Olovka piše srcem

First topic message reminder :

Mala srecna minuta u kojoj se to dogodilo,zakacila mi se za uho kao biser.


Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim cisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko srice azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno bice
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca andele,
ko sa davolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko pocinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao macka i otvara
žute zenice u ponoc,
neko ko ne kaže ništa
cak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko place usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok sece luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pecine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko cisti cipele,
sece nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kicmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseca prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na elektricnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulicni diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti..[You must be registered and logged in to see this image.]

Prolaze dani,zime i leta,
i nove price sudbina pise,
a ja te cekam ko' mornar luku,
zbog tebe placu jesenje kise.

Te noci davne u moje srce,
iz cista mira donese tugu,
kad' si mi rekla da te prebolim,
i da cu nekad voleti drugu.

Ljubavi moja,andjele beli,
jos pamtim jutro kad smo se sreli,
sta ce mi druga,sta ce mi ona,
ja tebe zelim za zivot celi.

LED
[You must be registered and logged in to see this image.]
Prolazi i ova noc,besana,pijana,
to sto pijem,moja stvar,
takav mi je dan,
klizi kisa,tiho pada,
mrtva noc je ovog grada,
pusta svaka ulica.


Ista prica,stare pesme,dosadne i prolazne,
ljubila si jedno leto,
uzela mi sve,
ljubila pa ubila,
srce si izgubila,
il'je tamo uvek bio led.

Htela si da kratko traje,jer tako je najbolje,
sta ce onaj ko sve daje,
zar je ljubav greh,
bas te briga da li boli,
kad se voli i ne voli,
tudje snove razbijes za tren.

НЕДОСТАЈЕШ МИ


Неће сан на очи да слети,
ноћас опет спавати нећу,
тако је тешко овде без тебе,
с' ким да поделим ову моју срећу.

Сад кад ниси самном у ноћи,
и клупа у парку некако је сама,
упали светло да се гледамо у очи,
заувек ће бити песма о нама.

Овај град где смо се срели,
извори са којих љубав смо пили,
шаптаће тихо низ падине причу,
о двоје што срећни су били.

Како споро пролазе дани,
сећам се ока твога сјаја,
твоје нежне коже и покрета лица,
можда је ово ипак прича без краја.

Стихови ови које ти пишем,
нека нађу пут у срце твоје,
недостајеш ми да помало снена,
спустиш главу на груди моје.

ДА СИ ОВДЕ


Да си овде, баш ту, крај мене,
по леђима нежно да ти прстима пишем,
да лице ти умијем јутарњом росом,
са тобом да спавам, са тобом да дишем.

Да си овде сада, ту, до мене,
да ти милујем груди набујале, беле,
певам ти најлепшу песму ноћи,
моје то усне дуго већ желе.

Да си овде, поред мене, сада,
да ставим те у постељу од латица ружа,
ноћима да мрсим твоју црну косу,
пружим ти љубав каква ретко се пружа.

Да си поред мене, љубави моја,
знај да наша ноћ никад престати неће,
нежности мале и пољупци врели,
од уздаха до уздаха, од среће до среће.

[You must be registered and logged in to see this image.]ПО ПАПИРУ ЧЕСТО ИМЕ ТИ ПИШЕМ

Да ли си срећна у зорама раним,
будиш ли се сама у сузама често,
ја се још борим, од заборава браним,
још увек у срцу чувам ти место.

У мени плам још љубави живи,
да ме волиш душо као некад,
дани су без тебе безлични, сиви,
само трачак наде заискри понекад.

Нада да ћемо се срести,
на улици неког непознатог града,
уз вино и свеће вече провести,
и дивну ноћ, баш као и тада.

Питам се док слику твоју гледам,
да ли у сну зовеш име моје,
ја још тузи да ме савлада недам,
по папиру често пишем име твоје.

Сањаш ли шетње баштом јоргована,
да ли ти око засузи од туге,
волим те душо, као оних дана,
кад ноћи нам беху бескрајне дуге.

Док се ноћ разлива градом,
самоћа сну на очи не даје,
шапућем ти име, тихо, крадом,
желим те срећо, желим да траје.

Cekam te......iako znam da nisi vise moj
cekam te......iako znam da ces samo proci pored mene
cekam te......da vidim tvoj osmeh koji me nekad
                       cinio srecnim.
cekam te......da vidim na tren tvoje oci iz kojih sam citala
                             tvoja osecanja.
Ceznem......za dugim setnjama sa tobom
ceznem......za tvojim zagrljajem
ceznem......za tvojim poljubcem
ceznem......za tvojom ljubavlju

Patim........jer nisi vise moj
patim........jer nemogu biti sa tobom
patim.......jer mi strasno nedostajes
patim.......jer mi je bez tebe zivot nezamisliv.

Zelim.......nemoguce
zelim........oziveti kod tebe nesto sto je davno umrlo.
zelim........tebe vise od zivota
zelim........ako nista drugo,da me bar dodirne tvoja
        senka,kojom se poigravaju suncevi zraci sunca
 koje zalazi daleko iza horizonta .

Cekam te, ceznem, patim i nadam se.

Samo onaj ko voleo nije , nezna kako kako ostavljeni pate
i kako se u samoci nemoj , mnoge slike iz proslosti vrate.

Samo onaj ko voleo nije nerazume srce koje zudi
kada ujedno mrzis i volis ljubav s kojom se leze i budi.

Samo onaj ko voleo nije ,smeje se kada neko ludo voli
jer taj nije ugledao patnju , zbog koje i zivot zaboli..........


Daca




[You must be registered and logged in to see this image.]

''Ne znam odakle je nasla u meni
sve te divne osobine o kojima nisam ni sanjao,
niti sam zeleo da ih imam...
Ali zasto bih kvario njenu sliku?
Zasto joj ne bih izgledao kako me ona vidi?
Bicu njen ponos i zastita,
...ovakav nikakav,
podrzacu njenu vjeru u mene,
jer joj je potrebna...
Bicu snazni hrast nad njenom krhkom stabljikom...''

Meša Selimović

Ljubavna pesma-

Kako da zadrzim dusu svoju
da se k tvojoj ne vine? Kako bi je
preko tebe uzneo u visine?
O, kako bih je skloniti hteo
uz nesto izgubljeno na dnu tmine,
na jedno mesto,strano i tiho,
ciji se talas ne bi raznjiho
kad se talasaju tvoje dubine.
Al sve sto dirne tebe i mene,
ko gudalo nas zajedno prene.
Glas dveju struna, o mi to jesmo!
Cijeg smo to samo glazbala zvuci
i koji nas svirac drzi u ruci?
O, slatka pesmo!

ajd' da potpishem chika Rilketa,mada se on sigurno nece buniti:))

Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

chika Rakitj:))

ČINI MI SE

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...

Nina.Zh

POTREBNO MI JE, DUŠO

Potrebno mi je, s vremena na vrijeme, da vjerujem
kako nekog volim, na cesti, neku blagu ženu po
hodu prepoznajem, i trpim, kao zbog nje. Pa kad
legne noc u moju sobu, na sto i postelju -
-zamišljam: ona ce ujutru stici, mehko
kljuc u tužnoj bravi okrenuti, nad postelju mi se
nadnijeti, kao majka - cist oprez u
brižnom kretu, cednost u živoj ruci, pod kojom
oci otvaram, i dodirujem je, govoreci: "Potrebno
mi je, dušo, s vremena na vrijeme, da vjerujem kako nekog
volim, i ljubim, u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

vor

Nasloni glavu na moje grudi,
oslušni treperenje koje moga srca.
To je simfonija
koja nepisanim notama peva u meni
kada te ušuškam duboko u sebe..
Kao kamen koji zvučno zapljusne vodu
i ostane zauvek u njoj.. čuvam te..
I puštam ovu radost
koja ispunjava moje pore
da teče ka samo jednom mestu,
i onda kada me struje vuku snažno
dalekim valovima praznina,
kroz moje telo vešto prostruju tvoj miris,
blagi vetar spusti dodir tvojih usana na moje,
onda znam da sam tu,
tom jedinom mestu kojim tečem,
jedinom ušću u koga se ulevam...
A.S

Za tebe ljubavi

Išao sam na trg ptica
i kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja
Išao sam na trg cveća
i kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja
Išao sam na trg železa
i kupio sam okove
Teške okove
Za tebe
ljubavi moja
A zatim sam otišao na trg robova
i tražio sam tebe
ali te nisam našao
ljubavi moja.

Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem reči detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Andjele moj,jutrom se budim tobom na usnama
Pogledom uzalud trazim,cekam
Nadam se da cu te opet sresti
Na zlatnom mostu iznad tuge
Da ti kazem da u tebi mili moj
Vidim svoj pocetak i kraj
Mislim na crne oci tvoje
Sto mi dah daju da ziveti mogu
Za mene sjaje zvezde sjajne
Zelim ih videti,molim se...
Pitam se da li moze biti
Da ono sto je dvoje postane jedno
Prvim pogledom
Konacnom ljubaljvlju
Ili je varka sto dusa mi sluti
Varljiva opsjena,laz,prevara
Jedini moj,ja znam da moj nikada neces biti
Ipak,ti i ja smo jedno
Na neki nas uzvisen nacin
Gde pogled govori vise od reci
U meni te ima,to je istina
Sto poput otrova trujes mi dusu
I slatkim osmehom dajes mi nadu
Da bolje sutra za nas postoji
U nekom svetu nadanja

Zagrli me


Ne trebaš mi ništa reći
svoju prošlost,svoje ime
ako će ti biti lakše
zagrli me-zagrli me.


Uyeću te u naručje
da te čuvam usred zime
prijat će ti moje telo
zagrli me-zagrli me.

Zagrli me oko vrata
oluja se diže
ne može ti vetar ništa
ako priđeš bliže...

Ukrao bih sreću za nas
kupio bih,nemam čime
jedino si moje blago
zagrli me-zagrli me.

Ne trebaju tebi draga
ove pesme,ove rime
najviše je što se može
zagrli me-zagrli me.

Ta ljubav


Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nezna
Tako ocajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ruzna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srecna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteci od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni covek u sred noci
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gazeni dotucavani poricani zaboravljeni
Zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Jos toliko ziva
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osecanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i zivo kao leto
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Nasa ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Ziva ko zelja
Svirepa kao secanje
Hladna kao kajanje
Nezna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nezna kao dete
Gleda nas smeseci se
I kazuje mnogo ne govoreci nista
A ja je slusam drhteci
I vicem
Vicem za tebe
Vicem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vicem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomici se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve vise
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si ziva
A mnogo docnije na ivici nekog siprazja
U sumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruzi nam ruku i spasi nas.

OSTAJTE OVDJE


Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Nece vas grijat ko što ovo grije;
grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko će naci bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
Za ovu zemlju oni behu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u naručja sveta;
Živite zato da mozete mrijeti
Na njemom polju gdje vas slava sreta!
Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji krševi i goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.
Ovdje vam svako bratski ruku steže -
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.
Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovo grije, -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divan mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud.
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: 'Evo me, naj!'
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Sve suze sveta sprala je kisa. Na kraju nisi ni siguran
da si uopste plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laz
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke srece.
I dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli skrece.
...a onda padne noc, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati nece mi dati da pratim trag - a znam:
sve je nista, slomicu kazaljke, vreme ce stati,
kosmos ce cekati! ...da samo umem da te vratim!!!
Trazim te, sanjam te pijanim ocima, u nocima, u tudjim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je nas?
Micem usnama bez glasa dok pada zaborava plast...
Cutim jer znam da znas. Uvek si znala i uvek znas! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na cemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paucinu vracam dane kad smo ti i ja jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to sto jesi, tu gde si ... sta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis a mrzis, kad mrzis a volis
i lomis se da izdrzis...
Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, mastanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... mozda jednom nadjes me, tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali sresces samo stranca, slucajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo vise od sebe.

Ako
Ako možeš
da sacuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da cekaš - a da ti ne dosadi cekanje,
ili ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš
a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suociš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga cemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo, iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sacuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
biceš COVEK, SINE MOJ.

Ti i ja
Zrtve iluzije u jednom surovom,
paralelnom svijetu,
Osudjeni na smrt
Vec na pocetku nase avanture.

Tko danas jos vjeruje
U meleke,
Vile
U caroliju,
Sudbinu,
U zacarane sume,
Mistiku prvog pogleda?

Danasnji su dani
Puni cemera i bijede
I neke cudne tjeskobe
U grudima.
Ti i ja
Dvije izgubljene
duse
Koje se nikada nece
naci...

Ne bi trebalo da iznosim ovu priču,al nešto zbog toga što je teško poverovati u nju ; poverovati a nešto zbog straha,što je neviđeno ovih dana ,kad je ljubav jača od svakog straha i bojazni i ako izvrgnuta osudama ,lažima i prevarama.

---

Jutro je osvanulo ,prevučeno maglom ,kvaseći ulice,brišući trag već na klizavom trotoaru. Čuli su se samo koraci koji odzvanjaše u begu .Hladno je ,i promiču sitne kapi .Nije to bio običan dan ,kao ni grad ,ulica ,sasvim svejedno već nešto što izgubismo a toliko želesmo.

---

Jesenje noći,meseca oktobra ,brzim korakom idem Bulevarom,prati me neprijatna pustoš noći,na svakom prozoru mrak.Užurbanim korakom ,skoro da i da trčim nesmotreno prelazim ulicu ,čuje se škripa ,u mom pogledu nestade sve ,Sve je bilo belo u tom sivilu od mraka ,i ču se vika ,nasta tajac.Osetih odjednom ,nešto me vuče ,prigrli sebi ,blago provlači kroz rasutu kosu.Pogledi nam se spojiše ,i znali smo već tad da nam životi nikad više neće biti isti ,srce je zakucalo u meni u tebi bez povratka , bez cilja u želju da ostane zauvek u tom trenu. Vreme je prolazilo ,kao i kiše koje su se slivale u nama ,jer rastašmo se bez reči samo pogledima noseći s sobom.

---

Nedelje su prolazile i znajući da se možda nikad nećemo sresti ,osećala sam da razbuđena osećanja rastu ,izviru iz mene ,da mi ništa ne dotiče samo pomisao da volim ,da stranac mi obuzeo telo i dušu. Te nedelje kobne ,prolazila sam parkom i cula povik ,okrenula sam se ,ponovo smo se sreli ,ljubismo se neprestajući … U malom iznajmljenom stanu,provodili svaki slobodan minut u uzdisaju strasti ,gledao je sneno ,upijajući svaki deo mog nagog tela,milovao po kosi ,ljubeći stope,šaptajući najnežnije reči ,kroz dah strujale niti .Volim te se širolo u teskobi ,kad tela vršte od agonije gde nema granice veličine osećaja koji rastu u njima . Dani su se nizali u sjaju ,pred buru zatišja ,nesluteći kad besni vetrovi nadolaze u talasima dižeći i rušeći sve pred sobom čak i ono čisto i nevino ... Tog jutra proveli smo dan u krevetu ,nesluteći da se tmurni oblak nadvio i da besne polako oluje .Odlazim na posao sva sretna misleći na veče ,jer večeras nešto posebno promeniće ,ne iz korena već iz duše naše stvarajući novi svet deo samih nas .Kasni ,nemaga , ma nema veze sigurno se zadržao negde,ulazim u gradski ,stižem do stana ,u njemu mrak ,prevrnute stvari ishitren beg,sivilo se nadvilo .Na stolu parče papira ,slova iskrivljena ,zamazana suzom .”…Želim da znaš da je među nama kraj ,ti ne možeš mi pružiti ništa jer nisi moj svet , obična žena sa sela šta može pružiti uglednosti imena mog ,osim sebe i svog tela …nije da se pravdam bilo je lepo, i ako te volim ugušiću sve ,za mene bićeš lepo sećanje …..” U ruci zgrčen papir ,kvašen suzom njenom,jecaj proliven odjekuje sobom.Odlazi iz grada ,napuštena od svih ,kad izgubiš ono što diše u srcu tuga nosi danak jedino na osmeh preliven suzom nežno milujući deo neodvojiv ,svoju ljubav ,prijatelji se povlače ,sude i progone mesto pomoći odmažući tom već nesretnom piru zavisti i zlobe ,gubeći posao vraća se svome domu…

---

-panonski galeb -

---

( ovde nije stalo vreme besede ,ono tek sledi da se ipak .....)

.Majka ništa neizusti ,samo blago miluje svoje nesretno dete ,kao mu pomoći ,kako ljubav vratiti ,sjaj u oku povratiti ,kako objasniti dati utehu kad skrhana duša jeca ne samo za izgubljeno nego što se u njenoj utrobi rađa sve što voli .Prolazilu su dani,sati ,minute ,bledilo je sve osim srca .

---

I neznam kako se sve to zgodi ,doktor toga mesta kojim slučajem beše prijtelj njenog izgubljenog srca ,proču se vest ,da ugledno ime se verio ,da se ženi .Da priča zvuči kao iz bajke , i mene pogodi ,zar neko radi ponosa ,prestiža prividnom lakoćom odbacuje sve što želi,za čim diše ,kad u svakom dahu upija miris sreće koju ostavi negde skrivenu u plaču ,bolu ,kad se razapinju želje zar je bitno ko je ko ,proteže se ko marmulukom pravdajući se slučajnošću ,što baš tad . I dal je sve baš predodređeno il samo još jedna farsa ,uloga u ovom perveznom 21 veku ,mada još od davnina ,stalež ,miradzinstvo ima fakat .

---

Svemu ovom nema još kraja ,proplakane su i oči snene koje sad radi taštine ,sujete nasleđa postaje senka što prati diktat ,neopirući se ,jer pati ,nedostajemu njegova duša iz teskobne sobe .Zaglavljen u trenu kad prvi put je videh ,znao je da ne može bez nje ,jer u pogledu ljubav se rodi kroz aleju parka posutim onim poljupcima što oseća još na koži . Sumorni dani nad njim se vili ,reči mu postaše kao i pogled ,dodiri hladni ,jednostavno gušio se u tom lažnom sjaju sreće .Ljubeći sad neke druge usne u prividu njenog lika , šaptući u sebi ime dozivajući al osta praznih ruku milujući stranca s kojim treba živeti.

---

Dani su prolazili ,nizali se u isteku stare godine ,šireći čudne struje zebnje tereta što svako nosi iščekivane tim jednim danom što preseca da ulaziš u neku novinu ostavljajući sve ono stro što se vuče izmrcvareno ,što izjeda iznutra i kad utihnu u času se rasplamsava.I nekako je sve krenulo nizbrdno,klizući po tek palom prvom snegu , resko škripeći po utabanim stazama ,tek ponegde neki novi tragovi ,pokrenuta je lavina,počeli su nemiri da se bude,svi njegovi strahovi ,nestali su njegovi snovi,počevši da se menja budeći anđela gneva što duboko nosi u sebi.

---

Vreme je stalo , na momente čuje kako diše njegovo srce ,kozna gde li je sad smešeći se u sebi jer znao je da je tu ,baš tu duboko nastanjenom tišinom koja mu godi i jedino donosi mir .Lutajući ulicom ,tražeći sve da mu skrene misli al one naviru ,one dišu pod istim nebom ,hodajući gde ih rastavljaju nekoliko minuta koje nikad neće stati srušene ishitrenosti ne svojom voljom ,uglednosti koja se klima ,klateći u nizu cifara koje sekundom se potiru ,Potire se sve , gde je tu u svemu on ,on kao čovek od krvi i mesa, dal posta sirovina za prodaju u previranju svakodnevnice sjaja bede i laži . Ulazi u obližnji kafe ,ne zna ni sam zašto ,seda za šankom naručivši bilo šta ,sve jedno u njemu su usahle sve one slatke želja ,ubijena je volja ,jedino još ono malo u njega diše . Gleda ga starac kako ispija čašu za čašu ,ne buneći se ,otvarajući stari album njegove mladosti , jer baš tu istog dana pre 40g ušao je mladić srušenih snova . Prilazi i seda ,duboko dišući ,dok su ispijali tek prve zajedničke gutljaje svoje čemeri od pelina , proizgovorene prve reči kroz šutnju dubokog uzdisaja gde su se u vazduhu razumevali ,starac reče ; pogledaj dobro momče ,čaša je okrugla sad dnom koje ne navireš ,iz nje se preliva kap ko teskobni skot , igrajući se osmehom đavla … e kad bih samo znao diše li negde ono malo sveto ,što u otirku izbedelih krpa ostavih kerovima da razvlaču …ubiću svoje srce ne pelinom već progutanom srdzbom što pustih da vreme učini , a nije smelo ….srce samo jedno zakuca i neprestaje ,sve su ostale linije u nizu …. Eh ,nekad babin sinak sad prosjak u boemu ,nižem dane čekajući da svane ,a ne sviće … .Ne progovara ništa ,znao je o čemu starac zbori , ispijajući menjajući polu za punu , tiho izgovori kroz suzu koja mu potekoše iz snenih očiju , u svakoj kapi srce njegovo .Ustaje tumarajući ponesen prevelikom dozom opijenosti strasti nošen u beznadežđu odlazi nesigurnim koracima otvarajući vrata pakla što razbuktava sve u njemu bes ,gađenje i pohotosti željan samog jednog ,slobode da diše punim plućima. Krenuo je pustim ulicama,nebitno u kom pravcu ,noge su ga lagano nosile i svaki tab se čuo ko tužno cvilenje uličnog psa tumarajući za lovinom da utoli glad .Odjednom ni sam neznajući kako stajao je pred prozor iz kojeg je dopirao samo mrak , na opcesu šačica belog snega , isticao se kao da će pasti ,nestati kao i taj smeh ,glas kroz melodiju koju upija .,okrećući se odlazi stazom, sneg je već uveliko padao pokrivajući svaki trag . Jutro je svanulo ,ljudi užurbano kreću u ritmu za novi radni dan,prolaze parkom ,okreću se ,mladić je ležao skoro polu smrznut na staroj trošnoj klupi ,ruke promrzle skoro plavkaste boje ,lice belo s tragovima leda .

---

-panonski galeb-

Dani su prolazili kao i nedelje ,pitala sam se šta je još moglo zadesiti ovo dvoje mladih ljudi ,koji se vole a toliko pate ,zar nepremostivost preovladala ovim svetom ,da guše tek rascvetali cvet ,cvet mladosti koja bi trebala da bude sretna a ne uvijena sivilom i krvavim dankom .Srce mi lupalo od straha da snene oči su daleko od sviju nas da osta zeleđen u snu koji mu je samo bio tek nadohvat ruku, njegovo srce skrhano seoskim abrovima ,gde se gubi ona zdrava humanost ,poštovanje čoveka kao čoveka ,jer bezosećajnost se uvlači u domove likujući ironiju potirući svoju sagu kroz licemernje zavidnosti da neko može biti toliko čist i bezgrešan.Uzburkana strast mada podeljena kako u maloj varoši tako i u urbanoj pročulo se ,i zvonilo na sva zvona prenošena jutarnjom kafom ,kad se sve pretresa ,Priča o maldiću koji je proveo noć spavajući na klupi skoro koštalo života tamo zbog neke žene nazivajući raznim pogrdnim imenom,Ujednom trenutku koliko bih sretna a u jedno i tužna,zar sve to mora da se desi ,da ljudi vole , uživaju u bolu nebirajući sredstva ,privučena znatiželjom osluškivala sam svaki glas duboko verujući da tu i nije kraj .

---

Vreme je prolazilo dani su se nizali topilo se sve ,male barice s tankim ledom probijale su visibabe ,dolazilo je proleće .Skrhano srce oblači stari kaputić svoje majke , ne zato što nemah šta da obuče ,jer primetni stomačić tražio je slobodu kao i njena duša da ima snage sve da ponese u lepoti iščekivanja ,radost koja je jedina bila .Odlazi u grad ,i ni sama ne zna zašto baš Bulevarom krenu ,ne želeći da budi ono što još boli i peče ,strahovala je da ne izgubi i ono malo što ostade , jedino što voli .Nesigurnim koracima ,umorna od života ,polako tiho ,kao da je niko nevidi šetala a u sebi suze lila . S druge strane ulice Bulevara šetao je mladić , izgubljenog pogleda ,ništa ga doticalo nije ,čak ni povici ; ej …pazi kuda ideš … pardom …Odjednom Sunce zablista rasterujući oblake ,odisalo se u etru na nešto da će se zbiti , okretali su se ljudi polemisali dnevne svakodnevnice provučeno dašavanjima previranja tranzicije .Tad spazih s druge strane siluetu ,tu kosu ,taj lik ,oh Bože prozbori ,zar ja koji se toliko ogreši o nevinom biću koje volim čak više od života , dal je to privid moje lucidnosti , iskušenju…. Potrča proko svih traka Bulevara ,ne mareći ni zašta ,jedini cilj je ona ,trčao je svom snagom ,stižeći baš na onom uglu ,na onom mestu gde su se prvi put sreli ,na mestu gde škripaše kočnice počela magija koja još traje .Isprad njega stajala je okrenuta leđima ,osećajući prisutnost pustila suzu ,nežno rukom okrenuo je prema sebi ,zagrlio ljubeći po kosi koja se rasula između njegovih šaka , .Krenuše mu suze kad rukom pređe preko malog kaputića ,ne od tuge već od radosti ,osetio je deo sebe i svoga srca što čvrsto drži i neda da mu promiču kroz prste.,pogledi su govorili više od bilo koje izgovorene reči,mirnoća koja zrači iz zenica prostrujala je telom obasipajući toplinom , otkucaja mirnoće odišući tihom šapatu volim te . lagano je uzima i nosi ,sedoše u auto koji bio parkiran u blizini ,odvezoše se u nepoznatom pravcu ostavljajući za sobom sve ,sve ono lepo i ono ružno ,bolno u nadi da negde ih čeka bar malo one blagosti ,nežnosti stkane od ljubavi čistote nevinosti.

---

O svemu ovome ,čudnoj priči mnogo se polemisalo ,danima prepričavalo neki su ih videli baš tu kod njih u komšiluku ,neki nije ,to je u mom kraju ,al istinu zna baš onaj starac iz kafea ,koji sad pije u zdravlju i sreći ,pripovedajući o mladom paru , o mladiću koji sedevši u auto ,do prve male crkvice onim snenim očima koje su sijale od radosti natera popa da ih venča ,kao i matičara ,odlazeći iz ovog grada u neki novi svet,novi život gradeći dom ,da im se rodila prelepa ćerkica i niko je nije zvao imenon već srce sa snenim očima .

---

Ne znam iz kojih baš razloga ponela me ova priča ,dirnula u dubini duše ,možda od straha kad god bi krenula ulicom Bulevara moga grada kojim neću reći ime ,jer ljudima se prepliću životi hteli ili ne ,od nekih stvari pokušavaš pobeći negirajući al shvatiš da od sebe pobeći ne možeš ,U slučajnosti rađa se novina ,sasvim nova neviđena ,jedinstvena ,kao i sama ljubav ,ona se nebira već jednostavno desi i zrači onoliko koliko traje i sam naš život , i ceo naš svet je inteligencija kreirana s ljubavlju , a ono što nas sprečava je sužen vidik ,jer kad se sudare dva kosmosa ,bića postaješ čovek koji ima emocije i iskrenosti da voli i da veruje ….

---

-panonski galeb -

---

(ova priča nastala je po nagovoru mojih prijatelja ..pomalo upletena nečija sudbina kroz malo mašte ,kad danas ljudi se gube ,tražeći ljubav a odbaciju ono nešto najlepše ....)

Panonska,moram da prokomentarishem...znala sam da lepo pishesh poeziju ali ti i proza ide za rukom...drago mi je da su te nagovorili da pishesh..hvla shto si to podelila sa nama

Hvala tebi Zana ,što si raširila ruke od srca i učinila nešto što danas retko se dešava ...drago mi što si uživala u mom skromnom pisanju

Nesto mi fali...neko...ne znam ni jel neko,ni jel nesto,al osecam.
Sve se nesto vrtim,gledam,mislim...fali...sta fali,ko fali? Eto,ne znam ni da li je ko,
Ni da li je sta al fali,znam da fali,osecam. A sta osecam...osecam da fali.
Isla sam tamo,bila sam tamo.. vrtela,gledala,okretala. Nisam znala ni sta trazim,ni sta
gledam,ni gde da gledam,u koga u cega. Trazila bilo kakav znak,na putu,pored puta,usput,nazad,tamo,vamo..nesto fali. Znam.
Al ne znam sta,ko,kako i zasto,samo fali. Znas kad znas,osetis,cak i vidis,al ne gledas dobro pa
ne vidis ili ne znas da gledas al fali pa fali.
Ko fali,sta fali,sta li je to ni sama ne znam,al stalno osecam. I opet
osetim nedostatak i prazninu i ne znam gde da se okrenem da nadjem,ni kako da trazim,
ni cime mozda. I opet se vrtim kao na ringispilu i trazim i gledam i mislim,ne vredi,osecam.
Steze,gusi...prazno nesto,rupa. Cime da je popunim. I stalno cu da se vrtim dok ne nadjem.
I dalje ne znam sta fali,niti ko... i niko ne moze to da zameni,jer niko ne ume tako da ne postoji.

-panosnki galeb- Prekrasno!

Dolinac ::

-panosnki galeb- Prekrasno!

slazem se :bravo:

Zana ::

Dolinac ::

-panosnki galeb- Prekrasno!

slazem se :bravo:

---

... ne znam šta reći ..hvala o srca ,divno je osetiti da još romantičara nežnih duša ima

---

za vas od moje male malenkosti .... ovo sam danas napisala inspirasana pričom koja možda ima deo u meni ....

-panoski galeb- osta sam bez rijeci, fantasticno!

panonski galeb ::

Zana ::

Dolinac ::

-panosnki galeb- Prekrasno! [You must be registered and logged in to see this image.]

slazem se [You must be registered and logged in to see this image.]

---

... ne znam šta reći ..hvala o srca ,divno je osetiti da još romantičara nežnih duša ima

---

za vas od moje male malenkosti .... ovo sam danas napisala inspirasana pričom koja možda ima deo u meni .... [You must be registered and logged in to see this image.]

---

[You must be registered and logged in to see this image.]

---

---

Pomisliš li nekad ,

---

zašto lutamo bulevarom nepoznatog grada ,

---

sklapamo oči od pogleda ,

---

osećaja da smo jedno pored drugog ,

---

ljubeći se nedodirujući ,

---

pitaš li se kao i ja

---

kojom stranom ulice sad hoda želja ,

---

trag osmeha u srcu što zrači,

---

pričajući zenicama ,uzdahom

---

što ljubav znači ...

---

I vreme može stati ,

---

al taj zanos rasplamsale iskre ,

---

gasiti sopstvenim kapima što prodiru i bole ,

---

tinjaju žarom ujedom usne ,

---

osetiš život u sebi koji kuca ,

---

prolazi kroz svaku poru tela ,

---

odiše protiv sopstvene volje ,

---

urezujući ožiljke koji peku ,

---

jer ne želiš da pustiš ,

---

da tek tako odu ,vraćaš u krug

---

moleći da traju u povratku ,

---

na raskršču bulevara svoje duše ...

---

-panonski galeb -

---

---

svaka cast prelepo,,,,,,

Večeras obuci najlepšu haljunu
na licu ucrtaj osmeh blag,
večeras hoću stobom da slavim
poslednje veče naše ljubavi.
Obećaj mi da suze nećeš liti
već davno ti želiš kraj,

pa evo ti slobodna si idi,
nekom drugom u zagrljaj.
Samo večeras budi,
ona žena kojusam nekad
jako voleo,a već sutra kad
dan novi krene,
bol ću svoju da bolujem sam....

Radovan Bocovic

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kisa...
Negde iz visina prolivaju
se kapi.
Jedna ljubav moli da
pada sto jace...
Jedna ljubav opstaje,
za sto jacom vapi.
Neka drugi misle
da to nebo place...
da andjeoske suze su ti
nebeski slapi.


Jedna ljubav traje
dok ta kisa pada.
Jer dvoje se miluju
kroz te bistre vode...
U njima im lezi za
neznost zadnja nada.
Kada kisa stane
svaki dodir ode...


da razotkrijem dvoje
ne znam dal bih treb'o...
Dvoje sto se miluju
kroz reski dodir kise.
To su od davnina
pucina i nebo!
Sto je jace nevreme
To se vole vise...

Kada tvoja ljubav prodje
Ti znas gdje ces me naci
Negdje u uglu tvoje duse
Sedim

Moje misli ne postoje
Moje zelje
Molitve za tvoju srecu
Toliko toga u tako malo duse

Nekada kada pozelis
Moci ces ispiti casu
Moje ljubavi
Prvi i zadnji put
Istinski znaces sta je ljubav

A onda ce tvoju paznju
Obuzeti nove stvari
Opet cu ostati sam
U uglu tvoje duse
Da drzim nadu
Da imam veru u ljubav
Konacnu

U tom mraku zelim znati
Samo jedno
Da zivis ljubav
Ti ces nju prepoznati
A ona ce te obuzeti

[You must be registered and logged in to see this image.]
...I svetlo dana
i tama noci
i osmeh srca
i jecaj duse
radost u tuzi
i snovi kad se ruse
placem-dozvoli da suze prolijem
strepim- jer ljubav se u srcu krije
letim -jer nosi me dusa ljubavi
naslonjene glave na ramenu tvom
pusti me suteci da ti pricam pesmu
ocima da te ljubim
srcem sapucem reci ljubavne
pusti daskom vetra da te prigrlim
pusti da snovi odnesu nas u vode duboke..

Mi smo se sreli na zvezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vreme u ovaj čas (čas svetli kao cilj ) stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli.
Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše.
O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvezdi?
I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sećanju da bejasmo nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvezdi što se zove Zemlja?[You must be registered and logged in to see this image.]

Srce-

Srescemo se nekad,ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javices se meni.
Mozda kad u dusi bolno zastudeni,
i u srcu pocne prvi sneg da pada.

Na usnama nasim poniknuti nece,
ni prekor, ni hvala, niti tuga nova.
Sto ne osta vise od negdasnjih snova,
ni kaplja gorcine ni trenutak srece.

Ali starom strascu pogledam li u te,
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoce to je njegov deo,
uvek novi deo od nove minute.

J.D

U kapljicama nek se ljube ,
da ruke moje i tvoje podrhte
dodirivajući dušu ,
u vrisku dodira neba
skidajući tu obmanu šutnje pohote što rominja u
koracima otiskom usana ,
beskrajnom čekanju u senci osame ,
u otkucaju olujne grane
dodirivajućih prstima
kroz misli ishitrenih snova,
tišinom šapata...i nek drhte u vremenu,
nek razbijaju tu prazninu
između dva broja u nizu ,
predhodeći čekanju ,osmeha u oku ,
miris osećaja što struji pod plaštom duše ,
skrivajući duboko pod kožu....
-panonski galeb-

---

In Memoriam
Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

Ljubavi moja. Tražim te ponovo
tamo gdje sve prestaje: u jednom trenu
izmeðu snijega što pada i vatre umiruæeg
na tvome licu, ispod tvoje haljine,
u zraku koji izgovaraš.

Amor mio. Nema imena koje ti ne pripada:
tu je kišno ljeto, godina, grana trešnje,
tu je tvoje tijelo od voska na kome je more
ostavilo svoj sjenoviti kriz. Gorèina,

prazno nebo, tjeskoba, lude rijeèi
na koje ne pristajem dok silazim
izmeðu tvojih ruku i tražim
nagi plaè što ispunjava moja usta.

Ljubavi moja, uzdrhtala na kiši, ona
koja spava na mojoj postelji, prekrivena
mojom rukom, ona koja ne razlikuje više
to što sam stvorio i to što me napušta.

I moju žeð sa tragovima bezumne soli.

Do
sada je trebalo da naucim hiljadu lekcija i naucila sam sve osim jedne
koju nikad necu...Uvek se spoticala, spoticem se i spoticacu se...Nemoj
da verujes ljudima..
Ne pustaj svakoga u svoj zivot, ne rukuj se sa
svima, ne razgovaraj sa njima, ne pricaj im svoj zivot i tajne, jer ce
sve to iskoristiti i pretvoriti u noz sa otrovom i zabiti u tvoje
srce...A tada ce ti reci - To je zivot...
Ne, dragi moji, to je zloba...!!!!

Ispovest jedne antimoderne devojke

Moderna devojka ljubi kroz zube.
Ne nosi gacice ispod mini suknje.
Moderna devojka ne misli o njemu.
Ona poklanja grudi i kosu vetru.

Moderna devojka lenjo stoji na prozoru.
Gleda nehajno niz ulicu, pljucka na noc.
Moderna devojka nikada
Ne telefonira njemu.

Moderna devojka ne vidi nikog.
Ona nokautira pogledom.
Ona mrvi na dlanovima neznost.

Moderna devojka sedi cvrsto na zemlji
Na cvrstom i zategnutom dupetu.
Moderna devojka ne prepoznaje mirise suparnica.
Ona ne strahuje od prevare i druge zene.

Moderna devojka ume da ne vidi.
Ume da ne misli, ume da ne cuje.
Modernu devojku poklanjam njemu.

On je takodje moderan muskarac.
A ja sam neka starovremena,
Arhivski uzorak.

Sa usnama sto se smeju veri i nadi,
Sa telom koje bi samo neznost da mami.
Ja sam devojka koja ne ume da ceka
Ulizujuci se mudro obmani, lazi.

Ja sam devojka koja bi da se ljubi,
Koja bi da misli, da se smeje,
Devojka koja trazi nekog sebi slicnog
Koji ce umeti da je oseti i vidi,
Bez zelje da je od glave do pete promeni.
Ukratko ja sam antimoderna.

Volim da pisem ljubavna pisma.
Jos vise da ih citam.
Ali nikad ih ne dobijam.
Zato ih sama sebi saljem i izmisljam.
Pa se topim od milja
Kao sladoled na suncu, dok ih citam.
Mozda sam ja caknuta.

Ali ja umem da glumim modernu devojku.
I uglavnom svi i misle da sam moderna.
I mogu iz dana u dan da menjam tip, kostim za mimikriju,
i da nateram sebe da budem srecna.

Ja sam devojka za muskarca uramljenog
U sredinu stare retusirane slike,
Za belosvetsku muskarcinu koji je jak
Kao grom i lekovit kao melem.
I koji nikad ne odasilje otrovne strele,
Vec igra pikado sa vremenom i
Koji se smeje, smeje, smeje.

Ponoc je odavno prosla.
Osecam hladan miris zore.
A ja jos cekam da pojavi se
ovaj moj moderni muskarac.
Da pogleda me blago moderno,
Blago podatno.
I da mu se siroko osmehnem.

Pored njega, znam, bicu usamljena
Bas kao i ove noci
Dok slusam o njegovim podvizima,
O uspehu, o neprijateljima, i preprekama,
Uz veliku sansu da i sama postanem moderna
I za ljubav blago, koketno nezainteresovana."

Tanja Mandic :ptica 1 :

To je moj život, onaj odozgo,
onaj čistog povjetarca,
onaj posljednje ptice,
život zlatnih vrhova u tami!

To je moja sloboda, mirisati ružu,
sjeći hladnu vodu ludom rukom,
ogoliti drvored,
uzimati suncu njegovu vječnu svjetlost!

Čekaj me noćno

Čekaj me noćno na letnjem treperenju sunca,
S kojim sam sam u pohode kasnome došao letu,
Lak i gibak ko struna
Na plavoj pozadini vidika.

Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak
Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka
U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba,
Planina, livada travnih i cveća utišanog,
U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica,
Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja
Koje zatamne zrenik
Zastorom svojih krila.

Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka,
Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti
Niz glatku zvezdanu putanju,
Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi,
Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra,
U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor,

Kao u ptici pesma,
I kao urlik u vuku
Na gladnoj ledini noći, na oštrom sečivu mraza,
Na talasanju svih čula
Svih bića i svih stvari.

Čekaj me noćno, jer leto samuje uoči zore
Kad pođe da nas traži
I stvori novi zanos.

Tasa

Ovdje sam u trazenju svoga puta.

Jucer sam se zaustavljao pred tobom, o stablo,
Skidao sam sesir, sav sam se poginjao
Pred tvojim zelenim deblom
I pjevao sam tvojoj ljepoti.

Danas ne. Zaustavih se tek
Da osjetim lagano tvoju sjenu
I da vidim da li presrecem tvoj put,
Svoj izgubljeni put.

Ne pitaj me, o stablo,
Koji je to put!

Pusti me da ga nadjem dok je dana,

Gle: oko nas
Noc udesno kruzi.

Zagledaj se u ovaj dan
jer on je zivot, zivot zivota.

U njegovu kratkom dahu
skrivene su sve istine,
sva zbilja postojanja tvoga:

Blazenstvo rasta, divota rada,
blagoslov ispunjenja.

Jucer je tek san,
a sutra tek slutnja.

Dobro prozivljeno danas
u sretni san pretvorice jucer,
a svako sutra u slutnju puno nadanja.

Stog dobro zagledaj se u ovaj dan!
Takav je moj pozdrav zori.[You must be registered and logged in to see this image.]