Olovka piše srcem

First topic message reminder :

Mala srecna minuta u kojoj se to dogodilo,zakacila mi se za uho kao biser.


Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim cisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko srice azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno bice
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca andele,
ko sa davolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko pocinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao macka i otvara
žute zenice u ponoc,
neko ko ne kaže ništa
cak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko place usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok sece luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pecine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko cisti cipele,
sece nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kicmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseca prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na elektricnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulicni diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti..[You must be registered and logged in to see this image.]

There they stood, ranged along the hill-sides, met
To view the last of me, a living frame
For one more picture! in a sheet of flame
I saw them and I knew them all. And yet
Dauntless the slug-horn to my lips I set,
And blew “Childe Roland to the Dark Tower came.”

JELENA

Prvom kapi kise ubijeno je leto
Pokvasene su reci iz kojih su nastale vedrine
Sve reci kojima si Ti bila jedini cilj!
Gde cemo sada ispruziti nase ruke kad nas vreme ignorise
Gde cemo sada ostaviti nase oci kad us daleke linije potonule u oblake
Sada kad su se sklopile tvoje trepavice na nase predele
I jesmo - kao kad je kroz nas prosla magla -
Sami samcijati opkoljeni tvojim mrtvim slikama

Sa celom na oknu bdimo novu patnju
Smrt nije ta koja ce nas zgaziti jer postojis Ti
Postoji negde jedan vetar koji te ozivljava
Odeva te iz blizine kao sto te odeva iz daljine nasa nada

Jer postoji negde
Zelena livada dalje od tvog smeha sve do sunca
Govoreci poverljivo da cemo se opet sresti
Ne smrt nije ona od koje cemo se braniti
Vec sicusna kap jesenje kise
Jedno mutno osecanje
Miris vlazne zemlje u nama koji se udaljujemo sve vise

POZIV

O, ako zbilja, dok je mrak,
Kad san utisa duse zive,
I s neba padne sjajni zrak,
Na neme grobne ploce sive.

O, ako zbilja u taj cas,
Opusti redom grob za grobom,
Ja cekam tad na susret s tobom,
Ja cekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dodji mi, kroz noc, kroz san,
Onakva kao zadnjeg casa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa...

O, dodji mi sto pre, sto pre,
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strasna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: sto pre, sto pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude cija zloba
Ucini kraj zivota tvog,
Ni da procitam tajne groba.

I ne zbog tog sto sumnji roj
U dusi nosim: da prebolim,
Ne mogu ja: i sad te volim,
I jos sam kao nekad tvoj.

Rastanak



I 'utasmo dugo u noć gledajuć daljine
i titrala nam srca od velike čežnje
dok mesec je visok prosipao trake
i dirao njene bele grudi nežne.

A znali smo da vreme kao vihor leti
i da ide sutra što rastanak nosi
tek ruka sama k njoj se lako pruži
i nađe raj u njenoj bujnoj kosi.

K'o umorni ratnik što za mirom žudi
i traži krilo gdje će stavit lice
tako za njom se tresla cela duša
dok usnama joj gladih svilne trepavice.

A s dalekih se gora rosila tišina,
u rukama počivao mi njezin tanak struk,
ko slatki san se čuo uzdah njezin
dok nad celim krajem snivao je mrtvi muk.

Silno je ljubih, dugo do svitanja,
k'o zemlja pusta kad uživa kišu
i danas kad prođem k'o slučajno tuda,
zastanem, slušam, tu njene grudi dišu.

Oprosti



Sinoć dok se mesec prosipao zlatom
i gladio vrbe vrhom nežnog traka,
stajao sam tiho pod prozorom tvojim
dobro skriven usred nemog mraka.

Nagnule se zvezde sa visina
ne bil čule dal ću nešto reći,
hteo jesam, al sa usna nemih
reči nisu znale, nisu htele teći.

Znam, ostavih te, naglo i bez reči
a i danas ne znam neki razlog prosti,
nek ti mesec, zlatne zvezde, zora
šapnu tihu, malu reč, oprosti.

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli

I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili
suton kad se urezao u moju dusu…“. Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole.
Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas
ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko
tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad
davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih
mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji
povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,
drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda.
Ali… umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo.
Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle… nema vise ni parnjaca
ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji
nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja
postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji
put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane; „ljubim te“,
„mislim na tebe“, „nedostajes mi“. Pa prislonimo pismo na grudi
i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine…
Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.
Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime.
Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.
I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine…
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama
sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer
se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.
A kad se pogledamo u ogledalo… vidimo ispod ociju nekoliko
sitnih kapi… blistavih… slanih…[You must be registered and logged in to see this image.]

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav ziva!

Cuj, Boze, molbu moje duse jadne:
Sva patnja sto si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek mimoidje nju, i neka padne
Na onaj deo sto je pisan meni!

Uslisi ovu molitvu, o Boze!
I dusa će mi mirno da pociva;
I saputace vecno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav ziva!

I onda kada dodje ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Cuces i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav ziva!"

Neznani tudjince, kad slucajno mines
Pored ovog svetog zajednickog groba,
Znaj, ovde su nasli vecno utociste
Najveci junaci danasnjega doba!

Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskusenja proso,
I ciji su borci, divljenja dostojni.

Padali od zrna, od gladi i zedji,
Raspinjanji na krst, na Golgote visu,
Ali cvrstu veru u pobedu krajnju,
Nikad, ni za casak, izgubili nisu...

Prva ljubav
1.

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.


Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.


I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il' nisi više
ono obično dete,
ono bezalzleno dete.


Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.


Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.


Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.


Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.


Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.


Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.


Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!


Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!


Zdravo, čudnovati svete!



2.


Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.



Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.


Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.


Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima


i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.


Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.


Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.


Ona je malo onako.
Pa još malo onako.


Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.



3.


Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.


Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,


pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,


i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,


onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.


U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.

Četiri sveće


Četiri su sveće polagano gorele.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva sveća je rekla:
"JA SAM MIR.
NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."
I odmah se ugasila.

Druga je rekla:
"JA SAM VERA.
NAŽALOST, MNOGI LJUDI IMAJU POVRŠNU VERU I JA IH NE ZANIMAM. NEMA SMISLA DA I DALJE GORIM."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povetarac i ugasio ju.

Treća je sveća žalosno progovorila:
"JA SAM LJUBAV.
NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA. ONI NE LJUBE NI SVOJE NAJBLIŽE."
I bez oklevanja se ugasila.

Odjednom je ušlo jedno dete i ugledalo tri ugašene sveæe.
"Šta je to?" upitalo je dete.
"Vi ste trebale svetliti do kraja."
I rekavši to, počelo je plakati.

Uto je progovorilačetvrta sveća:
"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI CEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA."

Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..


NEKA NIKAD NE PONESTANE NADE U SRCIMA NAŠIM!

Paradoks naseg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade ali krace zivce, sire puteve ali uza gledista. Trosimo vise a imamo manje, kupujemo vise ali uzivamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice, vise pogodnosti ali manje vremena. Imamo vise diploma ali manje razuma, vise znanja ali manje rasudjivanja, vise strucnjaka ali ipak vise problema, vise medicine ali manje zdravlja.
Pijemo previse, pusimo previse, trosimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previse se ljutimo, prekasno lezemo, ustajemo previse umorni, citamo premalo, gledamo TV previse, i molimo se prekratko.
Naucili smo kako da prezivljavamo, ali ne i da zivimo. Dodali smo godine zivotu ali ne i zivot godinama. Stigli smo sve do meseca i natrag, ali imamo poteskoca da predjemo preko ulice da upoznamo prvog komsiju. Osvojili smo spoljasnji prostor ali ne i unutrasnji prostor. Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje stvari.
Ocistili smo vazduh ali zagadili dusu. Savladali smo atome, ali ne i svoje predrasude. Pisemo vise, ali ucimo manje. Planiramo vise, postizemo manje.
Naucili smo zuriti ali ne i cekati. Gradimo vise kompjutera da sadrze vise informacija, da proizvode vise kopija nego ikad, ali mi komuniciramo sve manje.
Ovo su vremena brze hrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dveju plata ali vise razvoda, luksuznijih kuca ali unistenih domova. Ovo su dani brzih putovanja, visekratnih pelena, moralnosti koja se moze odbaciti, jednodnevnih predstava, preteskih tela i pilula koje cine sve manje hrane.
ZAPAMTITE: Provedite nesto vremena sa vasimo voljenima, jer oni nece biti tu zauvek. Recite poneku ljubaznu rec onome ko vas gleda sa strahopostovanjem, jer ce ta mlada osoba uskoro odrasti i otici. Recite poneku ljubaznu rec onome kraj vas, jer je to jedino blago koje mozete dati svojim srcem, a ne kosta ni pare. Da kazete VOLIM TE vasem partneru i vasim voljenima, ali najvise od toga i mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu, kada dolazi duboko iz vas. Drzite se za ruke i cenite momente jer jednoga dana ta osoba nece biti tu ponovo. Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeli vasih dragocenih misli s drugima.

ZIVOT SE NE MERI BROJEM UDISAJA,
NEGO MOMENTIMA KOJI NAM ODUZIMAJU DAH!

Posmatrala sam Svet i jednog dana , bio je to običan dan, prisla mi je Čarolija !!!
Rekla je da se zove LJUBAV i da se nalazi u svemu što nas okružuje i tako je ona postala moj UČITELJ.
"KADA SI TOLIKO DALEKO ODMAKAO, DA TI SE ČINI DA NE MOŽES NI KORAKA VIŠE, PREŠAO SI TAČNO POLOVINU RAZDALJINE KOJE SI SPOSOBAN PREĆI".
Nauči se pozitivnom načinu mišljenja, prihvati pozitivan stav prema životu.
Zapamti da će ti život biti onakav kako se prema njemu postaviš i odnosiš.
Nikada nemoj izravnavati račune s neprijateljima, jer time vređaš sebe više nego njih.
Ne troši ni trenutak vremena na razmišljanje o ljudima koji ti nisu dragi.
Ne očekuj zahvalnost od ljudi. Kada dajes čini to zato sto ti davanje pričinjava radost, a ne zato da bili nagrađeni.
Sabiraj blagoslove u životu, a ne brige i probleme.
Ne oponašaj druge ljude, budi onakav-va kakvim te Priroda stvorila.
Kad od života dobiješ limun, onda od njega napravi limunadu....
Pokušaj zaboraviti na vlastite brige tako što ćeš uneti mrvicu sreće i radosti u život drugih ljudi. Jer kad ste dobri prema drugima, najbolji ste prema sebi.

Ovog puta je otislo sve,
definitivno odlazim i ostavljam tebe.
Ja nisam marioneta da se igras s' tim,
a nisam ni neko ko ce svoje reci da pogazi.

Zrtvovala sam tebe zbog prijatelja svoga
i mogu ti reci da me je bas briga,ne zalim zbog toga....

Ti si neko ko u sustini i ne postoji...
Bezimeni covek koga sam iskreno volela,
a koji mi je svakog dana nanosio sve vise boli....

Hranio si sujetu i propali zivot svoj,
tesio si sebe u tuznoj prici ovoj.
Nisi imao ni duse ni srca i zbog toga
je moje srce prestalo da kuca.

Velela sam te,ali vise ne!
Sada te ostavljam na tom putu istine
da budes sam svoj krojac sudbine,
moj bezimeni covece..

Necu te pamtiti po dobru vec po zlu,
necu i ne zelim jer ti vise nisi tu.....

Andjele


Zatvori oci, ispruzi dlanove
saljem ti svoje dodire i mirise,
znam da ces me osetiti,
ljubav ne zna za granice i daljine.

Ona nadjacava odjeke u tami,
prkosi vetru i kisi
i bez imalo straha putuje ka tebi,
jer ti ceznes za nasim nocima


Zatvori oci i oslusni....
moje Srce kuca samo za tebe,
cujes li moje duse glas,
peva samo za tebe maleno moje


Nemoj se plasiti,
zvezde ce ti obasjati put,
ljubav ce te dovesti k'meni,
cekam te tamo gde sam se prvi put
pomolio Gospodu za nas..

Dodji andjele moj,
jutro ce svanuti u hiljadu boja,
a moje oci trazice samo tebe...

Zbog tebe

Zbog tebe sam ponovo tu
iako ti to ne bih rekla ni u snu!
Zbog tebe se radujem narednom danu
i oprosti za svaku nanesenu ranu....

Ti si deo zivota moga
i pored tebe mogu imati srecu,
radost i sve moje nedosanjane sne
i konacno mogu ziveti kao pre...

Kraj tebe je zivot moj
i znaj da moja dusa zivi zbog tebe
i nikada se nemoj bojati da cu ti reci
odlazi i ko te jebe!!!

Uvek cu biti blizu tebe
iako ponekad kao ruza venem.
Volecu te kao niko do sad’
to ti od srca obecava
tvoja mala Bitanga...

Gomila problema


I ovo vece
bez tebe sam sama
bol sve jaci,a ja sve tanja

Bez vazduha ostajem
dok mi telo gori,
ne mogu bez tebe
srce mnogo boli


Nadam se tebi
dok mi dusa nestaje,
pitam se dragi,
kada ce sve to da prestane

Da li cu moci da nastavim dalje
i da li cu moci da zaboravim
na te sitne detalje
Hocu li ponovo biti srecna ja,
nakon tvog dragog zagrljaja

I ovo vece
ja molim Boga
da ti ukaze put do srca moga


Secanja me vezu,
Zaborava nema,
Pokraj tebe imam gomilu problema

Dala bih sve


Dala bih sve,
da te imam makar jedan tren,
da lezis pokraj mene,
dok ja sanjam nedosanjane sne.

Zivot,sreca,tuga i smeh..
nisu nista bez tebe...

Dala bih sve,
za samo jedan trenutak pored tebe,
za samo jedan pogled tvoj,
da uzivam u toj noci poslednjoj...

Sitnice znace sve,
ali samo kada si ti pored mene...

Dala bih sve,
bez obzira na sve one reci okrutne,
da si pored mene,da ti mogu reci volim te...

Zivot je jedan,
ali bez tebe mi se cini totalno bezvredan...

Dala bih sve,
Za samo jedan zagrljaj tvoj,
da mi u dusi bude veciti mir I spokoj

Dreams of the heart


At the birth of the sunrise...
trough wind and the sun
...a song did play
in the soul of one man.

Long miles away, simse so close
it sang of desire and longing
...it played in his heart.

Caresses of the soul
passions and whispers
wondering...
if solace hides in the distance
knowing that others may not understand
that his body shivers, for the touch of her hand.

I will dream this nite
and seek her touch
in the realm of astral
to find the one
with the passion she-mate
brough by plastic and wire and a strange twist of fate.

And there all will happen
that is dreamed off
he will feed her with fiery love
she will give him the touch that she has
wrapped up inside them
...free now at last.

To kiss her so sweetly
and hold her so close
...to fall asleep in his arms, so tender...so charming...
a part of the dream they do know

and say their goodbyes in the name of the love
and meet once again...at the end of the sunset.

Sutra, kad mesec izgubi sjaj i nestane u tamnoj noci,
tvojom ce dusom hujati hladni vetrovi,
i tvoj pogled ce drugaciji biti, mozda ce mi tada
bodez nesigurnosti srce parati lomiti i gnjeciti,
meni to nece smetati, jer moj zivot kraj tebe postoji
i tvoja je ljubav jaca od smrti,
dajem ti dusu ....
Sada dok senke zidovima plesu, ja trzim trag
deteta u sebi da otera bol koja nastaje svaki
put kad ti nekuda krenes.
Ostaju tragovi, ostaju secanja i snaga tvoje duse
koja me prati, kroz koju mi sapuces reci carobne.
I ako mesec izgubi sjaj kroz noc ce i dalje svetlucati
nemir tvog oka.
Cujes li nemir tisine, jutro se radja.
Magicni odsjaj svetla eksplozija boja
i nada koja ne nestaje s`dolaskom novog dana.
Pokloni mi svoj svet i nek mojom dusom
haraju hladni vetrovi i pogled mi bude drugaciji
Dok gledam tvoj osmeh i cujem tvoj smeh
ja sam srecna...tvoja je ljubav kao magija...

Zvao si me svojim andjelom,
pricao da me je nebo tebi poslalo.
A ipak si otisao , ostavio me.
Sa njom si otisao jer ona je imala sve
i jos mnogo vise od toga.
A ja sam bezala od istine,skrivajuci se
u senci nekih drugih lica i zivela u snovima.
Nedostajes mi.
Probala sam naci ruku koja ce me
cvrsto drzatidusi svetlost darivati
ali ti dodiri su tako hladni.
Nocna mora na mom jastuku.
Fale mi tvoji dodiri falis mi ti.
A zvao si me svojom sanjalicom
dok si me jutrima nezno budio.
Jos uvek osecam dodir tvojih usana.
Ja skrivam se u senci proslosti.
Ti si negde daleko nasao spokoj
i mir kraj nje, jer ona je imala sve
i jos mnogo vise od toga.
A ipak cekas me na ivici beskraja,
vidim tvoj lik u srebrnom sjaju meseca.
Tvoj glas cujem u sapatu vetra,
tvoje reci dok nas smrt ne rastavi.
sada si ti moj andjeo i ja jos vuvek volim te
ljubavlju jacom od smrti.

Znam, sreca je tu.
Urezana u kori starog kestena.
Za tebe. Za nas bolna istina.
Za njih samo dva imena,
senke davno proslih dana.

Suze, ti sitni biserii
Stidljivo zastanu u oku.
Traze te, traze osmeh poznati.
Ali ta lica nisi ti,te oci nisu tvoje.

Ne...i jauk se ote iz duse.
nezaustavljivo suza kane
prodire kroz tepih od snova
sireci miris mahovine,
u novi spektar boja.

Mozda si bio tu,
mozda si prosao kraj nje.
Videla te nije.
A rekom zivota plove secanja
na dva oka smaragdne bje.

Secanje Na tebe ,na mene, na nas ...

VERUJ ...I VRATIĆEŠ SE SEBI...

Jednom, kad izgubiš sebe i kreneš stranputicom punom trnja, ranu za ranom otvaraš. Stigneš tamo gde nisi želela - do praznine u duši i neopisivog bola.Pokušavaš da se pridigneš , da otreseš prašnjava krila, zalečiš rane. Tražiš melem za srce i dušu. Čini ti se, ničega nema sem bolne tišine i samoće.
I onda negde u maglama noći, u košmarnoj jeci zloduha...prepoznaš nečiju boju glasa, nežnu i punu topline, kako te doziva....Setiš se...da imaš svog Andjela...Koji te čuva i kada nikoga nema...Granuće Svetlost, kao svetionik u teškim maglama, gde si zalutala ostavljena i sama.
Ponovo će ruže cvetati poljima tvojih snova...I vetar će duvati, onaj mirisni, pun života, plah i nežan sa reke na čijoj obali si ostavila deo sebe...
Vratićeš se...Veruj...Tvoj san tu negde živi...

ŽIVOT

Sekunda za sekundom…
prolaze i ne vraćaju se…
ostaju iza mene…
nepovratne su.
Svi trenutci…
dobri i loši…
ostaju zapamćeni,
nikada neće bit zaboravljeni.
Urezane u sjećanje...
minute s tobom podijeljene…
jednom će izblijediti
i samo dim će ostati…

U senci svog straha stojim i dozivam tvoj smeh
zvuk odlazi u beskraj jer nema se na čemu zaustaviti!
nema srca na kome se može odmoriti
i koga može trgnuti!
Nema ničega

Moja reč kruži svetom i luta
luta kao gusar u potrazi za blagom
i u čijem oku blista sloboda

Reč je luda i nema smisla
poput pijanog mornara gubi se u mrak
a onda ujutru,
kreće za galebovima
ko zna gde?!

To je samo moja reč
to sam ja!
A život, život je svo to nebo
i more ispod njega!
I ti galebovi i tuga.

Život je sloboda
i moja reč ga ima u oku.
a ja imam tebe
i u oku i u srcu!

A ja sam opet, samo ona reč
a ti, ti si moja sloboda i moj život!

I ako nekad vidiš u ovom moru
poruku u boci
znaćeš da je za tebe
i molim te nemoj je otvarati
pusti je da i dalje luta,
jer u svakom trenutku
znaćeš da je moja reč ljubav
i da dok stojim
u svojoj senci straha
osmeh ti dozivam sa

POSTOJI MESTO GDE LJUBAV POČINJE

Karl Sandberg

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko ognjište
il mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nose
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.

ВОЈВОЂАНКА МИЛА ЋЕРКУ МИ РОДИЛА
Ожених се војвођанком,
из Кикинде равне,
одведох је своме селу,
крај Мораве славне.

Где се хладна,
из бунара вода пије,
где је сваком моравцу,
и живети и умрети најмилије.

Рефрен:
Војвођанка мила,
ћерку ми родила,
мени наследницу,
татину мезимицу.

Скупила се сва родбина,
и моја и њена,
од Мораве до Кикинде,
веселијих нема.

Коло води,
моравка мајка стара,
до ње снаја војвођанка,
мени лепшег и милијег нема дара.

Поносна је и весела,
моја стара мајка,
жеља јој се испунила,
постала је бака.

Кад се прво,
моравцу женско роди,
ту се пије све до зоре,
а од песме и весеља све се ори.

Život je lepota
Ko to samo ume
Kada mu je nejteže
Svakog da razume

Koliko ljubavi ima
I svaka ko vatra plamti
U srcu ostaje jedna
I ceo život se pamti

To srce što te boli
Došlo je vreme da moli
Ta tvoja duša što pati
Došlo je vreme da plati

Nauči srce svoje
Ono što mrzi da voli
A oni koji te vole
Da im ne stvaraš boli

Nije važno ko je brži
Važnije je ko izdrži!

edim u sličnoj sobi.
Ko zna koja je jesen?!
Olinjalo mi je srce.
(suton pod čelom zanesen)

Požuteli mi prsti,
od duvana i tuge.
Život mi je oteo tebe,
a nije mi dao druge

Otupeli me snovi,
očnjake dok oštri čama...
Lajem na zvezde, tebi -
ti ne razumeš, Ana...

Promenila si se i ti!
I ti, uz ljude druge.
Čak su i rođački poljupci
na prečac, dobili zube.

Da! Tako nam je sjajno,
da se složiš na teme.
I samo su ptice još nežne -
(ipak je surovo vreme)

Zato prećutkujem rime
i mamurlike brojim,
kad osetim da volim,
napišem: "Ja se bojim!"

Da! Otkotrlja mi mladost,
niz dušu suza slana.
Jesen je! Jesen je! Jeeesen!!!

"Opsena"

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela sto bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Bese kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; bese u cas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava sto kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cvece,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati nece;
Ljubav ili mrznja, sudba ili zena.

Da li je ovaj dan kao i
svi drugi?
...ili se mozda ipak
razlikuje od onih
dana u kojima sam bila
srecna
i bezbrizna
sigurna u sebe...
Sigurnost se polako gubi
kao i ovaj dan,vec na
izmaku svog postojanja
zeljela bih da zivim ovde
u ovoj sredini gdje sam
oduvijek
i pripadala i medju ovim
ljudima
mada su oni drugi bolji i
blazeniji ali,dopustite mi
da ostanem sa vama sa
svima onima koji su me
godinama okruzivali
....nemojte me tek tako
odbaciti
zbog vas,
zbog mene,
zbog njega...

Stigla si mi

Stigla si sve godine i prestigla ih
Izmakla vjetrovima s obale
Mirisnih se ruku dotakla ovih krajolika
Moga srca proširenog na tvoje detalje
Izmakla si nevoljama i dosadnim danima
Uplovila u moje more ljubavi
Uzburkala vrhove prstiju na mekanim
Dodirima tvoje kože
Pod blijedim mjesečevim zagrljajem
S tobom godinu proživim u jednom danu
I priljubljen uz tople tvoje grudi
Znam da sam s tobom pjesma
Koja lebdi nad travom negaženom
u praskozorje
Naše probuđene nježnosti

Stigla si na vrijeme
Da pobijediš vrijeme
I da me nađeš osuđenog na tebe

Noćas te tugujem

Noćas te tugujem, najdraže moje,
s nekim osjećajem daljine
Jer nema nikoga ovdje kraj mene,
i nitko da mi skine
tu suzu sa obraza.

Noćas te tugujem.

A u istom smo gradu
i iste brojimo minute.
Samo što usne ne ljube i šute,
samo što oči prosipaju sjaj
U nekim drugim sobama,
nekim drugim ljudima.

Noćas te tugujem i skitam.

Ne ljubim i pitam
Što je tamo iza jutra,
iza zagrebačke zime.
Postoji li tamo još tvoje ime,
kao što ti u meni postojiš
I ova noć što miriše,
po narančama s juga
govori mi što je tuga.

Nisi daleko.

A čini mi se kao sto godina
svjetlosti i tame,
kao da se ljubav tamo topi,
na plamenu svijeće.

I tugujem te noćas…
I tugujem…
I tugujem…

AKO SE NIKADA NISMO VOLJELI



ako se nikada nismo voljeli

onda je uzalud ovo bjelo jutro

na mom licu

ova kiša u prvoj slici buđenja

i pjesma koja ostaje u srcu zauvijek


ako se nikada nismo voljeli

onda je cudno to zbivanje života

u magli i sjenama dana prevarenih

ali ja vjerujem tebi i kada ne postojiš

i kada te nema u knjigama

kada se u tvojim umornim očima stisaju bitke

i sve postane zaborav

i kad ti vjerujem

onda znam ono što smo živjeli

jedino ljubav može značiti

JEDINO TEBI




Jedino sam Tebi mogao pjesmom do srca
I jasno sagledati drugu obalu
Jedino sam s Tobom mogao u vecernje slike
Varkom ulaziti bez suvisnih rijeci
Jedino zbog Tebe morao sam se odreci
Svojih godina i pjesama
Kad sam u svadji sa svijetom
Na Tvom tijelu najljepsu baladu stvarao
Od Tvoja dva oka u koja se sunce zaglavilo
Od Tvojih ruku
Kao da me cvijece na livadama zvalo
Jedino sam Tebi mogao
Svoj zivot u narucje poloziti
Jer svi su me drugi varali i malo mi dali
Jedino sam tebi ruke na ramena mogao staviti
A da me ne zaboli moja nemoguca dusa
Navikla na raskrsca i ceste
Jedino tebi
I uvijek ce rijeke
U tom pravcu kretati zurno
Kad me nebo prepolovi i na smrt pripremi
Nece to biti ni tako tesko
Kod tebe ce sunce biti i pjesma
Jedino cu Tebi i poslije smrti
Svoju zvijezdu dovoditi
Da ti lice ne potamni od svega

Jer tebi sam jedino znao
Do srca pjesmom doci
I pomalo zaustaviti zivot
Da te tako grubo ne zaboli tisina
Iza moga lica
Iza moga tijela.

Iz kojeg si ti svijeta



iz kojeg si ti svijeta
iz kojeg cvijeta dolazis
zasto nisi kao i sve druge zene
koje prodju kao sjene
cija se ni imena ne pamte
ciji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom
iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomis na dijelove
i noci mi pretvaras u dane
koja si ti zena
kad mi pola zivota u tebe stane
zbog koje zalim
sve ovo sto prebrzo ide
sto su jeseni blize
i sto mi se suze vide prvi puta
jedino si s neba mogla doci
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam
iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosis taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim


________________

Željko Krznarić - Šta ti nedostaje noćas

Šta ti nedostaje noćas
mislim osim mene
jer drugo je sve u redu
drugo nije važno u ovoj noći
jer zvijezde će ionako padati
i ovdje
i na zapadnim i istočnim obalama
mene nešto drugo zanima
mene zanima što da učinim
s ovim depresivnim
magnetskim poljem
i kako da umaknem nepovoljnim
strujanjima vjetrova s juga
koji u tvom srcu stvaraju
zrakoprazne prostore
što ti nedostaje noćas
osim kucanja sata
mislim osim mene
jer sve drugo nije more koje se pjeni
nije to šlag na sve
posebno na ono što me dovodi
do ludila
pazi
jutra će svejedno dolaziti
bez obzira na naša stanja
ali mene nešto drugo zanima
meni to što me ubija
može biti slatko
i suzama razmazano lice
može i to
a to što ne možeš pogledati u oči
nikom
hajde molim te
ti baš kao neko dijete
uživaš u svemu što ne možeš promijeniti
ma priznaj
da ti ja najviše nedostajem...

Čežnja

Svakog me jutra probude jablani i lipe
i u drvorede svoje povedu, pa s ravnicom zapjevamo.
Tada, niz brazdu, zvukovi poteku i njivom melodije kipe,
a suncokreti s klasjem dodirnu bogato prostranstvo samo.
U mom osmjehu, što među krošnjama sa izvora lagano teče,
ispletu vijenac i u tvojoj ga kosi zlatnim nitima vežu.
Tako iz dana u dan ponavljaju svaku veče',
pa u mislima mojim s tobom liježu.

Kad rijekom u odlomljenom ledu pođem,
nestanem pod vodom i zajedno sa njenim valom,
u naručju zimskog sjaja, tvojim nježnim obalama dođem.
Visinom se planina raširi i dolinu ispune boje svojom hvalom,
utihnu vinogradi, pa se tebi potoci sokovima primaknu
i iz svog sna ples započinju, ne bi li rasplamsali strasti
da s našim dodirima blaženstvo ljubavi dotaknu,
jer samo u nama, s našom dušom mogu rasti.

Dogodi mi se tako, da u srebrnoj lađi stojim,
te iz okvira neba ukradem pomalo od leta ptica,
pa preko mora, iznad tvojih misli, mirisom doplovim
i u praskozorje zastanem, dok si još nijema, pokraj tvog lica.
Usred oblaka i vjetra, kao mornar, tada razvijem jedra,
tu na početku, gdje se tvoje oči odmaraju snene,
pristanem i zagrlim nježno usnula tvoja njedra,
i spustim tiho dušu svoju na pučine njene.[You must be registered and logged in to see this image.]

Pesma odlazećem danu - F. G. Lorka

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra!







U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

U tebi me ima
Mnogo više
Nego priznaješ
Sebi







Kupi mi vreme koje sam prodala
Na glupe stvari i nevažna lica
Sada mi ono nedostaje
I tražim minute u hiljadu sinica

Kupi mi vreme koje sa sanjala
I u snovima lenjo provodila
Tamo sam nekog tražila
I često od svakog tamo se sakrila

Kupi mi vreme koje mi nedostaje
Sada kada ga imam tako malo
Voz koji ode nema ga više
A moj život stoji i još malo kuca
U mestu će stati vremene sve tiše i tiše...

Gledam te. Ti si, a nisi.
Ruke su tvoje. A nisu.
Bar mi pismo napishi
da vidim po rukopisu.

Gledam te. Sneg na kosi.
I korak isti. Drag.
I vetar pahulje nosi
i zamece ti trag.

Gledam te. A sneg sipa.
I sve te vishe znam.
U sobi mirishe lipa.
Ponoc je. Opet sama..






CEKAJ ME
Cekaj me i ja cu sigurno doci
samo me cekaj dugo
Cekaj me i kada zute kise
noci ispune tugom
Cekaj i kada vrucine zapeku
i kada mecava brise
cekaj i kada druge nitko
ne bude cekao vise
Cekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka
cekaj i kada cekanje dojadi
svakom koji ceka

Cekaj me i ja cu sigurno doci
Ne slusaj kada ti kazu
kako je vrijeme da zaboravis
i da te nade lazu
Neka povjeruju sin i mati
da vise ne postojim
neka se tako umore cekati
i svi drugovi moji
i gorko vino za moju dusu
nek piju kod ognjista
Cekaj. I nemoj sjesti snjima
i nemoj piti nista

Cekaj me i ja cu sigurno doci
sve smrti me ubiti nece
Nek rekne tko me cekao nije:
Taj je imao srece!
Tko cekati ne zna, taj nece shvatiti
niti ce znati drugi
da si me spasila ti jedina
cekanjem svojim dugim
Nas dvoje samo znat cemo kako
prezivjeh vatru kletu
naprosto, ti si cekati znala
kao nitko na svijetu









Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smijati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumjeti sve što ste zajedno proživjeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živjeti svaki dan do posljednjeg daha.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmijeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zamijeniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vrijedniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumjeti da je život ono što daje,
a takođe i ono što uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živjeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvijek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svijet ne bi bio isti.

Pablo Neruda






evo nekoliko kratkih prichica mog najboljeg net prijatelja..

...dadoh baba seri dvesta kinti da pokupi srcu jer su kreteni hteli da zovu organe...krenuh pijanim korakom da platim muziku...pevaljka me ponovo navuce na ogromne grudi ,ovlas dodirnu usnama moj obraz i tiho rece : ma bice sve u redu , zivot je teska kurva...pozeleh da joj spustim glavu na te sisetine i odspavam snom deteta jedno nedelju dana ali me presece pogled harmonikasa...gorila sa nacional geografije je za njega riki martin...nekako nabodoh izlaz i tu se zapanjih !lik u ogledalu je bio crnji od otiraca na podu...u glavi sam imao samo jednu misao zeleznicka stanica ...treba da nadjem stanicu...nisam znao ni gde sam , ni zasto , ni koji je dan a ni godina , znao sam samo da sam dosao vozom...a putujem vozom jer moze da se pusi...da da cigareta,to mi treba cigareta...prevrnuh dzepove nigde nista ...to me je dotuklo ...umreti negde bez cigarete...i bas me boleo tuki za umiranje i za to sto ne znam gde sam ali umreti bez cigarete je trgedija neopisiva...I danas ponekad probam da se setim zasto sam uopste bio u pancevu...ali ne vredi...doci ce mi glave crne rupe .


nadimci



Nadimci su mnogo zaebani !!!
Pozva me burazer pre neku godinu da mu pomognem oko selidbe...U subotu kad joj vreme nije ...Koje sam srece kurate vise su me zvali u zivotu na takve dogadjaje nego na veselja...Jbg kad sam se jos kao klinac guzio da sam majstor svih zanata...I tako selidba u toku ..krenuh da rastavljam sto se moglo rastaviti kad burazer rece : Nemoj brate sve ...sada ce da mi dodje ortak Regal sa jos dvoicom ...odnecemo tako ...zapalih duvan , uzeh pivo...i razmisljam ako dodju troica "regala" odnecemo nekako...Jer sam oko pola osamnaest trebao da budem ispred Jadrana na sudaru sa jednom divnom zenom...I dodje Regal ...sa sve kacketom sezdesetak kila i metar i burek...a onoj dvoici je moja baba Vukosava mogla da obori ruku...po dve gajbe piva...Opsovah lagano sto izgubih toliko vreme i nastavih da rasklapam.......Srecom stigoh na sudar ...tusnuo se za minut i dezinfikovao wiborovom !!!..a onda vozio brzo ...
Bas slicno se desi i par meseci kasnije u firmi ...dolazi novi kolega ...Miloje zvani Dzambo...To bese jedini lik u mome zivotu koji je mozda imao sanse da ima tuki do zemlje...Msm imao je noge brat bratu do sezdeset cm.a !!!







Da sam Bukovsk ipravi pitao bih te jesi li sama? Pa ako kazes da nisi rekao bih ti da gresis ! Pitao bih te da li te voli ? i u tvom oku cekao treptaj iako bi lagala opet pitao bih tekako te ljubi? Ako bi lagalaopet polomio bih najdrazu plocu. Ipitao bih te opet da li te strasno krese? i ako bi lagala opet Izazvao bih pozar neka ti gori srce i neplacena kirija moja !

Gost
Gost




Naslov: Re: Olovka pishe srcem Sub Dec 17, 2011 8:45 am
mmmmmmmm



Video sam je iz profila i srce mi je stalo...Onaj gore se bas zaigrao , Zbog nje sad ,bar trinaest zena ,ima male sise...Ali smirih se, nisam ja tamo neki klinac, da se lozim samo na sise .Resih da je stignem i razlozim na sabirke pa onda odem po onu zamku sto je zategnes za drvo...Ude u kafic i ja za njom ...Sedoh za sto do njenog i opet ostadoh bez daha !...Takve oci videh samo jednom u zivotu u Porecu i tu noc sam iskidao sator , pa spavasmo pod divljom smokvom...Ili sam ih video dvaput ...nesto mi ona glumica sa osam brakova isparila iz secanja,Barton mi bio interesantniji...Gledao sam je bez treptanja da nesto ne propustim i ako bih je opisivao do detalja ta prica ovde ne bi stala...Mada me malo cudilo sto nijednog trenutka nije, ni ono zenski prikriveno , osmotrila okolinu...Samo je citala neku skriptu kao da studira mapu o skrivenom blagu ...Ali ta njena hladnoca je imala i dobrih strana ...Bar mi se nije digao jer je postojala verovatnoca da ce krenuti svakog trenutka ...I to se desilo , bundu na ledja , torbu u jednu,kesu u drugu , kljucevi...i skripta ostade na stolici....Juuupi!!!Eto prilike da je upoznam...Skocih,uzeh onu skriptu i ovlas je pogledah...: Izmene i dopune zakona o radu...U trenutku mi prodje slika ...U najromanticnijem trenutku me onako usput pita ...: "A sta ti mislis ? ..Koliko treba da bude najniza plata ?"...Jbt ..jos ako je clan nekog udruzenja za zastitu kerova ...Zivot je stvarno neprikladan izraz!!!...Vratih se u stolicu i narucih pola kafane !!!






Naslov: Re: Olovka pishe srcem Sub Dec 17, 2011 8:45 am
Baba ...sest meseci ko sto godina !



MOM NAJBOLJEM DRUGU !!!... Noc puna kosmara a u sedam telefon ne prestaje...Skacem u bunilu ...ocekujem vazne vesti ...Studio Be?...Jebao vas stb ...i besplatne knjige ...Ko danas nesto cita, picka vam materina ?..ali dz je dz!...Pripaljujem dusmanina iz crveno bele kutije i krecem da smuljam po kile cave ...Kolena mi klecaju ..sav drtim ..zbunjen do bola ..i uplasen kao retko kad . Ceskam se gde treba po navici ..ali to nije za ovu pricu...Ova bi trebala da bude nesto najlepse do sad ...ova je vapaj ...ova je poruka ..mada ne verujem da ce onaj gore da je pogleda, koji sam ja kreten, poceo sam i trezan da psujem . Ne necu je prepravljati...ipak neka ostane ovakva , kada sve bude u redu da se nasmesim i setim ovoga osecaja . Razaram pluca , sjebavam zeludac i buljim u zid ...Moram da krenem a noge teze od stubova novog mosta...Uz put koji mi izgleda kao Srbijin u Evropu...petorici jebem celu familiju ali ko njih jebe...mislim samo kako da udjem ...Jesam spretan ali intezivna nega neurohirurgije je kineski zid a ja ipak nisam Koperfild...Sutka sa policijom na Brankovom mostu mi izgleda kao pravljenje zamka u pesku ali uspevam!!!...Stojim pred staklom i pokusavam da zadrzim nekako puls na 175...a o suzi i ne vodim racuna .Jer gledam u ljudinu , gledam u frajera i smekera , gledam u majstorcinu i u pravog prijatelja ..Doslo mi je da riknem ...:Beli !!! Brate ustaj , budi se,skidaj te zice i aparate !...Hajdemo u zivot koji te je i doveo tu gde jesi ili se mozdani dogadja samo ljudima koji ga mnogo koriste !...Oterase me ...Resih da zaustavim planetu i odoh da ga cekam kod Mite u Zaru sa par kila Rozea i trijes krilaca...Doci ce on veceras...Pa mora da dodje , on je legenda...nikada nije omanuo !!!
Ma i ako ne dodje veceras JA CU GA CEKATI KOLIKO GOD !!!!!!!!

Gost
Gost





Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Lako je bilo leteti dok je bilo snage crpljene sa izvora mladosti , dok je svako perce bilo savrsene strikture i na svome mestu , dok je vid bio bistar a kanze jake i naostrene. Vetrovi su bili poznati i pitomi , livade i sume predivne a izvori cisti i hladni. Ali vreme ucini svoje , u trenutku shvatis da vise ne letis u paru i cak ti se to ucini slobodom , pa nebo je bar puno zivota .I tako zanesen i neprimecujes da je krilo napuklo i da si odavno zaboravio kako se slece ! Imas iskustvo , imas tehniku a ipak gubis na visini , oblaci postaju preteci , u daljini te ceka oluja i neke odluke treba doneti hitno ! Mozda se i moze smisliti nacin kako opstati nekako ali to vise nisi ti . Mladjan si ucio kako se pravi jako i sigurno gnezdo ali nikada se nisi pitao da li se pravi dvaputa ? Samo je bitno da vreme vise ne radi za tebe i sa tim se treba pomiriti ! Ostaje nada da ce se pojaviti neko zbog koga se vredi zakucati u nesto da bi se prizemljilo , ma koliko to bolelo !


I never knew there would be a better tomorrow
But you've come into my life and taken away all my sorrow

My days of sadness are a thing of the past
Because I have found true love at last

My days of emptiness are gone for good
Because you fill a void in my heart that you should

You've opened a window
You've shown me the light
And my love for you will continue to burn bright.

Razgrni tugu
i pusti rijeku da kroz tebe teče.
Sanjaj u hladu dunje žute,
odlasci su samo tužna večer
u kojoj se vjetar povratka skriva.
Nitko ti odnijeti neće
što je bilo, što u tebi sniva.
Pusti sjećanje
toplinom nek te grije,
želje nek ti budu oblaci mali,
ne prepuštaj se boli,
vidjet ćeš i suza se smije
u srcu koje još voli.
A ja ću te čekati uvijek,
tamo gdje ljeto raste,
a jesen počinje u duši,
u odrazu sunca na moru,
u oblacima u koje se nebo ruši.
Čekat ću te u usamljenim noćima
što dozivaju zoru
i ako nikada nećeš doći,
i ako me u tebi ne bude više
past ću na tvoje oči
s kapima kiše.

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..
Miroslav Antic







СУДБИНА ЈЕ ХТЕЛА



Знаш, љубави, кад на тебе помислим,
нешто ми телом таласе ствара,
задрхте ми руке док поруку пишем,
а глава се у вртлог мисли претвара.

Да, волим те, као да смо скупа,
сам често нежно ти изговарам име,
срце почиње све брже да лупа,
а стрепи само, не заборави ме.

Још јуче, уствари, нисмо се знали,
ал' погледом једним све си ми рекла,
за срећу требају тренуци мали,
осећања бујица из нас је потекла.

Слутио нисам да ћу те срести,
сад без тебе једва некако дишем,
кроз затворен прозор у даљину гледам,
и увек нову поруку ти пишем.

И свака нова је као она прошла,
ни сам не знам како да одолим,
по стоти пут ти шаљем исте речи,
да те љубим, мазим и волим.

Добро јутро да ти пожелим,
лепе снове и пријатан сан,
тренутак сваки би са тобом да делим,
јутро и вече, ма баш цели дан.

А кад се питаш где смо то сада,
сусрету нашем новом се весели,
недај срећо никад да нестане нада,
судбина је хтела, и ми смо хтели.

Pokloni Svoj Mi Osmijeh



OGRNI SE OSMJEHOM
I PRUZI MI RUKE SVOJE,
TOPLE...MEKANE....
LJULJAJ ME NIJEZNO
I VODI U KRAJEVE
NEKE...DALEKE...
U KOJIMA JOS NIKADA
NISAM BIO....
NI JA , A NI TI MALENA......

U MISLIMA ME SAKRIJ,
KAKO ME NITKO PRONASAO NE BI...
U POGLEDU CUVAJ MOJ LIK
TI ZNAS DA PRIPADA SAMO TEBI.
AL’ OSMJEH MI DAJ,
ONAJ TVOJ LIJEPI SIROKI...
OTVORENI... COKOLADNI...
OSMJEH MI TREBA ....

POKLONI MI SVOJIM
OSMIJEHOM MALENA,
KOMADIC SVOGA NEBA...
POKLONI MI SVOJE
PLAVE SNOVE...
POKLONI MI SEBE!?....
BAS SAD...
KAD TE TREBAM.......
MOJA TI...
MALENA...


Ma kog me Boga za tebe pitaju



Ma kog me Boga za tebe pitaju ,
spustim pogled i gledam u tlu,
i pravim se da mi je sasvim svejedno,
a u stvari mi je jako zlo.

Zlo kada ti IME usput nabace,
onako kroz Pricu pomenu slucajno,
trgnem se kao u Snu,
zadere u Grudima bol ocajno.

i spustim Pogled sto mogu nize,
zatrepcem u pokusaju da suze zadrzim,
promrmljam:.. "Usao mi dim u OCI"
a u stvari u bolu se przim..

Nabacim lazni osmeh na usne
i da nista nisam cula se pravim,
dok kroz Glavu secanje mi juri,
secanja o nasim danima starim.

I spustim Glavu jos blize tlu
da ti lik ne prepoznaju u mojim zenicama.
Ma kog me Boga za tebe pitaju,
bas kad sam zakoracila Stepenicama....
Stepenicama zaborava.


Beskrajno




Iako sam mozda zalutala ptica
koja ne shvata sve sto je okruzuje,
ipak u mom ludom zivotu
postoji smisao,
postoje nade i obecanja,
postojis Ti.
I sva slava, sva mudrost,
sva postignuca duha,
sva stremljenja ka uzvisenosti,
velicini i tajnosti svega,
raspadose se pred Tobom.
Beskrajna osecanja ljubavi,
Beskrajna ljubav!
Beskrajno te volim.

Volim te na poseban samo meni znan nacin,
nikom drugom dodirljiv.
Volim te onako kako niko nikada nije
i nikada nece.

Ne zalim za proslosti,
jer sa tobom je nije ni bilo,
zalim za sada i danas
a, u sutra cu da verujem,
jer sutra cu te voleti mnogo vise,
dosta vise nego juce, vise nego danas!

Plasim se priznati tebi ovo,
plasim se kao dete,
dete sto se plasi visih sila.
Kada dospem do granice ne podnosljivog,
dovoljno je da otvorim vrata
i priznam sve.

A, sta posle???
... posle cu te opet voleti,
vise i vise ... beskrajno!
Opet cu tebi bezati,
opet cu drugima lomiti dusu,
opet cu drugima lomiti srca,
i tebe u njima gledati.
Opet cu drugima o tebi govorit!
Beskrajno te cekati...
Jer svaki covjek,
neminovno postize
ono sto je po svom pravom nagonu
prinudjen da trazi.
Ja samo trazim,
u tvojim crnim ocima,
svetlu tacku
u kojoj mogu da se gledam
i trazim
da beskrajno tebe gledam !!!



Bez vere u zivot!




Kad se potrose sva prastanja
kad covek postane bez snova i mastanja,
i kada se u isto vreme mrzi i voli
i boli te a ne osetis da boli.

Umorne ruke spustas niz telo
zelja nestaje za svim sto se htelo
i bezlicno deluje svaki novi dan,
budis se i ustajes bez da si usnio san.

Bez vere u ljubav,bez vere u sutra,
bez vere u neka bolja jutra,
bez vere u lepo,bez nade i straha,
nista si tek jedna cestica praha.

Pogledom s prozora gledas na svet
sve lista i talasa,a ti si tek uveli cvet
zeljan da se sakrije od tudjih pogleda,
tudja je sreca tvoja uvreda.

Jer jednom si i ti bio srecan
i mislio da taj je osecaj vecan
verujuci u ljubav kao svi smrtnici
a ona te ostavi na pustoj stanici.

I ti si cekao i cekao da se vrati,
prolazile su godine,meseci i sati
a ti si i dalje cekao sam na peronu
gledajuci kako odlazi u zadnjem vagonu.

I suza za suzom bezbroj njih
zguzvani papiri na svakom po neki stih,
al sve si prazniji i bez volje
ne verujuci da jednom bice bolje.

Odvlacis se poput dzukca u svoju jazbinu
spustas zavese na pozorisnu binu
i privodis kraju predstavu dramskog komada
sa zeljom da pobegnes daleko od ovog grada.

I onda i dalje sa prozora gledas svet
jer zivot je kao leptir a ti si cvet
al cvet kao cvet bez vode vene
a sreca je nedostupna za neke zene.

I topis se nestajuci u tisini
gubeci se kao senka u daljini
a iza tebe ostace tek prasine trag,
trag kao dokaz koliko ti je neko bio drag.




Jednom cu ti opet doci...




jednom cu ti doci, tiho na prstima, u san...
mucit cu te svojim neznim recima i plahim, blazenim, najlepsim osmehom koji si tako obozavao...
a ti me neceš moci dotaknuti...
ja cu visoko leteti...
lebdjeti na oblacima srece, a ti ces me samo sanjati...
i mozda se setis kako je lepo, prekrasno bilo...
kako smo se savrseno nadopunjavali i kako smo verovali da smo stvoreni jedno za drugo...
setit ces se...
i dok me budes gledao... takvu uzvisenu... nedodirljivu...
pozelet ces da nikada nisi onako okrutno prekinuo nasu ljubav, nase savrsenstvo...
pozelet ces me kraj sebe,
da ti se i dalje smejem na onaj moj, poseban nacin
i da ti sapucem nezne reci na uho...
pozelet ces da sam jos tvoja...
i tiho ces jecati u tisini tamne noci...
a kad otvoris oci, sledit ce veliko razocaranje,
jer je sve bio samo san...
ti znas da ti se necu vratiti i da ti ne mogu oprostiti...
ti znas da me nikada vise neces imati...
i znas da ti se nikada necu smeskati i saputati,
ti znas da se nikada neces moci igrati s mojom kosom
i da me nikada, NIKADA vise neces tuznu videti...
a ja... opet,
opet cu ti doci u snove i nemilosrdno te muciti i kidati svojim osmehom,
svojim recima i pogledima...
a ti me neces moci dotaknuti...
i nikada vise me neces moci povrediti...


Imati tebe kraj sebe!




Znas li kakav je osecaj bio
imati tebe kraj sebe?
To ti je osecaj kada si srecan
a u dubini te strah ledi i zebe.

To ti je kao kada ti prelep leptir
sleti sasvim nenadano na dlan
i ti se zagledas dobro u njega
pitajuc se dal je java il san.
Opcini te njegova lepota
za njega dajes sve od sebe
i ponosan si jer je ipak
od toliko zena odabrao bas tebe.
I zelis da ga zadrzis,al neznas kako
jer ako zatvoris dlan to ce ga ubiti
i tako se lomis i bespomocan si
jer ne zelis ga izgubiti.
Svaki pokusaj bi bio uzaludan
ostaje ti samo da ga gledas i da mu se divis
strahujuc da ce svakog casa odleteti
a ti ces tada prestati da zivis.

Eto takav je osecaj biti s tobom
i strah je svakim danom sve veci,
vidim spremas se da poletis
cuti nemoras mi nista reci.
Poslednji put cu ponosno dignuti glavu
i ispratiti te pogleda tuzna
i bit cu opet ona obicna
tek prica jedna stara i ruzna.


.ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove-
Ja umem u svakom novembru da napravim jun.
I nemam obične sreče
i nemam obične grehove.
Moja je sreča srneća
a grešno mi je smešno
ako me neko čačne
u ove oči plačne
nije to neutešno;
ja umem od suza da pravim klikere
lepe,prozračne...
M.A


SMISAO - GABRIJEL GARSIJA MARKES

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadić života,
moguće je da ne bih kazao sve što mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cijenio, ne po onome što vrijede,
već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo šezdeset sekundi svjetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih kada drugi govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog podario komadić života, oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo tijelo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mržnju na ledu,
i čekao da ugrije sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvijezdama jednu benedetijevu poemu,
a Seratovu pjesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osjetio bol njihovih bodlji i
strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kada bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uvjeravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živio zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Djeci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas ljudi…
Naučio sam da čitav svijet želi da živi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Krupljanka
PAR EXELANS






Dodju dani kada shvatis da je zivot samo tren,
cenu gordosti da platis svojim bolom zarobljen.
Dodju dani kada vidis da ces sve izgubiti,
da je vazno samo ono sto se ne da kupiti.
I vreme prolazi, sve nas sobom nekud odnosi ....
a toga koga volis i ko te zaista voli vise nema.
Ne vredi posle kajanje jer si prokockao sve
a najvise sebe ko zna s kim i gde ...


















"Naš put nije meka trava već planinska staza popločena stubama. Iako vodi uzbrdo, ide naprijed prema Suncu."
(Ruth Westheimer)


panonski galeb
SEAGULL




Location: u svom svetu tišine....
Datum upisa: 17.12.2011


Naslov: Re: Olovka pishe srcem Ned Jan 15, 2012 4:00 pm
K’о sred bure,
Kаd Boz’је јаvе sе munje,
Grom tisinu sаdа nаmа kida,
А оkоv теski јоs srca nаm sтеzе,
Kо lоpоv duse sto bez kraja,
Misao nasu u dusi zauvek veze,
I sad, po stoti put,
Govori i zbori, da ceznje nebo,
Za nas ,ipak mozda negde,
U sutonu postoji.
Masada (Ljubav Smrt Nada )








Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.


Ingeborg Bachmann

Liebe: Dunkler Erdteil (Ljubav: Mracna strana sveta)

Der schwarze König zeigt die Raubtiernägel,
zehn blasse Monde jagt er in die Bahn,
und er befiehlt den großen Tropenregen.
Die Welt sieht dich vom andren Ende an!

Es zieht dich übers Meer an jene Küsten
aus Gold und Elfenbein, an seinen Mund.
Dort aber liegst du immer auf den Knien,
und er verwirft und wählt dich ohne Grund.

Und er befiehlt die große Mittagswende.
Die Luft zerbricht, das grün und blaue Glas,
die Sonne kocht den Fisch im seichten Wasser,
und um die Büffelherde brennt das Gras.

Ins Jenseits ziehn geblendet Karawanen,
und er peitscht Dünen durch das Wüstenland,
er will dich sehn mit Feuer an den Füßen.
Aus deinen Striemen fließt der rote Sand.

Er, fellig, farbig, ist an deiner Seite
er greift dich auf, wirft über dich sein Garn.
Um deine Hüften knüpfen sich Lianen,
um deinen Hals kraust sich der fette Farn,

Aus allen Dschungelnischen: Seufzer, Schreie.
Er hebt den Fetisch. Dir entfällt das Wort.
Die süßen Hölzer rühren dunkle Trommeln.
Du blickst gebannt auf deinen Todesort.

Sieh, die Gazellen schweben in den Lüften,
auf halbem Wege hält der Dattelschwarm!
Tabu ist alles: Erden, Früchte, Ströme...
Die Schlange hängt verchromt an deinem Arm.

Er gibt Insignien aus seinen Händen.
Trag die Korallen, geh im hellen Wahn!
Du kannst das Reich um seinen König bringen,
du, selbst geheim, blick sein Geheimnis an.

Um den Äquator sinken alle Schranken.
Der Panther steht allein im Liebesraum.
Er setzt herüber aus dem Tal des Todes,
und seine Pranke schleift den Himmelssaum.


If - Rudyard Kipling

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too;
If you can wait and not be tired by waiting,
Or being lied about, don't deal in lies,
Or being hated, don't give way to hating,
And yet don't look too good, nor talk too wise:

If you can dream -- and not make dreams your master;
If you can think -- and not make thoughts your aim;
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two imposters just the same;
If you can bear to hear the truth you've spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build 'em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breathe a word about your loss;
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: "Hold on!"

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with kings -- nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much;
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds' worth of distance run --
Yours is the Earth and everything that's in it,
And -- which is more -- you'll be a Man, my son!

Prevod

Ako - Radjard Kipling

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš - a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš
a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo, iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
bićeš ČOVEK, SINE MOJ.


Tužne su tvoje pronicljive oči. Ispituju dušu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj život pred očima tvojim od kraja do kraja, i ništa nisam sakrio ni zadržao. Zato me ne poznaješ.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svež i malen i sladak, otkinuo bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznaješ međe toga kraljevstva i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti, on bi procvetao u laki osmejak, i ti bi ga mogla videti i čitati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez reči.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena radost i bol bez granica, beskrajne su njene želje i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao život, pa ipak je ne možeš nikada potpuno poznati.
Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
* * * * * *
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima!
Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje, stalna gošćo u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima!
---------------------------------------Tagore - Gradinar




Ljubav je vatra
Ona sagori svakoga
Ona razobliči svakoga
Ona je opravdanje sveta
za njegovu nakaznost
------------Leonard Cohen


Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.
...........Miloš Crnjanski


Poziv

Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot.
Ja zelim da znam za cim zudis i da li se usudjujes da sanjas
o tome
da ispunis ceznju svoga srca.
Mene ne zanima koliko godina imas.
Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala zbog
ljubavi, zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti ziv .
Mene ne zanima koje planete uticu tvoj Mesec.
Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste spostvene tuge, da li
su te zivotna razocarenja otvorila ili si se skvrcio
i zatvorio
iz straha od daljeg bola! Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom,
sa bolim mojim ili svojim,
ne meskoljeci se da ga prikrijes ili umanjis ili izbrises.
Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu, sa radoscu
mojom ili svojom ;
Mozes li se prepustiti divljem plesu i
dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne
upozoravati nas da budemo pazljivi, da budemo realisticni,
niti da se setimo svih ljudskih ogranicenja.
Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena.
Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren
prema samom sebi ;
mozes li podneti optuzbu izdaje i ne izdati spostvenu dusu.
Ja zelim da znam mozes li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Zelim da znam mozes li videti lepotu cak i ako nije
lepa svaki dan.
Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem, sa promasajem
svojim i mojim, i jos uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj
mesecini uzvikivati “To”!
Mene ne zanima gde zivis ili koliko para imas.
Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja,
Iscrpljen, satrt do srzi, i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.
Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno samnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde si ili sta si ili sa kim studirao.
Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra,
u trenucima kada se sve ostalo rusi.
Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom; i da li zaista
volis drustvo u kome se nadjes u trenucima praznine..


Ljubavi stani malo, pogledaj u mene,
Vidis da ne licim ja na druge zene,
Svestan si svega sto imas kraj mene
Ne trazim poene ni da seces vene
Vec budi samo musko jaci I od stene
Kada lose krene budi tu za mene
Rame kad mi treba pusti me da placem
Ali kad sam srecna dozvoli mida skacem
i tada ces znati da cu ti sve dati
svoje usne svoje telo svoje bice celo

Ljubav je samo nasa u nasoj prici
nasa ljubav samo na nas lici
pazi dobro sreco kako ces mi prici
jer sledeceg jutra mogu otici

Osmehom me kupi dok cekam te na klupi
kazi da me volis za to snage skupi
Zagrli me nezno pahuljasto snezno
Zelim da se topim u rukama tvojim
Zelim da te zovem ja zivotom svojim
I kad sam sa tobom niceg se ne bojim
divne dane brojim I ponosna stojim
Trazicu jos vise da mi spaces tise
Tada moje ruka pesme tebi pisem
Dok srce mi lupa telu brze dise

panonski galeb
SEAGULL








Vidim posmatras me sa strane.
I kao da mi misli citas.
Hteo bi nesto da kazes,
a ne znas da smes da pitas.

Jer na mom se licu vide,
tragovi mojih osecanja.
Tu sam u prisustvu tvom, a
osecam se kao da sam sama.

I dalje me posmatras,
ne bi li otkrio misli moje.
Mozda o istom razmisljamo,
ali necu da ti otkrijem sumnje tvoje!

Mozda smo povezani mislima,
mozda imamo i iste snove.
Ne znam sta se to desava?
Ali se telepatija zove!
Sanja Mandic ex Mitrovic











ЖЕЉА


Сасвим сам седим у мраку,
Дал' сам залутао у овом свету,
Као године споро се развлаче дани,
Док машта се препушта следећем лету.

Да се остваре далеки снови,
Пољупцима покушаћу да зауставим време,
Да се наша тела споје у вртлогу страсти,
Да не могу без тебе, да не можеш без мене.

Кад узавре крв у венама нашим,
Са летом ће доћи нови налети страсти,
Препуштам се теби краљице моја,
Свој твојој истинској лепоти и сласти.

Желим те одкад сам те срео,
Миловах ти рукама нежно бело лице,
Погледима једно другом украдосмо срца,
Гледаше нас звезде с' неба нетремице.

Сваког дана само то ми је жеља,
Да сунце засија опет само за нас двоје,
Под звезданим небом далеко од света,
Љубим ти усне, и ти љубиш моје.

Док ти ово пишем срце трепери,
Затварам очи и тако те гледам,
Заносна у својо вечитој лепоти,
немој да одеш, ја то недам.

Dotakla bih te

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutaš
tražeæi ljubav,
našla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume sreæu.
Dotakla bih te
kao želja;
znam da me želiš
i da me pratiš
nekim mislima
kad nikog nema
da te utešim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju èežnje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zaèaram ti usne
i umirim te rukama
tražeæi samo
da me èvrsto stegneš,
da mi samo kažeš
da sve prošlo je.
Dotakla bih te
kao miris
kad ideš poljem,
kad u njemu naðeš
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
još uvek oseæaš
miris poljskog cveæa,
još uvek si tamo
još uvek me pratiš...
Dotakla sam te
svojim reèima
al nije to sve,
ne, nije još kraj,
još uvek èekam te...




NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...


*****
Ne govorim ti bas u zadnje vrijeme
da te volim
i ne gasim ti svijetlo u ocima
prije spavanja
ne govorim ti nesto njezno
i ne grlim ti dusu
ali ovo ti moram reci
previse je gorkog i
ljudi su grubi
pa ako i ne govorim
jos uvjek te ono najljepse u meni
voli i ljubi...


Ko sam?
Sta sam?
Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasnde u magli i memli,
zivio sam usput,ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici ,dete,
zato sto sam mnoge ljubio,boleciv,
zato usput,ko sto palim cigarete,
govorim i sapcem zaljubljene reci.
„Draga moja“,“mila“,“znaj,doveka“
a u dusi vazda ista pustos zraci;
ako dirnes strast u covekovu bicu
istine,bez sumnje,nikad neces naci.
Zato moja dusa ne zna sto je jeza
odbijenih zelja ,neshvacene tuge.
Ti si ,moja gipka,lakonoga brezo,
stvorena za mene i za mnoge druge.
Ali ako trazec neku srodnu dusu,
vezan protiv zelje,utonem u seti,
nikad necu da te ljubomorom gusim,
nikad necu tebe grditi ni kleti.
Ko sam?
Sta sam?
Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.
Jesenjin

panonski galeb
SEAGULL




Location: u svom svetu tišine....
Datum upisa: 17.12.2011


Naslov: Re: Olovka pishe srcem Ned Jan 29, 2012 9:32 pm
Dopiru li do tebe
Osmesi otkinuti
Sa moga ogledala

Stresas li
Moje poglede
Otezale
Na tvojim ramenima

Drzis li oci
Stalno otvorene
Da sto pre
Iz njih odem

Krijes li staze
Da se tvoja cutnja
Sa mojom
Ne sretne

Zasivas li dzepove
Da se kao tajna
U njih ne uvucem




Mala kutija

Pocetak price ide daleko u proslost, kada je neki muskarac kaznio svoju petogodisnju cerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Bozic. Sledeceg jutra je devojcica donela malu kutiju na poklon i rekla:
“Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema nicega, jako se naljutio. Cerkicu je prekorio:
“Ako nesto poklonis, ocekuje se da se u kutiji nesto nadje !”
Devojcica ga je zalosno pogledala i s suznim ocima rekla:
“Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred cerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oprostaj.
Do kraja zivota cuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osecao izgubljeno i ocajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je cerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog. Ne postoje vaznije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su andjeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteskoce i podsete nas na to, kako se leti.


Bracni par se doselio u ulicu. Sledećeg jutra, dok su doručkovali, žena opazi komšinicu kako širi ves.
-Kako joj je prljav veš-rekla je
-Možda joj je potreban drugi prašak, a možda uopšte i ne zna prati.
Muž je ćutke posmatrao i nije ništa komentarisao.
Svaki put kada je komšinica širila veš, padali bi isti komentari.
Mesec dana kasnije žena je bila u čudu kada je videla da je komšinicin veš čist kao sneg.
-Pogledaj, konačno je naučila da pere. Ko li ju je naučio?-rekla je mužu.
Muž joj odgovori:
- Niko, ja sam oprao naše prozore.

Nemojte u tuđem oku komentarisati trn, ako u svom nosite citavo stablo.


.....После планете Земље, богаташ је купио Месец, Сунце и све планете у Свемиру. Након тога, пожелео је да има све звезде које се сјаје на небу. Није прошло много, а све звезде су биле у његовом власништву. При куповини је добио попуст на количину и две комете гратис. Остале су још две црне рупе, које је богаташ купио на распродаји. Пошто није знао да ли је купио све на свету, отишао је ког најпаметнијег човека на свету и питао га:

- Добар дан, господине. Чуо сам да сте ви најпаметнији човек на свету. Реците ми, да ли сам купио све на свету?

- Нажалост нисте. Постоји на планети Х47 један мрав кога још нисте купили. – рече најпаметнији човек на свету.

Богаташ је онда отишао на планету Х47 и пронашао мрава који је слободно шетао и радио.

- Извините господине мраве, ја сам најбогатији човек на свету и желим да вас купим. – рече богаташ.

- Уколико желите да ме купите, морате од мене купити књигу „Како купити и освојити свет“. У њој, између осталог, пише и оно што вас интересује, а то је како се осваја мрав који слободно ради и шета. – рече мрав.

- А колико кошта књига? – упита богаташ.

- Одмах ћу вам рећи да књига није јефтина. Морате ми дати сво ваше богатство и све оно што поседујете на свету. – одговори мрав.

- Књига јесте скупа, али вреди. Због тога ћу вам дати сво моје богаство, а ви ми дајте књигу.

Мрав даде књигу богаташу и овај оде да је чита. Међутим, књига је била зачарана. Добијала је нове странице сваки пут када би се прочитала до краја. Богаташ није могао да је прочита и одлучио је да је врати назад.

tvrtko
UČENIK ŠKOLE ŽIVOTA





Godina: 54
Location: kikinda
Humor: da
Datum upisa: 12.12.2011


Naslov: Re: Olovka pishe srcem Pon Jan 30, 2012 4:50 pm
volim siroko,volim duboko,
volim dugo,eh moja vecita tugo.
volimbeskraje ,volim pucine,
volim svoje izlucine ljubavi prema tebi,
volim leptirica kolo,joj sto sam te volo,,,,,,,
i sad mislim o tebi,kako dosla nebi,
da spoimo srca dva samo ti i ja,
volim siroko volim duboko,
volim dugo,eh moja vecita tugo,,
volim tvoj osmeh na licu,
volim tvoju drugaricu,
volim sve sto je tvoje ,
oh ,milo moje,,,,,,,,,,,





panonski galeb
SEAGULL




Location: u svom svetu tišine....
Datum upisa: 17.12.2011


Naslov: Re: Olovka pishe srcem Pon Jan 30, 2012 8:59 pm
brojim voštane minute. most
muzike u daljini. tihi koraci
u pustinji. topli vetar. bela
vatra. mila sestro. voštana
večnost između dva susreta.
kapaju zvezde u more. javlja
se u snu njegov lik. braniš se
nejako. dugo. žuti makovi iza
tvojih golih ramena. prolaziš
kroz moje budne snove kao
morski konjic nad koralnim
gnezdom. sjaje morske zvezde.
nebo i more spajaju vlažne usne.
lete delfini. maestral nosi tihi
šapat. milujem tvoje kose blagim
dlanom duše. kapaju voštani
dani. nasmejani. daleki. sami.
( Aslan Mahmuti )







PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

panonski galeb
SEAGULL





lutam besciljno hodnikom
kroz belinu
hladno mi je ..
teskim i klecavim korakom koracam
kroz belinu poput magle,
prozima me,
obavija me ta avetna belina,
ledeni vihor uvlaci se u najtanje niti moga tela
suvise bolan svaki njegov nalet ....
pramen kose pade mi na dlanu,
cvrsto stegnuh rukom
gledajuci kako uveli list mlade breze pada
pada dok ga vihor nosi ...
oblacim kaputic mali ,stavljam seseric
spremajuci se ze neki daleki put...
sta moze jedna ptica otrgnuta od svoga jata
bez krila leteti?
htedoh suzu pustiti ,
al ko biserne perle rasule se po podu,
poput stakla nesastavise se nikad
tesko mije..
svaki deo moga tela budi se pod naletom dolazece oluje
i neke nepoznate tisine me vuku
vreme je sve tise....
zasto?
ne pitam vise,
mnogo bole me rane
gde su nestali moji sni?
gde je ljubav i smeh?
gde nestade sunce?
zasto nesvice zora?
zasto tako dugo traje dan sve u jednom pocetak i kraj
kad senke u belini nestanu poput magle..
vise necu brojiti sate
jer strepnje u meni nema vise
jer svaka ptica jos jednom poleti....
panonski galeb




Ove su rijeci
Preko ulice
Upucene k tebi,
Ljubavi.
I stid me je,
Ne od njih,
Vec zbog svijeta.
Mozda nije trenutak pravi.
Mozda sam trebao,
U ovo vrijeme
Bijede i izobilja,
Umjesto ljubavi,
Preko ulice
Dobaciti rijeci nasilja.
Mozda sam morao
U ovo vrijeme
Sto se osjeta gnusa
Izaci na trgove
I zavijati
U pustinje ljudskih dusa.
Mozda je moja ljudska duznost
Morala u ovo vrijeme
Okomiti se na lesinare,
Zagristi u hijene.
Al da mi u ovom tuznom svijetu
Ne sija radost tvoga lica,
Ni vjetar se usudio ne bi
proci kroz ovu sumu bez ptica.


Ove su rijeci
Preko ulice
Upucene k tebi,
Ljubavi.
I stid me je,
Ne od njih,
Vec zbog svijeta.
Mozda nije trenutak pravi.
Mozda sam trebao,
U ovo vrijeme
Bijede i izobilja,
Umjesto ljubavi,
Preko ulice
Dobaciti rijeci nasilja.
Mozda sam morao
U ovo vrijeme
Sto se osjeta gnusa
Izaci na trgove
I zavijati
U pustinje ljudskih dusa.
Mozda je moja ljudska duznost
Morala u ovo vrijeme
Okomiti se na lesinare,
Zagristi u hijene.
Al da mi u ovom tuznom svijetu
Ne sija radost tvoga lica,
Ni vjetar se usudio ne bi
proci kroz ovu sumu bez ptica.


PONOVO TI GOVORIM LJUBAVI MOJA


Ponovo ti govorim ljubavi moja
poslije putovanja i svog zivota pusta,
ljubavnu pjesmu ponovo ti pisem
poslije pjesama iskustva.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
onaj kom je bilo premalo da voli
ponovo je ovdje pred vratima tvojim
i ponovo spreman da te moli.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
poceo sam sjajno da ponizavam i grijesim
gotovo pri kraju i gotovo mrtvac
na pocetku tu sam da se tjesim.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
na obratnom putu pretvorenim u tamu
poslije sedam mora i vlastite zemlje
dosao sam umrijet u tvom stanu.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
negdje sam vec bio, sad ostavljam sve to
da ti poslije srece, hrabrosti i znanja
da ti poslije svijeta vratim tvoje mjesto.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
poslije loseg drustva, vina, nocas stojim
sam pred tvojim licem spreman da ti kazem
kao prvi puta opet: Ja te volim!

Gost
Gost




Naslov: Re: Olovka pishe srcem Uto Feb 07, 2012 2:51 pm
Razdrazljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
ljepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobrazene
u zaru kucice abazura,
kraj zida, kraj okna, naše sjene
i obrisi naših figura.

S nogama sjediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svjetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dijete.

Pricajuci na konac nizeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odvec tuzan,
a rijec naivna, umiljata.

Rijec "ljubav" prošla, ti si prava;
drugo cu ime naci lako,
za te cu sav svijet preimenovat,
samo ako ti zeliš tako.

Mozda ce cujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoci
i tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oci?

Gost
Gost




Naslov: Re: Olovka pishe srcem Uto Feb 07, 2012 3:01 pm
Polažem ti golo telo
opušteno mirisom mojim
na hladnu tablu stola
uzdišeš od jeze ...

Zatvorene oči,traže slast
sokovi bluda pune sobu
očekuješ oblak nežnosti
što nosi do zvezda ...


Ja sam sad tvoj rob
i razapet ću sebe
samo zbog tvog zadovoljstva
zato uživaj i ne misli na mene...

Gledam te,prepuštenu meni
koji delić tvog tela
najviše čezne
za mojim usnama,jezikom...

Moram te što pre zadovoljiti
gorim od tih misli
ne mogu te bez blaženog osmeha
pustiti mene u tvoja sećanja ...

Stavljam šake na tvoja kolena
osećaš njihovu vrelinu
živac ti je zaigrao
od kolena do međunožja...

Lagano ti razmičem noge
puštam te da očekuješ
da ubrzaš disanje i srce
da me zaželiš još jače...

Započinjem igru,
dovođenja tvog tela u ekstazu
tvoje duše u predvorje raja
sebe, u zadovoljnog roba...

Moj se jezik spušta
niz unutrašnju stranu tvojih butina
budeći kožu
hvataš me jako za kosu...

Međunožje.Otvaram ga usnama svojim
ljubim ga sve jače i jače
kolenima stežeš moja bedra
znam da ne smem stati...



Usnice razdvajam,nežno,prstima
savršeno neprimetno
ližem nihovu unutrašnju stranu
levu pa desnu,ravnomerno...

Jezikom kupim sokove tvog tela
ti samo još jače vlažiš
čupaš i stenješ
kolenima pritiskaš...

Požudno se ispravljaš
opijena pomamom
vučeš me da te ljubim
misliš sve je ljubav...

Ne želim poljubac
ne tražim tvoju dušu
tu sam ,samo ovaj trenutak
pokvariti ga neću istinom...

Snažno te hvatam
i okrećem potrbuške na sto
grudi su ti se rasplinule pod tobom
hvataš rukama krajeve stola...

Osećaš orkan u meni
spremam se da ga pustim
na tebe,u tebe
grizem ti ruke,ramena,telo,bradavice...

Uplaših se da ova pauza
želju ti makar malo zauzdala
nestrpljivo osluškujem uzdahe tvoje
uzbuđenje se ne sme smanjiti...

Hvatam te rukama za butinu
šakom ti trljam dlačice
osećam kapi na njima
zavlačim prste duboko...

Na stisak mojih ruku
tvoje butine se sam razmiču
podižeš glava u zanosu
ne znaš da li si devica ili *****

Zarobio sam ti guzove glatke
ne ideš nigde,moja si cela
da se naslađujem
muškost je moja u tebi...



Ciknula si,pogođena vrelinom
primičeš se i odmičeš
ritam izluđuje
svojom jednostavnošću...

Treseš sto
u vrtlogu si tame požude
koji se obrće
sve brže i brže...

Glas postaje vrisak
kako se dižeš sve više i više
osećam da si blizu zvezdama
grabiš zvezde i spuštaš ih dole...

Grč,telo mlitavo
sada je postalo
ostala je samo moja želja
polako stižem do nje...

Svršam ti na leđa
cedim ga
curi niz tvoj kičmu
ležiš,bez snage...

Odjednom, sve gubi smisao
moram krenuti,dosada nastupa
dobro je da se nismo ljubili
sad bi morao da objašnjavam...

Gost
Gost




Naslov: Re: Olovka pishe srcem Uto Feb 07, 2012 3:02 pm
Tu sam....
Sada i ovde....
Već sutra će biti neka druga
Poput smene dana i noći
Neko ode a neko će doći
Kad me ne bude jednog dana
Potraži me među ovim redovima
Kad me ne bude jednog dana
Ja ću se sakriti u slova,
Uvući u nečije knjige
Samo da budem tamo
Gdje ćeš biti ti
Kad me ne bude jednog dana
A ti ćeš me hteti naći
Ja ću i onda živeti u pesmi
Živeti u nekoj priči
I voleću te beskrajno
Kao i ovu pesmu...

Put do zenskog srca nije lak,
mada se ponekad cini
da tamo moze doprijeti svak.
Ne, ne moze se do njega tako
doci lako,
jer treba imati sifru
da se otkljuca brava
i svak ko misli da bez nje moze
samo se zavarava.
Ma ponekad se cini
da je dovoljno samo
par slatkih rijeci na mjesecini,
i sifra sama pada,
ali ne, to nije tako,
jer zenskim srcem ljubav vlada.
Zensko je srce skrinja sa blagom
sto mastu raspiruje, zove i mami
i cini ti se
kao da te priziva i kaze ti
"Hajde dodji, ja zelim
da ostanemo sami".
Al' onda kad dodjes
i ka njemu kad podjes,
tek tad te stotinu muka snadje,
jer ono postaje sve sladje i sladje,
a ti kljuc za tu bravu nemas
i uzalud se spremas da ga osvojis,
jer to mozes samo ako ga
pravim kljucem il' sifrom otvoris.
A ta sifra se ljubav zove
i ona uzbudjuje mastu
i raspaljuje snove.




















Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena

Mi nismo kao drugi





Kijara-brm
FEMINA SITE ADMINA SUPERIOR





Godina: 32
Location: F - AN - T - AS - T I C
Humor: YES-You now :)
Datum upisa: 21.12.2008


Naslov: Re: Olovka pishe srcem Čet Mar 22, 2012 9:04 pm
Razgledam
puteve zivota i svi se svode na jedan.. Jedan jedini po kojem hodim. A
ono ostalo sto nekad zaluta samo su staze na kojima se izgubim trazeci
nesto.. Nesto sto mi nedostaje a sto ne mogu prepoznati u mracnim
ulicama tih staza.. I tako se nesvjesno gubim u potrazi za samom sobom
na neki nacin, jer osjecam da sam se izgubila.. U vremenu, osjecajima,
mislima i dogadjajima.. Da putanja koju sam
slijedila lagano nestaje, gubi sjaj i ostavlja me samu.. Pa sama sam se
i rodila pomislim i nastavim dalje.. Sigurnim putem bez skretanja na
staze.. A onda opet kao po navici noga zaluta i gubim se u samoj sebi..
Pokusavam prepoznati djelove moje unutrasnjosti no nema ih. Nesto kao
kroz maglu se nadzire ali ne mogu vidjeti sta je. I kada mu se priblizem
nestaje..Kao da nije ni postojalo... I onda se uplasena vratim na
pocetak i stanem.. Osvrnem se oko sebe i vidim da sam sama.. Kakve me to
cudne misli vuku u nepoznatom pravcu? Sta hoce da mi pokazu? Ne
uspijeva mi nikako doci do cilja..A otreban mi je..
>>>>Sjedim na zadnjem sjedistu automobila a iza mene su
zvucnici.. Osjecaj u stomaku je cudan.kao da treperim... Stapa se sa
glasnoscu muzike i gubi se.. Postaje jedno.. Al osjecaji, misli....sve
je prisutno..




















Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena

Mi nismo kao drugi




Gost
Gost




Naslov: Re: Olovka pishe srcem Sub Mar 24, 2012 5:51 am
ŽIVA SMRT


Imao sam srce, djetinjasto srce,
Srce koje boli, boli tako jako!
Imao sam srce, bolno, bolno srce,
A kada mi ode, nisam više plako.

Bijah skoro sretan. Ali jedne noći
More bolno srce—jedno ptiče malo,
Našlo me u mraku, više glave stalo
I sitnu mi pjesmu sitno cvrkutalo:

—Godinu već dana, svake božje noći
Služim ko trubadur jednoj dami nagoj,
Usnulu joj dušu čudnim krajem vodim
U ljubavnoj priči i mjesečini blagoj.

Ali sinoć—jao!—gatalica presta,
Pa ko repatica pade mi na grudi:
Ja sam, braćo, sinoć vragu dušu dao,
O, umrije mi, umrije moje srce, ljudi!

A.G Matoš

Gost
Gost




Naslov: Re: Olovka pishe srcem Sub Mar 24, 2012 5:51 am
Requiem za palog anđela


Možeš mi reći da u bezglasju
Često zalutaš
kad sričem slogove tvoga imena
I da se uzalud borim protiv vremena
koje na našim telima gravira
Nebeske istine u strahu od smrti.

Možeš mi reći da je moja tišina laka
Poput niti paukove mreže
A teža od sedam smrtnih grehova
I ja ću od nje satkati pesmu i pokriti te
Kad neman noći teškom šapom poklopi nebo
I u krzno svoje sakupi zvezde kao čičke.

Možeš mi reći da sam slobodna
A duša sam slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša koja noćima ne spava i čiji su okovi tragovi nebeski
božjih karuca sto u sumrak ispisuju molitve najvećih grešnika
I postaju vapaj upućen tebi.

Mžzeš mi reći da bih trebala da te saslušam
Kada se budem pravila da te ne čujem
Sakrivsi uši rukama
Kao što deca sakrivaju po džepovima
male sedefne školjke sto izbaci mora utroba.

Možeš mi reći kako sam grešila
I ja ću na svoja ramena
Težinu neba, ako treba, prihvatiti
I ti ćeš opet biti u pravu a ja ću se osmehnuti

Osmehnuću se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih usana
i one budu krvarile kao nekada moje srce.
Osmehnuću se jer moja će duša pevati
U tišini sto tvoje ime u vazduhu iza sebe ostavi
I doći ću tebi kao što kap kiše dolazi zemlji
U krugu večnom
Isparavanja i padanja
I tada, na dlan ćes me topao dočekati
Kao suzu izdajnicu što beži preko obraza
I u sećanjima potražiti moje ime
Kao što bi tražio uvojak kose
Il`neki davno naučen stih.

Možeš mi reći da su tvoji dani podeljeni
Na dane sećanja i dane življenja
A nećeš znati da su svi moji dani - dani preživljavanja
sećanja davnih oživljavanja
što kopne na izmaku noći.

Možeš mi ponovo reći da bi mi srce u kutiji dao
Da ga pored kreveta čuvam
dok na baršunu kao na odru
Mirno počivaju snovi.
A ja bih mogla,
mogla bih da ti kažem da te još uvek sanjam, da te još uvek volim,
Ali reći ništa neću, ćutaću,
Jer ja i kada ćutim - ćutim o tebi.

Gost
Gost




Naslov: Re: Olovka pishe srcem Sub Mar 24, 2012 5:52 am
NA MOJE RAME NASLONJENA

Na moje rame naslonjena
bila si mi desno krilo.
Kao da bi razastrla
svoje milo, crno perje,
dizale me tvoje reči
u svetlo i belo nebo.
Uzbuđenje. Tišina.
Sad sedim za svojim stolom,
iz ramena krv mi teče,
odsutnost me tvoja boli...

Atolaguire Manuel

Gost
Gost




Naslov: Re: Olovka pishe srcem Sub Mar 24, 2012 5:52 am
Postupaj nježno sa mnom

Drži me rukama kao dragu malu stvar
i pazi da ne zadrhte

Ako želiš da lupiš sa mnom o pod
od sakupljenih komadića
nikad me više nećeš slijepiti u mene

Odmakni tvrdu ljusku iza koje stojim,
pogledaj me stvarnu:
vjetrovima išaranu
suncima isprženu
kako treperim na tvom dlanu kao svijeća


Pazi da ne dođu kiše... i ugase me...

Z.D







Naslov: Re: Olovka pishe srcem Sub Mar 24, 2012 5:55 am
TUGA

Tuga ima šape od svile, i hod mačiji.
Plovim nebesima, sretan, dok milujem kosu
djetinju, a ona se, niotkud, prikrade, posred mi
duše legne: pretvori me - u avetinju.

Zaboravim, ponekad, ko sam i šta sam, dok
žmirim, i puštam da muzika, u jeziku nijema,
kovitla me i opija. Odnekud, niotkud, preplavi me ona,
kao kakva nježna krvopija. Da mi kaže ko sam. I da
ne da baš ono šta hoću: da to ne znam, i da me nema.

Umijem, kad duša poželi i hoće, skloniti se u
kristalno carstvo samoće. Da ne poludim, odagnavam
iz sebe čio, predobri i teški, svemir ljudi. Učim govor
zvjerinja i bilja. Da to bude moje življenje i zbilja.
Ona se odnekud dovuče, jezikom zmije i kandžom
mačke, žecne i zagrebe, žestoko, duboko, ko prstom
u oko. Zaboli, zaboli ko suza dječija. Avaj, avaj, avaj!
i tisuću još puta: avaj! To li je, Bože, sudba ovječija?
To li je, Bože življenje ljudsko, tegobno i bijedno?

Zaplovim ponovo u nebesa, milujem, ponovo
kose djetinje. Vabim je, neka dode, nek čini šta hoće.
Biće mi svejedno.

Zar nismo,
otkad se znamo,
ja i ona - jedno?


daca
AMOUEREUSE DE LA MUSIQUE





Godina: 41
Datum upisa: 12.06.2009


Naslov: Re: Olovka pishe srcem Sub Mar 24, 2012 10:45 pm
U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

U tebi me ima
Mnogo više
Nego priznaješ
Sebi


Gost
Gost




Naslov: Re: Olovka pishe srcem Ned Mar 25, 2012 7:39 pm
Nekako s proljeca,
Uvjek meni doluta
Neka ceznja tamna,
Tiha mudrost davna.
Spustam ja stare kofere
Na perone sudbine,
To je miris zrelih godina,
Moja kaput bas je tezak,
najdraza.
Nekako s proljeca,
Ja se sjetim starih drugova.
Probude se u meni
Svi derneci pijani.
Tad nosim stre cipele,
one znaju moje ulice.
To je boja crnoponocna,
Moje koraci bas su teski,

U vrhu svjetlosti

Treperiš u vrhu svjetlosti
i tiho vedrinom osmjeha,
izlaziš iz leptirovog daha.
Prilaziš mi dužinom duše,
izazovno šećeš mojim pogledom
i neprestano opijaš uzdasima.

Smatram te svojim korijenom,
s tobom mogu nebo dosegnuti
i kao vjetar zauzdati oblake,
mogu poput sjene izrasti,
pa po tvome tijelu isplesti
meke dodire blagosti.

Dok se sa obzorja pružaš
natapaš me kapima strasti,
a kad brazdama muškosti
doneseš tišinu mirisa
u drvoredima tvoje zrelosti
otkrivam putove njedara.

Dragocjen si izvor proljeća,
iz tebe se rađa sunce
i zasipa polja kamilice.
Pod tvojim koracima živim,
pod tvojim osmjehom tečem,
na tvom tijelu postajem ratar.

Kao da sam iz tebe niknuo
toliko se za mene trudiš, mila,
u svom srcu za sve brineš,
nježno primaš moj život,
pa ga dušom u sebe sklanjaš,
i nesebično se ljubavlju daješ.

Treperiš u vrhu svjetlosti
i tiho vedrinom osmjeha,
izlaziš iz leptirovog daha.
Prilaziš mi dužinom duše,
izazovno šećeš mojim pogledom
i neprestano opijaš uzdasima[You must be registered and logged in to see this image.]

DVIJE KAPI


Posteljom me slijedis
i njeznim dodirima moje dodire pratis .
Dok ispod nasih ruku ,
tijela njezno klize ,
poput mora iznad sebe me nosis .

Sa grudi mi , dvije kapi ,
kao bisere nudis
da usnama mojim bljeste ,
pa kroz prste ih bijelinom cijedis
i porama slascu nadrazaje mnozis .

Mila moja zeno ,
u tebi muskost tvrda vri ,
i oko mene ti se svijas ,
ne mozes do daha doci ,
jezikom mi po ocima skaces .

Svakim pokretom ,
koljenima privlacis k sebi
i zatvaras sve strane .
Ponovno medju bedra stavljas ,
jer sokove zadovoljstva samnom uzivas .

DALJINA

Sanjam, kako u mom nebu,
opojnom bojom sna,
poput mirisnog pupoljka
u cvijet ruze izrastas.
Pod opustjelim krosnjama
nebeske tisine,
iz moje duse citas ove stihove.
Nudim ti samo jesen i nista vise,
a ti tako osjecajna pristajes
i pretaces moje jesenje misli,
u osmjeh svojih latica.
Vrhovima usana,
tiho klizis mojim srcem
i njegovim otkucajima sapuces,
kako si odavno opustjela
i da zbog tebe,
vise nitko nije trebao doci,
a ja samo slusam tvoje rijeci
i osjecam plavu boju daljine
u crvenoj boji tvoga glasa.
Pratim drhtanje svojih prstiju.
Zeljni su tvoga obrisa.
Glasom te ljubim
i mjesto u mom bicu,
istkano za tebe
srcem njezno namjestam.
Otkrivas kakav si cvijet.
i kako da te zelim,
kako da svoja slova u uzdahe pretvorim,
kako da zaustim,
dok mojoj dusi svoje tajne dajes,
kako da te osjecam,
kad se zbog mene
u zrak pretvaras
i omamljujes me svojim stidom.

Nebom sam te okupao


Nebom sam te okupao
i bisere svoga srca stavio oko vrata ,
pa snom jutaranje rose u miris legao ,
jer kad snivas ,
mojim pogledom postajes zvjezdani dah ,
a u mojim njedrima okus meda .


Milo si moje bice
i otkako u mom osmjehu spavas ,
ja te mjesecevim poljupcima dojim ,
svakom tvojom misli cvjetam ,
a nad bijelim celom ,
udahnjujem ljubav i u dusu stavljam .


Koliko li te samo snenu tako volim ,
da se u sam san pretvaram
i dubinom uzdaha tobom drhtim ,
po cijelu noc u tebi treperim ,
njezno ceznjom uznosim
i proplancima bezbriznosti pokrivam .


Tiha si i ja te takvu vodim ,
poput lista sto jezerom plovi ,
tiho se i u tebi ljubim ,
kad sa kapima kise preselis u sapat ,
tihom , ja te strastveno volim ,
dok svoje snove prostires u meni

KAO DA SI KRAJ MENE ZASPALA


Kao da si kraj mene nedavno zaspala ,
ponovno osjecam tvoje toplo tijelo .
Moji te snovi izvlace iz svojih umora
i u moje zagrljaje , uzbudjeni dovode .
Zavodljivom ljepotom zenske snage dodjes
i kroz snene poglede samnom zavladas .


Dolazis mi dodirima i milujes uzdasima ,
pokrivas strascu moja muska mastanja .
Uvijas se i mojom kozom prstima pleses ,
a prije svakog uzdaha usne mi nudis .
Preko njeznih obrisa uzdrhtalih koljena ,
donosis meku put svog ravnog stomaka .


Pod sobom osjecam rastopljene slasti
i tiho smirujem uzavrelost noci po sebi .
Grlim bedra , razgrcem mirise po njima
i uranjam medju travnate proplanke .
Rastrcan tako , sa zorom milujem grudi
i bjelinom njihovom, oblazem dlanove .


Cini ti se , moje su usne malo zaspale ,
pa ih medom moras neprestano dojiti .
Pristajem , a za uzvrat po tebi plovim
i svakim valom u tebe ljubav unosim .
Kad se mjesec sa horizontom sastane
u sebe te sklonim i za vecer sacuvam .

NOC JE NAGODBA ZA MOJE SNOVE





Noc je nagodba za moje snove
i u njoj me vrelina tvojih poljubaca stiti,
a ljubav tvoja, u meni izaziva silno rusenje sumnji.
Potrebni su mi tvoji mramorni trenuci
i tvoja svjetlost da po meni bdije,
potreban mi je tvoj glas,
kao potvrda vjecne smjelosti,
pa, iako sada sutis,
ja te moram pitati,
jesam li te vec negdje volio, ljubavi moja
ili samo neobicno drhtim?
I jesam li nekada davno
razgrtao mjesecinu po tebi,
kad na tvojim usnama
prepoznajem isti onaj osmjeh,
u kojem nikada nisam sam.
Zbrajam godine i pokrete
i neznam, osjecas li moju stvarnost,
divlju i raspjevanu,bez straha,
u ovom nasem krevetu prepunom ceznje,
crvene i slatke,mirisno oznojene,
slutis li misao, medju nasim tijelima,
veliku i spokojnu,hranjivu misao,
slutis li,ljubavi moja
nasu tjelesnu besmrtnost?
To sto ljubimo, to smo mi,
zgrceni u bojama i njezno rasporedjeni,
poslagani po zagrljajima i dodirima uokvireni,
u dubokom miru, u milovanja pretvoreni.
Dok te cijelu posjecujem,pitam se.
jesam li te vec nekada bez prestanka imao, mila moja
kad se ovoliko u tebi uspinjem
ili sam samo sunce otkinuo,
pa tvojim stablom iz korijena trcim?
Jesi li se sjetila draga,
zasto me snagom pozude uzdizes ramenima
i tako iz mene, sve udaljenosti brises?

Uzalud je odsutnost tvoja



Uvijek kad ostanem sam,mila,
kroz nesanicu doleti plava ptica
i tvoj osmjeh na postelju spusti.
Uvijek kad sam sam, ljubavi moja,
kad noć neizdrživo boli,
tvoj stidljivi obris
čudesno procvjeta u noći,
i krv tako glasno u meni provri
da s okusom mjesečine
tvoja moćna prisutnost
zavede moje puste ruke
i moji uzdasi u njima zaječe.

Toliko tvoga u njoj postoji,
toliko tvoga mome biću daje
da je uzaludna odsutnost tvoja.
Uzalud je i usamljenost moja,
uzalud je mrak što sjenama hara,
jer kad se srce razmaše tamom,
uzalud je prisutnost njena.
I kad noću zaplaču zidovi,
kad zavjese navuku tugu,
ponašam se kao da si kraj mene,
jer tvoja topla prozirnost
kroz polusan miri moju dušu.

Volim kad se svlačiš u škrtoj tišini
i kroz nebo ljubim tvoje nježno lice.
Uzalud je tada ranjivost moja,
nestaje pustoš mojih sjetnih usana.
Uzaludna je, jer tvoja je milost
kao kriška mlade mjesečine zanosna.
Uvijek kad sam sam, ljubavi moja,
u vremenu si moga sanjanja,
i s njim čekam miris plave ptice,
jer kad tvoj osmjeh
pažljivo na moje grudi spusti,
uzalud je odsutnost tvoja.[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne pitaj više

Ne pitaj više zašto te ljubim. Pitaj
zašto raste trava i zašto je nemirno more.
Pitaj otkud stiže vjetar proljetni
i bijelom lađom snova tko krmani
kad noć nad svijetom hladne prostre sjene.

Ne pitaj zašto te voli moje čudno srce.
Znaš li odakle koralj na dnu oceana?
Valovi pričaju o zaspaloj ljepoti
ali ti živiš daleko od glasa valova.
Tvoja je misao strma pećina
o koju se uzalud razbija moj život.

Ne pitaj zašto te ljubim.
Pristupi k meni! Tužno je moje srce.
Ti i mjesec: dva nedohvatna cvijeta
na visokoj planini zaborava.