Olovka piše srcem

First topic message reminder :

Mala srecna minuta u kojoj se to dogodilo,zakacila mi se za uho kao biser.


Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim cisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko srice azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno bice
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca andele,
ko sa davolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko pocinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao macka i otvara
žute zenice u ponoc,
neko ko ne kaže ništa
cak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko place usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok sece luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pecine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko cisti cipele,
sece nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kicmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseca prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na elektricnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulicni diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti..[You must be registered and logged in to see this image.]

...Opet nocas otvaram svetu knjigu mojih secanja da prelistam
najlepshe trenutke nashih dana. A njih je tako mnogo,tako malih i velikih,tako svetlih i tako tamnih.A sve ih podjednako volim.A tek one male nezne trenutke,kada sam pomishljala da si ti ja, a ja ti..oni su mi najdrazi.Najlepsi,najsvetiji.Oni me vrate u vreme najlepshih, mojih snova koje sam imenom tvojim zvala.
I josh uvek ih zovem....

..Kao i uvek nervira me ova bela podloga papira, koja trazi ili, bolje reci, vapi za mojim mislima. A one su prazne.I ovaj dan ispran od kishe,
bled od stida shto nema nishta bolje da da umornim dushama, otici ce u nepovrat ..da se ne vrati nikad vishe.
Noc ce doci da me podseti na kratkocu moga vremene i ljubav koja je umrla...

Spasonosna misao mogla bi biti u pesmi.Tvoje ochi skriti, chuvati te danju i nocu, zajedno s njima lepshi zivot sniti..Da, stvarno, probudit cu ljubav u srcu, napisat cu ti pesmu...

Dozivi magiju

Ne govori, ne kvari trenutak,
zelim samo da osetim tvoju blizinu,
dopusti instinkt da te vodi,
samo tako otkricesh istinu.

Uchinimo ovu noc nezaboravnom,
dozvoli da razmrsim tvoju kosu,
vodimo ljubav pod nebeskim svodom,
prepustimo tela ljubavnom zanosu.

Doci ce starost brzinom svetlosti,
samo od secanja zivecesh tada,
zato probaj zivot, oseti ljubav,
dozivi magiju dok si mlada.

U tren dotaknimo Bozansko,
spojimo tela i postanimo jedno,
da li ce iko saznati nije bitno,
sem ljubavi nishta nije vredno.

Sebeljub

.

.

Kažu da vrijeme liječi sve rane!

Al’ ne liječi posledice!

.

Kažu da pogled nema kraja!

A zašto se vidi, tek hiljade zvijezda?

.

Kažu da mašta granica nema!

Mašta je tek plod htijenja naših!

.

Kažu da je svjetlost najbrža na svijetu!

Laž i zabluda, mnogo su brže!

.

Kažu da je ljubav od čelika jača!

Kad granica se predje, u mržnju se topi!

.

Kažu da znanje je veliko i moćno!

Znanje je tek tačka u centru neznanja!

.

Kažu da ptice pjevaju čarobno!

Niko i ne pita, kako ptice plaču!

.

Kažu da će Zemlja da se vrti vječno!

Dok čovjek je na njoj, vječnost je upitna!

.

Niko i ne pita ’Otkuda tolike laži’

i ko nas to, tolikom, obmanom hrani

i zašto su nam domu, odbrojani dani!

Jer, Sebeljub (čovjek) je sam sebi najdraži!

.

Niko i ne pita ’Šta se od nas traži’

što se čovjek kiti prirodom mrtvom,

što Kažnjen se naziva Prirode Žrtvom!

Jer, Sebeljub (čovjek) je sam sebi najdraži!

Drago mi je. Zbog svega sto jesam. I onoga sto sam bila. I onoga sto cu
biti. Drago mi je sto jos uvek znam da se nasmejem od srca, da uzivam u
malim stvarima... Drago mi je sto i dalje primecujem boju ociju, kose,
negovane nokte,lepa ramena……
I dalje si mi bitan Ti, kao covek sa
svim svojim manama i vrlinama, od tvog imena, statusa, posla kojim se
bavis,…. Jos uvek delim ljude na dobre i lose... I ne marim sta ce ko
reci. Voleli me, ili ne. Osudjivali me…... I dalje mi raspolozenje
zavisi od ljubavi.
Nekad sam i tuzna. Navikla sam na tugu, jer me verno prati." Ko zna zasto je to dobro.
Ja I dalje mogu da se zaljubim u onoga koga volim. Jer, to sam i dalje ja, ona ista JA. I drago mi je zbog toga."

Vidish li mrznju u ochima ?
Svako ce chekati tvoj pad
Bolje da proshlost zaboravish,
Ustanesh i krenesh sad.

Vidish li kako chekaju
Da slomljena chekash dan
Dokazi da te ne dotiche
Jacha si od njih,znash


Ljudi zveri,uvek ce biti tu
Krvopije i mesozderi
U ljudskom obliku
Ljudi zveri,zavisni i zli
Zivotinjski instinkt
Jaci od svake ljubavi


Prozdirace te danima.
Uzivati u tvom bolu
Smejace ti se u lice,
Dok chekas da odu

Zato ustaj,ne predaj se
Ne dozvoli im da uspeju
Veruj u sebe,ne daj se
Kreni da te ne sustignu...

"Ti si...ma ti nisi mnogo,samo vazduh koji udisem,samo melodija koja
odzvanja u mojoj tisini,tisina koja prija mom mraku,mrak koji mi donosi
lepe snove,san koji se zavrsava svakim jutrom,jutro koje donosi novi
zivot i zivot koji ucim da zivim uz sve te male stvari koje cinis TI..

Puno sam ti svog vremena dala..Sada odlazi i nosi bestraga svoje laži i
slatka uvlačenja, prošlo je to vrijeme moje naivnosti kada sam ti dječji
naivno vjerovala.Idi..samo idi i ne okreći se.

U senci andjela

Zivot…Rech koja krije tako puno…Ljubav,vera,nada…Da li ove rechi uvek idu zajedno?Ne znam,niti cu ikada saznati.
Tama,mrak,samoca...Sedim na krevetu svoje sobe slushajuci tishinu koja je tako tuzna.Gledam u plafon kao da ce on da mi neshto pomogne.Nikoga nema pored mene,niko me ne razume.Svi mi govore da je teshko,da ce vreme sve prekriti,ali za mene vreme je stalo.Uostalom,vreme mi je nebitno,ma sve mi je nebitno od kad tebe nema...Volela sam te iskreno,bio si uvek tu za mene,ispunio si svaku moju zelju,svaki moj hir,svaki moj dan.Bio si tu i kada su ptice pevale i kada je nebo plakalo.Nikada nisi rekao necu,nemogu,nikada mi nisi rekao odlazi.Uvek si me gledao ochima punim srece,radosti,punim ljubavi...Tvoje ochi...Ochi koje su obecavale mnogo toga,ochi koje su bile posebne,koje su me pogledom slale na neka nova,lepsha mesta,mesta na kojima smo bili zajedno,srecni.Voleo si me,volela sam te,ali volim te josh...Ne,to nije samo mladalachka ljubav za koju svi kazu da ce brzo proci,to je neshto vishe,neshto poput najsjajnije zvezde koja se nikada ne gasi.Nedostajesh mi...Bilo je i ranije slichnih trenutaka,ali sam tada znala da cesh mi se vratiti,da cesh da me poljubiti onako kako samo ti znash...Nekada sam i volela kada se rastanemo na par dana,jer posle toga bi mi poljubci bili najsladji,posle toga bih te ljubila i satima.Sada je drugachije...Sada si zauvek otishao,ali znaj da, gde god da si,uvek sam u mislima s tobom,uvek sam tu pored tebe...Ponekad osecam tvoje prisustvo.Ljudi kazu da to samo navika vraca secanja,osecaje,ali ja znam da si to ti,znam da me chuvas,da si i dalje pored mene.Prichaju mi i da sada,kada te nema,da ce neko drugi doci.Ali,niko ne razume da sam za tebe htela i zivot da dam,poslednji svoj uzdah da poshaljem tebi.Volela bih da sam bila tamo te vecheri,da sam te drzala za ruku,da sam ti zadnji put rekla da te volim.Ali ne,drugi su chuli tvoje poslednje rechi,drugi su se borili za tvoj zivot.Nisi uspeo...Rekli su mi da nisi patio. ...Volela bih da se vrati vreme,da ponovo osetim tvoj poljubac,tvoj drhtaj tela.Volela bih...Slushajuci nashe pesme,gledajuci nashe slike,odlutam u proshlost,zagrlim te,poljubim i nezno kazem da te volim...Uveche kada legnem,pozelim ti laku noc...Da,i dalje se nadam da ces se pojaviti ni od kuda,da ces mi prichati svoje dozivljaje sa ovog kratkog putovanja,da ces mi pokloniti plisanog medu...
Mnogi kazu da ce sve to proci,da moramo da gledamo buducnost,a ne proshlost,ali kako kada si u proshlosti ti,ti moj prelepi andjele?Sada svako ide svojim putem...Svako zivi u svom svetu i ne shvata moju bol,ali razumem ih...Mozda je njima tako lakshe...

Pogledaj koliko tuge ima oko nas... Osvrni se, slobodno... Necu te vezati ni najtanjim nitima, ako nisu satkana od celog mog bica.
Necu dozvoliti da u tvom oku, jednog jutra kada se probudish na mom jastuku, ugledam zrnce tuge, razocharenja...
Nisi sam, ni ja nisam sama, u ovom svetu punom tuge.
Mi smo samo dva daha, dva treptaja.. Mi smo jedno drugom nada da postoji malo srece, u ovom svijetu punom stradanja...
I kada ti kazem "Volim te", dajem ti sebe, i kada chujem "Volim te", uzimam tvoju dusu, taj mali predah od tuge u ovom surovom svijetu...

..Dugo vec cheznem da se vozim drumovima zivota sa tobom. Vishe ni ne primecujem prashinu, pesak i sunce koje nemilosrdno przi, a koji su mi nekada tako mnogo znachili. Prolazi vreme, dan za danom! Pada mrak i zajedno sa njim potiche zelja mojim venama. Iznenada te tako zelim kraj sebe. Spava mi se! I pre nego sto zatvorim ochi , mislim na tebe, a suze same naviru. Ustajem I pochinjem da koracham. Shvatam da je to sada veoma teshko. Noge mi upadaju u nanose peska I jedva ih izvlacim ali idem napred. Odjednom se budim i shvatam - da su proteklih dvadeset godina bili kao san. Osmehujem se, lakshe mi je! Spremam se da uplovim u zivot i novi dan. Noc i mrak su daleko iza mene, uzimam svoje cipele. Obuvam ih i osecam neshto meko pod prstima. Izuvam se, a iz cipela ispada pesak...

..Sutra cu otvoriti ochi. Probudice me miris leta i poj najlepsih ptica. Sunce ce dati sjaj mojoj kosi. Poslacu ti poljubac i on ce lagano sleteti na tvoj obraz. Donece ti ukus najiskrenije ljubavi, tog soka koji opija, baca chini tako da sreca nikad ne prestaje. Jer voleti chisto i bezgranichno znaci biti beskrajno srecan. Umeti prepoznati i osetiti ukuse, uzdahe, to je stvar srca...i uvek ali bash uvek je bolje voleti pa makar i tragichno izgubiti.Bol ne nestaje,samo jenjava,ublazava se u ochima nekim drugim.Pomislim,novi je dan,krenucu ponovo ali se secanje vrati..

Vrisak promene
umuknu u guzvi
bezlicnog zivota.

Nestao je svet,
ostajem sam.
Tisina me obavija,
ulazi bez kucanja
Samoca;
razliva sve u meni
i govori:
Ne boj se mraka,
u njemu mozes
najdalje da vidis..

Besciljno sam tumarala po predvorju svoje Duše,udarajući u sive zidove satkane od gorčine, kolebajući se da pocepam mrežu protkanu vremenom i uspomenama i zakoračim u samu sebe, iz straha da će me samo jedan pogrešan korak iscepati iz mog ušuškanog sveta i kao zgužvanu i istrošenu hartiju odneti u neki novi, savršeniji. U onakav, u kakvom se ja nikada ne bih pronašla.Moja Duša, i sama ja, kao kućica pod plaštom belog, negde na Severu Rusije...Sa kaminom iz kog se širi najsavršenija toplota,koja besramno isijava bliskost...I čašom crnog vina, da me podseti da sam živa.I sve je prekriveno hladnim i bezličnim, turobnim i dalekim, divljim i nepredvidivim, površnom oku nevidljivim.Tu sam te čekala.Dovoljno dugo, da gotovo izgubim nadu da će te ikada put naneti na tlo dalekog Sibira...Previše kratko, da bih skupila dovoljno mudrosti da prepoznam iskru, onu moju, onu koja mi je toliko falila. Evo, i sada, dok ovo pišem, sedim tu, na istom mestu, u istom ćošku. Znaš onde, gde si me prvi put ćušnuo...Sećaš se plavog prekrivača, šećera u kocki, dima cigarete koji je činio da moje, ionako snene oči, dobiju neku čudnu odsutnu nijansu...? Sećaš se? Ja se sećam leta u novembru, kao i zime u rano proleće...Stao si na stepenište moje Duše, samouvereno i drsko, ne osvrćući se na moja upozorenja da ćeš se saplesti već na sledećem koraku.Nisi se sapleo, nisu ti čak ni kolena zaklecala. Uporno si gazio smetove i krčio put sigurnim koracima, pokušavajući da dohvatiš makar okrajak mog plavetnila. Gledao si me, onako šćućurenu i zamišljenu, kako vrtim pramen kose čitajući Miku Antića..kako ’’naivno verujem da ću večito živeti’’.Znao si da ti trebam. Znao si da mi trebaš.Kako je samo savršeno pristajala moja ruka u tvojoj ruci, tvoj hrapavi dlan na mom obrazu, onaj osmeh na uglovima usana koji ti je uvek igrao dok si me ljubio.Svetlost kojom si ispunio svaki deo mog bića, osmeh kojim bi razoružao i najljućeg ratnika, ruke, kojima bi otkopčao svako dugme i strgao košulju, svilenu i belu, savršeno skrojenu, da savršeno prekrije sve ožiljke Duše zaglavljene u sopstvenom beznađu,dodir kojim bi oživeo vesnike proleća usmrćene okrutnim stopama slučajnog prolaznika...Nošena na tvojim snažnim rukama, sigurna kao dete u majčinom naručju, zakoračila sam u kupatilo straha, čistilište Duše... Skidao si šljam, korov, prašinu, okrutnost, mržnju, gorčinu... Skidao si sve moje maske bez imalo srama, pažljivo, nežno, rukama starih vajara, oblikovao si me, detinjastu, nevino čistu, spremajući me detaljno za susret sa samom sobom. Vezivao si mi crvenu , svilenu tkaninu preko tamnih očiju, dok sam bosim nogama nemirno ispitivala neravnine na tim ledenim pločicama, koje su bezbrižno upijale svaku nit hladnoće u meni, ostavljajući me bezbojnom, prozirnom, ali ipak prijemčivom za šarenilo koje će se tu tek nastaniti. Popunjavajući praznine između mojih prstiju, svojim prstima poveo si me tamo gde sam se plašila da krenem, bodreći me, hrabreći...Govoreći da je vreme da ja pronađem sebe, onako kako si ti sebe pronašao...Kada si pronašao mene. I kročila sam, sa strahopoštovanjem prema sebi samoj, ustreptala od iščekivanja...Grčevito sam stezala tvoju ruku, dlanovi su se znojili i pretili da iskliznu iz te sigurnosti, ali ja sam stezala sve jače i jače...Nisam smela da dozvolim da me ispustiš, da te ispustim... Možda bih onda poklekla pred samom sobom i vratila se u isti onaj ćošak, na plavom pokrivaču, da listam Miku Antića i čekam...Beskrajno čekam. No, tvoj osmeh i blagonaklon pogled istovremeno sa škripom zarđalog gvožđa na teškim vratima, rekli su mi da nema nazad... Iza odškrinutih vrata nazirale su se sve moje uspomene, zvonili su glasovi dragih i manje dragih Duša, koje su me na ovaj, ili onaj način formirale.. Trebalo je proći hodnik, mračan, strašan, jezivo nostalgičan ...Onaj, u koji kad zakoračiš ne želiš da ostaviš, onaj u kojima čuvaš sve sitnice, osmehe, lepe reči, slike i prilike , propuštene i ugrabljene... Moraš proći, a da te ne zaustave samo tebi drage koještarije, moraš proći, a da ne poželiš da se zadržiš, da se podsetiš, ili, da tu ostaneš... Koračala sam, sigurna u sebe ili sa željom da ne izneverim tebe, ne znam... Opirala sam se zvucima klavira i mojoj prvoj Betovenovoj simfoniji, opirala sam se mirisima dunja iz komšiluka...
Velelepnim kulama od peska na obalama Toplice...
Vrućim bakinim kolačima i pogači ispod sača...
Opirala sam se čak i Žuji, mom ljubimcu iz detinjstva...
Osetila sam i Nju...I poželela da ostanem... Svesna da ne mogu, da moram nastaviti dalje putovanje, grizla sam usnu i gutala suze koje nezadrživo navirale... Slano, slatko, gorko...Ukusi i mirisi su se mešali...Koliko sam toga krila u sebi, nisam ni bila svesna.
Dok sam upijala sva ta čuda, nisam ni primetila da sam došla do kraja svog puta...Bar sam ja mislila da je kraj.Zastao si, stegao me čvrsto, toliko čvrsto da je veću dozu bliskosti nemoguće osetiti i zakoračio u neizvesno...U mene. U moje najdublje, najskrivenije. Instiktivno sam pošla za tobom, zastala i osetila neko strano tlo. Dok mi je oči skrivala crvena svila, telom je prolazilo hiljade žmaraca, ježeći me i ispunjavajući osećajima koji mi do tog trenutka behu potpuna nepoznanica... Osetih vrelinu tvog daha na vratu, i crvena svila nesmetano kliznu niz moja gola ramena...Progledah. I bila sam poprilično iznenadjena , gotovo neprijatno, kada sam ispred sebe ugledala ogledalo. Obično, prašnjavo ogledalo iz bakine škrinje. Pomislih da je sve ovo neslana šala. Toliko čekanja, bola, žudnje, strpljenja... Zašto? Da bih videla neko tamo glupo ogledalo? Revoltirano se okrenuh ka Tebi, spremna da temperamentno saspem drvlje i kamenje, ali me ućutka dodir tvog kažiprsta na mojim usnama...’’Pssst... Nisam te doveo ovamo, da bi gledala očima...Pogledaj srcem, jedino njime ćeš iskreno videti...’’ Pomislih, šta ovaj trabunja...Ali, ipak se okrenuh. I ostadoh zatečena svojim odrazom u tom glupom, prašnjavom ogledalu... Bilo je to neko čarobno ogledalo. Umesto mog, oslikavalo je Tvoj lik. U sebi, pronašla sam Tebe.Konačno, pomislila sam. Uživala sam u tebi, u tom svom odrazu, klizeći prstima po prašnjavoj površini, koja je u mojim očima blistala nesvakidašnjom čistotom...Okrenuh se, da te zagrlim, da ti zahvalim što postojiš, da ti kažem te dve reči koje samo Ljubav mogu da znače, ali, sačeka me praznina, tišina, zbunjenost, izgubljenost... Sačeka me sve ono čega sam se plašila, sve ono što nisam želela, samo ne ono jedino što mi je tog momenta trebalo. Samo ti nisi bio tu.
Potrčah izgubljeno, uplašeno, vrišteći tvoje ime...Potrčah da te nađem, da te zadržim, da te zagrlim...I vratih se tamo, na početak. U onom ćošku gde si me prvi put ćušnuo, čekao me je plavi pokrivač...
...šečer u kocki...
...pepeo cigarete...
...Mika Antić...
...zgužvana i istrošena hartija na kojoj je pisalo ’’Hvala ti malena, što si me toliko volela...’’
Baš tamo, gde sam naivno verovala da ću večito živeti.Baš tu sam shvatila, da sam te svojom čežnjom dozvala. Da su te neki čudni putevi, tuđi i mom srcu strani poslali da me podsetiš, da me naučiš, da me pronađeš u samoj sebi.Poželeh da ti se zahvalim, možda su ostali tragovi tvojih koraka u snegu ledenog Sibira...Izađoh iz svoje ’kućice’, izađoh iz svog sveta, izađoh iz starog ruha... Umesto ledenog prostranstva, sačeka me proleće. Osmehnuh se, pogledah u nebo i shvatih da ne uspevaju oni kojima je nuđeno, već oni...Kojima je suđeno.

Idi kuda te Srce vodi.

''Ako je loše voljeti kišu, tišinu, knjige, laganu muziku i šume, ako je
loše biti sretan dok gledaš zvijezde i zamišljaš neke druge, nepoznate
svjetove, a u njima vidiš svoju ljubav, kako te čeka, nasmijana; ako je
loše biti čovjek kome su osjećnja iznad materijalnih stvari i koji čezne
samo za romantikom, upaljenom svijećom i dodirom, iskrenim i toplim,
onda sam najgora na svijetu...''

Bio jednom jedan kralj i, kako se to obicno ne zna, imao je stomacinu toliko veliku da mu je do stopala dopirala. U stvari, ne! Kraljeva stopala nisu bila od velike vaznosti. Vazno je bilo njegovo bogastvo i lepa kci, Rozalija.
Rozalija je imala velike i tople oci kakve se mogu videti kod krava. Volela je dobro da pojede i guzica joj je toliko narasla da je kralj po imenu Rastko posebnu stolicu narucio kod slavnog umetnika onog vremena.
Sve je to bilo dobro.
Rucni rad je bogato nagradjen i eto Rozalijine guzice u toploj fotelji. Svi su bili presrecni - Rozalija posebno. Ali jednog dana nogare popuste, i eto nase prinzese u suzama. Opsta zalost na dvoru, opsta. Gde smestiti Rozaliju kada pocnu dvorski balovi? "Idi", kaze kralj Rasto umetniku, "u sumu, i od bukovog drveta, debelih balvana, napravi novu fotelju mojoj kceri!"
Tako i bi.
Sedi Rozalija, zlatom i svilom ukrasena, prosioca ceka i lici na mecku. Igra se i peva, dobro se krka, dvorske lude zasmejavaju kralja, trbuh mu se trese, ali Rozaliji prosioca nema. Pa resila Rozalija da pije. Kud puklo da puklo! Napije se Rozalija ko stoka, zadigne suknju visoko, i svima ponosno kaze: "Lepse zene na svetu nema!"
Kralj, sretniji vise no ikada, "eh kakvu cerku ima...", baci casu i uhvati prvu damu za sisu, pa zapeva:

" O, kakav kralj postadoh ja!
Bogastvo stekoh veliko, da!
Jos Rozali moju da udam sad.
mog``o bih da umrem k``o nikad!"

I umro je.
Rozali je postala pijandura.
Prosioca niotkuda nije bilo. Dvorske dame su krisom pricale da ona i nije njegova kcer, odnosno da kralj nije mogao da radi "ono"; jedino sto je voleo, to je ceskanje po debelom trbuhu. Dame bi ga ceskale, a on se grohotom smejao. Mrtav kralj, i kraljevstvo u rasulu. Nikada se na dvoru nije bolje zivelo.
Rozalija je bila usamljenija vise nego ikad. Vreme je provodila u podrumu, plakala je cesto, i jednog dana resila da otputuje. Ponela je svoju stolicu od bukovog drveta, nekoliko buradi vina, i kraljevsku krunu mrtvog oca.
"Ja sam princeza", govorila je seljacima. "Jesi prinzeza-k``o moj k...c!" odgovarali su seljaci. Tuzno, nigde mesta za nasu Rozaliju.
Ocekujete kraj. Nije to nimalo veselo. Zao mi Rozalije, ispila je svo vino, prodala stolicu za potpalu drva, zapevala jedne noci u nekom bistrou, popljuvali je, izbacili na ulicu, prodala je ocevu krunu od cistoga zlata, bacila se u Senu i dugo plutala, kao brod.
Ne zaboravite njenu guzicu. Nije se utopila. Evo je, preko puta, prodaje kore za gibanicu. Rozali razvalci kore, pa nalije.
Niste ni svesni da kraljevskog porekla burek jedete!

San. Negde kazu da san o smrti daje silu zivota onome ciju si usnio; verovato u osvetljenju takvog iskaza san i zivot stoje jedno u odnosu na drugo kao fotografija i njen negativ. Tamo gde je belo tu crno je, i obratno. Voleo bih da je tacno tako, znacilo bi da sanjajuci gubitak tebe prenosim ti svoju zivotnu silu poput snaznog dodira iscelenja.

Ako izgubim tebe, ti koja si mi ljubav, to je kao i da cu izgubiti sebe jer jedino u odnosu na tebe postojim onakav kakav zaista jesam. Ako izgubis mene, i ti prestajes da postojis. U odnosu na mene, i ti si jedino ono sto jesi, zatvorena za tudje poglede iza tvrdih kapije svojih ociju.

Nekad u nekom prostoru koji nije stvarnost ni san, ni zemlja ni nebo, dogodila se nasa povezanost. Zbog tog, ako jedno od nas dvoje pada, drugo za njim nestaje, slicno kao nevina ptica kad joj prokrvari belo krilo.

Zelim da kazem da...

...da covek ponekad pravi velike greske a da toga nije ni svestan u tom momentu.Mozda mu se cini da radi ispravnu stvar,mozda misli da je to jedino resenje,mozda se plasi da uradi drugacije,mozda je preveliki optimista,a mozda samo zaslepljen necim ili nekim.Zna se da svaki covek tezi ka savrsenstvu iako u dubini duse zna da ono ne postoji.Ipak,to savrsenstvo mu se prikaze,pokaze,kaze mu par reci,dodirne ga...i covek se onda uveri da ono postoji.Ne razmislja glavom,samo srcem,osecanjima,vodjen zeljama,snovima i entuzijazmom pravi gresku koja ga moze kostati vremena,nerava,prijatelja,pa cak u neku ruku i zivota.Bude mu lepo jedno vreme,uziva u carima savrsenstva,u tim divnim momentima koje je mogao gledati samo na filmu...A onda sve to nestaje u jednoj sekundi,u jednom trenutku,jednog dana,jutra...Covek shvata da je to savrsenstvo daleko od savrsenstva,shvata da je on uzivao u necemu nepostojecem,da je sve to bila laz,zamka,prevara,iluzija,san...koji se za tren oka pretvorio u nocnu moru,nezamisliv kosmar.Da li da krivi sebe,lazno savrsenstvo,zivot ili sudbinu,ne zna,ali definitivno zna da takvu gresku vise nikad u zivotu nece napraviti.To sebi i obecava i ispunjava obecanje.Medjutim,iako vreme prolazi njemu i dalje nije jasno zbog cega se sve desilo tako kako se desilo,kako je moguce da on to nije uspeo spreciti,prolije 2-3 suze,zagleda se u jednu tacku,uzme casu nekog zestokog pica i eksira ga.Nakon toga se zapita ko je on zapravo i koju ulogu ima u ovom svetu.I zakljucuje...

...da je ta velika greska koju je napravio bila potrebna da shvati neke stvari,da ih razume,da ih vidi jasnije...Jer,sta bi bilo da nije pogresio sada?Pogresio bi sutra,prekosutra,za mesec dana,za godinu,za deceniju...Prozivljavao bi isto ono sto i sad prozivljava i zato je doneo odluku da vise ne muci sebe razmisljajuci o dogadjajima koje ne moze da promeni.Gleda kroz prozor,kisa pada,skoro je noc,jako je hladno...to mu ne smeta,ne oseca nista.Uzima kaput,kisobran i izlazi napolje.Kisa pada sve jace i jace,prehladno je,noc.On se seta laganim koracima ne obaziruci se na kisu,na hladnocu i na mrak,hoda laganim ali istovremeno sigurnim koracima.Na trenutak je zastao i pogledao u nebo upitavsi sebe ''zasto pada kisa?zasto je sada noc,a ne dan?zasto leto ne traje vecno,zasto je jesen?'' Na ta i na mnoga druga pitanja nije nasao adekvatan odgovor,ali je shvatio da ne postoje odgovori na sva pitanja,da se neke stvari desavaju zato sto je tako predodredjeno i da sve na ovom svetu ima neku svrhu,neki razlog postojanja ili desavanja.Greska koju je napravio je imala svoju svrhu...

Ој Грајевце

Ој Грајевце,
лепо село,
у теби сам,
драгу заволео.

Сваког дана,
теби долазио,
кад сам,
драгој одлазио.

Крај Мораве,
сваке ноћи био,
и са драгом,
лепо снове сниво.

У сред села,
једне ноћи,
чекао сам,
драгу до поноћи.

Драга са мном,
више није хтела,
удала се на,
крају села.

Ој Мораво,
што је тако било,
што ме моје,
луче оставило.

Моје срце,
сада болом плаћа,
што је прошло,
више се не враћа.

Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noci,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplicem svoje brige
kao mreze zapletene.
Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti dise tako napusteno,
trazeci me uzalud, dopunjujuci moj san
kao biljka sto se udvostrucuje u seni.
Uspravna, bit ces druga sto ce ziveti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noci,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo
nesto ostaje i vodi nas svetlu zivota
kao da je pecat sene obelezio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Djole Balasevic "Jedan od onih zivota"

A ono sto se u meni dogadja u retkim casovima radosti,sto je za mene slast,
dozivljaj, ekstaza i uzvisenost, to svet voli i trazi mozda jedino u
pesnickim delima, a u zivotu smatra ludoscu.I odista ,ako je svet u pravu
-onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista kako sam sebe cesto nazivao,
stepski vuk, zivotinja koja je zalutala u tudj i nerazumljiv svet, koja vise ne
nalazi svoju postojbinu vazduh i hranu."

H.Hese - Stepenwolf

Otvori usta i sakrij se iza njih.

Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao sto se i pije.

Ja ne radim nigde: isuvise sam lak za tezak posao, isuvise sam
tezak za lak posao, i isuvise seksi za nocni posao.

Jos niko nije otisao na sud zato sto je ubio neciji duh.

Ima ljudi u drustvenim bolnicama koji su tamo proveli po trideset
krvavih godina samo zato sto su nekad davno razbili prozor u svom
vlastitom stanu.

Volim te. Ne znam kako se to kaze na kalifornijskom.

Poceo sam da ceznem za zavicajem; za nekim toplim krevetom, ljudima
koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima
je voda ruzicasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam
ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebicno za put. Kako je to
kurvinsko osecanje, ta ceznja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga
sto si nekud daleko otisao - to je bila ceznja u najcistijem obliku,
uvek sanjas o necemu DRUGOM.

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mac, skriven medju perima njenim, moze povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen moze unistiti snove, k'o sto severac opustosi vrt. Jer, bas kao sto vas krunise, ljubav ce vas i razapeti. Isto kao sto vas podstice da rastete, isto tako ce vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vasih i miluje vam grancice najtananije sto trepere na suncu, Tako ce se spustiti i do vaseg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja psenicnog, sakupice vas u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas, dok ne postanete gipki. A onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Boziju svetkovinu. Sve ce vam to ljubav uciniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Zivota. Budete li, pak, u strahu svome trazili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godisnja doba gde cete se smejati, al' ne punocom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje. Ljubav ne daje nista osim sebe i nista ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi. Kad volite, ne treba da kazete: "Bog mi je u srcu", vec: "Ja sam u srcu Bozijem." I nemojte misliti da mozete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima, usmerice vase puteve. Ljubav nema drugih zelja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate jos i da zelite, neka vam ovo budu zelje: Da se istopite i budete kao potok razigrani sto peva svoj milozvuk noci. Da spoznate bol prevelike neznosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalniicu za jos jedan dan ljubavi; Da otpocnete u poslepodnevnom casu i razmisljate o ljubavnom zanosu; Da se s veceri vratite kuci sa zahvalnoscu, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljenickom na usnama…

Reci zasto sada goris kad si bio kao led,
reci sta te muci pa si bled...
Korak deli te od mene i sa ceznjom gledas me,
zelis da mi lovis uzdah ali kasno je...

Nisam vise kao pre novi sjaj mog oka je,
i u mojim grudima srce novo je..
Nisam vise kao pre neko drugi ima me,
i muski voli me...

Reci sta te boli vise sto kraj si hteo ti
ili sto sam svoju srecu nasla s njim...
Korak deli te od mene i sa ceznjom gledas me,
zelis da mi lovis uzdah ali kasno je...

Nisam vise kao pre novi sjaj mog oka je,
i u mojim grudima srce novo je...
Nisam vise kao pre neko drugi ima me,
i muski voli me...

Nekad si bio ti moj zivot i moj svet,
al ne padas mi sad na pamet...

Zbog cega zurimo iz detinjstva da odrastemo, zasto se uvek trudimo da budemo stariji I zreliji I ako nam mozda godine nisu te kada bi trebali da budemo ozbiljni I da razmisljamo o nekim krupnim stvarima. Da, period je taj kada se borimo za svoju egzistenciju, za svoje mesto u ovom svetu I borimo se za svoje bolje sutra. Vreme kada donosimo vazne odluke, kada ucimo I pokusavamo da postanemo neko I nesto I da obezbedimo sebe prvo, pa kasnije I svoju porodicu koju cemo osnovati. Ja zelim da uspem, zelim da postignem nesto u zivotu, ali se plasim, sve se tako brzo odigrava, sve brzo prolazi I ono lepo sto je nekad bilo ostaje u secanjima. Da li sam samo ja osoba koja zudi za nekim momentima iz proslosti, osoba koja ne zeli da je ovde gde jeste, ona koja zivi za proslost? Ustvari, ne zivim za proslost, ona je iza mene, ali zudim za tim nekim trenutcima koji su bili, naravno lepim trenutcima sa dragim osobama koje su I dalje tu, koje I dalje mogu da nazovem da ih cujem, ali ne mogu da budem kao pre… Ne iz razloga sto nismo u odnosima kao pre, vec zato sto nas daljina deli, svi smo otisli na svoju stranu I svi se trudimo za ostvarenje nasih snova. Ta daljina, prokleta je, mogu da kazem tako, bar u mom slucaju I za mene je prokleta, ta daljina me deli od svih ljudi koje volim I do kojih mi je stalo. Mogucnosti mi ne dozvoljavaju da odlazim toliko cesto na mesto I u grad gde si ljudi koje volim, a I kada odem, vezuje me neka sila koja mi ne dopusta da krenem nazad, da se vratim u grad u kome sam sada, u kome tezim da postignem nesto vise, u kome se trudim da postanem covek. Znam da I drugi ljudi imaju nekog dragog u daljini, cak I dalje nego sto su moji od mene, ali svako to podnosi na svoj nacin. Ja kao emotivac osecam veliku prazninu sto ne mogu svaku svoju radost, bol Ili tugu podeliti sa njima, sa ljudima koji mi znace, a daleko su. Osecam veliku prazninu I iz dana u dan se preslisavam sta je to sto mi u zivotu nedostaje, sto mi ne dopusta da budem u potpunosti srecna I da to svima pokazem. Uvek je tu nesto, nesto sto cini da se moj osmeh od jednom u momentu izgubi I da se vise do kraja dana ne vrati. I posle dugo razmisljanja, shvatam da je to to… To je ta daljina koja me sputava, to je ta daljina koja cini da se osecam ovako… Nadam se, procice, bice bolje, nalazim sama za sebe reci utehe, jer I ako imam kome da se obratim I sa kim da podelim svoja osecanja, ne zelim to, ne zelim da I druge opterecujem jer ja se ipak nadam…. “NADA POSLEDNjA UMIRE”

ČUDOTVORNI PAS


Čovjek je poveo svog novog psa prvi put u lov. Ubrzo potom, pogodio je divlju patku koja je pala u jezerce. Pas se je prošetao po površini vode, ščepao patku zubima i donio je vlasniku. Zapanjen viđenim, čovjek je pucao i na drugu patku i na njegove oči, pas je ponovo prohodao po vodi, ščepao je i donio.

Ne vjerujući svojim očima, čovjek je pozvao susjeda da pođe sljedećeg dana zajedno sa njim u lov. No međutim, i ovoga puta pas je pred njima hodao po površini jezera da donese ulov. Susjed međutim ništa nije rekao. Na kraju, ne mogavši više da izdrži, čovjek je upitao susjeda: “Zar stvarno nisi primjetio ništa čudno kod mog psa?”

Susjed se zamišljeno počešao po glavi. “Da”, rekao je. “Kad malo bolje razmislim, izgleda da ta tvoja džukela i ne zna da pliva!!!”[You must be registered and logged in to see this image.]

Noc me ta u mladosti stize,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje covek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke lize?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtacem snova.
I mada mi davno rece sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet.. izvan te kobne zene
U mojoj dusi nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I vec sam od toga kao mesec zut,
Pa se opet neobjasnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam vise da li je to ljubav,
Ili zagonentni culni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O recni brzak.

(Ne) Zanima me

"Ne zanima me od čega živiš. Želim znati za čim zudiš i imaš li hrabrosti snivati o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li spreman riskirati
da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog ove
pustolovine koju nazivamo životom
...
Ne zanima me koji planeti deluju na tvoj mjesec. Želim znati jesi li
stigao do središta vlastite boli, jesu li te životna razočarenja
otvorila ili si se skrutio i zatvorio od straha da ponovno ne osetiš
bol. Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol, moju i svoju, a da je
pritom ne moraš skrivati ili ublažavati ili izbrisati.

Želim znati znaš li se radovati, zbog mene ili sebe, i možeš li divlje
zaplesati i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju, a da
nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi, realni, svesni ljudskih ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita. Želim znati jesi li
spreman razočarati drugoga kako bi bio iskren prema sebi; jesi li
spreman podneti optužbe za izdaju, a pritom ne izneveriti sebe;
možeš li biti izdajica i samim time vredan poverenja.

Želim znati jesi li u stanju vidjeti lepotu, pa i ako nije lepa,
svakoga dana, i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.

Želim znati jesi li dovoljno snažan da živiš s neuspjehom, svojim i
mojim, i da svejedno stojiš na rubu jezera i ushićeno vičeš prema
srebrnom punom mjesecu: "To!"

Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš. Želim znati jesi li
sposoban ustati, nakon noći ispunjene tugom i očajem, umoran i do
kostiju izubijan, i učiniti sve što je potrebno kako bi nahranio svoju
djecu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si ili što ili s kim si studirao. Želim znati što te
u tebi samom gura naprijed u trenucima kad se sve ostalo ruši.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li usitinu osobu koja jesi u trenucima praznine."

"Leto je. U ovo vreme napuštaš junačku jednoličnost svakodnevnog života. U pulsirajućoj vrelini stišavaju se sela, varoši, i možda ćeš osetiti njihove posebne crte. Kuća, selo, "varoš je kopija uveličane žene" (Mumford). Kakve su naše žene? Nikada ih ne pogledamo, u nepoznatim selima, varošima, trčimo nepoznatim ženama. I u pakao idemo automobilom. Ležimo na suncu kao nagrada za preplaćenu godinu. Dani opet čile, a da nismo preskočili preko ivandanjske vatre.Postoji granica posle koje nema dalje, posle koje više nećeš stići – to je leto. Istupiti se ne može. U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš? Ti si onaj kome je i leti zima, mada uopšte nisi bolestan, samo ti je zima. Nemoj otputovati! Jednom ćeš možda zapaziti selo, varoš, ženu kada grane onaj dan za koji se svesno budimo svom svojom snagom. Leto nije avantura, leto je mesto solarnog principa, tada ti je najbliže. "

Tajnu čuvamo jer tajna čuva nas. Skrivena - ona, takodje skriva. Sve je u tajni i oko nje zapravo dijalektično: tajna je uvek - odnos.
Odnos je rodna kuća, prius svakog oblika saradnje. Nema saradnje koja se u svom bitnom (kao saradnja) ne odvija pod zaštitničkim krovom tajne.
No, znamo li mi, znam li ja svoju prvu tajnu (osnovno svoje poslanje)?
Poznaje li tajna mene (najbitniju moju želju)?
U igri dveju moći, ko je kome upit?
Ko je čiji štit?
Ko koga stvara?
Svojim sasvim posebnim postojanjem, jamčim li ja bit ove tajne o sopstvenom biću, ili to tajna zajamčuje u meni iskonsku glad (glad iskoni) za otajstvom kao takvim?
I ko se, u ovom skrivenom ogledanju (u skrivenom ovog ogledanja, u ogledanju samog skrivanja), zapravo - ogleda?
Ko je, tu, ogledalo?
U svemu je, nema sumnje, izvesno samo jedno: tajna nikada nije Jedno i Samo, nije slučaj niti sled, nje prozir ni čudo.
Tajna je ono što nas - a da toga nismo ni svesni - čuva, i što mi - donoseći ga i odnoseći - takodje, mada bez jasnog znanja, čuvamo.
Dok smo pak, Ovde, to Ono jeste, i ostaje, naprosto - Tajna.

ŠTA ĆU JA OVDE...

Svake noći čudom se čudim,
dok sasvim tiho otkucava sat:
šta ću ja ovde,gde postoje ljudi
koji žele da vode rat?

Šta ću ja ovde,u ovoj baladi
o propasti poštenja i života,
gde zli pobeđuju,gde pate mladi,
gde u dimu baruta nestaje dobrota?

Šta ću ja ovde,u ovoj bajci,
u kojoj uvek pobeđuje zlo,
gde sin jedinac govori majci:
,,Mati,ja sutra idem u boj.”

Mozemo biti sjajni đaci,majstori...
Da nam se svak živ divi i čudi.
Ali,uprkos svemu,opet smo najgori,
ako nismo dobri ljudi.

Vi,kraljevi,generali(prv i,drugi i treći),
koji uživaste u toplini dvorova,
pričaste 1' nam nešto o sreći?
A sreće,ni od korova!

Vi,monstrumi svetski,željni moći,
počujte naše mladosti glas.
Spalite oružje i verujte tada će doći
bolji dani za sve nas.

Dođe mi da opsujem,ali ne smem...
Ja sam mlad,hoću da živim u miru.
Moje su jedino oružje-pesme,
ali od njih ljudi ne umiru.

Znate,ja nikad nisam imao brata.
Zbog toga žalim,ali i zahvaljujem Bogu,
jer nisam se ni s kim igrao rata.
Možda i zato rat da shvatim ne mogu.

Mnogi ni ne znaju rat šta je,
dok ih ne probode poput ogromnog trna.
Ma,zar da prečista mladost nestaje
od tih sitnih puščanih zrna?

Zato se pitam-Šta ću ja ovde?
Tu se svi snovi Iome,k'o da su od stakla.
Koji nas đavo doveo dovde,
ispred devetog kruga zemaljskog pakla?

O,svete slepi,molim te,poslušaj!
Zar ne vidiš kakvi su te spopali jadi?
O,Zemlj o,majčice,molim te,pokušaj
da nas prevaspitaš dok smo još mladi!

Noćas zbog svih nas molim i plačem.
Nemojte više:zbog vašeg sina,zbog brata,
zbog svih onih koji vam znače,
nedajte više da bude rata!

NASA TAJNA

O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame, zedji, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah spajao nase ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci ni jedan slog jedini,
sta je moglo, ni da li je moglo nesto,
da uplete i sjedini duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo kao sume nase s proleca;
ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.

Sudbino

Po ko zna koji put....
padam
Po ko zna koji put
poput mrvice zgazena..
Kriva sam...mozda sam stvarno kriva
sto cutanjem se branim
Od cega....od cega se zapravo branim
kad istinu samo dusa zna..
Zasto sudbo lomis
polomljena krila,
zasto bacas kamenje
na vec trnoviti put..
Zasto si mene izabrala
da nosim bisere oko vrata,
bisere suzama stvorene..
Zasto si meni dala sjaj u ocima
sjaj koji i nocu svetli
sjaj ,suzama stvoren...
Zasto si mi poklonila osmeh
kad znas sta se krije iza njega...
Dali se igras sa mnom
i ovaj put,
sudbino,progovori...
Sta sam zgresila ,
koga sam povredila
kad zaplacem za leptirom kad ugine
kad suzu pustim
cvet da zalijem
kad suncu se radujem
poput deteta majci u zagrljaj kad poleti..
Zar je to pravda ..
zar je to ono sto si mi dolelila kad sam se rodila
Zar sam osudjena u tudjini da dane brojim
kad cu majku staru zagrlliti
kad cu oca u oci pogledati
bratu drhtavom rukom
radost pokazati..
Zar je to sreca...
zar je to ono sto moram prihvatiti...
ni na nebu ,ni na zemlji biti
Dali si mi sudbino ime dodelila
datum rodjenja odredila
a ipak me samu ostavila..
Ostavila da me lome vetrovi
da me kidaju oluje
da me ruse mecave...

Nek ti charobni veo divnih snova ulepsha noc
kad u mekani krevetic odluchis poc,
nek andjeli cuvaju andjela mog.
Nocas necu plakati, jer suze nisu lek,
al secacu te se zauvek[You must be registered and logged in to see this image.]

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja – jesam!
H.Murakami

Pred Sudom

Skime sam zanijela , neću vam reći,
Ma umrla ovog trena
Vi pljujete na pod:gledaj te kurve!-
A ipak sam čestita žena.

S kime se ljubim, neću vam reći.
Drag mi je, divan je za me,
Nosi li zlatan lanac o vratu
Ili samo šešir od slame.

Pa ako već mora biti sramote,
Ponijet ću sama sve jade.
Ja njega znam, on mene zna,
A bog nas oboje znade.

Mira mi dajte, gospodine suče!
Jednako ,župniče,i vi!
Dijete je moje i ostat će moje,
Od mojih će ruku da živi!

Jesmo li se voljeli
Jesmo li se voljeli, je li to bila
ista ljubav oduvijek prekrivena poljupcima
od mesa i kože, ljubav slatka kao smrt
dovoljna sama sebi? Put je bio dug
u sjeni vatre. Postoji
jedna žena u svima, stvorena
bez nade na granici očaja, od razbijenih lutaka,
od krhotina plača. Isto ime
za sve što se izgovara, za sve
što se kaže, sazivljući duhove neke sobe
u koju ulazi vjetar.

Jesmo li se voljeli, je li to bila
igračka ili nož u ruci, kolijevka
ili odar? više ne znam
odakle dolazi bol, ni tko je taj
u kome se nastanjuje
dio neba.
Bez mene sve se dešava, i ja pamtim,
kao što sam oduvijek pamtio, samo ono
što se zaboravlja.

Sve se izmiješalo poput karata i više
ne znam bdiješ li ili spavaš oslonjena
o moje srce. A tu je i svijet
okrenut naglavce i misao
koja tumara između zidova i udara
poput jeke u svome kavezu. Volim te
kao što sam volio stotinu ruža.

Jesmo li se voljeli kao što voli
skrušeno srce, je li to bio
krik ili jecaj u našem zajedničkom grlu?
U vremenu koje je stalo prije nego krene
i taj glas odjekuje
između mnogih.
Da, mi smo se voljeli oduvijek razdvojeni,
ne znajući
odakle stiže taj brod krcat snovima,
ni tko je zaboravio da ih sanja.

Bezimena

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene vec se rdjom zute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotnicke pute.

Ja ne znam gdje sam? Nesto tamno slute
umorne oci. Noc je. Topla. Plava.
Tako je tesko kada stvari sute
i kad se mijesa proslost, san i java.

Pa gasim staru lampu, sklapam oci.
Nitko mi nece u posjete doci,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga zena.
Naslonim glavu na krilo samoci
i slusam zvizduk vlakova u noci.
— O, gdje si sada, gdje si, Bezimena?

Gustav Krklec

VIDJETI GA PONOVO


Zar se stvarno neće ponoviti, nikada? Ni u noćima
ispunjenim trepetajima zvijezda, ili u čistom svjetlu
djevičanskih jutara, ili u žrtvovanim popodnevima?

Nikad, na kraju ograđenih staza
koje graniče s poljem, ili pored bilo koje
fontane obasjane mjesečinom?

Nikad, ispod zamršenog granja šume gdje,
zazivajući njegovo ime, dočekivah noći?
Niti u pećini koja uzvraća jecaje moje?

O, ne! Samo da mi ga je vidjeti ponovo, bilo gdje -
u malom djeliću neba ili u uzavrelom viru,
ispod spokojnog mjeseca ili u pobješnjelom užasu!

I, zajedno sa njim, biti sva proljeća
i sve zime, isprepleteni u jednom bolnom čvoru
oko njegovog krvlju umrljanog vrata!

VALCER KIŠE


Žureć pred kišom,
pod krošnje lipe
u hitnji smo na časak stali.
Nad nama su se
kroz cvjetno lišće
oblaci bijeli okretali.
Zadihani,
osmjehnusmo se.
Lipa je mrijela.
Srce se čulo
u svakom kutu
naših tijela.
Možda sam mogao
u tom trenutku
ljubavi nešto zauvijek reći,
al' valcer poče .....
I ljetna kiša
dodirnu u grlu
drhtave riječi.

Skroz novi dan (Brand new day)

Koliko ljudi je od vas tamo
zbog ljubavi neke patilo samo
I koliko od vas se zaklelo da voljeti vise nikada nece ?

Koliko usamljenih, besanih noci
Koliko lazi, koliko teskih rijeci
I zasto bi sebe stavio opet da prodjes jos jednom sve to ?

Ljubav je bol, dobro te cujem tu
Ljubav ima tu okrutnu I gorku stranu
da ti vrati za svu vjeru koju su ikada imao u svojoj dusi

Kako moze tako da bude sa onim sto ti najvise treba
Mozes li da se odreknes kao da si duh svojih osjecaja ?
Ne zelis nikada vise da se osjecas tako tuzno I izgubljeno.

Jednog dana mogao bi da gledas
kroz staru knjigu dok kisa pada
Vidis njenu sliku kako se smijesi tebi
kada ste jos bili skupa
Mogao bi da odsetas niz ulicu
I koga bi trebao da se nadas da sretnes
nego taj poznati osmjeh o kome mislis cijelioga dana

Mozes vrati sat na pocetak, lane
Prodacu sve I spiskacemo pare
Pocinjemo skroz novi dan

Vrati kazaljke na pocetak čuke
Pitam se da li ce mi rasiriti ruke
Mislim o skroz novom danu

Vrati sat na pocetak, sestro moja
Niko ne zna koliko mi nedostaje ona
Pocinjem skroz novi dan

Vrati sat na pocetak, gazda
Rijeka je siroka, al plivacemo vazda
Poceo sam skroz novi dan

Moglo se desiti tebi, kao sto se desilo meni
Jednostavno imuniteta nema - garancije nema
Kazem ljubav je takva sila - ako nadjes sebe u njoj
I nekada se ne vidis u odsjaju njenom

Bebo cekaj minut, cekaj minut
Cekaj minut, cekaj minut
Cekaj minut, cekaj minut

Vrati sat na pocetak, care
Prodacu sve I spiskacemo sve pare
Pocinjemo skroz novi dan

Vrati sat na pocetak, tata
Molim je da mi otvori vrata
Mislim u skroz novom danu

Vrati sat na pocetak, gazda
Rijeka je siroka, al plivacemo vazda
Poceo sam skroz novi dan

Vrati sat na pocetak drugar
Nece da budem dosadan I mudar
Poceo sam skroz novi dan

Ja sam ritam tvoje pjesme
Ja sam sunce, ti si mjesec
Ja sam sismis, ti si pecina
Ti si plaza, ja sam talas
Ja sam plug, ti si zemlja
Ti se rukavica, ja sam ruka
Ja sam voz, ti si stanica
Ja sam koplje, ti si zastava

Ustanite ljubavnici cijelog svijeta
Ustanite da prebrojimo svakog djecaka I djevojcicu
Ustanite ljubavnici cijelog svijeta
Pocinje skroz novi dan

Ja sam sadasnjost tvoje buducnosti
Ti su rana, ja sam šav
Ti si magnet moga pola
Ja sam djavo u tvojoj dusi
Ti su ucenika, ja sam ucitelj
Ti si crkva, ja propovjednik
Ti si cvijet, ja sam kisa
Ti si tunel, ja sam voz

Ustanite ljubavnici cijelog svijeta
Ustanite da prebrojimo svakog djecaka I djevojcicu
Ustanite ljubavnici cijelog svijeta
Pocinje skroz novi dan

Ti si zetva za moj krug
Ti si suma moje jednacine
Ja sam odgovor na tvoje pitanje
Ako pratis moju sugestiju
Mi cemo okrenuti ovaj brod
da krene naprijed umjesto nazad
Ti si tava, ja sam drska
Ti si plamen, ja sam svijeca

Ustanite ljubavnici cijelog svijeta
Ustanite da prebrojimo svakog djecaka I djevojcicu
Ustanite ljubavnici cijelog svijeta
Mi pocinjemo skroz novi dan...

Vojnik srece (Soldier Of Fortune)

Cesto sam ti pricao price
kako sam
zivio zivotom lutalice
cekajuci dan
kad bi stisnuo ruku tvoju
I pjevao ti pjesme
I mozda bi bilo receno
lezi kraj mene i voli me
I ja bi ostao zacijelo

Ali osjecam kako starim polako
I pjesme koje sam pjevao
u daljini odjekuju
kao zvuk
vjetrenjace sto se okrece
Valjda cu uvijek da budem
Vojnik srece

Mnogo puta bijah putnik
u potrazim za necim novim
U tim vremenima starim
I nocima hladnim
Lutao sam bez tebe
Ali sam mislio da su oci moje
vidjele tebe kako stojis blizu
I ako slepoca zbunjuje
ona pokazuje da ti nisu tu

Sada osjecam kako polako starim
I pjesme koje sam pjevao
odjekuju u daljini
kao zvuk
vjetrenjace sto se okrece
Valjda cu uvijek da budem
Vojnik srece
Da, ja mogu cuti zvuk
vjetrenjace sto se okrece
Valjda cu uvijek da budem
Vojnik srece...

Deep Purple

Otkako te ne volim


Ne vraćaj se
starim ljubavima
ljubavima,
dok su davne kiše lile,
drukčije su one bile,
nego ovih jeseni i zima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
da se skloniš, da se tješiš,
kad se davnih dana sjetiš,
kad samoća raste kao plima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

Što zločinca
usred mraka,
vječno vodi u taj kraj,
Stara ljubav kao zamka,
nikad joj se ne vraćaj.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
ne kucaj na ista vrata,
ugašena tu je vatra,
pođi dalje gdje topline ima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

Arsen Dedić

Kad prođe ova neobična mjesečina
Koja je provalila daleki put od mene do tebe,
Plašljivo obojena srebrom,
kad odleti drhtava ptica koja živi od topline moje ruke,
i još me osvaja, sitnim koracima približava nebo,
mojim otvorenim očima,
kad prođe ovo sporo i teško ljeto
vezano svojim remenom za jesen,
kad stanu svi satovi koji su otkucavali
opojne i bujne vrtove,
poslije tople kiše,
kad sve prođe,
pretvorit ću se u zrno pijeska sto ga nosi vjetar
prema središtu usamljene zvijezde,
bit ću voda koja ispire šljunak
i od toga postaje mutna
i umorna,
bit ću prazan trg sa sjenom nećijih stopa
stablo obraslo šutljivim bršljanom što vene,
samo sjećanje na samu sebe,
u času umiranja,
jednostavna riječ zaboravljena u grlu,
nikad izgovorena,
pokušaj smješka koji se hrani
podnebljem jedne pjesme,
koju nisam znala ispjevati
ni proživjeti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.
S. Jesenjin

Srce ima povest u suzi što leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu;

istina je samo što duša prosneva;

poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

tvoj plast sunčani od mog sna ispreden:

ti beše misao moja očarana;

simbol svih taština porazan i leden,

A ti ne postojiš nit si postojala;

rođena u mojoj tišini i čami,

na suncu mog srca ti si samo sjala:

JER SVE STO LJUBIMO STVORILI SMO SAMI!

..Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo poboznosti;
Tvoja ravnodusnost, da moze da zivi
Gordost ocajanja i gorki car zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor pocinje muziku svih voda;
Reci su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ides, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si nacelo vecma nego bice...
Noc da blisnu zvezde; zamah pobednika,
Da bude pobeda...Lepota, otkrice,
Pre nego mom duhu bese rec i slika.

SNOVE SNIVAM
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Hellen i M.Antić
Није то никаква бајка.
Безазлени нека запуше своје румене уши и - ћуте.
Заволели смо се
понешто псећи и светачки,
и заковали једно у друго најбељим ексерима зуба.

Испричали смо нешто раменима и рукама
што у преводу на дисање значи-љубав.

Детињство је те ноћи отишло босоного из њених ципела.
Махало је шареним коцкама, књигама бајки,
играчкама и сновима.
................................................
Одједном смо имали сувише руку
везаних у сулуде чворове.
Паралисана ноћ на поду
увлачила је вунасту њушку у рукаве пиџаме
и зидови су расли, и расли,
и неспретно имитирали борове.

Није то никаква бајка.
Само, сећам се,
она се нешто прво мало изгубила.
После је била сасвим ја,
тако да је нисам ни препознао више.

У мраку зеленом од кише
руке су добиле крила и одлетеле некуд
до болести далеко,
далеко до: никад више.

После је заспала.
Био сам у њој будан исав ломан,
и сав рањив.

Спавала је као моја припитомљена кожа,
као моји рскавичави лактови,
моје подеране ноздрве
и опаране жиле на рукама.

Детињство је сасвим, сасвим отишло из њених ципела.

Без ње су склопиле очи све лепе лутке на свету.
Без ње су плишани медведи савили мале руке
цицаним, мусавим пајацима око врата.
Бајке су из шарених књига побегле сасвим нечујно
на неку другу планету
да сутра другом кану у очи мрву злата.

Није то никаква бајка.
Склупчана као наранџа,
сва мека, сва ситна и сва млака,
она је спавала у мом изгладнелом уху
и цреповима шака.

Tagore

Moje srce,ptica divljine,naslo je
svoje nebo u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,one su
carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u
dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da sirim krila u sjaju
njegovoga sunca.

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Sve suze sveta sprala je kisa. Na kraju nisi ni siguran
da si uopste plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laz
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke srece.
I dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli skrece.
...a onda padne noc, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati nece mi dati da pratim trag - a znam:
sve je nista, slomicu kazaljke, vreme ce stati,
kosmos ce cekati! ...da samo umem da te vratim!!!
Trazim te, sanjam te pijanim ocima, u nocima, u tudjim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je nas?
Micem usnama bez glasa dok pada zaborava plast...
Cutim jer znam da znas. Uvek si znala i uvek znas! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na cemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paucinu vracam dane kad smo ti i ja jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to sto jesi, tu gde si ... sta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis a mrzis, kad mrzis a volis
i lomis se da izdrzis...
Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, mastanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... mozda jednom nadjes me, tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali sresces samo stranca, slucajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo vise od sebe.