Čitaj, oseti, uživaj i upamti.....

Uzalud je budim

Budim je

zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama

Zbog neba
razapetog između prstiju

Budim je zbog reči koje peku grlo

Volim je ušima....

Treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi...

Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde...

Zbog ljudi
koji bez čela i imena
prolaze ulicom

Zbog anonimnih reči
trgova
Budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova

Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom!

Moja ljubav
puna drugih
je deo zore koju budim

Budim je zbog zore
zbog ljubavi
zbog sebe

zbog drugih...

Budim je
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla:
neka me traži
i vidi
da me nema

Ta žena sa rukama deteta
koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim...

Uzalud
uzalud
uzalud...

Uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova

Uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim

Ti znaš
voda protiče
ali ne kaže ništa........

Uzalud je budim

Treba obećati
izgubljenom imenu
nečije lice
u pesku

Ako nije tako
odsecite mi ruke
i pretvorite me
u kamen!

Branko Miljković

Pablo Neruda


Kad umrem

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:

želim svjetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svježina,
da osjetim nježnost što izmijeni moji sudbinu.

Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.

Hoću da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje rascvjetana,

da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju

Pesma nad pesmama

“Na postelji svojoj nocu
trazih onoga koga ljubi dusa moja,
trazih ga, ali ga ne nadjoh.
Sada cu ustati, pa idem po gradu ,
po trgovima i po ulicama
trazicu onoga koga ljubi dusa moja.
Trazih ga , ali ga ne nadjoh.
Nadjose me strazari, koji obilaze po gradu.
Vidjeste li onoga koga ljubi dusa moja?
Malo ih zaminuh, i nadjoh onoga
koga ljubi dusa moja; i uhvatih ga,
i necu ga pustiti dokle ga ne odvedem
u kucu matere svoje
i u loznicu roditeljke svoje.
Zaklinjem vas, kceri Jerusalimske,
srnama i kosutama poljskim,
ne budite ljubavi moje,
ne budite je, dok joj ne bude volja.”

Lagano umirem u tvome sjecanju

negdje u meni rane duboke
izmedu prsta lete godine
bila si moja ljubav jedina
pod blatnim nebom crvena jabuka
bila si moja ljubav jedina
pod blatnim nebom crvena jabuka

lagano umirem u tvome sjecanju
topim se, nestajem, ko snijeg u proljecu

visoko gore iznad prozora
plavih od kiša moga sjecanja
u ponor svjetla kaplju zvijezdice
tako cu i ja, draga, bez tebe
u ponor svjetla kaplju zvijezdice
tako cu i ja, draga, bez tebe

lagano umirem u tvome sjecanju
topim se, nestajem, ko snijeg u proljecu

lagano umirem u tvome sjecanju
topim se, nestajem, ko snijeg u proljecu

lagano umirem u tvome sjecanju
topim se, nestajem, ko snijeg u proljecu

Ne mozes me stici vise nikada... ne zato sto
mi korak ne budes mogao pratiti, nego zato sto ti ovo ludo srce vise
nikada nece pokazati prohodne staze koje vode do mene ... Uzalud sve...
jednom je i ono moralo da kaze Ne!

Sve suze sveta sprala je kisa. Na kraju nisi ni siguran
da si uopste plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laz
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke srece.
I dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli skrece.
...a onda padne noc, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati nece mi dati da pratim trag - a znam:
sve je nista, slomicu kazaljke, vreme ce stati,
kosmos ce cekati! ...da samo umem da te vratim!!!
Trazim te, sanjam te pijanim ocima, u nocima, u tudjim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je nas?
Micem usnama bez glasa dok pada zaborava plast...
Cutim jer znam da znas. Uvek si znala i uvek znas! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na cemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paucinu vracam dane kad smo ti i ja jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to sto jesi, tu gde si ... sta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis a mrzis, kad mrzis a volis
i lomis se da izdrzis...
Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, mastanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... mozda jednom nadjes me, tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali sresces samo stranca, slucajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo vise od sebe.

MISLI ‘MUDRIH MISLI’

Ako ne kažeš ono što misliš, to što si prećutao – progoniće te.

Sve se u životu sabira, ništa se ne oduzima.

Kad jednom svi mi dostignemo veličine o kojima smo sanjali, tek tada ćemo shvatiti da je iznad nas još samo On.

Nauči da pravilno koristiš svoje vrijeme. Laž je da dan ima 24 sata!

Ako ne znaš kako da voliš sebe, nećeš znati ni kako da voliš druge.

Zahvalnost, ako je shvatiš, najljepša je stvar na svijetu.

Cinizam koji ne zna za granice, prelazi u zlobu.

Ako ne znaš biti zadovoljan sa onim što imaš, onda i ne zaslužuješ da imaš ono što želiš.

KADA SAM ZAISTA POČEO VOLJETI SEBE


Misli koje je za svoj 70. rođendan, 16. januara 1959. godine, Čarli Čaplin poklonio čovječanstvu.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove BITI VJERODOSTOJAN.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam koliko može biti uvrijedljivo kada pokušavam da natjeram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam žudjeti za nekim drugačijim životom i mogao sam vidjeti da je sve što me je okruživalo ustvari bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas, ja to zovem ZRELOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvijek na pravom mjestu, u pravo vrijeme i da se sve događa u tačno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem SAMOPOUZDANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vrijeme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim da radim i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTVANOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao „zdravi egoizam“, ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe prestao sam željeti da sam uvijek u pravu, tako sam manje griješio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada pak živim samo za ovaj trenutak u kojem se SVE dešava. Tako živim svakog dana i zovem to ISPUNJENJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboljeti. Ali čim sam počeo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocjenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA.

Nema potrebe da se plašimo svađá, suočavanjá niti bilo kakvih problema, jer i zvijezde se ponekad sudare pa i iz tog sudara nastane neki novi svijet. Danas, ja znam: TO SE ZOVE ŽIVOT.[You must be registered and logged in to see this image.]

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljuštim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Pero Zubac

..Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.

I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa.

Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad
namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana
noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one
zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima
odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj
ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo
se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda.
Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je
vrijeme i mnoge vode protekle....

Desanka Maksimovic

Umeces prepoznati senu moga dlana
u visokoj travi,
stope skorovljene po osojima
gde se grusalo moje detinjstvo.

Moje ce te lice presretati
u gradskim autobusima, u redovima za bioskope,
mojim ce glasom govoriti slucajni prolaznici,
a zalud ces se osvrtati.

U snu ce te pohoditi usna Svetog Jovana
iz kapele Brankaci,
moj vlazni dah ticace ti celo letnjih veceri,
sve sto sam bio znaces da je u stvarima
koje dodirujes,
decaci koje ljubis udvarace ti se mojimm cutanjima,
a zalud ces se osvrtati.

Sve ce me biti kako trule godine
i leta ces docekivati scaurena, puna polena,
isto bilje u polju, voda koja ne otice,
mladi drvoredi prekonoc ce nestajati s trotoara,
moji prijatelji nece se vracati sa putovanja,
Hrist ce prestati da zalazi u male bistroe
i da protura vesti o meni.

A ja cu gledati iz tvojih zenica
i pred ogledalom tebi ce se ciniti
da sam zaspao, da me nema.

Pero Zubac

Gdje si? Da l' se sjećaš ispod grana tije'
Kad gledasmo julsku noć i mjesec sjajni,
Kad nam t'jelo prože slatki oganj tajni
Pa dršćasmo dugo kao breze dvije?

SRCE

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada
nenadano i naglo javićeš se meni-
možda kad u duši bolno zastudeni,
i u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
ni prekor, ni hvala;niti tuga nova
što ne osta više od negdašnjih snova
ni kaplja gorčine,ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo-
uvek novi deo od nove minute.

Jovan Dučić

Posvecujem ti svoje oci, svoje usne, svoje zube.
Pesme? Sta ces od mojih pesama pisanih jer nisam znao cutati?
Sta ces od mojih pesama koje ne mogu da te ljube?
Tako je dobro sto nismo ni ptice, ni bogomoljci u predvecerje i sto nemamo krila vec ruke.
Posljednje sto nas ceka ne moze biti nasa smrt, jer zelje nase krvi negdje se moraju nastaviti.
Ti si zena, mala, ti si mala zena, i jedan besmrtni avgust donio te u moje balade.
Ostani s mojim Volim koje ce nadzivjeti sve moje tuzaljke, sve moje promejne.
Kraj mojih ociju ostani.
Nadzivjecemo sebe, ne samo u humci svojih grobova, jer znali smo, znali smo, njezni i oholi, bezeci od nozeva i granata ubiti u sebi andjele i opet ostati andjeli.
Buduci, potrazite nas nekad u nekom crvenom traganju, samo tela nasa lezace pod nemom zemljom, ali gazite tiho, da ne ranite nase usne.
I nase mrtve poglede da ne zgazite.

Izet Sarajlic

Ti si vecernji oblak koji bludi
nebom mojih snova.
Ceznjama ljubavi svoje
dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim beskonacnim snovima!
Tvoja su stopala ruzicasto rumena
od ognja mog ceznjivig srca,
ti koja znjes moje vecernje pesme!
Tvoje su usne gorko-slatke od
ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti
zarcnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, moja, ti koja obitavas
u mojim besmrtnim snovima!

Moje srce, ptica divljine,
naslo je svoje nebo
u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,
one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonula
u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da sirim krila u sjaju
njegovog sunca.

JOS MALO MIKE...
Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.

Priča o Novoj Godini


Gospođa Nova Godina je pala u depresiju. Maštala je o danu kada bi mogla da se ponaša prirodno. Dosadilo joj je što opet mora da se pretvara da je srećna. Osećala je grčeve u stomaku pri svakoj pomisli na izlazak napolje.

Ove godine zaista nije znala šta da obuče. Svi su je već videli u različitim odevnim kombinacijama. Jedne godine je imala čak i policijsku uniformu i domišljatost joj je ponestala. Smetalo joj je to što bi se skoro uvek kada bi se pojavila na nekom mestu dešavalo da ljudi oko nje počnu da uzvikuju njeno ime. I da govore kako je srećna, srećna i srećna. Beskonačno srećna.

Nova Godina je počela da mrzi svoj život. Kada je bila mlađa, bilo joj je zanimljivo što je okružena nasmejanim ljudima. I uživala je u mešavini smeha, mirisa i svežine koja ju je pratila. Volela je igru i muziku.

Ali, nije uvek bilo razloga za radost. Prisustvovala je prevarama, pljačkama, videla mučenja i nasilje. Čula je da je jedna devojka sedela u svojoj kući i plakala cele noći zbog nje i njenog dolaska. Nije volela da ide na mesta u kojima vlada rat jer je i sama jednom bila optužena zbog upotrebe vatrenog oružja. Nije želela da se neko zbog nje oseća siromašno. Gušila se kada je viđala one koji su sami. Plašila se bolesti i nije podnosila suze. Ponekad se osećala odgovornom za svu tugu ovog sveta. Sve joj je to dosadilo. Nije mogla da kontroliše događaje. A imala je obavezu da bude srećna.

Razmišljala je o tome kako ima onih koji su rođeni da bi bili plovili morima i bili mornari, neki da bi bili pisci, neki da bi lečili druge, neki da bi bili učitelji. A kako je ona rođena samo da bi bila srećna. Godinu dana sedela bi u svom Dvoru na kraju sveta, da bi jednom u godini tokom duge noći prošetala Zemaljskom kuglom. I mrzela je to što nema vremena da se zabavlja. Izaći u ponoć i vratiti se u ponoć pri čemu se kazaljka sata ne pomera. . .

I tako se njena priča vrtela u krug. Opet je jednog dana čula reči:

-Nova, vreme je. – rekla je sluškinja.

„Ne ove godine neće izlaziti”, mislila je Nova u sebi.

-Moraš da pođes. Vreme će se zaustaviti.- opominjali su je.

Ali Nova Godina je bila uporna. Nedostajao je trenutak da izbije ponoć, ali ona nije izašla. Stalno je jurila vreme gledajući na svoj sat na kome se kazaljke dok je bila napolju nisu pomerale. Sada je vreme čekalo nju. Ono je stajalo. I sve na svetu je stajalo.

I dugo je Nova odbijala da izađe. Umorna od svega, sedela je i odmarala se u svom dvoru. Služavka je govorila da je sebična i da ne misli na druge i u početku pretila da će prestati da je da joj donosi hranu. Nova Godina nije marila. Njoj je bilo dosta torti, kolača, prasećih pečenja, salata, a i znala je da je već krajnje vreme da malo poradi na svojoj kilaži.

Posluga je pokušavala da promeni Novu na sve moguće načine. Jedno vreme su joj donosili poklone. Počeli su da joj daju kantarionovo ulje i koristili su isparenja etarskih ulja naranđže i bergamota u nadi da će joj popravili raspoloženje. Ali, gospođa Nova je samo postajala sve zadovoljnija svojom zatvorenošću u dvoru i ništa je nije moglo pokrenuti.

A, onda je počelo da se dešava nešto što Nova nije mogla da predvidi.

-Imate posetu.- rekla je služavka jednog dana.

-Ne primam nikog – odgovorila je Nova.

-Ali, ovo će vas zanimati…

U sobu Gospođe Nove ušetala je crnomanjasta žena, bledog lica, očiju crvenih od plakanja. Bila je to gospođa Badnje Veče. Žalila se na to kako više ne može i ne želi da ispašta „zbog tuđeg hira”, kako joj je dosadilo to što ne izlazi iz kuće i tražila je od Nove da se urazumi. Ali Nova nije htela ni da čuje. Naredila je služavci da isprati nepoželjnog gosta. Na satu je i dalje bila jedna sekunda do ponoći. Posle posete gospođe Badnje došao je gospodin Božić, a zatim i Gospodin Dan Zaljubljenih. Svu tu gospodu Nova je odbila na identičan nacin. Dolazile su nekoliko puta gospođe Proslave. Navratila je i Gospodja Osmi Mart. Predsednik udruženja Rođendana je dolazio takođe. I niko od njih nije odlazio svojoj kući. Svi su oni boravili u velikoj dvorani dvorca.

Jednom je Nova prolazila predvorjem gde je videla grupu ljudi obučenih u neku čudnovatu crno belu odeću koja je izazivala bol u očima i vrtoglavicu onda kada bi se u nju duze gledalo. Upitala je služavku:

-Ko su oni?

-To je delegacija gospode Skupštinskih Zasedanja

-O, zar i oni čekaju – začudila se Nova, prvi put posle dužeg vremena.

Nova je ostala pri svojoj odluci da neće izaći. Nije je bilo briga za sve one koji su je čekali napolju. A onda je jednom neko pokucao na vrata njene sobe. Ona su se otvorila i u prostoriju su uneli veliki naslonjač u kome je ležao neki bolestan čovek. Na prvi pogled se moglo učiniti da je starac, ali kada se malo bolje pogledalo videlo bi se da je to mladić, čak izuzetno lep mladić. Bio je jako bolestan, kosa mu je bila siva i nije mogao da se pokrene.

Ko si ti – upitala je Nova.

-Ja sam neko ko te čitavog života juri i ne može da te uhvati. Isuviše si brza za mene.

-Da li imaš ime? Zašto si tako tužan?

-Na moju žalost odgovor na ta dva pitanja je isti. Ja sam Gospodin Vreme. Da li je suvišno da ti govorim zašto sam došao? Mi nikad nismo smeli da se sretnemo.

Nova je shvatila šta je uradila. Viknula je :

-Pripremite sve. Izlazim!

I te večeri je opet prošetala Zemaljskom kuglom. Kada se vratila kući u predvorju nije bilo nikog. Nadala se da nije zakasnila i da će još jednom videti onog mladića. Ušla je u svoju sobu, u njoj zatekla naslonjač koji je bio prazan. Bilo je isuviše kasno.

Vreme se pokrenulo.

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....
............................Jovan Dučić

Kad budeš stara

Kad budeš stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, čitaj i sanjaj kako si bila mlada,
Očiju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni biše
I kraj tebe iskreni i lažni znaše da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dušu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osenčiše.

Pa dok se svijaš kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.
Jejtz

When You Are Old

When you are old and grey and full of sleep,
And nodding by the fire, take down this book,
And slowly read, and dream of the soft look
Your eyes had once, and of their shadows deep;

How many loved your moments of glad grace,
And loved your beauty with love false or true,
But one man loved the pilgrim soul in you,
And loved the sorrows of your changing face;

And bending down beside the glowing bars,
Murmur, a little sadly, how Love fled
And paced upon the mountains overhead
And hid his face amid a crowd of stars.

Mizera
Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?



Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.



Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.



O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?



O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?



Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.



Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Secam se samo refren od Desanke Maksimovic
Ne nemoj mi prici hocu iz daleka
da grlim i zelim tvoja oka dva
jer sreca je lepa samo dok se ceka
dok od sebe same nagovestaj da

'Ubijao sam je svojim nejavljanjem, nekako sam
voleo da trči za mnom, siguran da joj to nikada neće dosaditi. Ali
dogodilo se baš to, dosadilo joj je da se igram sa njenim osećajima.
Falile su mi njene poruke, pozivi, dani su bili prazni bez njih. I tada
sam ja nesvesno počeo raditi njoj ono što je ona nekada meni. Slao sam
joj poruke na koje nije odgovarala, zvao je ali je pozive odbijala.
Mrzio sam to njeno ponašanje koje je zapravo videla od mene."

Gradinar

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Rabindranat Tagore

ŠALA

H. Hese

Moje pesme
Stidljivo kucaju na tvoja vrata
Da se pred tobom poklone:
Hoćes li mi otvoriti?

Moje pesme imaju
Zvuk svile poput šuštanja
Tvoje haljine u predvorju.

Moje pesme mirišu
Kao ljupki zumbul
U tvom vrtu.

Moje pesme su
U boju krvi odevene,
U boju haljine tvoje
Šuštave i sjajne.

Moje najlepše pesme blistaju,
One su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
Hoćes li mi otvoriti?

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.

I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.

Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -

Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

Desanka Maksimović

Kad bi ti otisla iz ovoga grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Matija Bećković

Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn.
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun.

I nemam obične sreće
I nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti
i zdravlja.
Zavoli moju senku
Što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori
ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi
telegram mome ocu:
"Postoji tužna divota
vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - života..."

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,
na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini
da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago
i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde
možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni,
ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

Mika Antic

Pjesma za nas dvoje
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako

M.Antic

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa
i sna.

Jedina si bila do zuba sita
sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.

Voleo bih da tvoji budući sinovi
naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu
u prslučićima od svile.

Voelo bih da ipak negde sačuvaš
sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.

I da proneseš moje oči
kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.

I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Mika Antic

Postah sastavni deo tvog života

Svojim postupcima to potvrđuješ
kao da sam svakog trena uz tebe

Bez obaveza uslovljenosti prepreka
onako spontano otvoreno prepuštaš
se stvarnosti zbivanjima oko tebe

Tajni deo ne prepoznaje ne daje ti
trenutke bezbrižne svakodnevnice
ma gde god se nalazio, opuštenost
kad, kad ti unese nespokoj nemire
nesmotrenosti tvoje mnome u tebe

Chekanje

U meni bruje shapati svesti…
Trude se da odgonetnu zashto sam ovde,
Vape za pobedom nad mojim osecanjima.
Kazaljka odugovlachi!
Duboku jamu stvara…
Propada polako, ali sigurno
Alisa u Zemlji Chuda.


Svesna svoje greshke, slusham kako dishem,
A chini mi se, sve teze
I bolnije…
Pishti u ushima, a srce?
Uplasheni zec… A lisice josh nema na pomolu.
Ooo… eno ga!
Mirnim hodom, nonshalantno
Pojavljuje se kao da je vreme na prodaju.
Shapati me pitaju: „A shta je to vreme?“
I ono je stalo..
Priblizava se I krade mi osmeh s lica.
Prokleta varka!
Prokleti prolaznik!
Oslushujem komeshave zvuke,
“glasovi razuma” sve nejasniji

Od kad te nema sve mi je isto
samo što sunce slabije greje
noći su hladne, bolesno tihe
ni zvezda nema kao pre.
Od kad te nema, ne volim jutra
teška su buđenja sa mislima o tebi
zaborav želim i snove večne
a u njima nalazim samo tebe.
Dani se vuku, sumorno, sporo
kao teško ranjena zver
ja tražim put što vodi tebi
al' uvek grešim i gubim smer..

Ne pitaj kako sam saznala šta misliš.
Možda sam ponekad bila ti.
Možda si ti pomalo bio ja.
Možda smo zajedno bili
ceo svet...

Aleksa Santic I opet mi dusa sve o tebi sanja

---

---

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...

---

---

Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakše neshvaćeno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene.

IZMAMI MI OSMEH

Tiha je noć...
sve miruje, osim pahulja,
koje se lagano ljuškaju,
i sleću na tvoj nos, i ti se češkaš,
onako namršteno, i buljiš u nebo.

Sneg je prekrio ovaj grad...
i zima se uvukla u kosti,
kao nekad, dok sam te držao za ruke,
i dahom ih grejao,
i gledao kose tvoje kako vijore,
dok košava klizi na talasima Dunava.

Večeras plačem bez suza,
tiho, kao ona noć...
i umesto suza, opet se ljuškaju pahulje,
istopljene na obrazu mom...
jer noćas sam sasvim sam,
bez tebe...
bez pogleda tvog,
i onog namrštenog nosića,
i češkanja koje bi mi osmeh izmamilo,
svaki put kad ga pahulja dodirne...

Sada mi samo sećanja,
kad-kad izmame osmeh,
kada mi ti, kao plavičasti oblak,
zaploviš nebom mojih snova,
i molim ga za malo magije,
da opet budem tamo, kao i pre...
Da te gledam, dušom volim,
da te snijem, dahom grijem...
kao nekad..
kao nekad..
da se s' tobom,
životu radujem.

lahor[i]

..mi obihcno mislimo ili smo bar skloni takvom nachinu
mishljenja ,da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju
u odnosu prema nama i nashim interesima, shvatanjima i ukusima..
tim odnosom mi ponajcheshce i ponajvishe merimo celog choveka i
odredjujemo mu karakter i vrednost..od takvog nachina mishljenja
teshko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama..