Olovka piše srcem

First topic message reminder :

Mala srecna minuta u kojoj se to dogodilo,zakacila mi se za uho kao biser.


Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim cisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko srice azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno bice
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca andele,
ko sa davolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko pocinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao macka i otvara
žute zenice u ponoc,
neko ko ne kaže ništa
cak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko place usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok sece luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pecine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko cisti cipele,
sece nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kicmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseca prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na elektricnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulicni diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti..[You must be registered and logged in to see this image.]

Kad prođe ova neobična mjesečina
Koja je provalila daleki put od mene do tebe,
Plašljivo obojena srebrom,
kad odleti drhtava ptica koja živi od topline moje ruke,
i još me osvaja, sitnim koracima približava nebo,
mojim otvorenim očima,
kad prođe ovo sporo i teško ljeto
vezano svojim remenom za jesen,
kad stanu svi satovi koji su otkucavali
opojne i bujne vrtove,
poslije tople kiše,
kad sve prođe,
pretvorit ću se u zrno pijeska sto ga nosi vjetar
prema središtu usamljene zvijezde,
bit ću voda koja ispire šljunak
i od toga postaje mutna
i umorna,
bit ću prazan trg sa sjenom nećijih stopa
stablo obraslo šutljivim bršljanom što vene,
samo sjećanje na samu sebe,
u času umiranja,
jednostavna riječ zaboravljena u grlu,
nikad izgovorena,
pokušaj smješka koji se hrani
podnebljem jedne pjesme,
koju nisam znala ispjevati
ni proživjeti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.
S. Jesenjin

Srce ima povest u suzi što leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu;

istina je samo što duša prosneva;

poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

tvoj plast sunčani od mog sna ispreden:

ti beše misao moja očarana;

simbol svih taština porazan i leden,

A ti ne postojiš nit si postojala;

rođena u mojoj tišini i čami,

na suncu mog srca ti si samo sjala:

JER SVE STO LJUBIMO STVORILI SMO SAMI!

..Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo poboznosti;
Tvoja ravnodusnost, da moze da zivi
Gordost ocajanja i gorki car zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor pocinje muziku svih voda;
Reci su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ides, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si nacelo vecma nego bice...
Noc da blisnu zvezde; zamah pobednika,
Da bude pobeda...Lepota, otkrice,
Pre nego mom duhu bese rec i slika.

SNOVE SNIVAM
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Hellen i M.Antić
Није то никаква бајка.
Безазлени нека запуше своје румене уши и - ћуте.
Заволели смо се
понешто псећи и светачки,
и заковали једно у друго најбељим ексерима зуба.

Испричали смо нешто раменима и рукама
што у преводу на дисање значи-љубав.

Детињство је те ноћи отишло босоного из њених ципела.
Махало је шареним коцкама, књигама бајки,
играчкама и сновима.
................................................
Одједном смо имали сувише руку
везаних у сулуде чворове.
Паралисана ноћ на поду
увлачила је вунасту њушку у рукаве пиџаме
и зидови су расли, и расли,
и неспретно имитирали борове.

Није то никаква бајка.
Само, сећам се,
она се нешто прво мало изгубила.
После је била сасвим ја,
тако да је нисам ни препознао више.

У мраку зеленом од кише
руке су добиле крила и одлетеле некуд
до болести далеко,
далеко до: никад више.

После је заспала.
Био сам у њој будан исав ломан,
и сав рањив.

Спавала је као моја припитомљена кожа,
као моји рскавичави лактови,
моје подеране ноздрве
и опаране жиле на рукама.

Детињство је сасвим, сасвим отишло из њених ципела.

Без ње су склопиле очи све лепе лутке на свету.
Без ње су плишани медведи савили мале руке
цицаним, мусавим пајацима око врата.
Бајке су из шарених књига побегле сасвим нечујно
на неку другу планету
да сутра другом кану у очи мрву злата.

Није то никаква бајка.
Склупчана као наранџа,
сва мека, сва ситна и сва млака,
она је спавала у мом изгладнелом уху
и цреповима шака.

Tagore

Moje srce,ptica divljine,naslo je
svoje nebo u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,one su
carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u
dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da sirim krila u sjaju
njegovoga sunca.

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Sve suze sveta sprala je kisa. Na kraju nisi ni siguran
da si uopste plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laz
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke srece.
I dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli skrece.
...a onda padne noc, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati nece mi dati da pratim trag - a znam:
sve je nista, slomicu kazaljke, vreme ce stati,
kosmos ce cekati! ...da samo umem da te vratim!!!
Trazim te, sanjam te pijanim ocima, u nocima, u tudjim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je nas?
Micem usnama bez glasa dok pada zaborava plast...
Cutim jer znam da znas. Uvek si znala i uvek znas! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na cemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paucinu vracam dane kad smo ti i ja jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to sto jesi, tu gde si ... sta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis a mrzis, kad mrzis a volis
i lomis se da izdrzis...
Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, mastanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... mozda jednom nadjes me, tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali sresces samo stranca, slucajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo vise od sebe.

U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

U tebi me ima
Mnogo više
Nego priznaješ
Sebi

Pajac

Drvena lutka – smešni pajac,
Nepomično telo, vezano za žicu,
U nacrtanim očima jedino je... tajac
I groteskno-smešni kez na licu.

Pokriva se paučinom u njegovom kutku,
I čeka gospodara da preplete strune,
Udahne mu život i pokrene tu lutku,
Dok izdeljana, mrtva duša trune.

Svaki osmeh i nehotični dodir
Kontese od niti, njemu puno znače,
Večni kez na licu cepa ga u biti,
Pustio bi suzu... no, nacrtano oko ne plače.

On ostaće pajac, smešna lutka stara,
I čekaće njegovu princezu, od krvi i mesa,
Tople ruke, duge kose... duže,
al’ i ona ima svoga gospodara
i čeka njegov dodir da povuče uže.

Jednostavno, volim te

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer :
ja te jednostavno volim.

Phil Bosmans

Koliko puta sam ti rekla da te volim, koliko
puta plakala... Ja nisam ovo zaslužila. Ja nisam zaslužila bol i patnju.
Ja hoću samo nekog da me voli. Ja neću tebe - ti ne znaš da voliš. Ti
me samo iskorištavaš. Ja sam tebi zamena... Dođeš kad hoćeš, isto tako
odeš. Ja neću to! Ja hoću nekog ko dođe jednom i nikad više ne ode. Ja
hoću ljubav života, nekog da me voli i poštuje. Ti taj nisi. Ne trudi se
da mi lažeš da si pravi za mene. Sve tvoje glume znam. Znam ti izraz
lica kad lažeš. Ja znam sve, ali cutim. A neću više ni ja da cutim...
Neću, dragi, dosta je bilo, dosta si mi uništavao život. Svako svojim
putem neka krene. Ja ću putem ljubavi, a ti putem avanture kao i do
sada...

Vracanje

Kad mi opet dodjes, ti mi pridji tada,
Ali ne ko zena sto cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Trazec mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadezne, duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponocno sunce iz dubine noci.

Jer ti ne znas, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje zene
U tvom caru ljubljah sav car neke druge...
I ti bese samo sen necije sene...

Ducic

Kanconijer, LXI

Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodise oka dva, sputase oba,

Blažene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovuci ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pisem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…


Frančesko Petrarka

Tin Ujević - Svakidašnja jadikovka

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa,
što sijaše nad kolijevkom,
sa dugama i varkama.

O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubav, i pobjede
i lovora, i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna
i on je sam i napušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega niko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja rijec
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomaca
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!

O Bože, tek da dovrši
pecalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinstak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
kad bih mogao biti jak,
kad bih mogao biti drag
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad!

U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

U tebi me ima
Mnogo više
Nego priznaješ
Sebi

Gdje nisi ti i tvojih očiju sjaj,
tamno je meni.
I uz jasno treperenje svijeća,
tamno je meni.
I kraj tihog plamena stada
tamno je meni.
Sunčana svijetlost samo me ranjava,
tamno je meni.
Gdje tebe nema i tvojih očiju,
tamno je meni.

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..

[You must be registered and logged in to see this image.]

SVUDA OKO TEBE


Svuda oko tebe
Sklapaju se moje ruke
Kao cvetovi cuvari.
Ti ides poljem
I ono, sjajno, s tobom ide
U daljinu.
Okazen si molitvama
Sto te prate
Kao vlastiti tvoj miris,
Tebi nepoznate.
Gde god ides,
Ides svojim poljem,
Jer svuda oko tebe
Sklapaju se moje ruke
Kao cvetovi.

Treba znati


Smješiti se dalje, da, to treba znati
kada je najbolje ustati od stola,
kada pred nama samo stoje prazni sati
u tome životu glupome do bola.
Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
saèuvati ponos, onaj što preosta,
i uprkos svemu prijatelji moji,
zauvijek otiæi, znati da je dosta.
Pred sudbinom svojom, koja sve ti uze,
kad veæ ništa nemaš, kada sve si dao,
trebalo bi znati skriti svoje suze.
No ja, srce moje, ja to nisam znao.
Zato treba znati napustiti stol
kad je ljubav tvoja davno pojedena,
ravnodušna lica skriti svoju bol,
zauvijek otiæi tiho kao sjena.
I usnama treba reæi da se smiju
iza maske jada, i stisnuti zube,
a krikovi mržnje u tebi da gnjiju,
te posljednje rijeèi onih koji ljube.
Treba znati mirno otiæi na kraju,
ušutkati srce što veæ umrlo je,
saèuvati obraz ko neki što znaju,
dok još nije pao.
Trebalo je znati,
suviše te volim, ja to nisam znao.




Charles Aznavour

Postoji mesto gde ljubav poèinje

Postoji mesto gde ljubav poèinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim reènicima.

Postoji pogled što bukti k'o veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
èudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oèi, tepanja -
pomoæu njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumaèenja ljubavi na svim jezicima
i nije naðeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav poèinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.

Uvelo lisce

O! Tako bih zeleo da se setis
sretnih dana kad smo bili skupa
U to doba zivot je bio lepsi
i sunce je bilo toplije nego danas
Uvelo lisce evo vec je stiglo
zal i uspomene isto tako
i severac ih nosi
u hladnu noc zaborava
Vidis da nisam zaboravio
tu pesmu koju si mi pevala

To je jedna pesma sto je licila na nas
ti si me volela
ja sam te voleo
I ziveli smo skupa
ti koja si me volela
i koju sam voleo
Ali zivot razdvaja one koji se vole
lagano
i neprimetno
i more brise na pesku
korake rastavljenih ljubavnika

Uvelo lisce evo vec je stiglo
zal i uspomene isto tako
Ali moja ljubav cutljiva i verna
stalno se smesi i zahvaljuje zivotu

Tako sam te voleo i bila si tako lepa
Kazi kako onda da te zaboravim
U to doba zivot je bio lepsi
i sunce je bilo toplije nego danas
Ti si bila moja najneznija ljubav...
I sta ce mi onda ta tuga
A ta pesma koju si mi pevala
uvek uvek ce mi zvoniti u usima

To je jedna pesma sto je licila na nas
Ti si me volela
ja sam te voleo
i ziveli smo skupa
ti koja si me volela
i koju sam voleo
Ali zivot razdvaja one koji se vole
lagano
i neprimetno
i more brise na pesku
korake rastavljenih ljubavnika.

Zak Prever

Za tebe govorim

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

M.Beckovic

.. Ptica što peva u mojoj glavi
I ponavlja mi da te ljubim
I ponavlja mi da me ljubiš
Ptica što jedno isto ruje
Sutra ujutro ubit ću je... :ptica 1 :



Jacques Prevert

Zelim te tako jako…


Ne mogu vise cekati…


Trebaju mi tvoji poljupci…


Nezni dodiri prepuni strasti…


Zelim ponovno osetiti miris tvoga tela…


Dođi i uzbudi me…


Izludi me, do zvezda me odvedi…..................

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u æutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuðena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra èula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama poène da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oèi,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kroèim
i ne mogu ništa osim da te želim...
D.K

SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.
Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.
Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je zadivljen stao kraj mene.

" ... ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve. "


D.Maksimović

NASA TAJNA

O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame, zedji, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah spajao nase ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci ni jedan slog jedini,
sta je moglo, ni da li je moglo nesto,
da uplete i sjedini duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo kao sume nase s proleca;
ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.

"Opsena"

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela sto bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Bese kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; bese u cas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava sto kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cvece,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati nece;
Ljubav ili mrznja, sudba ili zena.

Jovan Ducic

Volim tvoje ruke za igracke
to telo koga skoro nema.
Zena je samo u mekoti macke
sto u tvom struku prede i drema.

Kako da nadjem reci detinje
da ti objasnim sta ljubav znaci,
a da ne ranim to malo zverinje,
usnu na kojoj se mrve kolaci.

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Miroslav Mika Antić


( za one što su roditelji i one koji će to biti )
__________________

Mačka

U gradu, nije važno ime,
u praznoj sobi, kaže priča,
i usred ljeta, usred zime,
ja vidim tužnoga mladića.

On živi sam i ko zanesen
u svom svijetu od papira,
a vani sunce, kiša, jesen,
a vani vergl nešto svira.

No jednog dana šum kraj vrata,
to netko neznan ući želi
u njegov život, poput tâta,
da njegovu samoću dijeli.

A vani zima, vani sniježi,
i pored praga mačka leži,
on pruža ruke, kô da sanja,
a vani zora – svjetlost danja.

No, u tom času, u tom trenu
pred sobom vidje nagu ženu,
i on joj reče: budi moja,
a ona kaže: ja sam tvoja.

I sve što ima mladić skupi
i stavi trgovcu na vagu,
da prstenje od zlata kupi
i haljinu za svoju dragu.

Da, zlato želi, al' ne haje
za skromnu halju što joj daje,
i tužni mladić svako veče
u novu krađu opet kreće.

Jer, on je želi, on je ljubi,
i volio bi da je mazi,
a zna da svoju ljubav gubi
bez darova i ruku praznih.

I riješi sada, još ove noći,
u zadnju krađu on će poći,
i u zoru se mladić vrati
da strašnim novcem ljubav plati.

I donese joj dragi kamen
u svijetu najveći od sviju,
u kom se, kao jedan plamen,
sve vatre ovog svijeta kriju.

I vidje – žena ruke pruža
i ljubi kamen kao muža,
i kao što njega nikad nije
uz tijelo hladan kamen grije.

I dok se njemu lice grči
u sobu uđe miš i trči,
i kao mačka skoči žena,
na plen se baci istog trena.

I stiže ga, a njeni zubi
već traže meso koje peče,
i ženi koju mladić ljubi
sa kuta usne krv poteče.

U strahu mladić oči sklopi –
te strašne slike neka odu,
on vidje lađu što se topi,
i svoju ljubav na tom brodu.

A kada opet nađe snage
on digne vjeđe – žene nema,
i tada mjesto svoje drage
on vidje mačku kako drijema.

Kroz prozor uđe svjetlost danja,
on pruža ruke, kô da sanja,
sad opet samo mačku ima,
a vani studen, snijeg i zima...

..od Mike Antica a za moju sretju..

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli...

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

..i ovo se pokazalo tachno..

Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti

...kao duh jesenji u šum lišća svela,
k'o tuga u život naših želja tajnih,
u moju se dušu nečujno uplela,
na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
sugestija tiha sa visina ledenih,
dubinom strasti svih srdaca vernih
i tamne noći-sugestija jednih OČIJU BISERNIH.

njihov sjaj je bio plav,mutan i čedan,
sjaj morem skrivene,skupocene školjke;
on je dav'o dubok neznan izraz jedan
čeznje naših snova i minule boljke;
on je skriv'o blago uspomena čednih,
neznost žutih ruža i krinova smernih.
nada mnom i sada sija tuga jednih OČIJU BISERNIH.

i onda,kada zvezda moje sudbine zađe
za malu humku trošenih zemnih želja,
poslednji,opšti udes kada nas snađe
i nestane naših patnja i veselja,
nada mnom će,kao čar usana mednih,
k'o lelujav,meki sjaj visina sfernih,
lebdeti i tada setan osmeh jednih OČIJU BISERNIH

Ponekad davna, sjetim te se
A nesto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši

Gdje li si noćas ti daleka?
Da li si negdje svila dom?
Ili još uvijek kao nekad
Lutaš ponoćnim Beogradom?

Da li još tražiš onog čudnog?
Onog iz tvojih snova vrelih,
Koga si tražila uzaludno,
I one noći kad smo se sreli.

Traži, smo traži, tragaj!
On ipak jednom mora doći
Iz tvojih lijepih snova draga
U tvoje ni malo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme
Iz divnih šuma nepoznatih
Pravo u naše ružne nesne
U gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad, tako, sjetim te se
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši

U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Charles Baudelaire
HEMISFERA U KOSI

Dopusti mi da udisem dugo, dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao sto zedan uranja glavu u vodu izvora
i da masem njima
kao mirisljavom maramicom
istresajuci iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati sta sve vidim
sta sve osecam
sta sve cujem u tvojim kosama
moja dusa lebdi na mirisima
kao sto dusa drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leze velika mora
ciji me monsuni nose prema
blazenim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirisljav
od plodova lisca i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tuznih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
ladja svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu slozenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde pociva vecna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih casova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe ladje
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvecem
i praznih posuda iz kojih struji svezina
u toplom domu tvojih kosa
udisem miris duvana izmesan s' opijumom, secerom
u noci tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribezjima tvojih kosa
opijam se mirisima sacinjenim od sumske smole, mosusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teske pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
cini mi se da jedem uspomene...

Jednog kisnog dana Tea je setala ulicom grada. Bila je u mantilu i cizmama, koje nisu bile takve da bi je stitile od kise. Voljela je sa seta po kisi. Uvjek je govorila da joj pomaze da odkloni svakodnevne probleme.

Tea je bila ucenica, i imala je petnaest godina. Bila je odlican dzak, dok nije srela njegove plave oci i dok jedno drugom nisu rekli "zdravo". Od tog dana su njeni vidjeli da se sa njom nesta desava. Pocela je da se sminka i oblaci suknje i haljine do tada je nisu mogli izvuci iz farmerki.

A onda je njen otac nasao Kristijanovu sliku u fijoki. Od tada nije smijela da izlazi napolje. Kada joj je kasnijo autobus, roditelji joj nisu vjerovali.

Tea je svakoga dana bila tuznija i tuznija, nije ga mogla izbaciti iz glave, jer joj se pricestio za suze. Jos se nisu ni poznavali a znali su da pripadaju jedno drugome.

Zajedno su setali po kisi, a odma bi Tea rekla "hajmo pod nase drvo". A onda bi dugo sjedili na klupi ispod drveta i pricali.

To je trajalo sest mijeseci.

Sest mijeseci sunca, ljubavi, nezaboravne ljubavi.

Onda su Teu poceli pratiti, a ona je razmisljala o samoci. Pocela je da prica Kristijanu, al je on sve najmanje od nje krio. Zatim je sjedila u svojoj sobi i pokusavala da prica sa svojom majkom, ali ona nije marila za nju. Mama je progovorila sa Teom, a Tea je rekla "cujes li kako se lijepo i tiho cuje".

Kristijan je stalno cekao na klupi ispod drveta, ali Tea nije dolazila. Nije je bilo, i kad bi neko pitao za nju, svi su cutali.

Tea se potpuno promjenila. Drugarice su joj rekle da Kristijan odlazi iz grada. On govori "tu sam nasao i izgubio srecu".

Voz je kretao u 14.00 sati. Ona se vracala iz skole, nije otisla kuci vec na stanicu. Nasla je voz koji je trebao krenuti i nasla je i njega, pune oci suza. Vidio je Teu i iskocio, cvrsto je zagrlio. Oboje su plakali. Kristijan je rekao "stacemo Tea, sta da radimo, da bi smo zivjeli srecno?". Ona ga je gledala i njegove plave oci, a suze su joj postale teget.

Cutala je i jecala.

Voz je vec krenuo "zbogom Tea, mozda cemo se nekad sresti. Ja odlazim a ti znaj da te jos uvjek volim".

Dugo je mahao, a ona je stajala i dugo mahala za vozom. Nekako je nasla put do kuce i odma je otisal u svoju sobu.

Odlucila je da se ubije. Kad su joj roditelji otisli na posao, jos je uvjek sjedila u svojoj sobi i razmisljala. Bio je Petak 13. Usla je u kupatilo i pustala toplu vodu u i usla u kadu. Pocela je histericno da se smije drzeci zivot u rukama, dok je umirala govorila je Kristijanovo ime.

Tea je polako i sigurno koracala u smrt.

Otac je usao u kupatilo i poceo je da vice "ja sam kriv za sve, za sve!". "Ja sam je ubio!". Zena ga nije razumila, ali kad je dosla pala je u nesvjest.

Dosla je hitna pomoc, ali je bilo prekasno.

U njenoj sobi su nasli pismo, pisalo je:



Petak 13



Dragi Oce



"Nemoj da se ljutis na mene. Ovo je bilo najbolje i najlakse resjenje. Nije me bolilo. Moj Kristija je otisao iz grada a ja za uvjek iz ovoga svijeta. Vi ste jos mladi. Ako budete imali kcerku, daj te joj ime Tea. Neka ima ono sve sto nisam ja imala. Neka bude srecna.

I poslije svega VOLI VAS VASA TEA".





Dan poslije Teine smrti stiglo je pismo od Kristijanovih roditelja, pisalo je:





Subota14





Draga nasa Tea



"Kristija nije vise ziv. Od kada se vratio, djelovao je nikako, izgubljeno. Bio je petak 13. Ovdje je padala kisa, nije htjeo da ponese kisobran, neznam zasto. Drug mu je rakao da se skloni sa puta zato sto su kola nailazila, Kristijan ga nije poslusao i kola su ga udarila. Na smrt nam je rekao: "Ja moram svojoj Tei, on me zove."

Dao mi je adresu da ti napisem DA TE JE PUNO VOLJEO.

Kristijanovi Roditelji







Otac i majka su dobili cerku i nazvali su je Tea. Imala je sve sto Tea nije.

Opasno je ovih dana,
nisam tu a ti si sama,
zrno sumnje,neces odoleti,
ja bih samo put da podjem,
da poletim,da ti dodjem,
odes li mi,necu preboleti.

U grudima srce steze,
u pameti sve jos teze,
daleko sam,ko ce da te ljubi,
kao vatra krv ti vrela,
ko' jabuka,slatka,zrela,
ova muka ko' metak me ubi.

Mozda se uzalud brinem,
hteo bih da zvezde skinem,
nek ti svaka zvezda nosi pismo,
i u pismu moje reci,
ljubav nek samocu leci,
ko' da nikad rastali se nismo.

Ti mi trebas,to ne krijem,
sa brigama bitku bijem,
ja sam covek sto voli i sanja,
a snivas li i ti mene,
sve najlepse uspomene,
i beskrajno duga milovanja.

Sve se desava u prolazu,
ljudi zive i nestaju
kao klasje usred zetve.

Samo senke mrakom vladaju,
ne vidjam parove,
ne cujem osmehe,
ne poznajem srecne.

Svako odlazi na svoju stranu,
u zivotu.

Dobre stare slike nestaju,
sve jednom pokrije tama,
opada lisce,mada nije jesen.

A polja ne cvetaju,
nosi ih vreme,
starost sve brise,
i mladost prestaje.

I samo kisa jos tuzno pise,
nema nas vise,
u secanju.

Ruke su zastale u ocaju,
jednom se srca ludo vole,
al'ljubav prestane,
i ljubav nestaje.

Kazu da nema nas u svemiru,
da cak i reke na uscu umiru,
i reke placu.

Zar mi smo sve,
a nismo nista,
zar svako ima svoj sudnji dan,
u vremenu.

Osecaj je tako glup kad ostanes sam,
ne pomazu ni pice ni cigarete,
nista se ne desava,
i radio bi sve,
ali ti ne ide,
i tu si negde izmedju jave i sna.

Ljubav je opasna igra,ume da ranjava,
u treptaju oka ona je otisla,
mozda se vrati,
mozda i ne,
i svakako nista nije kao pre.

Pomalo se smejes,
mada si bezveze,
pitas se zasto je grozna istina.

I koliko se boris,
ne mozes da stvoris,
tracak nade u mislima.

Zelis da je stegnes,
da je opet vezes za sebe,
dok ti klizi,iz ruku ti nestaje.

Bojis se samoce,
dok cekas neko novi da dodje,
tako je tesko kad si sam,
o,tako je tesko kad si sam.

Nocas je nebo prepuno oblaka,
nocas je nesto tuzan ovaj grad,
mozda je draga drugog poljubila,
mozda su svi ovi ljudi izgubili san.

I sve je tiho,niko ne dolazi,
umorna soba zeli da zna,
zasto se cuju samo moji koraci,
i zasto nikoga ne cekam ja.

Nikad ne pitaj gde plove brodovi,
nikad ne zeli da bas sve znas,
i nemoj nikad nebo da pozelis,
pre no sto budes spreman da prezivis raj.

Nebo ne gledaj,zvezde su daleko,
ja nisam znao jer nisam pitao,
mozda je zivot ustvari pakao,
mozda je istina i lazljiva pomalo.

Sta ce mi ljudi,oni su dosadni,
sta ce mi draga kad je lazljiva,
ja samo zelim da zaboravim,
da vreme prolazi,da dolazi mrak.

Mozda su ruke,bas ove ruke,
previse trazile,
mozda su oci,bas ove oci,
suvise mastale,
a mozda sam ja u nekom snu,
pa kao hodam,a kao nisam tu.

Mozda si ti,bas ti,
sve tako zelela,
ako si i zelela,veruj,dobro si sakrila,
i mozda je ovo tvoj standardni hir,
al' zasto ja,a sto bas ja,
da te zagrlim.

Drugi ce umeti bolje,
drugi ce vise da ti da,
ja nemam snage ni volje,
da se sa tobom raspravljam.

Drugi ce umeti vise,
mozda i lepse lagati,
al' kao ja moja tugo,
niko te nece voleti.

Ja sam imao svet,
u kom' si zivela ti,
a ti hladna kao led,
nijednom da pomislis,
kako je odvratna stvar
kad ostanes sam.

A ti si hodala,
sa nekim ljudima koje i ne volis,
uvek se trudila,
osmeh na usnama dobro da namestis,
i lagala me,
da tako je najbolje za tebe i mene.

Zar si morala,
moj svet od secajna crno da obojis,
dan da mi nije dan,
svoj bol da pijem sam,
da zaboravim,
da lazes ko' pre,
da tako je najbolje za tebe i mene.

Ti ne shvatas ko je ko,
a shvatices kad sve izgubis,
i pitam se,
da li pomislis,
ko ce s'tobom biti
kad ostaris.

Prolaze dani,zime i leta,
i nove price sudbina pise,
a ja te cekam ko' mornar luku,
zbog tebe placu jesenje kise.

Te noci davne u moje srce,
iz cista mira donese tugu,
kad' si mi rekla da te prebolim,
i da cu nekad voleti drugu.

Ljubavi moja,andjele beli,
jos pamtim jutro kad smo se sreli,
sta ce mi druga,sta ce mi ona,
ja tebe zelim za zivot celi.

LED
[You must be registered and logged in to see this image.]
Prolazi i ova noc,besana,pijana,
to sto pijem,moja stvar,
takav mi je dan,
klizi kisa,tiho pada,
mrtva noc je ovog grada,
pusta svaka ulica.


Ista prica,stare pesme,dosadne i prolazne,
ljubila si jedno leto,
uzela mi sve,
ljubila pa ubila,
srce si izgubila,
il'je tamo uvek bio led.

Htela si da kratko traje,jer tako je najbolje,
sta ce onaj ko sve daje,
zar je ljubav greh,
bas te briga da li boli,
kad se voli i ne voli,
tudje snove razbijes za tren.

НЕДОСТАЈЕШ МИ


Неће сан на очи да слети,
ноћас опет спавати нећу,
тако је тешко овде без тебе,
с' ким да поделим ову моју срећу.

Сад кад ниси самном у ноћи,
и клупа у парку некако је сама,
упали светло да се гледамо у очи,
заувек ће бити песма о нама.

Овај град где смо се срели,
извори са којих љубав смо пили,
шаптаће тихо низ падине причу,
о двоје што срећни су били.

Како споро пролазе дани,
сећам се ока твога сјаја,
твоје нежне коже и покрета лица,
можда је ово ипак прича без краја.

Стихови ови које ти пишем,
нека нађу пут у срце твоје,
недостајеш ми да помало снена,
спустиш главу на груди моје.

ДА СИ ОВДЕ


Да си овде, баш ту, крај мене,
по леђима нежно да ти прстима пишем,
да лице ти умијем јутарњом росом,
са тобом да спавам, са тобом да дишем.

Да си овде сада, ту, до мене,
да ти милујем груди набујале, беле,
певам ти најлепшу песму ноћи,
моје то усне дуго већ желе.

Да си овде, поред мене, сада,
да ставим те у постељу од латица ружа,
ноћима да мрсим твоју црну косу,
пружим ти љубав каква ретко се пружа.

Да си поред мене, љубави моја,
знај да наша ноћ никад престати неће,
нежности мале и пољупци врели,
од уздаха до уздаха, од среће до среће.

[You must be registered and logged in to see this image.]ПО ПАПИРУ ЧЕСТО ИМЕ ТИ ПИШЕМ

Да ли си срећна у зорама раним,
будиш ли се сама у сузама често,
ја се још борим, од заборава браним,
још увек у срцу чувам ти место.

У мени плам још љубави живи,
да ме волиш душо као некад,
дани су без тебе безлични, сиви,
само трачак наде заискри понекад.

Нада да ћемо се срести,
на улици неког непознатог града,
уз вино и свеће вече провести,
и дивну ноћ, баш као и тада.

Питам се док слику твоју гледам,
да ли у сну зовеш име моје,
ја још тузи да ме савлада недам,
по папиру често пишем име твоје.

Сањаш ли шетње баштом јоргована,
да ли ти око засузи од туге,
волим те душо, као оних дана,
кад ноћи нам беху бескрајне дуге.

Док се ноћ разлива градом,
самоћа сну на очи не даје,
шапућем ти име, тихо, крадом,
желим те срећо, желим да траје.

Cekam te......iako znam da nisi vise moj
cekam te......iako znam da ces samo proci pored mene
cekam te......da vidim tvoj osmeh koji me nekad
                       cinio srecnim.
cekam te......da vidim na tren tvoje oci iz kojih sam citala
                             tvoja osecanja.
Ceznem......za dugim setnjama sa tobom
ceznem......za tvojim zagrljajem
ceznem......za tvojim poljubcem
ceznem......za tvojom ljubavlju

Patim........jer nisi vise moj
patim........jer nemogu biti sa tobom
patim.......jer mi strasno nedostajes
patim.......jer mi je bez tebe zivot nezamisliv.

Zelim.......nemoguce
zelim........oziveti kod tebe nesto sto je davno umrlo.
zelim........tebe vise od zivota
zelim........ako nista drugo,da me bar dodirne tvoja
        senka,kojom se poigravaju suncevi zraci sunca
 koje zalazi daleko iza horizonta .

Cekam te, ceznem, patim i nadam se.