Čitaj, oseti, uživaj i upamti.....

ISKRENA PESMA

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Milan Rakic

** ZBOGOM ***

Došlo je vreme
za oproštaj
Ono poslednje zbogom,
nakon čega
ostaje samo,
ispis tvog imena
na pukotini srca.

Pitam se
Šta si ti, zapravo, mislilo?
Da te neću spomenuti..
Da neću pisati,
za kraj!

A zadnje reči,
kao da ne postoje...
Gubim dah u njima,
odvajaju me
od života,
sećanja...

Poželim
da tvoje oči
nikada ne dodirnu
ovo pismo.
Jer samo tada,
ostaću rob laži
sto pune dušu
nadom za nas.

Beskrajnom željom,
za snom o ljubavi
koje nema...
i koje nikada nece biti...

NE VJERUJ...


Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Будим је због сунца које
објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између две битке
када небо није било више велики кавез за птице него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу
сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку.

Pesma za nas dvoje

Znam,
Mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
Mada se trazimo podjednako
Zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba mlati,
Vrbama vetar čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
Zasto se nismo sreli nikad?

Ili je već bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene došla.
Al’ ja,
U krčmu svratio, gorak.
A ona, Ne znajući prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
U žudnji ludoj,
Podjednakoj,
A za korak se mimoišli.

Da, mora biti da je tako...

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Molim te, poslusaj ono što ne kažem
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam sigurna
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da mi ne treba niko.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smirena, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.
Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrila
nonsalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi Ijubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene same,
od zatvora sto sam ga sama sagradila,
od prepreka sto ih sama tako bolno podizem.
To je jedino sto će me uveriti u ono u što ne mogu uveriti sama sebe,
da zaista nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usudujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti Ijubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem spolja
i uplasenim detetom unutra.
Tako pocinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono što ne kažem.
Sto bih volela da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.
Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati umjetne, lazne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskrena i spontana te biti ja,
ali mi ti moras pomoći.
Moras pruziti ruku
čak i kada se čini da je to posljednje sto želim.
Samo ti možeš iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan, nježan i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumjeti jer zaista brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me ozivis možeš udahnuti zivot u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti možeš srusiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.
Dugotrajno uvjerenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Sto mi blize prides
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome sto o covjeku kažu knjige,
ja sam često nerazumna.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je Ijubav jača od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobediti zidove
cvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitas?
Ja sam ona koju znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covek na koga naidjes
i ja sam svaka žena na koju naidjes.

Naša ljubav

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet … izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

Rade Drainac

Bez svega mogu,
bez ruku,bez nogu,
bez glave se osjecam
cak mnogo komotnije.
Ali bez srca,
bez srca ne mogu
tog malenog srca
svojeg i svacijeg...

Mozda Spava
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

..СРЦЕ

Моје тамно срце, то је део свега-
Са звездама трепти, хуји с ветровима;
И онда кад стоји безгласно међ свима,
Један громки ехо ћути у дну њега.

На обали морској моје срце има
Жамор неког вала штоп вечити плине;
Што чува свег мора звуке и горчине,
И сву хуку давно нестанулих плима.

У залазак звезда изнад тамног хума,
Кроз сен поју птице у дубокој сени;
А безброј се гнезда одзивљу у мени,
И трагични одјек замркнулих шума...

И то звучно срце када једном заспе,
Свој бол откуцавши силним ритмом свега,
Неће бити страшног престанка за њега:
У звук и светлост све ће да се распе.

Увек заљубљено у вечност док брује
Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...
И кад очарано куцне срце неко,
То је моје срце што се опет чује...

PROLECNA PESMA


Osecam veceras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kao srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako cezne za svim sto bi zivot mog'o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo;
tako su velike ceznje mu i nade.
Osecam, da dosad sve je bilo sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni',
da bih srce mogla poklanajti svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Desanka M.

PREDOSECANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleca dusu mi opi,
opi, pa zudno udisah zrak.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svez i mek.
cinjase mi se vec davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag na snegu belom;
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je cas rumen, cas setan, bled,
kad sretno se i tuzno u isti mah.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.

Ako možeš ...

RADJARD KIPLING


Ako možeš da vidiš
uništeno delo svoga života
i bez ijedne reči da ga ponovo gradiš,
ili bez uzdaha i protesta podneseš
gubitak onoga što si dugo tekao, ako možeš
da budeš zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako možeš da budeš jak, a da ipak ostaneš
nežan, da ne mrziš one koji Tebe mrze,
a da se ipak boriš i braniš, ako možeš
da slušaš kako tvoje reči izvrću nevaljalci
da razdraže glupake, i da čuješ kako luda usta
o tebi lažu, a da sam ne kažeš ni jednu laž,
ako možeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi,
ako možeš da budeš skroman iako
si savetodavac kraljeva, ako možeš da voliš
svoje prijatelje kao braću a da Ti ni jedan
ne bude sve i svja, ako znaš
da razmišljaš, da posmatraš i upoznaješ,
a da nikad ne postaneš sumnjivac i rušilac,
ako znaš da sanjariš, a da ti san ne bude
gospodar, da misliš, a da ne budeš samo
maštalo, ako možeš da budeš čvrst, ali nikad
divalj, ako možeš da budeš dobar, ako možeš
da budeš pametan, a da nisi čistunac
i sitničar, ako možeš da prihvatiš poraz
posle pobede i da te dve varke podjednako
primaš, ako možeš da sačuvaš hrabrost
i glavu kada je svi ostali izgube, tada će
kraljevi, bogovi, Sreća i Pobeda biti Tvoji
poslušni robovi, i ono što vredi više nego svi
kraljevi i sve slave - bićeš Čovek,
sine moj.

Da li znate zemlju s granicom bez kraja
Gde stanuje duga i zivot proleca?
Noci gde ne bese vec tolko stoleca?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cvece mirise,
Cije vreme nema buducnost ni sate,
Gde su venci, boje - da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema vise?

Kao uzdah bola, kao sreca ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noc i jedan vetar... I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A vec u toj zemlji gde je bilo cvece,
Zivela je ona, i mladost, i duga;
A vec u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen krece.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
Noc i vetar bio, i duvao jako,
Pa cvece i mladost umrli polako...
Posle jesen dosla na sranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveca i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve sto je bila njena vasiona.

I u toj grobnici mladosti i cveca
Disala je ona jos lepotom svojom
U jesenjoj noci, u noci sa kojom
Grlila je zivot svih mrtvih proleca.

Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oci dana,
Njene oci cveca, sred zivih obmana,
U jeseni tuznoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez zivota
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto crvi - mrtvo cvece, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.

Sedmogodisnji pesnici

I Majka, sklopivsi svesku zadataka,
Gordo bi otisla ne videc decaka,
Cije krupno celo i oci mu plave
Kazu da mu dusu sva gadjenja dave.

Citav dan je bio razuman i vesto
Pokoran, a ipak, bockase ga nesto,
Dvolicnost je htela malo da izviri
U mraku hodnika, gde se memla siri,

Voleo je da se isplazi, podboci,
Dok mu iskre teko pred sklopljene oci.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepenistu, jeco bi zbog sena

U zatonu dana sto visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, ceznja nova
Odvela u nuznik, gde svezina piri,
Da, zamisljen, miran, nozdrve rasiri.

Kada bi u basti sto je mirisala,
Iza kuce, zimi, mesecina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oci zvao prividjenja,

Sluso kako gmize sugavo rastinje.
Igro se, sazaljiv, s decom sirotinje,
Koja, bolesljivo, bezbojnih ociju,
Mrsave i blatne prste svoje kriju

U dronjke sto sire vonj na srackalicu
- I zbore s ljupkoscu kretena na licu!
Kada bi, zatecen u tom sazaljenju,
Uplasio majku, u iznenadjenju

Njenom, on hvatase neznosti najdraze.
A ona imase plav pogled - sto laze!
Sa sedam godina piso je romane
O pustinji punoj slobode neznane,

O sumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otkrio bi u novinskoj slici
Smejanje Spanjolke il Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,

- U osmoj godini - zustru, crnooku
Kcer komsije sreo, ona bi u skoku
Na ledja mu pala, tresuc pletenicu;
On joj je u cosku grizao zadnjicu,

Jer gacice nije nikada obukla.
A kad bi ga sakom i petom istukla,
U sobi je diso miris koze njene.
Bojao se nedelje, zimske, natustene,

Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim ce Bibliju da cita;
Nocu bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne bese, nego crni ljudi

Sto u sumrak s posla u predgradja stizu,
Kada dobosare sto galamu dizu,
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjo je livade s talasima sjaja,

I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve sto uzlece, sto se mice, valja!
A sto je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smracenom kutku, punom vlage,

Sakriven u sobu, plavu i golemu,
Citao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih suma, neba sto se zuti,
Zvezdanih stabala sa cvecem od puti,

Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
I dok on, lezeci na carsavu belom,
Predoseca jedro svojom dusom celom!

Rimbaud

Zavodnik

Pred mnogim sam vratima čekao
i na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
Htedoh da zavedem mnoge lepe žene...
I uvek kada su se jedna usta predavala,
kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena
iluzija u grob je odlazila.
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strasno moljah,
duge noći koje grozničavo isčekivah,
na kraju behu moji - kao zgažen cvet,
bez mirisa, nestala bi lepota.
Iz mnogih postelja ustajao sam tužan
kad od žudnje je postajala navika.
Bežeći od užitka tražio sam san,
opet novu želju i svoju samoću!
Taj užitak moje je prokletstvo
jer srećnim me ne čini,
jer svaki san o njoj stvarnost uništava!
Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem...
Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju!
Opčini me, muči me. Nikad ne reci Da!

Sve je odvec tuzno

Sve je odvec tuzno
da bi bilo ruzno,
i to sto smo slabi
i lako ranjivi,
i to sto smo tako
nesigurno zivi,
i to lisje
koje
padat ne prestaje...

Sve je to lijepo,
pa kakvo je da je,
jer drugo nam
nista
ne ostaje.

DJEVOJCI IZ DJETINJSTVA

Utkali su se u zlatan rub oblaka,
trepere u lišću, u perju ptičijih krila,
daleki oni dani kad si bila
moj prvi nemir i žudni san djecaka.

Pa mi i sada, u ove pozne čase,
još sjaji davni osmjeh tvoga lica.
kao što danju gori sijalica
koju su zaboravili da ugase.

Kari Sabanovi

Sjecanje me lakom tugom mori
vece slazi i mirise lipa.
Kroz sumrak se cuje kolska skripa,
-s puta idu kari Sabanovi.

Mi u susret otrcimo k njima,
a kari nas vrate srecne kuci
i sivom nas dzadom truckajuci
o predjenim sapcu drumovima...

Mili dani,moji sni nestali,
kao da ste svi u jutro neko
na kare se kradom ukrcali
i otisli od mene daleko.

Zalud uho sad zvukove lovi,
zalud oko daljinama pipa
davno vise ne cuje se skripa niti idu kari Sabanovi.

BALADA
Od svih si devojaka bila tiša
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša,
Tako krvnički ko čuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.

M.Beckovic

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

Ikona
Vidim li koju zenu
tebi da lici:
u kaputu pepeljastom i belom sesiru
desava se na ulici da zastanem.

I mada znam
odavno vec da trunes,
pomislim:mozda si ti...

Inace,ti znas:
u boga nismo verovali
ni ja ni ti.
I zaista nema to sa njime veze
sto zelim
pred slikom tvojom
kandilo da palim.

PONOĆ MENE



Zaspati ili umreti…

Ili se pretvoriti u suncokret…

Da li je ona ikada i bila…

Ali otkud njen lik naslućen u vazduhu čim pogledam…



Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle njene smrti.

Ja sam ih pokretao i nisam razlikovao

Da li imaju vezu kakvu još sa kosom njenom,

Ili sa očima,

Ili sa haljinom novom stojoj kupih.



Tako sam retko uzimao i za nju i za se.

Tako često smo se svlačili kao vedar dan.

I čini mi se da nema mesta na svetu

Gde nismo zajedno bili.



Mrtva si, a tebe nema.



Zašto mi ne dođes…

Ta znaš li kako si obećala

Češće da ćeš se meni javljati…



Možda ti i kucaš uporno na vid mi,

Možda su oči moje nesposobne da te vide.

Osećam lobanja cela tobom da mi je ispunjena.



Voskresni!

Voskresni ili sebw ili barem oči moje…



Sluh mi je već malo savršeniji:

Zovneš li me

Osetim i dah tvoj i miris predsmrtni,

Tamo gde se nadao ne bih,

I srce mi je još sposobnije

Za otkucavanje tajnih znakova duha,

Duha ili druge materije.



Ovo čini da noću kadkad moram zatvoriti vrata od sobe,

I osećam da ležiš povrh zelenih suncokreta,

U zelenoj košulji

Prevrnutim očima.



Al mi još došla nisi,

I beše kao ravnodušna

Prema strahu mom što svaka stvar beše zagrobno živa.



Mučiš se dugio u toj noći,

Jedan mi čovek, seljački odeven, ispriča,

U gužvi dima i ljudi po jednom nepoznatom podrumu,

Da ima neko što dodir naš sprečava,

I što do mene nisi doputovala.

Poverih tome sumnjivom prijatelju zaveru svoju

Da tog ću duha polako ubiti iz puske,

Što smeta našem sporazumevanju.



Pobediću ga, mislim, grobom tvojim,

likom i kosom crnom tvojom,

I cvetom sasušenim koji beše oko tvoje glave

na odru kad u nedra ti priložih sliku svoju,

A cvet se prihvati rukava mog:

To ti mi kao uzdarje vrati.



Pomozi mi, pomozi:

Vidnija budi kad u ma koju sobu uđeš.



Bar sad ne brinem brige sirotinjske,

Jadnice moja!

Celog dana onog dana uzalud tražih pare,

I kad ti dođoh - mrtvoj ti dođoh…

Velika patnice moja,

Krvavo te pozdravljam.

Trenutak samo - Horhe Luis Borhes


Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svoga života: imao sam,
jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.

Ko sam?
Sta sam?

Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
zivio sam usput,ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,
zato sto sam mnoge ljubio,boleciv,
zato usput,ko sto palim cigarete,
govorim i sapcem zaljubljene reci.

"Draga moja","mila","znaj,doveka"
a u dusi vazda ista pustos zraci;
ako dirnes strast u covekovu bicu
istine,bez sumnje,nikad neces naci.

Zato moja dusa ne zna sto je jeza
odbijenih zelja ,neshvacene tuge.
Ti si ,moja gipka,lakonoga brezo,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako trazec neku srodnu dusu,
vezan protiv zelje,utonem u seti,
nikad necu da te ljubomorom gusim,
nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam?
Sta sam?
Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomi mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Žak Prever - Obletao je oko mene

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.

HALJINA MODRA I PLAVE OCI
S.Jesenjin

Haljina modra i plave oci.
Lagao sam dragoj jedne noci.

Draga pitala:"Mecava vije?
Spremit cu postelju, pec se grije."

Odgovorih dragoj:"Netko sa visine
cvjetovima bijelim pokriva daljine.

Postelju spremi pec se grije,
bez tebe u srcu mecava vije."

POSLE LJUBAVI
M.Antic

Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristanista
i mosta,
niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.
Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukrocenom cvrku na temenu
za koji su me vecito cupkali
oni sto sede iza nas.
Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina.
Kazu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kazu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera,
i svi su smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su sareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada vise,
nikada vise,
necemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo
necega vrlo vaznog,
necega toliko ogromno vaznog
cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti.

Konstantin Simonov - Čekaj me

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

Radjard Kipling
Ako mozes

Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to;
Ako mozes da verujes sebi kad svi u tebe sumnjaju
i sam pridodajes njihovim sumnjama;
Ako mozes da cekas a da ti ne dosadi cekanje,
ili,ako si prevaren - da sam ne varas,
ili,ako si omrznut - da sam ne mrzis,
a da pritom ne izgledas predobar ili premudar;

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako mozes da mastas a da ti mastanje ne bude cilj,
Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom
i smatras te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako mozes da podneses da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmtras propast onoga cemu si posvetio sav zivot
i da,pogrbljen,s dotrajalim alatom opet novo stvaras;

Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive
da te sluze dugo iako si ih nemilice trosio,
i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi
sem volje koja ti dovikuje:"Istraj!"

Ako mozes da razgovaras sa nizima od sebe
i ne istaknes svoju superiornost,
ili da u drustvu s visima od sebe -
sacuvas svoje dostojanstvo;

Ako mozes da ispunis jedan nezaboravni minut
sadrzajem koji traje sezdeset sekundi -
tvoja je zemlja i sve sto je na njoj,
i,iznad svega,bices covek,sine moj!

Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreces prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi... i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me volis,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuskanca,
I onaj nas poljubac na kisi
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...

I kada ti kazem da zaboravis,
Kazem ti to zato sto te volim
Kazem ti to bez gorcine,

Otvori oci ljubavi,
Nasim gradom prosli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.

Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmijesi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je vec dragana, hocu da kazem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako,

I znam da mozda i boli, ...ali pokusaj,
Molim te,.. pokusaj... zaboravi!

I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreces prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi... i zaboravi.

MOJA LJUBAV -aleksa santic

Ovdje sam ljubav sahranio svoju -
U ovo more plavo i prozirno,
Gdje skoljke leze. Ona sada mirno
Pociva na dnu... U tihu pokoju

Granama svojim ljube je i grle
Korali rudi... Njezin se grob svagda
Preliva sjajem cistoga smaragda,
I sumi glasom ceznje neumrle.

Gle zraci jutra kako njojzi rone!
I svaki drsce, prodire i tone,
I rasipa se k'o rubin, k'o duga...

Dok ovdje gori, vise njena groba,
Trepti i kruzi bono, svako doba,
Sam jedan crni leptir - moja tuga.

LJUBIM LI TE? - aleksa santic


Ljubim li te, il' su glasi
Pjesme moje pusta varka?
Ja te ljubim, srpsko cedo,
Iz ljubavi ognja zarka.

Zori, kada jutrom svice
I purpurni plast svoj siri;
Lahoricu, kad nestasno
Kroz rucice male piri;

Zvjezdicama, tihom noci
Kad pojezde u visini;
Slavujicu, kada sjetan
Prizeljkuje u tisini;

Potocicu, bistrom vrelu,
Neka gorom, doljom glasi;
Cistoj rosi, sto krunicu
Mirisljavog cvijeca krasi;

I tisici, kad pjevusi
Vijuci se lakim letom; -
Svemu velim da te ljubim
Vjerne duse vatrom svetom

Onaj sam kog volim


Mislim na tebe
Da bih znao ko sam,
Da te zaboravim
Ne bih znao gde sam.

Znam da sam tamo
Gde za tobom čeznem
Držim te na umu
Da se ne izgubim.

Onaj sam kog volim
Taj sam koga ljubim.

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strascu tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da dusa moja bude sita.
-Kada pomislim, draga, da ce doci vreme
Kad za mene nece postojati zene,
Kad ce cula moja redom da zaneme,
I strasti da prodju kao dim i pena,
A da ce, jos uvek, pokraj mene svuda
Biti mesecine pod kojom se zudi,
I mladih srdaca sto stvaraju cuda,
I zena sto vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogodjenom zrnom posred cela
Sto u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim

Haljina modra - S.Jesenjin

Haljina modra i plave oči,
Lagao sam dragoj jedne noći.

Draga me pitala:" Mećava vije?
Spremit ću postelju, peć da se grije."

Odgovorih dragoj: "Netko sa visine
cvjetovima bijelim prekriva daljine.

Postelju spremi, peć da se grije,
bez tebe u srcu mećava vije."

PABLO NERUDA - Ove noći


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati na primjer: "Noć je puna zvijezda,
trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene voljela.
U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Voljela me je, a katkada sam i ja nju volio.
Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osjećaj da sam je izgubio.

Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvjezdovita i ona nije uz mene.

I to je sve.U daljini netko pjeva. U daljini.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je želi približiti moj je pogled traži.
Moje srce je traži, a ona nije uz mene.

Ista noć odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.

Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi posljednji koje za nju pišem.
__________________

BUNTOVNIK

Gnjevni Anđeo k'o orao doleti,
Zgrabi punu šaku kose nevjernika,
Strese ga i reče: “Pravila se sjeti!
Tvoj sam Anđeo i mač tvog zakonika!"

Znaj, ljubiti treba i to drage volje,
Siromašnog, zlobnog, grbavog i glupog,
Da možeš Isusu kada siđe dolje,
Prostrti sag od svog milosrđa skupog.

To je ljubav! Ako ti se umor javi,
Zagrij svoje srce na Nebeskoj slavi;
Tako ćeš spoznati pravu, trajnu sreću!”

Anđeo što ljubi i kažnjava htijenjem,
Gigantskim šakama prijeti izopćenjem,
A prokletnik opet odgovara: « Neću».

Charles Bauidelaire

Nasmijano srce

tvoj zivot je tvoj zivot.
ne daj da utone u bolesnu vlagu
pokornosti.
budi na oprezu
uvijek postoje izlazi.
negdje ima svijetla.
mozda nema mnogo svijetla, ali
bolje i to nego
mrak.
budi na oprezu.
bogovi ce ti ponuditi
sanse.
spoznaj ih, ostvari ih.
ne mozes da pobijedis smrt, ali
mozes pobijediti smrt
u zivotu,
ponekad.
i sto cesce
to cinis
bice vise svijetla.
tvoj zivot je tvoj zivot.
znaj to dok ga
imas.
ti si cudo.
bogovi cekaju da uzivaju
u
tebi.

Sergej Jesenjin
SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA

Sve što živi ožiljak ima,
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ' svima
bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena,
međ' decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste -

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć' se raste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste! -

kada si poslednji put zeleo a da nisi pitao?
kada si poslednji put voleo a da razlog nisi imao?
kada si poslednji put ljubio a voljen nisi bio?
kada te neko trazio a ti odlazio?
kada te neko trazio a ti odlazio?
kada si poslednji put vajao a glina magla bila?
kada si sa nekim disao a ipak sam bio?
kada si nebo dotakao a stope ti u blatu bile?
....kada....?

NE BUDI DALEKO OD MENE

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.
Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casuu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.
Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vjede u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko
da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Pablo Neruda

Ona ide - Lord Džordž Bajron

Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote:
Svetlog, tamnog – njene oči daju
Sve nežnosti, i divote s njima,
Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il u skladu loknica, il prama
Što se spušta preko njenog lica,
Preko čela, gde čedne, spokojne
Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava
Srećni osmeh večite vedrine;
Gde dobrotom svakog očarava
Mirni odsjaj večite vrline,
Na tome se divnom licu čita

Čeznem da ti kažem najdublje riječi


Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

Al' je djavo, ali su madjije,
ali nesto teze od oboje?
Kad je vidju da se smije mlada,
svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
no me djavo jednu vecer nagna,
u kolibu nocih Milonjica.
Kad pred zoru, i noc je mjesecna,
vatra gori nasred sjenokosa,
a ona ti od nekuda dodje;
ukraj vatre sjede da se grije.
Cuje da svak spava u kolibe.
Tada ona vjenac rasplete,
pade kosa do nize pojasa;
poce kosu niz prsa cesljati,
a tankijem glasom naricati,
kako slavlja sa dubove grane.
Tuzi mlada djevera Andriju,
mila sina Milonjica Bana,
koji mu je lanih poginuo
od Turakah u Dugu krvavu.
Pa se snahi ne dao ostrici:
zalije mu snahin v' jenac bilo
nego glavu svog sina Andrije.
Tuzi mlada, za srce ujeda,
oci gore zivje od plamena,
celo joj je ljepse od mjeseca,-
i ja placem ka malo dijete.
Blago Andrij' dje je poginuo-
divne ga li oci oplakase,
divna li ga usta ozalise...

Da li znas kako se osjecam?
Da li znas kako je kad gutas suze,
neprestano,
a hoces da places i moras
al ne mozes,
jer suza nema, a stoje ti u grlu,
i guse te,
polako?...

Da li znas kako je kada hoces da vristis
a glasa nemas,
pa cutis,
dok ti tisina reze srce na listove
tanke, prozirne, bezbrojne?...

Da li znas kako je ka hoces da povredis,
da nestanes,
da zaboravis i pustis sve da ide,
a neces moci jer snage nemas
zato sto stalno vracas se du proslost,
proslu i bolnu?...

To znaci voleti izgubljeno.
To znaci biti ostavljen.
To znaci osecati kako ti srce puca
kao vrelo staklo pod petom,
osecati se kao ja
dok u tmini i kroz ocaj pises stihove
i stavljas tacku na kraj..

Da, bol...
Da li znas kako se osecam

Strah

i ne smem da priznam
da se plašim,
da umirem od straha, ustvari.

Odlaziš
i ne mogu te zaustaviti.
Moja ljubav nema tu snagu
iako bi mogla stenu razbiti,
kišu osušiti,
iako bi mogla život začeti!

Odlaziš,
sa mirisom moje kose na ruci.
I sve što ti večeras rekoh
dugo ćeš čuti u tami.

I sve što od mene ponese
još će ti drhtati u srcu,
ali će tvoja ruka zagrliti nju
i Mesečeva svetlost će obasjati
vaša tela u trenu istine.

Uzalud sve moje upućeno tebi
i želja moja da ti život
samo od sreće i snova
bude satkan.

Odlaziš
i ne osećaš koliko se plašim
da se nikada nećeš vratiti
da ti obrišem suzu u oku,
ispunim prazninu u srcu.

Da li se ikada okreneš
dok odlaziš?

Osetiš li dubinu moje patnje
i ovaj neopisivi strah
koji me razdire?

MI SMO SE SRELI



Mi smo se sreli na zvijezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vrijeme u
ovaj čas (čas svijetli kao cilj ) stoji za nama dalek, gotovo
beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli.

Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše.

O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvijezdi?

I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom
sjećanju da bijasmo nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvijezdi
što se zove Zemlja?

OPROŠTAJ S MAJKOM



Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti

i režu mi zjene izlomljene bore...

Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,

a ja čujem tihe, nježne razgovore.





Još jednom, majko, o još samo jednom

tople prste ti u kosu mi uroni,

da osjetim, majko, u tom jutru lednom

žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,





samo jednu riječ utjehe mi kaži,

pa sklopi oko što u beskraj zuri,

osjećam da taj pogled mene traži,

dok niz svelo lice zadnja suza curi.





O, ta bi suza htjela reći mnogo:

poljubac majke što se na put sprema,

i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."

nježnu ljubav majke koje više nema!

Secanja...


Secanje sto zelja pozove da prica
koliko je proslo nasmejanih lica,
a koliko suznih ociju od tuge,
dal` ih vredi pisati k`o pricu za druge.

Ili ih ko` uvek
prozivkom pozvati,
da se nekad proslost ko bumerang vrati.
Da svedoci istinu srece ili kraja,
plovidbe zivota,snaznih zaveslaja.

Tada se bas tesko zamislim i pitam ,
koga da pozovem ili da mu hitam.
U pohod na vreme prosloga zivota
ili da jos sacekam jos ovo sto osta.

I ma kakvo bilo to secanje moje,
Nemoze ga ugasiti, niti ono sto je.
Sakupljene slike sa zida zivota
ispricana mladost sto vec starost posta.

I svakim se danom zelja nova rodi,
zapisem na listu sto plovi po vodi,
da bar u trenutku kada kraja vidim
Secanjem ozivljenim u secanju zivim.

jutrnja izmaglica

Za tebe moja ljubavi

Otišao sam na trg ptica
I kupio sam ptica
za tebe
moja ljubavi

Otišao sam na trg cvijeća
I kupio sam cvijeća
za tebe
moja ljubavi

Otišao sam na trg gvožđa
I kupio sam okove
teške okove
za tebe
moja ljubavi

A zatim sam otišao na trg roblja
I tamo sam te tražio
Ali te nisam našao
Moja ljubavi


J. Prevert

Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I šapnuo mi reči nade.
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Ili kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše,
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...


Puškin

Naša pjesma

[You must be registered and logged in to see this image.]








Moje tijelo se stapa sa tvojim,
Kakav sklad te simfonije.
Tvoje biće se stapa sa mojim,
Sa zvucima naše melodije…

Nosiš me u čarobne visine,
Daješ mi dio sebe,
Vodiš me u dubinu tišine,
Tvoja sam, sada sam dio tebe…

Dok sanjam povjetarac i na njemu nas dvoje
U naručju tvom,
Snažno se privijam uz tijelo tvoje,
Vodi me, dragi, srcu svom…

Budiš me nježno usnama mekim
Rukama nježnim,
Dahom tvojim i očima sjetnim,
Čuvaj me, ljubavi, u noćima snježnim…

Ljubi me, voli me svakoga dana isto.
Daruj mi ono naše, najvrijednije.
Ljubi me, voli me cijelog života čisto.
Pružam ti sebe cijelu, najčednije…