Olovka piše srcem

First topic message reminder :

Mala srecna minuta u kojoj se to dogodilo,zakacila mi se za uho kao biser.


Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim cisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko srice azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno bice
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca andele,
ko sa davolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko pocinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao macka i otvara
žute zenice u ponoc,
neko ko ne kaže ništa
cak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko place usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok sece luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pecine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko cisti cipele,
sece nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kicmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseca prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na elektricnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulicni diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti..[You must be registered and logged in to see this image.]

NOVE SNIVAM
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: 'Ево ме, нај!'
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.

Hellen i M.Antić
Није то никаква бајка.
Безазлени нека запуше своје румене уши и - ћуте.
Заволели смо се
понешто псећи и светачки,
и заковали једно у друго најбељим ексерима зуба.

Испричали смо нешто раменима и рукама
што у преводу на дисање значи-љубав.

Детињство је те ноћи отишло босоного из њених ципела.
Махало је шареним коцкама, књигама бајки,
играчкама и сновима.
................................................
Одједном смо имали сувише руку
везаних у сулуде чворове.
Паралисана ноћ на поду
увлачила је вунасту њушку у рукаве пиџаме
и зидови су расли, и расли,
и неспретно имитирали борове.

Није то никаква бајка.
Само, сећам се,
она се нешто прво мало изгубила.
После је била сасвим ја,
тако да је нисам ни препознао више.

У мраку зеленом од кише
руке су добиле крила и одлетеле некуд
до болести далеко,
далеко до: никад више.

После је заспала.
Био сам у њој будан исав ломан,
и сав рањив.

Спавала је као моја припитомљена кожа,
као моји рскавичави лактови,
моје подеране ноздрве
и опаране жиле на рукама.

Детињство је сасвим, сасвим отишло из њених ципела.

Без ње су склопиле очи све лепе лутке на свету.
Без ње су плишани медведи савили мале руке
цицаним, мусавим пајацима око врата.
Бајке су из шарених књига побегле сасвим нечујно
на неку другу планету
да сутра другом кану у очи мрву злата.

Није то никаква бајка.
Склупчана као наранџа,
сва мека, сва ситна и сва млака,
она је спавала у мом изгладнелом уху
и цреповима шака.

I srušiše se lepi snovi moji,

Jer glavu tvoju venac sad pokriva,

Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čestit'o sam ti. I ti reče "Hvala!"…

A da li znadeš da se u tom času

Granitna zgrada mojih ideala

Sruši i smrvi i u pep'o rasu?



Al' ne! Ne vidim od toga ni sena:

Po tvome licu radost se razliva…

I svršeno je! Ti si sada žena -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Ja neću kleti ni njega ni tebe,

Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;

Ja neću kleti čak ni samog sebe,

Jer ja bih time svoju ljubav kleo.



I našto kletve! Našto ružne reči?

O sreći svojoj čovek vazda sniva;

Bol, jad i patnju smrt jedino leči.

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve što god počneš svršila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.



I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva…

Ja nisam znao da te tako volim

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:

Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,

Nek mimoiđe nju, i neka padne

Na onaj deo što je pisan meni!



Usliši ovu molitvu, o Bože!

I duša će mi mirno da počiva:

I šaputaće večno, dok god može:

Prosta ti bila moja ljubav živa!



I onda kada dođe ono doba

U kom će zemlja telo da mi skriva,

Čućeš i opet sa dna moga groba:

"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

Pesma za nas dvoje - Antic
Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati.
cupa drvecu zutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smesan i mokar,
zasto je nisam sreo nikad?

Il' je vec bilo?
Trebalo korak?

Mozda je sasvim do mene dosla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prosla.

Mozda smo celu jesen obisli
u zudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoisli?

Da. Mora biti da je tako.

Josh te se ponekada setim i tad mi u ocihma prodje sena tuge
i stanem listat stranice albuma al ne mogu zaboraviti da si u zagrljaju tame.
Josh zivish u mojim ochima,
snovima josh te volim isto kao i pre.
Ona te ne moze oteti mojim mislima

jer kao ja ,ni smrt voljela te nikad nije.
Josh i sad pozelim vidjeti te,

osjetiti toplinu ljubavi tvoje,

al znam da je prekasno za sve

jer u ljubavi ima mijesta samo za zive!

Mastam,letim daleko od swega,od owog sweta sumornog i siwog,
od owe tuge u mislima bezim od boli,samoce,tamo daleko...negde iza duge.
U sebi swako cuwa swoj cilj,zwezdu wodilju i izwor snage i neku ljubaw,
daleku,tajnu,i ljude woljene,ljude drage...
U krwi nam je borba i rat,za neke stwari koje su "kao wazne"!!!
Niko ne misli na prawu ljubaw,onu koja je samo za snazne,prawe heroje...
Moj ziwot zawisi samo od mene!!!i put do zwezda cu uwek preci,bez obzira koliko tezak bio,
to je put,put sto wodi ka mojoj sreci...
Nekad je tesko,nekada padam,mislim..."NE MOGU WISE OWAKO" a onda se setim da njima znacim,da ce me woleti jako.
Jedini cilj u mom ziwotu je porodica!!! i sigurnost sto ona pruza...
Iljubaw,smeh,zagrljaj,sreca jer ljubaw od nas prawi heroje,jer ona je i od beskrajnog neba weca...
i od "ZWEZDA STO CE JEDANPUT BITI MOJE".....

by ghost

Hajde nocas dodji i sa mnom zaplesi
moje srce tvoje ce da tesi,
i tebi cu da napisem baladu
stalno milsim na devojku u jednom gradu.

Njene usne su sladje od meda
da ih poljubim daljina mi ne da,
ali me nesto sa njom ipak spaja
to nesto me i od nje razdvaja.

Da je ponovo vidim-to zelim
sa njom ljubav zelim da delim,
zelim da me sudbina sa njom spoji
da je vise ne vidi moje srce se boji.

Voleo bih da si pored mene sada
u tebi lezi moja jedina nada,
ja te sanjam svako vece
tvoji poljupci mene lece.

Ako te rastuze zvuci gitare
i ako ti srecu drugi pocnu da kvare,
nemoj da izgubis veru u sebe
jer ja verujem u tebe.

Nemojte mi reci

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Nemojte mi reći
kada ga u foajeu pozorišta
vidite na prvoj reprizi,
i ne prepričavajte mi
njegov komentar u pauzi,
jer ste pomislili da bi me zanimalo
Nemojte mi reći
i kada vam preporuči kafanu sa ugla,
ni slučajno- ja sam ga prvi put tamo odvela
i konobarica nam je pevala
nekakvu veselu dečju pesmu
i pokazala nam sliku od svoje ćerke
Nemojte mi reći da se kladio u put u Portugal
Dobro je, sve je dobro…
Ja to već znam i nemojte mi reći
Baš me briga, družite se sa njim po Portugalu
Pijte medicu i jabukovaču,
osvanjavajte sa njim,
prepričavajte tekstove,
srastite sa telefonskom slušalicom.
Nema i gluva-
ja ne postojim za vaše reči.
Ne govorite mi.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

I ne pričajte mi
da je kuća njegove porodice
i dalje na mestu.
Grad je malo oštetio crep,
ali viđaju njegove petkom
i svi su zdravo
mene sustignu u neizrečenom pozdravu
i ja tada čujem sve reči koje prepoznam
u slučajnim vašim opaskama
njegovih reči, pisama i misli
I vaša potreba da mi kažete:
gde ste ga i kad videli
kako ste ugledali njegov korak sa prozora tramvaja
kako je u lokalnom domu kulture čitao odlomke
a vi ste tražili paralele
a paralele su spavale na mom dlanu-
nije moja potreba da sve to čujem.

Ja sam nema i tvrda
kao to što spava u vašim rečima,
a što se ne da izgovoriti
a što nas dvoje stavlja sa različite strane vaše priče.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

J.L

PUTEVI


Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu
Ideš prema meni. I u jurišu
Smijući se i plačući
Pred sobom
Sve čistiš
i ništiš

Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš
Ali nikako da nađeš
Istinski put
Do mene

Jer
Ti poznaješ uklesane i utrte pute
I niti ijedan drugi
( A mali su zapravo i jalovi
Bez obzira koliko su
Za tebe
Oholog i jakog
I preteški
I
Dugi)

Ti poznaješ samo one puteve
Što prolaze
Od srca
I
Oka
Ali to nije sve
Ima puteva što su se ispružili pred nama
Bez javnog traga kolovoza
Bez voznog reda
Bez vremena
I roka

Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog mene
Veoma sigurna i česna
Ona
Što dolazi
S lijeva
Ili
Zdesna

Zavaravaš se stalno da do mene treba ići
Smjerovima sličnim
Sa sjevera
Ili
Juga

Ali to nije sve

Kuga
Oči uvijek
Pametno mi traži
Ispod ustalasale na vjetru raži
Iz korijena zemlje gdje se zgusla tmina

A iz bezmjernih visina
Odozgora
Pritiskivati
Grudi
Najjače
Može
Mora

Ali to nije sve
Ti ne znaš zakon raskrsnice
Između svjetlila
I
Tmice

Ali to nije sve

Jer najmanje znaž da u svom žiću
Najteža rvanja su
I ratovi pravi
U samom
Biću

Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje
Između mnogih
Mojih
Velikih
Zala

Ti ne znaš s kim
Imaš posla

Ti ne znaš ništa o mojoj mapi putova
Ti ne znaš da put od tebe do mene
Nije isto što i put
Od mene
Do tebe

Ti ne znaš ništa o mome bogatstvu
Skrivenom za tvoje moćne oči
( Ti ne znaš da meni je
Mnogo više
Nego što misliš
Sudbina
Namrijela
I
Dala)

Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš
Ali nikako da nađeš istinski put
Do mene

( Shvatam te:
Čovjek si u jednom prostoru i vremenu
Što živi tek sada i ovdje
I ne zna za bezgranični

Prostor vremena
U kojem se nalazim
Prisutan
Od dalekog jučer
Do dalekog sjutra
Misleći
O tebi
Ali to nije sve )

Dizdar

PLAVA BLUZA

Plava bluza, oko i plavo i meko
Nikakvu istinu dragoj nisam reko'.
A draga me pita: jel' mecava veje?
Da spremim postelju, da se pec zagreje?
A ja dragoj velim: nocas s' neba plava
Neko belim cvecem k'o da zavejava.
Pripremi postelju, nek se pec zagreje,
Bez tebe u dusi vejavica veje.

naravno Jesenjin

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za budđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne secam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Daleka od tebe

Kada u bijelini jutra razlepršaju se sunca
i pozlate livade optočene rosom života
onako snenu,
prekrij me toplinom svojih boja,
jer iako daleka,
samo sam tvoja.

Kad utihnu pjesme mitskih sirena
sa pijeskovitih magličastih obala
na kojima valovi se pjene
od zanosa zapadnog vjetra,
nacrtaj mi oči
u tužnoj boji zalaska,
jer tada sam još dalja,
al' opet samo tvoja.

Kad uzavre ovaj nemir,
valja mi poći.
Nevidljiva, tihim koracima ko sjena,
krišom tvojim labirintima
okupanim kišom obojanog prosinca.

Na drugi kraj priče,
tijela gladnog tvojih dodira.
Tad naslikaj me
poput mora koje mira nema
al' koje ima ruke bez granica,
jer od tebe sam,
kao Ono daleko daleka.

ŽIVA SMRT


Imao sam srce, djetinjasto srce,
Srce koje boli, boli tako jako!
Imao sam srce, bolno, bolno srce,
A kada mi ode, nisam više plako.

Bijah skoro sretan. Ali jedne noći
More bolno srce—jedno ptiče malo,
Našlo me u mraku, više glave stalo
I sitnu mi pjesmu sitno cvrkutalo:

—Godinu već dana, svake božje noći
Služim ko trubadur jednoj dami nagoj,
Usnulu joj dušu čudnim krajem vodim
U ljubavnoj priči i mjesečini blagoj.

Ali sinoć—jao!—gatalica presta,
Pa ko repatica pade mi na grudi:
Ja sam, braćo, sinoć vragu dušu dao,
O, umrije mi, umrije moje srce, ljudi!

Requiem za palog anđela


Možeš mi reći da u bezglasju
Često zalutaš
kad sričem slogove tvoga imena
I da se uzalud borim protiv vremena
koje na našim telima gravira
Nebeske istine u strahu od smrti.

Možeš mi reći da je moja tišina laka
Poput niti paukove mreže
A teža od sedam smrtnih grehova
I ja ću od nje satkati pesmu i pokriti te
Kad neman noći teškom šapom poklopi nebo
I u krzno svoje sakupi zvezde kao čičke.

Možeš mi reći da sam slobodna
A duša sam slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša koja noćima ne spava i čiji su okovi tragovi nebeski
božjih karuca sto u sumrak ispisuju molitve najvećih grešnika
I postaju vapaj upućen tebi.

Mžzeš mi reći da bih trebala da te saslušam
Kada se budem pravila da te ne čujem
Sakrivsi uši rukama
Kao što deca sakrivaju po džepovima
male sedefne školjke sto izbaci mora utroba.

Možeš mi reći kako sam grešila
I ja ću na svoja ramena
Težinu neba, ako treba, prihvatiti
I ti ćeš opet biti u pravu a ja ću se osmehnuti

Osmehnuću se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih usana
i one budu krvarile kao nekada moje srce.
Osmehnuću se jer moja će duša pevati
U tišini sto tvoje ime u vazduhu iza sebe ostavi
I doći ću tebi kao što kap kiše dolazi zemlji
U krugu večnom
Isparavanja i padanja
I tada, na dlan ćes me topao dočekati
Kao suzu izdajnicu što beži preko obraza
I u sećanjima potražiti moje ime
Kao što bi tražio uvojak kose
Il`neki davno naučen stih.

Možeš mi reći da su tvoji dani podeljeni
Na dane sećanja i dane življenja
A nećeš znati da su svi moji dani - dani preživljavanja
sećanja davnih oživljavanja
što kopne na izmaku noći.

Možeš mi ponovo reći da bi mi srce u kutiji dao
Da ga pored kreveta čuvam
dok na baršunu kao na odru
Mirno počivaju snovi.
A ja bih mogla,
mogla bih da ti kažem da te još uvek sanjam, da te još uvek volim,
Ali reći ništa neću, ćutaću,
Jer ja i kada ćutim - ćutim o tebi.

Na moje rame naslonjena
bila si mi desno krilo.
Kao da bi razastrla
svoje milo, crno perje,
dizale me tvoje reči
u svetlo i belo nebo.
Uzbuđenje. Tišina.
Sad sedim za svojim stolom,
iz ramena krv mi teče,
odsutnost me tvoja boli...

''Nema na svetu čoveka nad kojim bi prošlost zadobijala takvu vlast kao nada mnom.Svako sećanje na minule bolove ili radosti bolno dira moju dušu i mami iz nje iste zvuke...Glupo sam stvoren:ništa ne zaboravljam,ništa!''
•
''Strasti nisu ništa drugo nego ideje u prvom svom razvitku.One pripadaju mladosti srca i budala je onaj koji misli da se njima uzbuđuje celog života;mnoge mirne reke počinju šumnim vodopadima,a nijedna ne juri i ne peni se do samog mora.''
Ljermontov

Ne,ni od čega neću polovine!
Daj mi celo nebo,zemlju celu,
mora,reke i gorske lavine-
ne priznajem nikakavu podelu.
Ne,moj život ništa krnje neće.
Samo celo na bujna ramena!
Ja ne želim polovinu sreće,
ne treba mi tuga podeljena!
Samo hoću polovinu tog jastuka
gde čarobno ispod tvoga lica
cveta prsten i divna ti ruka
kao zvezda,zvezda padalica...

Порез на зараду. Једнога су опорезивали са 40 милијарди. Рок – 10. у 4 часа поподне. Он је 9. донео новац и није протествовао, нити је поднео било какву изјаву. Без речи је платио.
- Мало смо га опорезовали – помислио је инспектор и допунски га опорезовао са 100 милијарди. Рок 15., 4 часова по подне.
Донео је четрнаестог у 10 часова.
- Ех-хе рекао је инспектор.
Опорезовали су га са трилион 20. четири часа по подне.
Двадесетог у 4 по подне опорезовани је рабаџијским колима довезао штампарску пресу.
- Штампајте сами – рекао је расејано.
Булгаков

Катюша


Расцветали яблони и груши,
Поплыли туманы над рекой;
Выходила на берег Катюша,
На высокий берег, на крутой.

Выходила, песню заводила
Про степного, сизого орла,
Про того, которого любила,
Про того, чьи письма берегла.

Ой, ты песня, песенка девичья,
Ты лети за ясным солнцем вслед,
И бойцу на дальнем пограничье
От Катюши передай привет.

Пусть он вспомнит девушку простую,
Пусть услышит, как она поёт,
Пусть он землю бережёт родную,
А любовь Катюша сбережёт.

Расцветали яблони и груши,
Поплыли туманы над рекой;
Выходила на берег Катюша,
На высокий берег, на крутой.

Oči čornije

Oci cornije, oci zgucije

Oci strastnjije i prekrasnjie

Kak ljoblju ja vas, kak bojosj ja vas,

Znatj uvidel vas, ja v nedobri cas.

Poceluj menja, tji mne nraviscja,
Poceluj menja, ne otravissja
Poceluj menja, patom ja tebja,
Patom vmeste mji poceluemsja.

Skatertj belaja, zalita vinom
Vse cigane spatj neprobudnjim snom.
Lisj adin iz nih pjot sampanskoe,
Za zdorovie, za ciganskoe.

Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja -
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled zena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema.

VEČERNJI SATI

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo - bijela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mjesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.

O LJUBAVI

Četiri sata.
Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko
Kao ja
Kuda bi, kuda?
I žta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean-
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu
Koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kad bi prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje- to je horda što ruši,
mallo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bi bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči
I ljubav od koje patim-
Trijumfalna je to kapija,
raskošno,
bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.
O, kada bi bio
tih
kao grom jak-
plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu.
Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.
Očima bih od zraka grizao noći-
o, kada bi bio
ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće.
Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proći ću
vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći
punoj lutanja
gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je-
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.
A sada sediš, srce železno, tudje,
Još je dan-
teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.
Poći ću,
besciljno, do mila vraga.
Divlji,
izbezumljen,
očajan, jadan.
Ne treba
tako
moja draga,
rastanimo se odmah sada.
Pa, ipak,
moja ljubav-
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.
Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
volim te stihovima-ne pomaže.
Da se odmori- i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.

Majakovski

Mislim da te volim ...

Mislim da te volim..rano je to reći..
od nekih se reči,ne može pobeći..
želim da te čuvam,želim da te držim..
osećam toplinu dalje i od srži..

Iako je tako,iako te sanjam..
od poljupca tvoga glavu uvek sklanjam..
i pogled mi luta,strah postaje veći..
mislim da te volim..rano je to reći..

Želim da te gledam,želim da se predam
osećaju koji nikom nikad ne dam..
želim te kraj sebe,želim te na dlanu..
a molim te da me ipak pustiš samu..

Želim te što duže..želim te uz sebe..
ja ne mogu sebe da smislim bez tebe..
ti si moja ljubav,i moj put ka sreći..
ti si nešto što je.. bilo teško steći..

Mislim da te volim..rano je to reći..
od nekih se reči,ne može pobeći..

O, da sam sicusna kisna kap,
kucnula bih ti o prozor,
skliznula ko suza po licu,
praveci mali svilenkasti slap.
Mozda bih ti pala na usne,
na oci i ostavila trag,
ne daj boze vecoj zloci,
bio bi to samo poljubac blag.
Mozda bih ti pala na kosu,
ostavljajuci u njoj srebrenkastu rosu,
izljubila ti kapima trepavice, umila lice,
ostavila sicusne kapi, da sjecanje ne ishlapi.

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti možeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.



P.Zubac

Plemeniti dodiri ljubavi
Mislima te u oblik sna pretvaram
i dok sapatom izgovaram zelju za tvojim likom,
prilazis mi zemljan i okupan vatrom.
Tih poput vetra nosis jedro moga glasa,
a ja te u odsjaju ceznje gutam
i u plavoj svetlosti daljine,
one iste svetlosti iz koje izranja ljubav,
takvog smelog i tako zrelog,
kao ljubav nas samih,
kao bozanstveni dar prinosim
i medenog u sebi iskonskom tisinom ljubim.
Iako te sad nema kraj mene,
iako su se vrazije udaljenosti ponovno razgalamile
hodas abecedom zagrljaja ponosno u meni
i slikom osmeha koracas mojim usnama.
Oduvek te u svom srcu i svojoj dusi imam
i tu spokojno odrastas,
a metri i kilometri sto se ponavljaju
i gaze vreme rastezuci moj pogled,
kao da se i ne dogadjaju
ili se nikada nisu dogodili.
Samo se mi sretni dogadjamo
u mnostvu tog prokletog cekanja.
Ne klecimo, opiremo se nadiranju samoce
i u vecnim jutrima istine,
poput uzarenog pogleda,
kao plemeniti dodiri ljubavi,
pod prstima mesecine nestajemo.

Ćuti , jer želim da čujem sebe
želim da čujem svoje misli
jer ćutnjom ćeš mi reći sve
Ćuti , jer ćeš čuti sve što smo želeli reći
jer je izgovorena srebrna
jer je prećutana zlatna
Ćuti, jer nam je tišina potrebna
jer znam da znaš da ćutis
Ćuti , ….
Ma kome ja to pričam ćuteći ???
Ko jos čuje čoveka koji ćuti?
Ko sluša tudju ćutnju?
Čije uši čuju tišinu?
Samo jedna osoba na ovom svetu čuje kad ćutim
Samo sa jednom osobom pričam ćuteći
Samo sa njom delim svoje misli kroz tišinu
Samo nju volim najviše na svetu !
A znam da i ona mene voli i kad mi to ne kaže…
Znam da me voli i kad ćuti….

Pod nebom, na visu, gdje još stala nije
Prljava stopa zvjerova i ljudi,
Zahodno sunce spokojno te grije
I tvoje srebro kao vatra rudi.

Tvoj blesak crven kô crvena svila
Ja vidim kruži jedan orô stari,
I gleda zapad što se silno žari
I purpur baca na njegova krila.

I ti si sretan, počivaš u miru,
Sunce ti daje rumenu porfiru,
Al' tvoju sudbu ja znam, hladni care:

U ponor mutan sjutra ćeš se sliti,
I mjesto orla družba će ti biti
Rugobna žaba i muljave bare.

NE BUDIM TE TEK TAKO

Nocas je ulicama naseg grada
prolazila kocija bijela
i bijela mecava vije
mutan dan.
Do utajene sobe nase stare ljubavi
trpim i svoje i tudje sto me bije
i mrzlo mi je u srcu.
Ne trebam rakije,ne grije
za tebe ljubavi govorim ove rijeci
za tebe koju nosim u mozgu
kao uzarenu kuglu djetinjstva
kao ranu koju sam bolovao toliko puta
za tebe koja si dio mene
duboko ukopana skoljka u kamenu
miris borovine
zauvijek zaboden u krv moju prokletu.
Za tebe,zbog tebe,zbog sebe.
Predlazem da saberemo nase siromastvo
u dodir koji lijeci nasa srca
u koja je rdja pala
s bijelom igrom u samoci.
Moj kriz placa racun ove noci.
Ne kuni me imenom
na koje je moja krv postala imuna,oguli narandzu
operi lice,otvori se utjeho,zagrli me jako
i probudi se dragana.
Ne budim te tek tako.
Za tebe ljubavi govorim ovu pjesmu
za tebe koja si dio mene,duboko ukopana skoljka
u kamenu
za tebe sto u toplim rukama nosis ruze njeme
i prosipas ih u suhu fontanu
za tebe,zbog tebe,zbog Prevera,
zbog svih pjesnika ljubavnih stihova i uprkos njima
ne budim te tek tako.
Otvori oci ljubavi i pogledaj kroz prozor
vani su zasijane gorcine,tumaraju pomrcine i studen
i bijela mecava u gradu vije,mutan dan.
A i srce je pocelo sumiti
divljak,ovdje je kvar
ne treba rakije,ne grije
dok bije u grudima,dobro nam je
gledaj,nemoj da ti trazim oci,
primakni se blize,zagrli me ljubavi,
zagrli me jako i probudi se vec jednom
Ne budim te tek tako.
Uzalud,uzalud,uzalud je budim!

.Nisi znao da me cuvas
da me nikad, nikom ne das
kad sam sebi nasla srecu
ti sad kazes da ti trebam . . ."



Nemoj
biti ljut na mene što mi više nije stalo. Budi ljut na sebe jer mi je
nekad bilo stalo do tebe, a ti si bio slijep da to vidiš.

Poimljem ljubav kao suncanu zraku…
Koja se probije u beznadnom mraku...
Kao rijec bozija, bez ruge , bez svadja..….
Pomalja se iz magle....i kao fenix se radja...
I opet, i opet blista ... u beznadju tuge....
Jer za ljubav prema njoj, nema mi druge….

Dok u ocima bubnja, spustam glavu dolje...
Otvaram ruke prema nebu, siroko...
Pomogne on, pa mi bude bolje....
I sto mi poruci, u srcu je duboko....
I dignem glavu, sa suzama na licu...
Zamucenim ocima za nas ....molim...
Da vrati mi moju Cesaricu....
Koju samo On pojmi koliko je volim...

Plima se dize, ovdje na Irackom pijesku….
Tikritska se, beskrajna drama radja...
Pucaju svi savovi, u dusi mi kao u tijesku..
I vodi i vuce....put beznadja....
A tada…dok urlaju sirene ....i ovce u bunkere bjeze…
I dok se od buke prasaka i dlake na vratu najeze...
Padam na koljena...zazivam mu ime....
I klececi, na pijesku, sa suzama u ocima......
Pisem njeno ime.....

Povracam na pijesku, jer u dusi gori...
I sve je grozno, kao u nocnoj mori...
Drhtim sav i sav se tresem...
Tesko mi je da to podnesem...
Na krstopucu svih krstopuca...
Dusa mi nezna : gdje joj je kuca..
Sa prazninom u ocima gledam oko sebe…
I u svakom pjescanome zrncu...duso, vidim tebe


Ne saznala nikad...kako dusa mi jeca...
Kako padaju neba i snovi se ruse...
I nikad nek ne doznaju nasa djeca...
Kako samo boli kada te guse....
I da njihov tata i ocuh i nevoljeni muskarac
Ovdje dusom gasne ko sprzeni komarac...
Iako se njima samo beskrajno smijesi...
I predivne, male duse. svojom toplinom tjesi...



Na koljenima sam, svake noci..
I molim i nadam se: opet ce mi doci
Pod Tikritskim nebom, posutim sjajem...
Molim se, klanjam i Tebi se dajem...
O boze, ti znas, uticem se tebi...
Jer to njoj nikad priznao nebi...
Prodje i dodje svaka patnja i bol......
Samo....platis zvjezdani obol....

Zasjala je jednom, jedna NOVA,
Pitam se: jeli to jos uvijek ova...
Odgovor u meni duboko se krije...
Kao da pitanja ni bilo nije..
Da, jos uvijek i zauvjek…i....sjaji....i... gori…
Iako u njedrima sve cupa i sve se bori…
Mutan je sjaj….od ljubavi neuzvracene..
Od duse ranjene, posunovracene…

Borac, o kakvo gordo ime...
I led ledeni ponosi se njime...
Al dusa ne priznaje misice i smijeh...
Priznati ovo, pa.....nije grijeh...
Rijeci dvije samo.....
DODJI VAMO!
I sve predivno ce biti...
To nikad necu kriti
Ako ikad to bude...
U svojoj dusi ispekla i rekla..
Ljubit cu je nocima bez stanke i retka…
I sto da kazem…da se nebi krilo…
Bit ce...kao da Tikritskog pijeska....
Nikad nije bilo!

ORHIDEJA

Kad sam te vid’o kraj mirisnih leja,
U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda,
S viticama gustim, s velom i, k’o zvezda,
Na belom šeširu crna orhideja,

Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne,
Šaptao je čežnju kroz mirisne grane,
Dok poslednja rumen na zapadu gasne,
I mir, mir svečani pada na sve strane.

Ja za tobom iđah, i u jednom mahu,
Slušajuci tice i talase rečne,
Ja osetih silno, u pobožnu strahu,
Da je najzad došao čas ljubavi večne,

Čas ljubavi prave, željene i čedne,
I sve što u mojoj duši beše časno,
I dobro, i nežno, ispod kore ledne
Prenu se i živnu i zaklikta glasno.

Al’ ti ne rekoh ni “silno te ljubim”,
Niti “dušo”, niti “oči moje sjajne”,
Niti praznom rečju i pokretom grubim
Zbrisah čedne draži nekazane tajne.

Jer, k’o snežna lava, u istome casu
Survaše se na me bol, tuga i strava,
Tajna strava koja u trenutku zasu
Klice nove nade i života prava.

I u čudnom strahu ja se pitah tada,
Kakvo sudba sprema ispaštanje veće,
I koliko treba nevolje i jada
Da okajem ovaj čas nenadane sreće!

I ne videh ništa. Ni daleke gore
Zabrađene tankim velom magle plave,
Ni ritove mnoge sto spokojno gore
Kraj obala mirnih nepomične Save…

Ti prođe. – Uz pesmu sakrivenih gnezda,
I tajanstven šumor žbunova i leja,
Predznak duge bede, kao kobna zvezda,
Dizala se zlobna, crna orhideja.

..u tvojim ocima

Ima nečeg u tvojim očima
Što me podseća na greh
Što krade san mojim noćima
Na lice mi spontano navlači osmeh

Ima nečeg u tvom glasu
Što ima prizvuk na daljinu
Što budi muziku u mom stasu
A usne tera da se približe vinu

Osećam moć u tvojim rukama
Nežno me miluju s najvećom žestinom
Celo telo mi je na mukama
Sve misli su mi oblivene toplinom

Cujem sapat vjetra, cujem tvoj glas, ali kada se okrenem nema nicega, samo vjetar u mojoj kosi. Razmisljam si gdje si li sada, zasto te nema, gledam oko sebe. Ali nigdje nikoga, bas nikoga. Kao da sam sama na svijetu, usamljena, bez ljubavi, bez ikoga. Ali tada, produ me trnci, zadrhtim, cujem ti glas, samo zatvorim oci, i osjetim vjetar kako mi kroz kosu prolazi, kako se cuje lisce kako ga vjetar nosi polako, cujem ti glas, i ne razmisljam kako je to nemoguce jer si tako daleko, ali nije me briga, slusam te, i samo odjednom osjetim ti dodire, tvoje ruke oko mene, ne otvaram oci, bojim se da ako ih otvorim da ce sve nestati, da ces ti nestati, da ce sve ovo biti samo san, samo bajka. Ne zelim se probuditi. Zelim ostati s tobom zauvijek, zelim da ti budes moja vjecnost. I nikada te ne zelim pustiti da odes. Grlis me, ljubis, ali ja ne otvaram oci. Osjetim ti ljubav u dodirima, tako njezno, tako osjetljivo, kao da me ne zelis jace stisnuti da me ne strgas. Osjecam se kao u raju, jer sam napokon s tobom. Govoris mi da otvorim oci, da ovo nije san, da ovo nije bajka, obecajes mi da ce sve biti u redu ako otvorim oci. Dodirujes mi lice, njezan si svila na mojoj kozi. Kao plisani medo koji spava samnom nocima kada tebe nema. Dodirujes mi oci, ljubis me, pricas mi, sapces, vjetar sapce. Sve je savrseno, a ja zelim da tako i ostane. Govoris mi da ti vjerujem da ce sve biti oke ako otvorim oci. i da vjerujem ti, otvaram oci, a ti si tu. Sjedis preda mnom, gledas me kao nikada u zivotu, smijesis se. I ljubis me. Ja ti govorim: ljubavi nikada me nemoj ostaviti vise. Nemoj otici, jer necu moci bez tebe, ovo srce, ova duse nece moci bez tvojih pogleda i poljubaca. Ne odlazi. Ostani samnom, budi moja vjecnost.

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.

Bajka o ljubavi




Bili jednom Kralj i Kraljica. Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi. U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajedništvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, što i sam naziv kraljevstva kazuje. Čim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskočio u pomoć: «Evo, taaaako, pridržaću ti…. zakačiću ga kukicom da ga promaja ne zatvori…»… Drugo nasmešeno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti želim, evo, idem u pekaru, želiš da ti donesem toplog hleba?»…
Čim bi neko uočio neku, tvoju, neispunjenu želju, potrebu…Odmah bi se potrudio da ti se želja ostvari, makar učinio i najsitniji korak da te približi tvom cilju..Koliko je ko mogao pomoći, pomogao je.. bez pitanja, bez očekivanja «revanša», bez kalkulacija u glavi… U Kraljevstvu se, svakodnevno, čuo zvonak smeh i nazdravljanje: «U tvoje zdravlje i sreću, domaćine!», «Za sreću i ljubav mojih gostiju!»… Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, spravljali zajedničke ručkove, večere, organizovali plesove, društvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi došla iz duše. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili učinio dobro delo potaknuto iskrenom ljubavi prema bližnjemu… Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvraćenih ljubavi, ali pre ili kasnije baš svako bi našao srodnu dušu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uočiti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakše naći životnog sudruga nego u našem svetu, baš zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osećaja.
No, jednoga dana, Kralj je načuo kako svaki živi čovek ima ograničen broj osmeha koji može pokloniti, ograničen broj puta kada sme reći «Volim te»…Shvatio je da je energija ljubavi konačna, a ne beskonačna kako se činilo…Čovek ljubav troši dajući je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, teško oboli, a može i umreti!!!! Jako se zabrinuo. Razmišljao je, dugo, šta da napravi. Prestao se smešiti Kraljici, prestao ju je grliti «iz čista mira», prošao je celi dan da nije rekao koliko je voli i koliko mu znači. Video je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i pažnje pokljanjala suprugu. Jer kada je čovek tužan, nesrećan, ventili duše, kojima propušta ljubav, zatvore se, «zatrpaju»… Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i pažnju, veselili su ga Kraljicini osmesi… Odlučio je potražiti pomoć Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio rešenje: proizveo je lažne osmehe, lažne činove ljubavi i napisao je priručnik kako se njima koristiti.
U Kraljevstva se proširila vest kako nesebično davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane života i kako im Dvorski Mudrac može pružiti pomoć.
Mudrac se preko noći obogatio prodajući lažnu ljubav i priručnike.
Do tada nepoznati osećaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi: ljubomora «Mislim da njoj daješ više prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lažni osmeh, a njemu iskreni!!!»; strah «Šta ako mi niko nikada ne pruži pravu ljubav?!», laž «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!», sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naučio?»….
Počelo se trgovati ljubalju: «Voleću te iskreno, ako i ti mene tako voliš!», «Pokloniću ti pravi osmeh, ako ti meni daš delić iskrene pažnje!»…
Više nije bilo zajedništva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi, bili navikli. Počele su se formirati grupice, mala društva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a članovima drugog društva pružala bi se ona lažna.
Ali i unutar društva se dogadalo da se pojavi lažni osmeh! Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»… Mudrac je lažnu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Teško je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lažan … koja je ljubav prava, a koja lažna.. čuvanju iskrenih osmeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila bleda, oči bez sjaja, a duša, nekako, prazna. Čak se činilo kako teži oblik bolesti imaju oni koji daju više lažne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobijaju.
Kralj je, i sam teško bolestan, ponovo odlučio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga šta je, u tako savršenom planu, krenulo po zlu. Pretražio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, čuo kako je ljubav konačna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi priručnici o lažnoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje lažnih osmeha i uputstva o njihovom korištenju.
Na velikoj gozbi, priredenoj u čast pravoj ljubavi, rekao je okupljnima: «Najdraži moji, živeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na našoj naivnosti. No, želim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese sreću. Želim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne može nadomestiti. Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka čestica, takve ljubavi, koju poklonite bliženjemu, poput grudve je što se kotrlja niz breg…Postaje sve veća i veća i veća…Takva vam se vraća i ruši svaku nedaću pred sobom! Živela ljubav: moćna i beskonačna!».
Jeste li, nekome, danas, rekli «Volim te?»

Samo trenutak…


Ponekad tako dođe mi kao sad pa razmišljam o tebi, razmišljam o nama…setim se svih onih dana, trenutaka za koje sam želela da su večnost, i pitam se tko ukrao nam je te trenutke, da li je došlo neko vreme kad više nemamo vremena za trenutke ili sada jednostavno nije moje vreme…
I uspiem se tako isključiti tokom dana kad ljudi su oko mene, kada nisam sama, a onda u ove kasne noćne sate neka seta omota se oko srca, oko duše, shvatim da više nema onog nekad i svi davni ideali se ruše!
I suze same naviru na oči, a dugo, dugo nisam plakala bilo me strah ako suze jednom dođu da više neće proći, a sada samo želim isplakati sve ono što mesecima, godinama skuplja se u meni, želim isterati sve ove osjećaje što još uvijek pripadaju samo tebi!

A ne tražim mnogo samo trenutak sa tobom, trenutak koji ću opet pretvoriti u večnost, trenutak u kom ću zaboraviti i juče i sutra, trenutak u kom ću zaboravit sve neprospavane noći i dočekana jutra…

Ne,ne tražim mnogo samo mrvu koja znači sve, a ni to ne dobijam, svakim danom sve dalje si od mene… i pokušavam ti reći koliko to sve me boli, ali više nemam prava da plačem na tvom ramenu, više nemam prava na utehu u tvom zagrljaju, još sam samo brodolomac što hvata se za slamku spasa, večna lutalica što nada se da naći će mirnu luku samo ya sebe, večni sanjar što još vjeruje u snove...

A nisam tražila mnogo samo trenutak da ga pretvorim u večnost, trenutak da zaboravim sve dobro i loše oko sebe, u samo jednom trenutku da se isključim i stisnem kraj tebe…
Trenutak kao nekad kad pobegli bi daleko od svih, uživali u mirisu mora i vina, uživali u svakom pogledu, svakom dodiru…
trenutak kada sam kao onda svaki pogled urezala u večnost,
svaki dodir još uvijek kao sena provlači se u tihoj noći, nisam želela mnogo, al sada te pokriva tama,ona crna yemlja..osta grob,sveca i moje secanje na jednu vechnu ljubav..

Sačuvaj me u mislima svojim, da me dani sasvim
ne izblede i nežno mi pomiluj kosu, još nežnije mi dodirni lice, za
trenutke one sasvim retke i za noći moje snene...
Sačuvaj moj
pogled u očima svojim da ti kaže u toj mučnoj tami, onda sklopi oči i
počni da sanjaš, kao da smo sasvim sami. Sasvim tiho pokloni mi srce da
ga čuvam, zrakom obasjavam za sve dane, sate i minute koje često greškom
odbrojavam... Nek' ne zbore i nek' večno ćute, ja se molim... Sačuvaj
me od zaborava.
NN

Tužne su tvoje pronicljive oči. Ispituju dušu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj život pred očima tvojim od kraja do kraja, i ništa nisam sakrio ni zadržao. Zato me ne poznaješ.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svež i malen i sladak, otkinuo bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznaješ međe toga kraljevstva i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti, on bi procvetao u laki osmejak, i ti bi ga mogla videti i čitati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez reči.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena radost i bol bez granica, beskrajne su njene želje i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao život, pa ipak je ne možeš nikada potpuno poznati.
Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
* * * * * *
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima!
Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje, stalna gošćo u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima!
---------------------------------------Tagore - Gradinar

Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekacu te kao na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu vlakovi.

Nemoj otici ni samo na sat, jer tada,
u tom satu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

I neka se ne razbije tvoj lik u pijesku,
neka ne lete tvoje vijede u odsutnosti:
ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom casu otici ces tako daleko
da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Neruda

ТИ СИ МИ...

Ти си ми јутро: свићеш у мени,
са новом зором свакога дана.
Кад зора сване, њен ми је додир
Нежан ко додир твојих усана.

А кад у подне упече звезда,
И ватру проспе на све врхунце,
Тај жар у мом се срцу распламса
И једно схватим: ти моје си сунце.

И већ се поноћ полако ближи,
Тама се увлачи у моје поре…
Ја склапам очи и свитање слутим
Још једне нове, прекрасне зоре.

И ти тад сањиво отвараш очи,
а ниси свестан да свим својим бићем
Чезнем да и ја једнога дана
У теби спавам, будим се, свићем.

И моје срце - калеидоскоп
Изнова ствара сву ту лепоту:
Ти јутро си, подне, вече и поноћ,
Једина извесност у мом животу.

И цео свет, та шарена лажа,
само је одсјај лепоте твоје.
Знам: ти си ми јутро, подне и вече,
Љубави моја, и све моје…

ЕРОТИКА

Још осећам мирис косе твоје
и укус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;

А још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи, да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.

О, дођи, свилна и блистава жено,
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свен'о,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!

Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне, меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове! ...

Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна.

Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцепо,
опијен од твог врућег даха сласти! ...

О, дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!

О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуримо се у сунчаном сјају
и нек нам младости буктећи изгоре! ...
О, дођи, дивна, демонова кћери!

Piši mi na zelenu adresu ljeta

Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka bude posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.

Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.

Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

Kada razgovaram sa Tobom i običan pozdrav
postaje poezija, ili bar naslov pesme.
Beskrajni mir Tvoga bića pronalazi beskrajni mir
u meni i kao da se ta dva mira neprestano grle i ljube.
Da li smo to u razgovoru nas dvoje ili razgovaraju
šume, mora, polja, reke ?
Da li to jedno drugom saopštavamo šta radimo
i šta sanjamo ili trepere planete i u večnom krugovanju
pohode svoje zvezde ?
Kakav je to tok što mi od Tebe kreće,
noseći me u svetove daleke, u obilazak sopstvene duše
velike i nedogledne ?
Tek kada razgovaramo ja sam ona prava,
bezgranična, ničim omeđena, velika zemlja, veliko nebo, velika tajna.

Priča
Crnjanski

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim

Kad bagrem beo dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti nikad više.


Zašto si tako lepa
Kundera

Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvome licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog života bih na kolenima
ubeđivao razroko oko.
Ali ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti
Sve mi se vidi.
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorom.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti sa tobom.
Suviše si lepa.

Epilog
Antić

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svu drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među tvojim životima
onaj komadić najsitnijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

...
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza -
do djavola s njim! -
dosla je,
zaklala.
I kao s' panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skacu
i vec -
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna, kao ''na!''
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: ''Da,
znate, ja cu da se udam.''
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
''Dzek London,
novac,
ljubav,
strasti'' -
a ja videh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
''Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja''
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osecam -
''ja''
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
''neobicno posten''.
Marija,
vidis -
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
zivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidis -
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
''devojke Majakovskog'' -
u izdajnicko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odecu belu lepi se prasine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
polozivsi sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

...

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, ti umre dete, odnele su t vode.
Vetrovi sto se rue sa norveskih bregova
Saptali su ti reci opore slobode;

To dah jedan sto ti guste svijao je kose
Cudne nosase zvuke tvom duhu sto sanja;
Slusalo ti je srce pev prirode, sto se
Javi uzdahom noci i tuzaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak nemo sede do tvoga krila

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja?
Na toj si vatri bila ko sneg sto se topi;
Rec ti vizija stesni u svoja zbivanja
-Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.


A pesnik kaze da preko zvezdane pruge
Dolazis nocu, trazis cvece sto si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge,
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

Razgovor

Jesi li ti rosa sto na pustinjakove ruke pada nezno?

Uteha sto u svete noci pohadja bedne?

Je li bilo negde sudjeno i neizbezno tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred gruboscu i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Cime si vezana ti sa ovim sitnim tlom?
jesi li ti plamen na kome se dusa cisti
umrljana zivotom?

Jesi li ti duboka kao oci tvoje neizmerne?
Jesi li kao san moj o tebi dobra?
Hoce li moci ruke tvoje ciste i smerne
da odagnaju s cela bore,sto ih pobra
iduci zivotom?

Hoce li ljubav tvoja kao uplasena krila
pobeci ako te sa usana mojih takne plam?
Hocu li,ako i ti sa mnom budes bila
ostati zazidan u sebe,a sam
do kraja zivota?

Moja ljubav

Sva je moja ljubav ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali, tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O, ljubljena ženo, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Da si blizu

Da si blizu, naslonila bih čelo na tvoj štap i, nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu, i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.

Da si blizu. Da si barem tako
nestalno blizu kao kišni oblak
nad izgubljenom kućom u dolini.
kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.

O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim krovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.

Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu klonuti od bdijenja.

Ali noć je, i svijet je daleko.
A ja ne znam mir tvoj. Ptice tvoje
s mojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

TA LJUBAV

Ta ljubav .. Tako silovita ..Tako krhka , tako nezna ..Tako ocajna ..
Ta ljubav .. Lepa kao dan ..Losa kao vreme ..Kad je vreme lose .. Tako istinita ..
Tako lepa ..sretna i radosna ..I tako sirota ..
Sto drhti od straha kao dete u mraku ..Tako sigurna u sebe ..
Kao spokojan covek usred gluhe noci ..
Ta ljubav koja je plasila druge .. terala ih da govore ..Terala ih da blede ..
Ta ljubav uhodjena .. jer smo ih uhodili ..
Gonjena , ranjena , gazena , dotucena , poreknuta , zaboravljena ..Jer smo je gonili ranili , gazili , dotukli , porekli , zaboravili..
Cela ta ljubav..
Toliko ziva..
I suncem okupana..I to je moja ljubav ..tvoja ..Nekog kog nema vise ..To nesto uvek novo..
A , sto se pak promenilo nije ..Istinito kao biljka ..Drhtavo kao ptica ..vrelo i zivo kao leto..
Mi oboje mozemo otici i doci..
Zaboraviti i nastaviti san..
Probuditi se , patiti , ostariti ..zaspati opet ..Sanjati smrt ...Probuditi se , radovati se i smejati ..podmladiti se..
Ljubav nam ostaje tu ..
Tvrdoglava kao mazga ..
Ziva kao secanje ..
Glupa kao kajanje ..
Nezna kao uspomena ..
Hladna kao mramor..
Lepa kao dan ..Slabasna kao dete ..
Gleda nas i smesi nam se ..I govori nam bez reci ..
Slusam je drhteci ..
I molim je ..
Zbog tebe ..
Zbog mene ..
Preklinjem je ..
Zbog tebe , zbog mene i svih koji se vole ..
I koji su se voleli nekada ..
Zovem je ..
Zbog tebe , zbog mene i svih drugih ..
Koje i neznam ..
Ostani tu ..
Gde jesi ..
Tu gde si bila ..
Ostani tu i ne mici se ..Ne idi ..
Mi voljeni ..
Zaboravismo to ..
Ali ti ne zaboravi nas ..
Jedino smo tebe na svetu imali ..
Ne dozvoli da postanemo hladni..
Dalje , stalno dalje ..
Bilo gde ..
Javi nam se ..
Kada prodje na rubu cestara ..
U sumi secanja ..
Izroni odjednom ..
Pruzi nam ruku i spasi nas !
..naravno chika Prever