SRBI I SRBIJA

First topic message reminder :

Srbi su južnoslavenski narod koji živi pretežno u Srbiji
6.212.838 (2002), gdje čine oko 82,86% populacije. U Bosni i Hercegovini, po popisu iz 1991. godine, u
BiH je živjelo 1.366.104. Srba i činili su 31.21% populacije. Današnje
procjene govore da u BiH živi oko 1,4 - 1,5 miliona Srba, što čini oko
37% stanovništva. U Hrvatskoj, 1991. godine živjelo je 581.663 Srba i
činili su 12,2% populacije, a po popisu iz 2001. godine, ima ih 201.631 i
čine 4,5% stanovništva Hrvatske. U Crnoj Gori po popisu iz 2003. godine
živi 198.414 Srba, što čini 31,99% stanovništva. Na Kosovu po
procjenama iz 2002.
godine živi oko 102.000. - 114.000 Srba, što čini oko 6% stanovništva.
Manji broj Srba živi u Makedoniji, Sloveniji,
Rumuniji,
Albaniji
i Mađarskoj.
Srbi također žive i u dijaspori,
prvenstveno u Njemačkoj, Austriji,
Švicarskoj,
SAD-u, Kanadi i Australiji.
Procjene ukupnog broja Srba u dijaspori se kreću izmedju 1.5 i 3
miliona.
Najveće urbani centri Srba u Srbiji su u Beogradu
(1.500.000), Novom Sadu (oko 250.000), Nišu
(200.000) te u BiH Banjaluci (200.000).
U inostranstvu, značajan broj gradske populacije se nalazi u Chicagu
(kao i cijeloj saveznoj državi
Ilinois), te u Torontu i
južnoj provinciji Ontario.
Jezik


Srbi govore srpskim jezikom. Srpski jezik je službeni jezik Srbije,
Crne Gore i jedan od tri službena jezika Bosne i Hercegovine. Za
detaljniji opis srpskog jezika, pogledajte članak srpski
jezik.
Srbi koji su dali
doprinos čovječanstvu


Srbi su igrali zapaženu ulogu u razvoju umjetnosti i nauke. Grupu
zapaženih srpskih intelektualaca uključuju naučnici Nikola
Tesla, Mihajlo Pupin, Pavle Savić, Milutin Milanković, Mileva Marić
(matematičarka i prva žena Alberta Einsteina), književnici Miloš Crnjanski,
Đura Jakšić i
drugi.

OVOGODIŠNJI DOBITNIK NOBELOVE NAGRADE: Pamtim srpsku dobrotu




Kompjuteri će pomoći čovečanstvu da se znatno brže i lakše razviju novi i efikasni lekove protiv mnogih bolesti, ističe američki profesor Martin Karplus (83), ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za hemiju i čovek koji je još u mladosti zavoleo Srbiju.

Pre nego što je život posvetio naučnom radu i sa kolegama Majklom Levitom i Arijehom Voršelom razvio kompjuterske programe za analizu složenih hemijskih procesa, Martin je kao mladić proputovao Evropu, a u najlepšem sećanju ostala mu je upravo naša zemlja.

Odmah na početku razgovora želeo je da objasni kako se našao na Balkanu pedesetih godina prošlog veka:

- Dosta sam putovao kao student posle Drugog svetskog rata i fotografisao Evropu. Ipak, za Srbiju i bivšu Jugoslaviju me vežu najlepše uspomene. Upravo tu sam napravio neke od najlepših fotografija, koje sada zauzimaju počasno mesto na mom zvaničnom sajtu – otkriva poznati naučnik.

U foto-galeriji „Balkan pedesetih“ prepliću se Drina, Užice, crnogorsko primorje… Šta pomislite kada sada pogledate te slike?

- Preplavi me osećanje topline. Setim se dobre hrane i sjajnih razgovora sa ljudima. Mnoga imena gradova i reka nisam beležio. Ostale su samo slike, a više ne mogu da pronađem pisma sa Balkana, iz tog vremena, mojoj majci, koja bi mi mnogo toga razjasnila.

Otkrića za koje ste zajedno sa dvojicom kolega dobili Nobelovu nagradu predstavljaju ogroman korak napred u razumevanju molekularnih struktura i hemijskih i bioloških procesa u organizmu. Ko će imati najviše koristi od rezultata vašeg rada?

- Simulacije i programi koje smo stvorili pomažu hemičarima i biolozima da shvate kako molekuli reaguju među sobom, ali i kako lekovi stvaraju interakciju sa proteinima u telu. Konkretno, shvatili smo šta se događa kod lečenja HIV-a i Alchajmerove bolesti. Pretpostavljam da će hemičari i biolozi moći lakše da obavljaju medicinska istraživanja, kao i da će od novog pristupa lečenju korist imati ceo ljudski rod.

Vaše sofisticirane kompjuterske simulacije složenih hemijskih procesa zapravo su istraživački alati za dizajniranje novih lekova.

- Upravo tako. Tradicionalno se sve ovo radilo u laboratorijama i u opitima na ljudima kroz dugi niz godina. Sada je vreme za te procese znatno ubrzano. Može se eksperimentisati i na računarima, a rezultati tih analiza su isti kao i oni iz epruveta. Jednostavno, omogućeno je da se brže i preciznije razviju čitave generacije novih lekova.

Već 40 godina radite na ovim istraživanjima. Kako gledate na dosadašnju karijeru?

- Kao na vreme u kojem sam se dobro proveo i neizmerno uživao! Kada sam počinjao kolege hemičari su tvrdili da je to gubljenje vremena i da računari ne mogu pomoći u simulaciji najsloženijih molekularnih procesa. Danas su ovakvi računarski programi centralni deo hemije i strukturne biologije. Bio sam uporan i verovao u svoju viziju, čak i kada je to prkosilo naučno prihvatljivim normama. To je bio ključ mog uspeha. Originalnost i naporan rad su me i doveli do Nobelove nagrade.

Ko vam je saopštio da ste dobili nagradu?

- Probudio me je telefon vrlo rano. Bio sam toliko bunovan da mi je trebalo mnogo vremena da uopšte shvatim zbog čega me zovu – uz osmeh zaključuje nobelovac Martin Karplus.

NESTAŠAN U MLADOSTI

Život profesora Karplusa liči na roman. Rođen je u Beču 1930. godine, od roditelja hemičara. Još kao malog, brat Rudolf ga je zainteresovao za nauku. Često je nešto eksperimentisao u dvorištu, što je, kako sam kaže, često završavalo eksplozijama i nepodnošljivim smradom.

Zbog nacista porodica Karplus je 1938. godine pobegla u SAD, najpre u Brajton, a zatim u Njuton. Kao tinejdžer je, priznaje, bio nestašan, a obožavao je bejzbol. Ipak, na Univerzitetu Ilinois primetio ga je profesor Elias Korej, takođe hemičar nobelovac, i preporučio drugom nobelovcu Linusu Paulingu, tadašnjem šefu Katedre hemije na Harvardu.

SLAVLjE NA HARVARDU

Aleksandar Marković, poreklom iz Lajkovca, koji radi na katedri profesora Karplusa, nije krio zadovoljstvo posle dodele ovogodišnjih Nobelovih nagrada.

- Ovo je treći nobelovac sa našeg odeljenja za hemiju i hemijsku biologiju, a ovde se svi uspesi slave zajednički. Harvard ima ukupno 47 laureta prestižne nagrade i svako novo priznanje je priznanje i fakultetu i svima nama – objašnjava Aleksandar.

Prema rečima našeg sagovornika, istog jutra po objavljivanju rezultata, u laboratoriji je održano malo slavlje uz francuski šampanjac. Prava proslava održana je ove nedelje, uz prisustvo svih živih harvardskih nobelovaca.

(Novosti)

Upoznajte prosečnog srpskog birača


Nataša Latković | 27. 10. 2013. - 21:01h | Foto: M. Somborac/Grafički studio Blica | 
Prosečan srpski birač ima 52 godine, završenu zanatsku školu i krov nad glavom. Čita tabloide, gleda „Farmu“ i prati sportske događaje. I mada je pre samo pet godina bio blizak Demokratskoj stranci, sada glasa za Srpsku naprednu stranku.


Klikni za uvećanje (+)

Ovo nije opis svih onih koji se nalaze na biračkom spisku u Srbiji, ali jeste prosek naših sugrađana koji redovno izlaze na birališta. Sagovornici „Blica“ koji se bave istraživanjem javnog mnjenja i statistikom navode da na izbore po pravilu izlazi ona „lošija polovina birača, koja je glasnija, otvorenija i misli da sve zna“.

Da smo profil prosečnog srpskog birača pravili pre samo pet godina, to bi bio glasač DS, koji je u to vreme imao blizu 40 odsto podrške. Da smo slična istraživanja radili pre 20 godina, prosečan glasač bio bi socijalista. Istraživanja pokazuju da je polovina srpskih birača nelojalna, da ide za većinom, a da stranke dobijaju na popularnosti dok su na vlasti.



- Birač u Srbiji retko menja politički stav, češće menja stranku za koju glasa. Kada menja partiju, bira onu koja se nalazi u istom političkom bloku. Na primer, među simpatizerima naprednjaka ima dosta onih koji su nekada glasali za SPS ili SRS. Među njima je i jedan broj birača koji je ranije glasao za DS, a sada ide za većinom - objašnjava Đorđe Vuković iz Cesida.
 

A šta je to biblioteka? Iako je polovina Srba pročitala bar jednu knjigu godišnje, prosečan glasač ne ide u biblioteku. Čita dnevne novine, uglavnom tabloide. Slično se opredeljuje i kada je u pitanju TV program. Srpski glasač voli emisije za narodne mase, ne preterano rafinirane - rialiti programe, muzičke emisije, ne propušta vesti, a prati i sport.

Iako među građanima Srbije ima više žena, na izbore češće izlaze muškarci. Prema rečima naših sagovornika, oni se više interesuju za politiku i značajno utiču na političko opredeljenje članova svoje porodice. Statistika pokazuje da mladi, pogotovo ženskog pola, izbegavaju odlazak na birališta, kao i da je prosek starosti onih koji glasaju 52 godine.

Srbija je jedna od retkih zemalja koja može da se pohvali podatkom da ima 49 odsto građana sa završenom srednjom školom, a da visoko ili više obrazovanje ima 16 odsto populacije. Ipak, najveći broj njih ne glasa.

Istraživanja su pokazala da se prosečan birač u Srbiji školovao oko 10 godina - on je kv. radnik, zanatlija ili je završio dva ili tri razreda srednje škole.

- Prosečan glasač je niže ekonomske kategorije. Oni bolje stojeći apstiniraju iako su zanimljiviji. Srpski birač je malo konzervativniji, manje pokretan i palanačkog je mentaliteta - navodi Miroslav Šutić iz agencije „Partner konsalting“.

Zvanični podaci pokazaju da je 47,7 građana Srbije od 15 do 65 godina u nekoj vrsti radnog odnosa. Najveći broj onih koji imaju pravo glasa i izlaze na birališta, međutim, ne radi. Ili su penzioneri ili su izdržavana lica.
 

U Srbiji je registrovano 5,9 miliona birača Bez ijednog dana škole je 2,7 odsto birača S nepotpunom osnovnom školom je 11 odsto birača Osnovno obrazovanje ima 21 odsto birača Srednju školu je završilo 49 odsto birača Visoko ili više obrazovanje ima 16 odsto birača

 
Iako ne može da se pohvali količinom novca, prosečan glasač, za razliku od većine u Evropi, ima nekretninu u svom ili u vlasništvu bračnog partnera. U Srbiji je registrovano 2,12 miliona građana koji imaju vlasnički list. Prema podacima sakupljenim prilikom popisa stanovništva, stan izdaje u zakup 1,7 odsto birača, podstanara je pet odsto, a toliko ih živi kod roditelja. Nekretninu nema oko 12 odsto građana.

- Možemo da kažemo da prosečan građanin s biračkim pravom ima svoj stan - bilo da je nekretninu kupio, nasledio ili ima stanarsko pravo. U tom pogledu smo zbog komunističke prošlosti zajedno s Hrvatskom ispred drugih u Evropi - kaže Rada Vićentijević iz Zavoda za statistiku.

Prosečan birač ima i automobil, starosti između osam i 12 godina. Ipak, njega kao svoju imovinu tretira cela porodica.

Danubius ::

Upoznajte prosečnog srpskog birača

Srbija je jedna od retkih zemalja koja može da se pohvali podatkom da ima 49 odsto građana sa završenom srednjom školom, a da visoko ili više obrazovanje ima 16 odsto populacije. Ipak, najveći broj njih ne glasa.

U Srbiji je registrovano 5,9 miliona birača Bez ijednog dana škole je 2,7 odsto birača S nepotpunom osnovnom školom je 11 odsto birača Osnovno obrazovanje ima 21 odsto birača Srednju školu je završilo 49 odsto birača Visoko ili više obrazovanje ima 16 odsto birača

 

Dok sam bio u tim vodama postizao sam zapažene rezultate u kreiranju terenske kampanje i osvajanju glasova.
Imao sam rezultate i uverljive dokaze da je u proseku oko 90% biračkog tela povodljivo i da je moguće promeniti njegov birački stav.
Samo je oko 10% biračkog tela bilo nepokolebljivo i istrajavalo je na unapred utvrđenom sopstvenom stavu..

Tehnike su raznovrsne, zavisno i od lokalnih specifičnosti ali je za seoske sredine ponuda šodera i bandera donosila najviše glasova. 
Gradske sredine su nešto izbirljivije. Dominiraju zahtevi za asfaltom, kanalizacijom i posao za ženu il svastiku.:rlol:

Teorije o poreklu konkretnog naziva „Srbija“ su daleko ređe od teorija o nastanku imena „Srbi“. Tokom viševekovnih deoba, mešali su se narodi sa i bez imena, pa stoga svi podaci koji su dostupni mogu i podržavati i pobijati sve teorije u isto vreme.
O poreklu Srba kao naroda postoje 2 vladajuće teorije, od kojih jedne zastupaju stav da Srbi vode poreklo od Irana i da su na Balkan došli sa Mongolima i Tatarima, dok druge teorije tvrde da su Srbi sve vreme bili u Evropi i tek sa Slovenima došli na Balkan. Ovde je nedoumice lako otkloniti uz pomoć genetskih istraživanja, po kojima Srbi u svojim hromozomima imaju 48% haplogrupe I2a (najstarija halpogrupa u Evropi) i 15% haplogrupa R1 (halpogrupa koja vodi poreklo iz Azije). Budući da sam gen (srpski/slovenski) u sebi nosi preko 9 različitih halpogrupa, lako je zaključiti da je prevagu o poreklu nosi upravo ona halpogrupa koje ima najviše u genima (dakle evropska). Ostatak ovog genetskog „koktela“ samo potvrđuje da su se slovenski narodi tokom vekova često selili i mešali.
Nažalost, kada je poreklo imena u pitanju, tu je teško biti potpuno precizan, jer koliko god da želimo da smo sigurni u jednu teoriju, uvek je moguće naći podatke koji će ići u prilog potpuno drugačijim teorijama. Osim toga, istorijski podaci se razlikuju od regije do regije, pa je samo za dodirne tačke svih tvrdnji moguće ustanoviti da su istinite, dok ćemo ostale podatke morati da prihvatimo sa rezervom.
Da bi odgovor na pitanje „Kako je Srbija dobila ime„, bio što potpuniji, moramo biti detaljni, otvorenog uma i moramo krenuti od najranije istorije.
Tokom seobe Slovena, na Balkansko poluostrvo dolaze narodi koji nose imena po mestu odakle su došli ili mestu gde se naseljuju. Istorija navodi Ilire, Tračane, Gote i Dačane. Neka plemena ovih naroda su se naselila na teritoriji današnje Srbije, izmešala sa starosedeocima i nasledila Starčevačku kulturu, zatim Vinčansku. Veruje se da su oni preci srpskog naroda.
U Gvozdenom dobu, (koje je trajalo od 1125.p.n.e do 750.godine n.e.) počinju da se formiraju prve etničke zajednice na Balkanskom poluostrvu, od kojih su najbrojnije bile Dardanci, Tribali, Iliri i Tračani. Istoričari smatraju da su Srbi kasnije nastali od deobe među Ilirima, dok ima teorija koje su na strani Tračana. U to vreme počinju i prvi ratovi za prevlast, u kojima dominiraju Kelti, koji se nakon neuspelog napada na tadašnju Grčku (poraz kod Delfa) povlače prema Savi i Dunavu gde pokoravaju pleme Skordiska i sa njima podižu svoju prestonicu Singidunum.
Još od 3.veka p.n.e. su trajale borbe sa Rimljanima, koji dominiraju na Balkanskom poluostrvu. Veći deo sadašnje Srbije je bio deo provinicije Gornja Mezija. Svoje Rimsko carstvo Rimljani kasnije dele na Istočno i Zapadno rimsko carstvo, dok je teritorija današnje Srbije uglavnom ostala deo Istočnog carstva.
Posle ovoga su istorijski podaci vrlo opšti i teško je odrediti gde je koje od ostalih sitnijih slovenskih plemena završilo. U podacima je situacija jasnija sa pojavom kralja Iraklije, koji počinje rat sa Persijom, dok se njegovi sinovi dele i jedan sin (čije ime nije zabeleženo) sa slovenskim plemenima naseljava teritoriju današnje Srbije. Prvi njegov potomak čije je ime poznato je knez Višeslav. Njega nasleđuje njegov unuk Vlastimir, koji trpi poraz od Bugara, ali će njegovi sinovi Mutimir, Strojimir i Gojnik kasnije potući Bugare, vratiti svoju teritoriju i podeliti je među sobom. Mutimir ovde dobija teritoriju današnje Srbije. Mutimira je nasledio njegov bratanac Petar, kao kum tada najmoćnijeg vladara na Balkanu (Simeona Velikog), ali nakon dve godine njemu Simeon oduzima vlast i predaje je Mutimirovom unuku Pavlu. Pavle gubi svoje povlastice sa pojavom Vizantinaca na Balkanskom poluostrvu. Novi knez (teritorije koja još uvek nije poznata kao Srbije) postaje Časlav (Vlastimirov praunuk) i njega zapravo postavlja bugarski kralj Simeon. Međutim, u bugarskim i vizantijskim ratovima, Časlav gubi život i time se gasi prva srpska vladarska dinastija.
Balkan je i dalje pretežno naseljen Slovenima, ali pod Vizantijskom vlašću i pod stalnim je udarima Mongola i Tatara. Posle pokušaja ustanka u Vizantiji, otpočinje proces helenizacije koji dovodi do krize, a mnogo kasnije i do propasti Vizantijskog carstva.
U XI veku kralj Zete (Bodin) vlast nad Raškom predaje Vukanu i Marku, a vlast nad Bosnom knezu Stefanu. Svi oni su se narednih godina bez prestanka borili protiv Vizantije. Vukana na vlasti smenjuje njegov bratanac Uroš, čiji se sinovi Uroš II i Desa kasnije bore oko vlasti. U tu borbu se meša i vizantijski kralj Manojlo I Komnin, koji vlast nad Raškom predaje županu Tihomiru.
Protiv Tihomira će se kasnije pobuniti njegov najmlađi brat Stefan Nemanja, koji će kada dođe na vlast svu svoju ostalu braću proterati iz zemlje. Tako počinje priča o dinastiji Nemanjića, koja nam je manje-više svima poznata. Iako se narod na toj teritoriji zove Srbima, teritorija još uvek nosi ime Raška.
Zvanično ime Srbija ima veze sa Nemanjićima, ali se javlja tek kasnije. Stefan Uroš IV Dušan, poznatiji kao Dušan Silni, a sin raškog kralja Stefana Uroša III ( Dečanskog), je sebe 1346. godine proglasio carem svih Srba i Grka. Do vlasti je došao tek kada je vojnim pučem zbacio svog oca sa vlasti i zarobio ga. Kako je svojoj tituli (kralj Raške) dodao i carsku titulu, trebalo je da mu papa ili carigradski patrijarh odobre tu titulu. Kako su oni to odbijali, Dušan Silni je srpsku crkvu uzdigao na nivo patrijaršije kako bi mogao sebi da okruni titulu cara. Upravo zbog te titule „car svih Srba i Grka“, za Rašku se postepeno prihvata naziv „Zemlja Srba i Grka“, kasnije „Zemlja Srba“ i sasvim spontano prelazi u naziv koji se i danas koristi – Srbija.
O kralju-caru Dušanu Silnom u našoj istoriji ima malo poznatih podataka, jer je još od najranijeg detinjstva bio poznat kao nasilnik, te su podaci namerno gubljeni. On je jedini od Nemanjića koga crkva nije priznala za sveca. U istorijskim udžbenicima se takođe vrlo retko pominje, skoro nikada.

Српски народни називи месеци у години.



Српски народни називи месеци у години:
Јануар- Коложег
Фебруар – Сечко
Март – Дерикожа
Април – Лажитрава
Мај – Цветањ
Јун – Трешњар
Јул – Жетвар
Август - Гумник
Септембар – Гроздобер
Октобар – Шумопад
Новембар – Студен
Децембар – Коледар

Породица Јанићијевић одбила помоћ владе Косова

Породица убијеног одборника из Косовске Митровице Димитрија Јанићијевића одбила је новчану помоћ коју јој је наменила косовска Влада. Јанићијевићева супруга каже да очекује помоћ од Владе Србије, Канцеларије за КиМ и предузећа "Телеком Србија" где је запослена.



Спруга убијеног одборника из Косовске Митровице Димитрија Јанићијевића, Тања Јанићијевић саопштила је у име породице да одбија новчану помоћ коју је косовска влада издвојила њеној породици.

Тања Јанићијевић је истовремео истакла да помоћ очекује од Владе Србије, Канцеларије за Косово и Метохију и предузећа "Телеком Србија" где је запослена. Рекла је и да од премијера Ивице Дачића очекује да учини све да се пронађу убице њеног супруга.

"Из медија смо сазнали да је Влада Косова одобрила 15.000 евра помоћи нашој породици после убиства мог супруга. Нама та помоћ не треба, без обзира што се налазимо у тешкој финансијској ситуацији и што живимо у кући која тек треба да се отплаћује", каже Тања Јанићијевић.

Димитрије Јанићијевић је убијен 16. јануара испред куће у северном делу Митровице са више хитаца из ватреног оружја. Иза себе је оставио троје малолетне деце, супругу са којом је чекао четврто дете, оца и мајку.

Био је један од петорице кандидата за градоначелника Северне Митровице на локалним изборима одржаним у овом граду новембра 2013. године.

Истрагу поводом овог убиства воде заједно косовска и Еулекс полиција.

извор: РТС


Postoje stvari koje se ne mogu ni kupiti ni platiti!!!

Sve i da Srbi ne valjaju ama baš nikome na ovom belom svetu, da je ovo aksiom - ne zanima me. Interesuje me jedino zašto neki Srbi nisu dobri Srbi nekim Srbima. I to što nisu odumrli, izumrli ili se izobičajili oni umovi koji onomad, kad dobismo izborne rezultate, pominju izdajnike i pravoverne. Šta je njih, umne, naučila istorija i zašto su uzalud čitali Rajsov "testament" - a da su ga čitali, ne sumnjam. Nevolja je što ga nisu razumeli, a, na nesreću, ne shvataju bar zašto se kaže da kad se slonovi tuku stradaju miševi.

Ovako nas vide Rusi
Baš bratski nema šta...

Ovako nas vide Rusi
Copyright
Ovih dana na popularnim ruskim portalima kruži tekst o Srbiji. Odnosno kako Rusi vide prevoz kod nas. I nije baš fino odmah da vam kažemo.

Ok, mi možda imamo gužve i čudne face u busevima, ali makar nemamo stoku koja puca, tuče se, valja u blatu mrtva pijana i sve ostalo po redu što možemo da vidimo svake nedelje iz ove prekrasne zemljice. Pogledajte slike koje su nazvali “Javni prevoz u Srbiji”. photo via

"Ima na Balkanu jedna zemlja, koja se graniči sama sa sobom.
Gde žive najlepše žene, a natalitet opada.
Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju.
Gde vozovi kasne po redu vožnje.
Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci, rukometu ili odbojci. Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme.
Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati.
Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo.
Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi.
Gde je svetska kriza dobila državljanstvo.
Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne.
Gde se ratovi nikad ne završavaju.
Gde se istorija ponavlja svaki dan.
Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili.
Gde je strana valuta uzeta za domaću.
Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga.
Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima.
Gde nepismeni pišu istoriju.
Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje.
Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke.
Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemaju pravo.
Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro.
Gde sudski postupci traju duže od života.
Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.
Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale.
Gde smatraju da će zemlja više napredovati ako što više nazaduje.
Gde nisi normalan, ako ne poludiš.
Gde živiš samo zato da bi umro, gde je vreme beskonačno, a vlast besmrtna…
SRBIJA!

..e ovde od sad stavljam samo price o jednoj drugacijoj Srbiji,za koju se misli da ne postoji..

SRCE POD PRITISKOM: Priča o kravi

Mirjana Bobić-Mojsilović 11. januar 2015.

Zbog te rečenice, zbog ove priče, kao i zbog njenog glasa koji odzvanja poput kristalnih zvončića, čovek može da pomisli kako nije loše, ponekad, živeti ovde. Jer, ima ljudi, a ima i krava.








Svet je otišao dođavola, to je najmanje što se može reći o užasima koji nas obasipaju odasvud - od strave u ulici politike, jeze terorizma, iznenađujuće teze da olovka nije oružje, horora siromaštva, zaprepašćujuće agresije političke korektnosti, porodičnih tragedija i ludila koja nam svakodnevno oduzimaju dah, do uznemirujućih naznaka onoga što bi moglo da se desi. U ovom sveopštem raspirivanju mržnje, rata i osvete, u ovom sistematskom građenju besmisla i potpirivanju očaja, u ovom planetarnom umoru od grozota, pronaći lepu malu priču koja nema nikakve veze sa onim što predstavlja globalnu stvarnost viđenu očima medija, ravno je podvigu.

E, pa, postoji takva priča među nama, i što je najlepše, sami smo je napravili. Jedna siromašna porodica, sa troje dece, iz sela u koje autobus svraća samo dva puta nedeljno, u jednoj potresnoj televizijskoj reportaži, izjavila je da bi sve bilo bolje u njihovim životima, kada bi, nekako, ako bi ikako bilo moguće, imali samo jednu kravu, jer bi onda deca imala mleko, i sir i kajmak, i ne bi bili gladni.

Bez ikakve institucije, fonda i organizacije, bez ikakve medijske pompe, grupa anonimnih ljudi pokrenula je na društvenim mrežama akciju da se deci kupi krava. Objavljen je račun oca porodice, i ljudi su davali koliko su mogli, neki i po 500 dinara. I, pre Nove godine krava, kojoj su deca dala ime Cvetanka, stigla je u njihovo dvorište. Uz kravu, preostalo je novca, pa su kupili i veprića i krmačicu. Deca su ih nazvala Flekica i Beli. Nekoliko dana kasnije jedan čovek iz Austrije poslao je takođe novac, i iz Užica je deci stigla još jedna krava. Sa dve krave i dva praseta, ta porodica je dobila razlog da se osmehne životu. U novoj reportaži o njima, i kravama i prasićima, emitovanoj pre nekoliko dana, majka porodice je izjavila da ako bude sreće i jedna od krava im oteli žensko tele, da će ga rado pokloniti nekoj drugoj porodici koja nema od čega da živi.

Zbog te rečenice, zbog ove priče, kao i zbog njenog glasa koji odzvanja poput kristalnih zvončića, čovek može da pomisli kako nije loše, ponekad, živeti ovde. Jer, ima ljudi, a ima i krava.

Ova priča je priča o Srbiji, o onoj boljoj Srbiji za koju ponekad pomislimo da je nema, da je nestala, da je prebijena, ogorčena i posustala, da je izmanipulisana i obesmišljena, odustala usled svih onih užasavajućih vesti o lopovlucima, malverzacijama, pokradenim dobrotvornim akcijama, o filantropiji koja voli da se slika za udarne vesti, ovo je priča o onoj Srbiji za koju pomislimo da je uzmakla pred bezobzirnošću propagandnog milosrđa koje je postalo drugo ime za ribarenje ljudskih duša.

U ovoj priči postoji još jedan mali detalj, koji je fascinantan: majka ove porodice je dva puta nedeljno javljala organizatoru akcije koliko je novca uplaćeno na račun - do u dinar. Bez ikakvog lukavstva, odugovlačenja, čekanja da se prikupi što više novca, bez ikakve kalkulacije, a da joj to niko nije tražio, ta majka je ispostavljala izveštaj - za pola krave, za dve trećine, i onda za sve ostalo. Čak je javila i da su prasići dva puta jeli onog dana kad su stigli.

Cvetanka, Flekica i Beli, kao i Šara koja je posle stigla, to je Srbija istinitija i lepša od svake Prve i Druge i Treće Srbije, to je Srbija u kojoj nema pretnji, ni moranja, ni koristoljublja, ni kalkulacije, ni grandioznosti, ni političkih poena, nego samo običnog golog života, koji je flekav, i beli, i šaren i ponekad cvetan. To je ona tiha, normalna, obična Srbija koja nije izgubila ono malo duše, i koja razume da svi mi ponekad i u ponečemu, možemo biti očajni i sami, poput ove porodice iz planinskog sela kod Ivanjice, u koje autobus svraća samo dva puta nedeljno, kad nema smetova.

Između svih onih grandioznih tema koje zauzimaju sve prostore duha, između grmljavine u političkim govorima, pretećih vesti i pažljivog pakovanja lokalne i globalne filantropije, ovo troje dece i njihove krave koje su stigle pred Novu godinu, izborilo se za majušni trenutak u kome smo mogli da vidimo da Srbija, kad se pogleda u ogledalo, ponekad ima obraz jednostavan i čist, poput mleka.

Niški srednjoškolci mame osmehe najmlađim pacijentima
Autor J. Canić Izvor Južne vesti | NIŠ

Mnogi od volontera su zavoleli medicinu i razmišljaju o tome da postanu lekari
Za razliku od većine svojih vršnjaka koji vikendom odmaraju, gledaju TV, uče ili igraju igrice, tridesetak srednjoškolaca svake subote ,“naoružani” dobrim raspoloženjem i humanošću, volontiraju u niškoj Dečijoj klinici.

Više od godinu dana subotom, a od skora i nedeljom, oni su u Klinici sa jednim zadatkom - da pacijentima bar na tren ulepšaju boravak u bolnici. Poput pravih lekara, obučeni u bele mantile, ovi srednjoškolci posvećuju pažnju svakom detetu, planiraju “terapiju” i prate napredak svakog pacijenta.

Lekari decu leče medicinom, a mi lečimo duh tih mališana. Oni su da daju terapiju, a mi da izmamimo mališanima osmeh. Nek istraživanja i pokazuju da se uz osmeh pacijent brže oporavi - poručuju ovi volonteri.
Kako objašnjava niški gimnazijalac Dimitrije Stojanović, koji je i došao na ideju da okupi ovu ekipu humanih ljudi, volonteri za najmlađe pacijente pripremaju tri vrste radionica. Za mališane koji su na Klinici kraći period organizuju društvene i kreativne radionice, dok sa decom koja dugo borave na nekom odeljenju rade na propuštenom gradivu u školi i edukaciji uopšte.



Pravimo sa decom, na primer, novogodišnje ukrase od testa, organizujemo karaoke, takmičenje „Ja imam talenat“ i na taj način im pomažemo da im vreme brže prođe, da se zabave i bar na trenutak zaborave da se u bolnici - objašnjava Dimitrije.
Kaže da na Dečijoj klinici nekad provedu i puno radno vreme, ali nikome od njih to nije problem ili teret. Tamo su, ističe, dok god su potrebni deci, ali i zaposlenima.

Ne vidim zašto bi ikome bio problem da izvoji nekoliko sati vikendom da uradi nešto lepo i humano. To vreme bih verovatno proveo ispred kompjutera ili televizora, ali mislim da je mnogo bolje da odem u Kliniku i pomognem nekome - kaže Dušan Anđelković, jedan od “Volontera Dečije klinike”.
I dok ih neki vršnjaci podržavaju, nekima i dalje nije jasno „zašto bi radili nešto za šta nisu plaćeni“.

Kada uđem u Dečiju kliniku i vidim njihove osmehe time sam plaćen. Osmeh koji izmamim kod nekog pacijenta nema cenu - sa osmehom priča Dimitrije Stojanović.
Priznaje da treba biti mentalno jak da se izdrži emotivni pritisak, jer nije lako gledati bolesne mališane i decu koja se bore za život, ali ističe da im njihova “energija daje snagu”. Objašnjava i da se volonteri svake nedelje rotiraju sa jednog odeljenja na drugo kako se ne bi previše emotivno vezali za pacijenta.


volonteri-decije-klinike2
Grupa “Volonteri Dečije klinike” postoji od novembra 2013. godine i dok njih tridesetoro aktivno volontira u Klinici, oko 100 srednjoškolaca radi na pripremi i osmišljavanju radionica. Neki od ovih humanih srednjoškolaca već ozbiljno razmišljaju da upišu Medicinski fakultet, ima i onih koji bi želeli da budu psiholozi i pedagozi, dok su među njima i oni koji naprosto žele da pomognu i učine dobro delo.

Ma koliko to ne želeli ,i ranije i sada ,postoji "normalna" ,intelektualna Srbija ,koja želi da budemo deo sveta i ona druga , "nacionalno /klerikalna" koja živi u srednjem veku i bila bi najsrećnija da je oko naše granice bodljikava žica .
Kako inače objasniti ,da je kragujevačka gimnazija ,koja je uvela turski jezik kao fakultativan (dakle ,neobavezan ,a ceo program je besplatan po polaznike ,deo kulturne razmene ) izložena peticijama i najcrnjim kletvama po društvenim mrežama (nije teško pogoditi od koga )
Najblaža primedba je recimo "Srpska deca uče jezik svojih vekovnih dušmana ,izdaja ....bla bla...zabraniti "

(usput ....srpska deca traže mesto više na tom kursu ,kapaciteti su se popunili u sekundi a nije nikakva novost u Srbiji postojanje takvih kurseva koji po brojnosti polaznika turski stavljaju odmah iza italijasnkog i španskog u školama jezika  ) 

Po toj logici ,hajde da zabranimo nemački i italijanski ,jer je to jezik okupatora iz II svetskog rata ,ili engleski -jer je to jezik "NATO zlikovaca" ?
Pobogu ....turski jezik govori preko 60 miliona ljudi !
A ti premudri zaštitnici nacije ,istoričari i etnografi ,izgleda da nisu nikada čuli ,za onu latinsku ,a toliko prihvaćenu i dokazanu poslovicu ,da se smatra "srpskom" ,jer se puno puta mogla čuti i iz Dositejevih ili usta Vuka Karadžića :

Quot linguas calles, tot homines vales.



 Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš.

Lakota ::

Niški srednjoškolci mame osmehe najmlađim pacijentima
Autor J. Canić Izvor Južne vesti | NIŠ

Mnogi od volontera su zavoleli medicinu i razmišljaju o tome da postanu lekari
Za razliku od većine svojih vršnjaka koji vikendom odmaraju, gledaju TV, uče ili igraju igrice, tridesetak srednjoškolaca svake subote ,“naoružani” dobrim raspoloženjem i humanošću, volontiraju u niškoj Dečijoj klinici.

Više od godinu dana subotom, a od skora i nedeljom, oni su u Klinici sa jednim zadatkom - da pacijentima bar na tren ulepšaju boravak u bolnici. Poput pravih lekara, obučeni u bele mantile, ovi srednjoškolci posvećuju pažnju svakom detetu, planiraju “terapiju” i prate napredak svakog pacijenta.

Lekari decu leče medicinom, a mi lečimo duh tih mališana. Oni su da daju terapiju, a mi da izmamimo mališanima osmeh. Nek istraživanja i pokazuju da se uz osmeh pacijent brže oporavi - poručuju ovi volonteri.
Kako objašnjava niški gimnazijalac Dimitrije Stojanović, koji je i došao na ideju da okupi ovu ekipu humanih ljudi, volonteri za najmlađe pacijente pripremaju tri vrste radionica. Za mališane koji su na Klinici kraći period organizuju društvene i kreativne radionice, dok sa decom koja dugo borave na nekom odeljenju rade na propuštenom gradivu u školi i edukaciji uopšte.



Pravimo sa decom, na primer, novogodišnje ukrase od testa, organizujemo karaoke, takmičenje „Ja imam talenat“ i na taj način im pomažemo da im vreme brže prođe, da se zabave i bar na trenutak zaborave da se u bolnici  - objašnjava Dimitrije.
Kaže da na Dečijoj klinici nekad provedu i puno radno vreme, ali nikome od njih to nije problem ili teret. Tamo su, ističe, dok god su potrebni deci, ali i zaposlenima.

Ne vidim zašto bi ikome bio problem da izvoji nekoliko sati vikendom da uradi nešto lepo i humano. To vreme bih verovatno proveo ispred kompjutera ili televizora, ali mislim da je mnogo bolje da odem u Kliniku i pomognem nekome - kaže  Dušan Anđelković, jedan od “Volontera Dečije klinike”.
I dok ih neki vršnjaci podržavaju, nekima i dalje nije jasno „zašto bi radili nešto za šta nisu plaćeni“.

Kada uđem u Dečiju kliniku i vidim njihove osmehe time sam plaćen. Osmeh koji izmamim kod nekog pacijenta nema cenu - sa osmehom priča Dimitrije Stojanović.
Priznaje da treba biti mentalno jak da se izdrži emotivni pritisak, jer nije lako gledati bolesne mališane i decu koja se bore za život, ali ističe da im njihova “energija daje snagu”. Objašnjava i da se volonteri svake nedelje rotiraju sa jednog odeljenja na drugo kako se ne bi previše emotivno vezali za pacijenta.


volonteri-decije-klinike2
Grupa “Volonteri Dečije klinike” postoji od novembra 2013. godine i dok njih tridesetoro aktivno volontira u Klinici, oko 100 srednjoškolaca radi na pripremi i osmišljavanju radionica. Neki od ovih humanih srednjoškolaca već ozbiljno razmišljaju da upišu Medicinski fakultet, ima i onih koji bi želeli da budu psiholozi i pedagozi, dok su među njima i oni koji naprosto žele da pomognu i učine dobro delo.

Ovo je divno....konacno i nesto lijepo da procitam na ovom nasem forumu....optimizam i zelja da se pomogne....hvala ti za ovaj post Laki.

..optimizam,zelja i hrabrost krasi i ove mlade ljude..

TROJKE NA 36 RATA Digli kredit da bi dobili tri bebe

Danijela Nišavić | 26. 01. 2015. - 22:00h izmena vesti 07:11h | Komentara: 304
Vremena za čekanje nije bilo. Podigli smo kredit i ušli u postupak vantelesne oplodnje. Otplatili smo deset rata, imamo još 26, ali sad imamo ćerke Helenu, Saru i Danicu.



Sada srećnije porodice u Pukovcu nema
To je siže životne priče Marije i Miroslava Petrovića iz Pukovca u opštini Doljevac. Postupak vantelesne oplodnje je uspeo iz prvog pokušaja, a i da nije, odlučno kaže, ona i Miroslav pokušali bi ponovo. I zadužili bi se opet. Iako joj je plata 30.000 dinara, a suprug, moler, nema stalni posao.

- Posle pet godina borbe da budeš roditelj, nema odustajanja, čak i kad je vantelesna jedino rešenje, a nemaš novca da je platiš. Mislili smo da ćemo uspeti da uđemo u postupak koji plaća država, ali konkurs za privatne ordinacije nije bio raspisan, a lečenje sam već počela u Leskovcu, kod dr Miodraga Stojkovića - priča Marija.


Puno novca su izdvojili za analize i nije se moglo nazad. Četiri puta Marija je odlazila u Niš, gde je dobila identičan odgovor - čeka se raspisivanje konkursa. Kada je već trebalo da uđe u postupak, jer su joj u međuvremenu zamrzli jajne ćelije, saznaje da su već neke žene otišle u Beograd, na državnu kliniku, a da za privatne ne postoji mogućnost da se obavi postupak o trošku države.

- Nije bilo druge, otišli smo u banku 4. marta i podneli zahtev za kredit. Za vantelesnu nam je bilo neophodno 345.000 dinara, već smo dali 23.000 za zamrzavanje jajnih ćelija i skoro 100.000 za terapije i analize. Ali pošto mi je plata 30.000 dinara, nisam mogla da podignem celu sumu, već 280.000 dinara. Srećom pa nam je drug pozajmio deo novca - priča Marija.

Procedura je bila brza, podigli su namenski kredit sa fiksnom dinarskom kamatnom stopom od 17 odsto na tri godine otplate. Do sada su 100.000 dinara vratili. Samo za kamatu daće 83.000 dinara.

Novac nije prepreka
Marija radi za 30.000 dinara, a ratu kredita plaća 10.083 dinara. Miroslav je moler, bez stalnog zaposlenja. Prijatelj im je dodao novac, kredit nije pokrio sve troškove
- I tako pravo iz banke u bolnicu. Sa velikom nadom, sa velikom verom da ću da budem mama, ubeđena da će sve da uspe, ušla sam u postupak 17. aprila - kaže Marija.

Najteže su bile dve nedelje neizvesnosti, ali kada je saznala da su uspeli i da je u drugom stanju, sreća neizmerna. I onda još jedna radost - tri embriona su se primila. I tako su se 17. novembra 2014, posle 33 nedelje koliko su bile u maminom stomaku, u Beogradu rodile Helena (2.100 grama), Sara (1.300 grama) i Danica (1.150 grama).

Helena je sa roditeljima za nedelju dana izašla iz bolnice, sada ima četiri kilograma. Pre neki dan, sa po kilogramom više, iz Instituta za neonatologiju izašle su i Sara i Danica. Porodica Petrović sada broji pet članova, a u Pukovcu nema srećnije.

Divno!
Samo se pitam, da li bi propala banka od koje su podigli kredit, da im bar ukine kamatu ?
A bio bi i lep, ljudski gest!
Samo, nema ljudskosti, kad su banke u pitanju.

Srpsko pravosuđe
7. Februar 2015 um 12:16

Kada te probudi zvono u pola 5 ujutro, i istovremeno čuješ zvuk motorole iz automobila parkiranog ispred zgrade (a lako ti je da čuješ, jer je tišina i živiš u prizemlju), onda se ne nadaj ničemu dobrom. Badava je mene policajac, uručujući mi poziv da se tog jutra u 10 h javim u policijsku stanicu u Batajnici, uveravao da se radi o rutinskom prikupljanju informacija. Takvi se pozivi ne donose noću, kada se ide na to da će se pozvani uhvatiti na spavanju. Kako god, budući da sam znao da sam čist pred zakonom, mirno sam otišao u rečeno vreme. Nisam znao da otvarajući vrata kancelarije kriminalističkih inspektora otvaram zapravo vrata pakla.


Rutinsko pozdravljanje, kako si, dobro sam, kako ste vi, dobro smo mi, sedi, zapali...


- Znaš li zašto smo te pozvali?


Budući da je u tom periodu bila u toku hajka na dilere droge, pretpostavio sam da taj poziv može da ima veze sa time, jer je slepo crevo od moje ulice bilo jedna od omiljenih lokacija za kupoprodajne aktivnosti tog tipa.


- Ne znam, pretpostavljam, ali da ne bih ja mnogo pametovao vi ćete mi svakako reći.


I onda priča kreće...


- Znaš li gde je menjačnica ta i ta?

- Znam.

- Jesi li odlazio nekada tamo?

- Naravno da jesam, najbliža mi je kući.

- I jesi li menjao pare nekada tamo?

- (Ne, išao sam da stavim trajnu) Jesam.

- Koje iznose?

- Ne znam... 10, 20, 50 evra... možda nekad 100. Ne sećam se.

- Hajde razmisli još malo, pa nam onda reci.

- Nemam šta da razmišljam, znam da krupnije nisam, a sitnije vas verovatno ne zanima.


I onda kreće priča, koja će radi dužine biti prepričana. Ja sam jednog dana (nedelju dana pre informativnog razgovora) navodno došao u pominjanu menjačnicu, i promenio sam u dinare iznos od 110 evra. Ne 100, već baš 110. Onda sam se, budući da je u menjačnici bila gužva (a ne znam da li je u nju ulazilo tri osobe za ceo dan, otvorena je u mrtvom tržnom centru), šetkao jedno pola sata, i čekao da se gužva raščisti. Pa sam došao i tražio od vlasnice (koja je i radnica) da mi ukrupni 500 evra, tako što ću joj ja dati sitne apoene, a ona meni jednu novčanicu od 500. I onda sam, a sve po njenoj priči, ja njoj dao 200 evra u sitnim apoenima, pa je ona meni dala 500, i umesto da ja njoj dam još 300 ja sam se okrenuo i pobegao. Ona me je jurila, ali nije mogla da me stigne, ja sam utrčao u kola i zbrisao. Ništa to ne bi bilo čudno da ja nisam gabaritan ovako kako jesam, i da ja ni kornjači ne bih mogao da pobegnem. Ali eto, priča se ispričala, i policajci su od mene očekivali da ja to lepo priznam, budući da oni već sve znaju, i da tako olakšam sebi poziciju. Usledilo je nekoliko mojih pitanja u seriji.


- Postoje li svedoci za takvo šta? I postoji li snimak sa kamere, koju je svaki ovlašćeni menjač dužan da ima? I ključno pitanje, postoje li moji otisci prstiju na tih 200 evra koje sam joj navodno dao? I znate li da ja nemam kola?


U tom periodu zaista nisam imao automobil.


- Nemoj ti da brineš o tehničkim detaljima postupka, nego ti nama lepo priznaj, pa da ideš kući, da se ne zajebavamo.

- Niti sam tog dana bio u menjačnici, niti sam ikada u životu u bilo kojoj menjačnici hteo da ukrupnim 500 evra. Mogu li sad da idem kući?

- Ma kakvoj kući, sada ćemo mi nju pozvati da obavimo prepoznavanje. (Greška, preskupo plaćena)


Izveden sam poput kakvog kriminalca u dežuranu, dok je gospođa vlasnica uvedena u kancelariju, a onda sam izašao (naravno u pratnji policajca) na ulicu, da bi me oštećena pogledala kroz prozor. Kada sam se vratio u kancelariju, ona je već otišla, a meni je inspektor rekao (i sada citiram):


- E sad si najebao! Ona te je prepoznala, ti si taj.


Spakovasmo se čas posla, te pođosmo put stanice policije u Zemunu, da obavimo i formalno prepoznavanje, u prisustvu tužioca. Ostavljen sam da čekam u hodniku, sa sve mobilnim telefonom, pa sam iskoristio priliku da pozovem tadašnju partnerku i da joj kažem da zove svoju drugaricu, koja je sudija, da mi angažuje nekog branioca, jer su se stvari otrgle kontroli. Dok sam pričao telefonom, kroz hodnik je prošla gospođa menjač deviza, i to je bio već drugi put da me vidi pre postupka prepoznavanja, što je školski primer sugerisanja oštećenom. Kada su nas poređali u prostoriji za prepoznavanje nisam znao da li da se smejem ili da plačem od muke. Prvi do mene bio je inspektor koji je radio "moj slučaj". Pored mene momak u policijskim pantalonama i crnoj majici, ni približno nalik meni fizički, pored njega Ciga koji čisti na Zemunskoj pijaci (valjda), i pored njega prosedi i oniži policijski službenik (u civilu) pred penzijom. Dok dlanom o dlan, raziđosmo se, inspektori me vratiše u Batajnicu kolima i posavetovaše da ni pod tačkom razno ne odlazim više u tu menjačnicu, da me ne bi teretili i zastrašivanje oštećenog.


Prošlo je neko vreme, gotovo da sam i zaboravio na budalaštinu (jer cela priča jeste čista budalaština), kad mi stiže poziv od javnog tužioca, da se javim radi davanja izjave a u vezi sa krivičnom prijavom koju je podnela policija. Odem, čiste duše i savesti, ispričam tužiocu sve čega sam mogao da se setim, navedem da tokom celog avgusta nisam kročio nogom u tu menjačnicu, naglasim da je idiotski pomisliti da smo razmenjivali novčanice kao na pijaci, jer menjačnica ima staklo od pulta do plafona, i metalni "tanjir" kroz koji se obavljaju transakcije. Stranka spusti novac u taj tanjir, radnik menjačnice ga okrene, prebroji, proveri da li su sve novčanice ispravne, i tek onda - uz obavezan fiskalni račun - u tanjir spusti odgovarajući iznos novca i zarotira ga tako da stranka može da ga uzme. Obavismo i to davanje izjave, ja potpisah zapisnik i pođoh kući, a tužilac pođe istim hodnikom sporadi sebe. Budući da je mlad, mlađi od mene, iskoristih da ga "ispipam" i da saznam šta on misli o svemu.


- Vidiš li ti ove budalaštine?

- Vidim da te neko namešta, i to prilično nevešto, ali ja imam elemenata da dignem optužnicu, i to ću i uraditi. I savetujem ti da se više nigde ne pojavljuješ bez branioca.


Baš me je utešio! Skratiću priču koliko god je moguće. Nakon nekoliko ročišta, u kojima je sudija za 180 stepeni promenio svoj stav prema meni (na početku sam mu se prosto gadio, kao neko ko se drznuo da "uradi" finu i smernu gospođu, a na kraju mi nije bio potreban branilac, sve je obavljao sudija), ja nisam oslobođen. Sudija je vrlo sugestivno predložio (čitaj: naredio) tužiocu da odustane od daljeg gonjenja, jer je policija napravila proceduralnu grešku i obavila prepoznavanje dva puta, prvi put bez prisustva dežurnog tužioca. Cela moja odbrana zasnivala se na svedočenju ljudi da ja nisam mogao da budem u pomenuto vreme u spornoj menjačnici, te da tako i nisam mogao da počinim delo koje mi se stavlja na teret, ali i to bi verovatno bilo uzaludno da policija nije napravila tu grešku u proceduri. Raspitujući se kasnije, saznao sam da su vlasnica menjačnice i jedan od inspektora koji su vodili slučaj u seksualnoj vezi, kao i da je njoj neka od Dinkićevih policija (finansijska, poreska, ne znam ni ja koja) našla neki manjak od 300 evra, te da joj je menjačnica bila zapečaćena nedelju dana. Pretpostavljam, sa vrlo velikom verovatnoćom, da je ljubavnik posavetovao da podnese prijavu protiv nekoga da je prevario za baš toliko novca, i da će tako opravdati manjak, a dok se sve to dokaže ona može neometano da radi. Pretpostavljam, takođe, budući da je reč o iskusnim inspektorima sa 20 godina radnog staža, da je proceduralna greška napravljena namerno, da ne bih na kraju zaglavio u zatvoru.


Godinu i po dana strepnje, užasnog osećaja da moraš da se braniš (po cenu da uđeš u krivokletstvo i lažno svedočenje) za nešto što ni u ludilu nisi počinio, i za nešto za šta i malo dete vidi da je nameštaljka, a sve vreme ti nad glavom visi zatvorska kazna. I na kraju se to završi tako što ne dobiješ papir da nisi kriv, već samo rešenje da tužilac odustaje od daljeg gonjenja. Nikakva mi uteha nije što je menjačnica zatvorena (čujem da je sada otvorena na drugoj lokaciji), niti mi je uteha to što eto ipak nisam zaglavio u zatvoru. Uteha bi trebalo da mi bude sudska presuda u moju korist, da bih mogao da tužim i vlasnicu menjačnice i policajca koji joj je bio saučesnik, i da ih ojadim za debele novce na račun pretrpljene nematerijalne štete. Nisam je ja terao da na sudu izjavi (i da je sudija priupita da li ostaje pri svom): "Onda sam ja pozvala ove moje policajce iz Batajnice, pa su oni odmah došli, zvala sam ih na mobilni.". To direktno ukazuje na spregu sa nekim ko bi trebalo da bude odgovoran za zaštitu zakona i pravnog sistema. Od svega toga sam morao da odustanem, jer nemam valjan pravni argument da krenem sa kontratužbom. Poznajući, uostalom, stanje u pravosuđu u Srbiji, osedeo bih uveliko čekajući da se taj spor završi, a ishod je krajnje neizvestan.


---


Ova priča datira iz perioda pre desetak godina, ali se stvari ni po čemu nisu promenile. I podelio sam je sa ljudima da bi znali šta sve može da ih snađe, čak i kada su stoprocentno sigurni da se nisu ogrešili ni o jedan zakon. Slobodno je šerujte, i ovo je Srbija, sa svojim "reformisanim" pravosuđem.





Peđa Đurović-Cyber

Нова дечија лекција хуманости
Ученици ОШ „Бубањски хероји” из Ниша сами сe организовали прикупили новац за набавку вредног инструмента свом школском другу заљубљеном у музику и трубу


(Фото Т. То­до­ро­вић)
Ниш – Ученички парламент Основне школе „Бубањски хероји” у Нишу завредео је на почетку ове године највећа признања и похвале. Ова организација ђака, основана пре нешто мање од пола деценије и потпомогнута у раду од наставника ове образовне установе, већ је у неколико наврата у претходном периоду знала да покаже колико су деца хумана. Помагала је сиромашне ученике и то на веома оригиналан начин: најпре је за лечење и операцију срца дечаку чији брат похађа ову школу прикупљено довољно новца за одлазак у Лондон, а потом су од скупљених пара купили много тога од неопходног намештаја за школског друга и његову породицу, која је у омаленој кући живела у врло тешким условима...

Овог фебруара Ученички парламент ОШ „Бубањски хероји” још једном се показао на делу. Одлучили су ђаци ове школе да свом другу Мартину Митровићу, ученику трећег разреда, малишану од само десет година и заљубљенику у музику, купе скупоцен и вредан нови инструмент.

Мартин Митровић, испричали су нам његови вршњаци, живи сам с оцем. Одличан је ђак и, иако има само десет година, већ дуго пева – члан је Црквеног дечијег хора „Бранко” и ученичког хора своје школе. Пре две и по године Мартин је уписао паралелно и нижу музичку школу и, за разлику од својих вршњака који су се одлучили за учење свирања на клавиру, виолини или гитари, одабрао је трубу. Како сам каже, заљубљеник је у звук трубе.

И био је Мартин редован на часовима у нижој музичкој школи и вежбао је свирање на труби. Али… Могао је на инструменту да свира само док је у школи, на настави.

За вежбање ван школе и код куће није имао инструмент и решио је, иако тешка срца, да одустане.

За његову одлуку да прекине похађање ниже музичке школе и учење свирања на труби сазнали су другарице и другови и основној школи у којој је без икаквих дилема љубимац свих и решили су да му помогну.

Мали Мартин није могао да верује када му је на пригодној свечаности ових дана уручена нова труба, коју му је купила организација његових школских другарица и другова. Засијале су његове очи, заискрила и суза, али уздржао се и онда насмејао. Тај његов искрен и широк осмехе био је Мартинов одговор, његово „хвала” другарима из одељења и школе. И наставницима, свакако. Скупио је снаге и проговорио обећавши да ће постати мајстор на овом инструменту.

Поступак малишана из ове нишке школе око прикупљања новца за куповину инструмента за Мартина Митровића, њиховог другара, без икакве сумње још једна је дечија лекција одраслима. И они су се радовали с њим и као да су хтели да кажу: „Ето, све се може када се хоће”.

А цела прича има и свој веома леп додатак – колико девојчице и дечаци чланови Ученичког парламента у овој, вероватно и у свим другим школским установама, имају велико срце и широка схватања говори и то да су током последње хуманитарне акције прикупили више новца него што је коштала труба за Мартина. И одмах су одлучили да се вишак пара утроши за побољшање услова рада предшколске групе у њиховој ОШ „Бубањски хероји” – купили су теписоне и итисоне и прекрили подове просторија својих будућих другара у школи.

Тома Тодоровић
објављено: 17.02.2015.

..ja nastavljam sa lepim gestovima..


"Kilometar kose" za decu obolelu od raka

PETAK, 06. MAR 2015, 19:30 -> 20:47Rts
Grupa mladih dramskih umetnika pokrenula humanitarnu akciju "Kilometar kose" kojom želi da pomogne bolesnoj deci i ulepša im život. Ovoga puta ne skuplja se novac i učesnici nisu velike kompanije, već frizerski saloni i dugokosi gradjani.




Dame koje ovih dana, uglavnom anonimno, daruju svoju kosu imaju motiv da promene život drugima. Od njihove kose će se praviti perike za decu obolelu od raka.

Pripremila Ivana Miljković

"Mislim da je ovo jedna fantastična i humana akcija. Ovo je najmanje što možemo da uradimo za decu u našem okruženju", kaže Anica Rimac.

Najmlađe donatorke su petogodišnjakinje – Ana i Hana. U akciji za sada učestvuje više od 30 salona u Srbiji. Šišanje je besplatno, ali postoje uslovi koji moraju da se ispoštuju.

"Kosa mora da bude prirodna, ili eventualno blago farbana u neki prirodni ton. Kosa ne sme da bude blajhana, ili veoma oštećena. Važno je da dužina pramena tj. repa bude nekih 15 centimetara", kaže Mirela Gnjatić iz frizerskog salona "Cvrle".

Ideju za kampanju, mladi umetnici su našli u primerima dobre svetske prakse.

Inicijator akcije "Kilometar kose" Marko Pantelić kaže da je ta kampanja kod nas napravila jedan potpuni socijalni pokret. Dodaje da je za dve nedelje više od 7.000 ljudi "lajkovalo" njihovu stranicu na Fejsbuku.

"Jako smo zadovoljni odzivom. Pedeset hiljada ljudi je podelilo naše statuse na Fejsbuku. Mnogi su zainteresovani za akciju, dobijamo preko 50 poruka dnevno u inboks", priča Marko.

U Srbiji svake godine od karcinoma oboli više od 300 dece. Svaka pomoć im je dobrodošla. Nacionalnom udruženju roditelja dece obolele od raka već je stiglo pet metara kose iz Novog Sada.

Todor Mančić iz ovog udruženja priča kako se on šišao kada se njegovo dete lečilo od raka, da bi izgledali isto.

"Devojkama i dečacima u adolescentskom periodu veoma je neprijatno kada im opada kosa. Ova kampanja je jedna simbolična kampanja – kosa je simbol rasta i ponovnog života kod te dece", naglašava Todor.

Perike za mališane praviće vlasuljari Narodnog pozorišta. Kada uspešno završe kampanju posvećenu deci, plan inicijatora je da sledeću posvete ženama obolelim od raka dojke, materice i jajnika.

Ovo je divna akcija,kunem se da sam u Srbiji,da bih se osisala u to ime.

..jos jedna divna prica,za one koji misle da smo svi izgubili dusu,osecanja..malo je dugacka,ali bih je kopirala samo da umem sa laptopom,zato evo linka..nadam se da ce neko i procitati..
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/546371/Azilant-iz-Iraka-ostavio-dete-u-Srbiji-Ako-prezivi--cuvaj-mi-ga-ako-umre-sahrani-ga

Ovo sam procitala davno i prica je zaista dirljiva....pa Srbi su se pokazali posebno u maju,kad je trebalo pomagati i komsijama....pomagali su i ovi ljudi iz vana,zaista nesebicno....mene i iritira sto se uvijek samo pise negativna ...ona tamna strana medalje...ako je nesto lijepo,e onda je to Djokovic....pa ima i obicnih smrtnika koji vrijede u toj Srbiji.

Astra ::

Ovo sam procitala davno i prica je zaista dirljiva....pa Srbi su se pokazali posebno u maju,kad je trebalo pomagati i komsijama....pomagali su i ovi ljudi iz vana,zaista nesebicno....mene i iritira sto se uvijek samo pise negativna ...ona tamna strana medalje...ako je nesto lijepo,e onda je to Djokovic....pa ima i obicnih smrtnika koji vrijede u toj Srbiji.

Žalosno je što pojedinci pokušavaju da ocrne državu u kojoj žive.
Uglavnom pišu ono loše,a ovo što je lepo i pozitivno kao ovaj tekst retko se objavi.

Ne znam..danas su preneli da je otac dosao po malog..

Lakota ::

Ne znam..danas  su preneli  da je otac dosao  po malog..

Nek je dete živo i zdravo.Ipak mu je mesto uz roditelje.
Ovi ljudi su predivni koju su ga spasili.
Znali su koliko čitam da će otac doći jednog dana po njega.Teško je kad se vežeš uz nekoga,ali nadam se da će ga porodica iz Srbije imati prilike viđati:)

Ne znam da li će nas Evropa primiti, ali Afrika nas je već stavila na listu čekanja.

Godišnjica Kosovske bitke biće proslavljena čim se bitka završi.

Rad je stvorio čoveka, a čovek - Praznik rada.

Rekli smo istorijsko NE. Možda bismo rekli još nešto da smo znali strane jezike.

Vešt komunista od dva crvena kartona napravi partijsku knjižicu.

Poklanjaju nam kamile. Valjda zato što je veliki vođa iza sebe ostavio pustinju.

Mi smo mala i siromašna zemlja: nama su i kraljevi na privremenom radu u inostranstvu.

Primiće nas na Evropsko tržište čim popravimo kantar.

U odnosu na međuljudske odnose, hrana nam i nije mnogo zatrovana.

Dok su ostali pratili modne trendove, mi smo decenijama nosili jedno te isto - štafetu.

Da je živ, Dostojevski bi se opredelio za malu privredu: otvorio bi fabriku - idiota.

Otkako gladuju, Srbi su siti svega.

Ovoliki neuspesi. Pa, to još nikome nije uspelo!

Ono što nam nisu mogli Hitler i Staljin, postigli smo sami.

Više se ne smatram Srbinom. A ni manje.

Bliski istok nam je, na žalost, sve bliži.

Srbi žele da žive u jednoj državi. Švedskoj, recimo.

Razvili smo jedra. Još samo da nabavimo brod i more.

U početku beše Tito, a na kraju - Titanik.

Naša zemlja sve više liči na zajednicu. Prvobitnu.

Gledam šta se radi oko mene. Ništa se ne radi.

Evropo, ne možeš ti toliko da se ujediniš koliko mi možemo da se razjedinimo.

Bili smo zemlja čuda: sad smo čudo.

U pravu ste, mada bi logičnije bilo da ste u zatvoru.

Nije tragično što smo u blatu do guše, već što smo iskaljali nove opanke.

Slepo smo ga sledili. Kad smo otvorili oči - sledili smo se.

Čoveku su bile potrebne noge sve dok nije izmišljen daljinski upravljač.

Nije istina da mi radimo jedni protiv drugih: mi smo lenštine.

Vidimo mi da je to prst sudbine. Videli bismo još bolje da nam ga niste gurnuli u oko.

Dilema: da li da obijem banku ili da osnujem stranku?!

Mi smo otvorena zemlja: nama su i lopovi na slobodi.

Čim nabavimo štake, izaći ćemo na svetsku pozornicu.

Svaki narod ima vođu kakvog je zaslužio. Šta li smo mi Bogu zgrešili?

U zemlji u kojoj nadvlada životinjski nagon bajke postaju basne.

Mnogo je zabrljao: ne gine mu zatvor ili - neka ambasada.

Bili smo pet vekova pod Turcima. Pitajte ih kako su preživeli.

Počeću da štrajkujem čim nađem posao.

Pravi ljudi na prava mesta. Ali, gde naći tolike zatvore?!

"Има на Балкану једна земља, која се граничи сама са собом. Где живе најлепше жене, а наталитет опада. Где незапослени највише раде, где на најплоднијој земљи живе људи који гладују. Где возови касне по реду вожње. Где сви играју фудбал, а побеђују у ватерполу, кошарци, рукомету или одбојци. Где сви журе на посао, а нико не стиже на време. Где осмочасовно радно време траје дванаест сати. Где је здравство бесплатно, а лечење скупо. Где су новинари слободни да напишу шта год им се нареди. Где је светска криза добила држављанство. Где су јавне набавке тајне, а државне тајне јавне. Где се ратови никад не завршавају. Где се историја понавља сваки дан. Где су најбогатији они који никад нису радили. Где је страна валута узета за домаћу. Где људи славе славу, а псују Бога. Где паметне због неразумевања проглашавају лудацима, а лудаке способнима. Где неписмени пишу историју. Где су закони незаконити, а анархија нормално стање. Где власт презире грађане као нежељене сведоке. Где се живи од будућности, јер на садашњост немају право. Где се свако свакоме смешка, а нико никоме не жели добро. Где судски поступци трају дуже од живота. Где су само поплаве начин наводњавања земљишта. Где призивају диктатора, а демократију сматрају порезом на будале. Где сматрају да ће земља више напредовати ако што више назадује. Где ниси нормалан, ако не полудиш. Где живиш само зато да би умро, где је време бесконачно, а власт бесмртна... 


Аутор текста је српског језика и италијанског језика, преводилац, интеркултурални медијатор, прва наставница Допунске школе “Свети Сава” у Вићенци, члан Црквеног одбора парохије “Свети Лука” у Вићенци и члан Кола српских сестара од његовог оснивања, 1997 године.

I ovo je Srbija

Mladi pronalazač iz Novog Sada patentirao izum za razbijanje tromba: Stefan Velja doneo medalju iz Brisela
Humanost, ljubav prema nauci i želja da pomogne svom ocu, postakli su mladog naučnika da osmisli patent koji kada se ubaci u krvni sud, razbija tromb i na taj način sprečava fatalne posledice...

LINK  http://www.lovesensa.rs/clanci/ljudi-inspiracija/mladi-pronalazac-iz-novog-sada-patentirao-izum-za-razbijanje-tromba-stefan-velja-doneo-medalju-iz-brisela

Kad Srbin umisli da je Bog

BRANKA JOVANOVIC u RETARDIRANOJ SRBIJI.

Danas čujem interesantnu priču:
U poštu na Dedinju dolazi muškarac i hoće da podigne novac. Šalterska radnica mu traži ličnu kartu. Muškarac se nađe uvređen: Meni tražiš ličnu kartu? Znaš li ti ko sam ja? Na njeno da ne zna on pobesni i traži šefa. Dođe i upravnica dedinjske pošte br. 33 koja takođe ne znade koja veličina ih je udostojila posete.
Epilog:obe službenice su sutradan prebačene u poštu u Mladenovcu jer nisu prepoznale ministra finansija Vujovića.
Nadajmo se da Mladenovčani nemaju umišljenih veličina koje treba svako da prepoznaje.
Govno je govno i kad je lepo upakovano.

ZoxZoja ::

Kad Srbin umisli da je Bog

Šta treba više ,nego jučerašnje otvaranje dvorca kod Trebinja (uz osveštanje vladike Grigorija ) za koji se ne zna tačna namena ,po rečima "donatora" ,posvećen je Velikoj Gospojini ,Jeleni Anžujskoj i svim hercegovačkim majkama ? 


Donator je Rodoljub Drašković (vlasnik fabrika čokolade "Swislajon" ) koji duguje porez Republici Srbiji u iznosu od 16,7 miliona maraka , a sama kompanija je prijavila poslovanje sa gubitkom 2,3 miliona ,čime se akumulirani dug podiže na 54 miliona maraka ?
I nikom ništa ? 
Nije ni čudo što Srbija ,po ovogodišnjem istraživanju "Galupa" ,koliko smo srećna nacija , zauzima četvrto mesto na svetu -ali ODNAZAD .

Svakoga dana ,u svakom pogledu ,sve više napredujemo...ka "nebeskoj" ,biće. 

Jer je u filmu "Valter brani Sarajevo" poubijao najvise Nemaca...

DOBAR GLAS SE DALEKO CUJE
Prvi skolski sat u jednoj americkoj srednjoj skoli.
Nastavnica predstavlja novog ucenika Sakira Suzukija iz Japana. Pocinje sat, nastavnica ispituje:
Sada cemo vidjeti koliko poznajete americku povijest. Tko je rekao:
"Sloboda ili smrt"?
Odjednom tisina i samo Suzuki digne ruku:
Patrik Henri, 1775. godine u Philadelphiji! Vrlo dobro, Suzuki.
A ko je rekao: "Drzava je narod i kao takva ne smije nikada umrijeti?
Suzuki ustane:
Abraham Linkoln, 1863. godine u Vashingtonu!
Nastavnica strogo pogleda ucenike pa rece: Sram vas bilo. Suzuki je Japanac a poznaje americku povijest bolje od
Vas!
Tihi glas iz kraja ucionice:
Jebite se, posrani Japanci!
Tko je to rekao? - vikne nastavnica. Suzuki digne ruku i rece:
General MekArtur, 1942. godine u Gvadalkanalu, i Li Jakoca 1982.godinena skupu akcionara Craislera u Detroitu.
Razred je u tisini, samo se iz pozadine zacuje: Pusi ku*ac!
Nastavnica sva van sebe:
Sad je kraj. Tko je to bio?
Suzuki:
Bill Clinton Moniki Lewinski, Ovalna soba, 1997. godine u Vasingtonu.
Drugi ucenik se prodere:
Suzuki je sranje!
Suzuki:
Valentino Rosi u Rio de Zaneiru na Motor Grand Prixu Brazila 2002.godine.
Razred pada u histeriju, nastavnica u nesvijest a na vrata ulazi direktor skole.
U pi*ku materinu, jos nikad nisam vidio takav kaos!
Suzuki:
SRPSKI IZBORI 2015 .g.

John Doe ::

Stručnjak do stručnjaka.

Nisu stručnjaci al bi rado pogledali

Često se kod nas govori o "dve Srbije" ,u smislu politike (što ne trebam valjda pojašnjavati,a pojavila se i "Treća Srbija" ,da Bog prosti ,koja debelo miriše i na klerofašizam ) 
No ima pametnih ljudi ,kao Igor Čobanović ,koji je ovu podelu objasnio vrlo očigledno ,bez da je pomenuo jednom rečju "politku" ) E pa ,ja se slažem sa njim -upravo je ovako : 



U pamet se ,braćo Srbi !

Ova fotografija kruži društvenim mrežama pod naslovom Odoše svi kulturni i vaspitani.

Jedna mala statistika .I biće da ,za razliku od drugih statistika ,ima puno istine i tačnih podataka . 

Danubius ::

Često se kod nas govori o "dve Srbije" ,u smislu politike (što ne trebam valjda pojašnjavati,a pojavila se i "Treća Srbija" ,da Bog prosti ,koja debelo miriše i na klerofašizam ) 
No ima pametnih ljudi ,kao Igor Čobanović ,koji je ovu podelu objasnio vrlo očigledno ,bez da je pomenuo jednom rečju "politku" ) E pa ,ja se slažem sa njim -upravo je ovako : 



U pamet se ,braćo Srbi !

Pošto se ne slažem sa ovim, moram navesti moju Srbiju:
Duško Radović, Borislav Pekić, Dušan Kovačević, Svetislav Basara, Mika Petrović Alas, Mihailo Obrenović, Dragiša Vasić, Vladika Nikolaj Velimirović, Sergej Trifunović, Dragan Jovanović, Zoran Đinđić, Moca Vukotić, Dražen Petrović, Džoni Štulić, Bora Đorđević, Dr Nele Karajlić, Đorđe Balašević, Emir Kusturica, Meša Selimović, Nikola Tesla, a od cigana samo DUci Simonović. Dalje Aleksa Šantić, Svetomir Belić, Svetozar Gligorić, Čavić, Arsen Dedić, Ruđer Bošković itd

I ovo je Srbija. One koji su iz Novog Sada ili 07. i 08.03. budu u Novom Sadu pozivam da odu do Miletićevog trga, da zastanu pored štanda ispred Vojvođanske banke i kupovinom neke sitnice koju su ova deca izradila pomognu lečenju njihove drugarice Teodore.

Ostale molim da na svoje FB zidove podele ovu informaciju. Mogu samo podeliti obaveštenje sa mog zida (i ja sam podelila Elino).

humani-vrsnjaci-udruzeni

Deo stvari urađenih dekupaž tehnikom spremno za prodaju.


Inače sam prijatelj sa jednom od profesora koja je sa njima spremala stvari za prodaju. Za sapune koje je Ela nadgledala izbor sirovina i proces izrade garantujem da su vrhunski.

Znate ko je majstor Mile iz Novog Sada ?
- Stolar koji je napravio i poklonio 500 stolica za hranjenje beba. ... ali on nije zanimljiv medijima.



Što volim kad se konektujem na FB pa me dočeka ovako nešto kao prva vest. Za majstor-Mileta znam od ranije ali lepo je podsetiti se ponovo i ponovo. Čovek koji izrađuje i poklanja stolice za hranjenje deci Srbije.

Stotine hiljada Poljaka (najmanje  300 000) su danas izašli na demonstracije protiv vladajuće desničarske partije ,a na poziv Komiteta za odbranu demokratije ,protestujući protiv dikature jednog čoveka i partije (nacionalistička ,klerikalna ,desničarska ) ,i namere izlaska iz EU i  okretanja "istoku" ,pod geslom "Jesmo i uvek ćemo ostati u Evropi" 






"Nacionalni desničari" su takođe organizovali "kontramiting" na koji je došlo maksimalno 5 000 ljudi.






A mi ,taj "slobodarski " i ponosan ,pre svega anfašistički narod -ćutimo ,iako imamo gotovo identičnu situaciju ,manje -više (čak ni nemamo za sobom bar onih 25 godina prosperiteta koji je Poljska doživela ulaskom u EU) ? 
Još mirno pred nosom na nečuven način kradu izbore ,a mi i dalje ,ćutimo ? 

Juče su maturanti Srbije bili deo Evrope. Lepe, raspevane i razigrane. Maturanti u mnogim gradovima srbije su na trgovima plesali. Kao i njihovi vršnjaci u evropskim gradovima.

Juče u Kikindi - foto Šalgo Ervin




Srećna vam matura deco.

Juče pročitam ovo

ČČarls Bronson 28.09.2016 - 21:06
Hit Hitne pomoći je “Posmrtni marš” koji se sve više čuje po beogradskim grobljima zahvaljujući njihovim “brzim” intervencijama . Moj brat je umro na uglu Kosovske i Nišićeve ulice jer im je trebalo fudbalsko poluvreme da dođu ,a prvo sam ih deset minuta ubeđivao da i ako nije u besvesnom ili polusvesnom stanju ,to je merilo za njihovu intervenciju ,ima srčani udar i da ne smem da ga pomeram . Pre mesec dana je prošlo jedanaest godina i od tada su ,ako su visibabe vesnici proleća ,oni za mene vesnici smrti . Znači ako vas udari auto ,a ostanete svesni ,zamolite nekog prolaznika da vas nokautira ,kako bi ispunili uslov za njihovu intervenciju .

danas naiđem na ovo

Umirala na ulici u Beogradu, prolaznici je preskakali

Jedna Beograđanka preminula je juče u centru grada, a nekoliko ljudi pre toga bukvalno je preskočilo preko nje ne želeći da joj pomogne.
Čitavoj sceni prisustvovala je devojka koja joj je pritekla u pomoć, dok je posmatrala kako je svi zaobilaze. Ona je, revoltirana čitavom situacijom, objavila post na svom FB-u gde je sve opisala.

"Prolazeći pored obližnje zgrade vidim ženu kako leži na leđima, oko 50 godina, a pored nje neka devojka u panici sa telefonom u rukama. U tom trenutku, iz ulaza iste zgrade, izlaze dva muškarca (45 i 65 otprilike) i preskaču ženu koja je tad već počela da plavi u licu. Ovaj mlađi kaže devojci 'bolje nemojte da je dirate jer može da vas tuži kasnije' i nastavi svojim putem", napisala je ona.

Njih dve su probale da pomognu ženi koja je umirala, ali nažalost nisu uspele da joj spasu život.

Hitna pomoć je došla nakon petnaestak minuta, ali nesrećnoj ženi više nije bilo pomoći.

pa kakvi smo to kreteni postali , di nam je duša

Sta da ti kazem Podbarac....ja bih bez razmisljanja pomogla,ali vremena su dosla da se ljudi boje,dato je svakome da moze da uradi sve,pa i ti muskarci nisu puno pogrijesili izjavom,moze da te tuzi....ja sam poodavno naisla na dijete u trz.centru,ocito je odlutalo od mame....pridjem da ga pitam,uhvatim za rukicu,da se ne boji,nacemo mamu za cas,a moja kcer mi kaze....znas li da bi sad mogla pasti tuzba za uznemiravanje djece,moguce pedofilske sklonosti i ko zna sta sve jos.....ali ko razmislja o tome kad vidi da neko treba brzu pomoc.

Svatam i to , moja ćera nije smela svoje dete dignut sa ulice ( mala se uzjogunila i sela , izula cipele i ni makac ) , kaže možda je neko prijavi za zlostavljanje deteta pa da još i nadrlja , jedva je nekako namincala da krene al cipelice nije htela da obuje , srećom blizu kuće su bili

podbarac ::

Svatam i to , moja ćera nije smela svoje dete dignut sa ulice ( mala se uzjogunila i sela , izula cipele i ni makac ) , kaže možda je neko prijavi za zlostavljanje deteta pa da još i nadrlja , jedva je nekako namincala da krene al cipelice nije htela da obuje , srećom blizu kuće su bili

To je ono kad se dobri zakoni pretvore u svoje ruglo. Nastavnik ne sme da kazni dete koje pravi nered jer mu "ugrožava dečija prava". Roditelj mora da se povinuje hirovima deteta koje vrlo brzo shvati da mu niko ništa ne može ... Nije to samo problem Srbije. To je problem kompletnog takozvanog Zapada. I jedan od puteva koji vodi ka propasti civilizacije koju poznajemo. Možda ne u našoj generaciji ali ne ni daleko od nas.

Ako već nemamo mooda i srca ,zaista je zapanjujuće koliko imamo inteligentnog humora -i to na svoj račun .Isti narod koji mirno guta tolike demagoške budalaštine ,i takve očigledne laži ,dakle ,svojim nečinjenjem i servilnošću pristaje na najveća  poniženja ,opet ima "duha" za gotovo "montipajtonvski" humor ?
Srbija -zemlja čuda i neverovatnih apsurda .

HAOS U CENTRU BEOGRADA – Palma napao Pantelića misleći da je Brnabićka!
Od Kim Džong -  јун 13, 2017 0
PODELI Facebook Twitter  

Poznati srpski političar iz Jagodine Dragan Marković Palma, napao je fudbalera Marka Pantelića u jednom ekskluzivnom kafiću u centru Beograda, misleći da je ministarka Ana Brnabić.





– Čim je spazio Pantelića na vratima, Pamla je skočio i počeo da viče na njega govoreći kako dok je on živ ONA neće postati premijer!- rekao je Zdravko Marić, vlasnik kafića za koji želi da ostane anoniman.



– Palma je potrčao prema fudbaleru, a Pantelić se uplašio i počeo da bega po kafiću. – tvrdi naš sagovornik.

– Pantelić je sve vreme, dok je bežao po kafiću da ga Palma ne uhvati, vikao: „Nisam ja lezbejka, nisam ja lezbejka, ja sam fudbaler!“ – dodaje vlasnik kafića.





Srećom po Pantelića, Palmini ljudi su prepoznali fudbalera i zaustavili pobesnelog političara, koji je, kad se malo smirio priznao da je nameravao da „joj kosti prebroji pederske“.

Danas Univerexport otvorio maloprodajni objekat u zgradi do mene i najavio da prvih 100 kupaca čeka poklon paket . Ja se vraćao iz grada i vidim u 9h njih 15 ( uglavnom stariji , penzioneri ) već stoje u redu pred vratima . Otvaranje je bilo najavljeno u 10h.
Gospodo penzioneri ako već nemate para potrudite se da imate malo više dostojanstva i cenite sebe .