Vrlo privlačan. Visok je, odjeven u otmjeno, sivo odijelo, bijelu košulju i crnu kravatu. Kosa mu je razbarušena, boje tamnoga bakra, a oči sjajne i sive i prodorno me promatraju. Nekoliko trenutaka ne uspijevam progovoriti.

'Ovoga. Zapravo…', promucam. Ako ovaj tip ima više od trideset godina, ja sam avion. Ošamućena, ispružim ruku i rukujem se s njim.


'Pedeset nijansi sive'

U svakom trenutku vašeg života nudi vam se prilika da birate, ljubav ili strah.
Da hodate zemljom ili da se vinete u nebesa. Strah će vas provesti uskom stazom, obećavajući da će vas odvesti kuda želite.
Ljubav kaže: ''Raširi ruke i poleti sa mnom..."

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.

Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je
kao srce.

Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Pero Zubac

Odrezala sam kosu
spalila sam lice
oderala sam kozu
pretvorila sam se u izgoreo pejsaz
ali ti me prepoznajes.


Zbog tebe
odevala sam se u lice trave
i zaustavljala sene meseca
na svim oblicima tvog vrata,
zbog tebe
u ovoj polovini mog dana
rasprostirala sam vrtove reči,
koje pamtim od detinjstva,
kad su igre bile svečane
a kosa još mlada.
Nisam zaboravila korenje očiju
na obali onog drugog svetla,
što me doziva
mrežom svog glasa
i teskobom snega,
nisam stajala kraj reke ,
nisam gledala brodove,
koji odnose delove našeg tela,
nisam okusila ruže
na snopovima vetra..

Irena Vrkljan

Ne vidim te. Ali znam
da se nalaziš tu,
iza tankog zida
od kreča i opeke, i čula bi
moj glas, kad bih te zvao.
Ali neću te zvati.
Zvat ću te sutra,
kad te ne budem vidio,
kad budem sanjao
da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas
koji sam jučer uskratio.
Sutra... kad budeš
gore, iza tankog
zida vjetra,
nebesa i godina.
Salinas

Srescemo se opet, ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javices se meni -
mozda kad u dusi bolno zastudeni,
i u srcu pocne prvi sneg da pada.
Na usnama nasim poniknuti nece
ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
sto ne osta vise od negdasnjih snova
ni kaplja gorcine, ni trenutak srece.
Ali starom strascu pogledam li u te
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer sto srce hoce to je njegov deo -
uvek novi deo od nove minute.
...(J.Dučić)

Kako da dusu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
nece je tvoje njihati dubine.
Al’ , ipak, sve sto dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

Molitva ljubavi

Kad me ispuniš
postajem svijetao iznutra
i, svijetleći, obasjavam prostor
u koji te unosim

Kad te nestane
odjednom potamnim

Tvoje useljavanje i iseljavanje
preobražava me
kao što mijene preobražavaju godine

Ako sam godina koja po tebi ima svoja doba
daj
u trenutku moga djela
ostani prisutna u meni

Tek tako bih
nestvaran za život
sjao
iz krute skamenjene prošlosti
u nedodirnute zrakama tvoje nježnosti
tamne ponore duša

Već naglas

Već naglas su te brezama recitovala moja predvečerja.
Već nista u mom životu nije bilo važno tako kao ti.
Već sve oko mene je bilo samo dio opšteg mita o tebi.
Već nijedan drvored kojim si prošla nije se zvao prosto drvored.
Već sve je znalo da ćeš doći.
S nebom plocnici već su se u život kladili da si tu negdje.
Budućnost je imala hiljadu imena i tek posljednje bilo je usamljenost.
Budućnost je već oponašala tvoje pokrete i tvoj hod.

Izet Sarajlic

" ... ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve. "


D.Maksimović

Žeđ

Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

Ivo Andrić

Očekivajući tvoj poziv,u moru ludila,sklopila
sam oči i zamislila tvoj lik. U desnoj ruci sam držala telefon i
očekivala drhtaj tog predmeta sa nadom da će na displeju par brojeva
ocrtati dobro poznati broj. Ponoć je prošla. Tačno osjećam treću godinu
kako polahko klizi niz moje dlanove i kako vrijeme prolazi pokraj mene.
Znam,nećeš nazvati,znam,nećeš se javiti niti na bilo koji način pokazati
kako pamtiš naše dane. Večeras jedino što osjećam od naših dana jeste
oštar miris hladnog oktobra..

' Daljina tako malo znači, kada se neko
voli.'' - Možda, ali opet znači. To je verovatno rekla neka budala, koja
ni ne zna kako je kada je neko daleko, nije pored tebe. Kada ne možeš
osjetiti njegov miris,dodir, ne možeš ga poljubiti, pogledati ga u oči,
ili se smejati zajedno s njim. Kada ne možete šetati zajedno i držati se
za ruke, ili se glupirati u nekom parku. Jednostavno ti fali, fali ti
sve to s tom osobom, a najviše, fali ti ona. Pa zato, daljina ne znači,
ona ubija.''

Srecan ti rodjendan sunce moje drago

Radosna se pjesma pjeva
veseli su nocas svi
tvoj rodjendan proslavljamo
nek' je sretan, ljubavi


Srecan ti rodjendan sunce moje drago
volim te, volim, ti si moje blago
neka ti cvjece u zivotu cvjeta
i srecna zivi mnogo, mnogo ljeta

Nek' je svakom puna casa
nazdravi nam sada ti
i da pjesmu rodjendansku
zapjevamo skupa svi


Sreca nek' te svuda prati
to je zelja sviju nas
da ti bude u zivotu
prepun srece svaki cas

JAKA POŽUDA
Poljubac tvoj vreli,
u meni sve treperi
požuda za tobom,
zaustavljam dah...
U mojoj glavi

varnice,
od toga dana
sva sam očarana...
Drhtim zbog
našeg susreta,
vrisak u meni,
tvoj poljubac
me smiruje
tvoja me ruka
nežno dodiruje...
Požuda jaka,
budi se u meni
gori telo
smiri ovu
vrelinu u meni...
Biljana Bebić Gajić

Uzalud je budim

Budim je

zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama

Zbog neba
razapetog između prstiju

Budim je zbog reči koje peku grlo

Volim je ušima....

Treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi...

Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde...

Zbog ljudi
koji bez čela i imena
prolaze ulicom

Zbog anonimnih reči
trgova
Budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova

Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom!

Moja ljubav
puna drugih
je deo zore koju budim

Budim je zbog zore
zbog ljubavi
zbog sebe

zbog drugih...

Budim je
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla:
neka me traži
i vidi
da me nema

Ta žena sa rukama deteta
koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim...

Uzalud
uzalud
uzalud...

Uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova

Uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim

Ti znaš
voda protiče
ali ne kaže ništa........

Uzalud je budim

Treba obećati
izgubljenom imenu
nečije lice
u pesku

Ako nije tako
odsecite mi ruke
i pretvorite me
u kamen!

Branko Miljković

Pablo Neruda


Kad umrem

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:

želim svjetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svježina,
da osjetim nježnost što izmijeni moji sudbinu.

Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.

Hoću da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje rascvjetana,

da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju

Pesma nad pesmama

“Na postelji svojoj nocu
trazih onoga koga ljubi dusa moja,
trazih ga, ali ga ne nadjoh.
Sada cu ustati, pa idem po gradu ,
po trgovima i po ulicama
trazicu onoga koga ljubi dusa moja.
Trazih ga , ali ga ne nadjoh.
Nadjose me strazari, koji obilaze po gradu.
Vidjeste li onoga koga ljubi dusa moja?
Malo ih zaminuh, i nadjoh onoga
koga ljubi dusa moja; i uhvatih ga,
i necu ga pustiti dokle ga ne odvedem
u kucu matere svoje
i u loznicu roditeljke svoje.
Zaklinjem vas, kceri Jerusalimske,
srnama i kosutama poljskim,
ne budite ljubavi moje,
ne budite je, dok joj ne bude volja.”

Lagano umirem u tvome sjecanju

negdje u meni rane duboke
izmedu prsta lete godine
bila si moja ljubav jedina
pod blatnim nebom crvena jabuka
bila si moja ljubav jedina
pod blatnim nebom crvena jabuka

lagano umirem u tvome sjecanju
topim se, nestajem, ko snijeg u proljecu

visoko gore iznad prozora
plavih od kiša moga sjecanja
u ponor svjetla kaplju zvijezdice
tako cu i ja, draga, bez tebe
u ponor svjetla kaplju zvijezdice
tako cu i ja, draga, bez tebe

lagano umirem u tvome sjecanju
topim se, nestajem, ko snijeg u proljecu

lagano umirem u tvome sjecanju
topim se, nestajem, ko snijeg u proljecu

lagano umirem u tvome sjecanju
topim se, nestajem, ko snijeg u proljecu

Ne mozes me stici vise nikada... ne zato sto
mi korak ne budes mogao pratiti, nego zato sto ti ovo ludo srce vise
nikada nece pokazati prohodne staze koje vode do mene ... Uzalud sve...
jednom je i ono moralo da kaze Ne!