Čitaj, oseti, uživaj i upamti.....

Ne pitaj kako sam saznala šta misliš.
Možda sam ponekad bila ti.
Možda si ti pomalo bio ja.
Možda smo zajedno bili
ceo svet...

Aleksa Santic I opet mi dusa sve o tebi sanja

---

---

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...

---

---

Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakše neshvaćeno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene.

IZMAMI MI OSMEH

Tiha je noć...
sve miruje, osim pahulja,
koje se lagano ljuškaju,
i sleću na tvoj nos, i ti se češkaš,
onako namršteno, i buljiš u nebo.

Sneg je prekrio ovaj grad...
i zima se uvukla u kosti,
kao nekad, dok sam te držao za ruke,
i dahom ih grejao,
i gledao kose tvoje kako vijore,
dok košava klizi na talasima Dunava.

Večeras plačem bez suza,
tiho, kao ona noć...
i umesto suza, opet se ljuškaju pahulje,
istopljene na obrazu mom...
jer noćas sam sasvim sam,
bez tebe...
bez pogleda tvog,
i onog namrštenog nosića,
i češkanja koje bi mi osmeh izmamilo,
svaki put kad ga pahulja dodirne...

Sada mi samo sećanja,
kad-kad izmame osmeh,
kada mi ti, kao plavičasti oblak,
zaploviš nebom mojih snova,
i molim ga za malo magije,
da opet budem tamo, kao i pre...
Da te gledam, dušom volim,
da te snijem, dahom grijem...
kao nekad..
kao nekad..
da se s' tobom,
životu radujem.

lahor[i]

..mi obihcno mislimo ili smo bar skloni takvom nachinu
mishljenja ,da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju
u odnosu prema nama i nashim interesima, shvatanjima i ukusima..
tim odnosom mi ponajcheshce i ponajvishe merimo celog choveka i
odredjujemo mu karakter i vrednost..od takvog nachina mishljenja
teshko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama..

ŠALA
H. Hese

Moje pesme
Stidljivo kucaju na tvoja vrata
Da se pred tobom poklone:
Hoćes li mi otvoriti?

Moje pesme imaju
Zvuk svile poput šuštanja
Tvoje haljine u predvorju.

Moje pesme mirišu
Kao ljupki zumbul
U tvom vrtu.

Moje pesme su
U boju krvi odevene,
U boju haljine tvoje
Šuštave i sjajne.

Moje najlepše pesme blistaju,
One su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
Hoćes li mi otvoriti?

Ono što nam treba ne može se kupiti,
smisao i značenje nisu važni,
jedino osnovno, jedino izvorno
to je Ljubav...
Ljubav bez granica, bez definicija, bez okova što sputavaju...
Jedino potrebno, jedino istinito i pravedno
to je Ljubav...
Ljubav bez predrasuda,
Ljubav nenametljiva,
Ljubav bezuvjetna,
Ljubav blaga, a nepokolebljiva...

Zimi kada vetar duva, baš ume da bude hladno. Uvlači se vetar tamo gde mu nije mesto. Tako smrznut imao sam potrebu za nekim toplim napitkom. Kuvano vino ? Pa da kuvano vino, ono zna da ugreje i da otera jezu. Pretrčao sam ulicu i uleteo u kafić u kom me već poznaju dobro, i gde mogu da popijem kuvano vino. Konobar mi se uvek nasmeje očekujući svaki put isto " lovu " . Prazan kafić prepodne je i hladno. Ima nas svega troje u kafiću: konobar, čovek srednjih godina i ja. Čim sam stao za šank na pitanje " šta piješ" , naravno poručih kuvano vino. Zanimljivo je da sam samo u tom kafiću pio tako dobro skuvano vino, malo karanfilića, bibera, šećera i vina. Nikada nisam otkrio tajnu kombinaciju koja me je oduševljavala kao u tom kafiću. Sa leve strane od šanka, čvek srednjih godina snažno je lupao po poker aparatu. Skretao je pažnju na sebe, čekao bi koji sekund i onda snažno lupio po dugmadima poker aparata. Pratio sam šta radi, igrao je sa dobrim čipom, puno love uopšte nije bilo naivno. " Ko ja ovaj čovek ", pitao sam konobara koji je se prislonio na šank nagnuvši se ka meni i počeo da priča. " Dolazi već dva dana, gubi lovu silnu nekoliko dobrih plata je već ostavio na poker aparatu". Zanimljivo je da neko ko je izgrađen čovek gubi pare na taj način, ali to mi je dalo jednu ideju.

Za džabe sam dobio jedan kartaroški trik od jednog starog kockara, koji je završio svoju karijeru i bilo mu je sve jedno da li će nekome pokloniti neki trik. Meni je poklonio jednu dobru foru koja je jako stara. " Daj mi 32 karte " , zatražio sam od konobara. Izabrao sam tri karte, stavio ih na sto jednu do druge, okrenute sa slikama na gore. " Izvinite na trenutak da vas pitam nešto " taj trenutak dok sam čekao da se okrene i pogleda u mene trajo je dugo " Izvoli mladiću šta si hteo " konačno, okrete se, " Vidite ove tri karte, ja ću sada da idem u WC, a vi jednu od te tri katre okrenita za 180 stepeni, a ja kada se vratim pogodiću koju ste okrenuli " . Navlakuša jedna sara, a ja tek dvadeset godina imam. " Šta ja ima od toga " , upecao se osetio sam to, " Pa evo staviću ja 1000 maraka pored, ako izgubim vaši su, ako dobijem platite mi kuvano vino " Odlazim u WC i zadržavam se oko pet minuta, onako bezveze stojim i čekam da li će upaliti. Vraćam se iz WC-a a čovek sedi za stolom i gleda u karte, izdaleka sam primetio da su sve tri karte okrenute. " Izgleda da mi plaćat kuvano vino, sve tri karte su okrenute ". Gledao je u mene sa nevericom i dobro mi se udubio u oči, znao sam da je moj istog momenta. " VAži mladiću a kako si to uspeo " Sedam za sto i opušten krenem u ćasku o starom kockaru koji mi je poklonio trik.


Već drugo vino se kuva za mene, baš se oraspoložio čovek, morao sam već jednom da pokrenem u njemu kockarsku strast, ja mladi naivac a on već vremešan čovek sa porodicom iza sebe. " Igrate li Farblu ili Anjc " ? Jedva sam prevalio preko usta takvo pitanje. " Naravno oćeš da probamo " . Konačno je krenulo kako treba. Krenuli smo Anjc da igramo, najlakša kartaroška igra, ali kada se igra za dobre pare onda je jedna od najtežih.

Dosta para je bilo na talonu, pristojna suma. Gledao sam u tu sumu novca i setio se pre pet godina kada sam sedeo u jednoj pravoj kockarskoj kafani. Za stolom su bila četriri iskusna kockara, a ja sa strane gledam kako se igra. Stari kockar je sedeo sa leve strane od mesta gde sam ja sedeo na ćošku stola. Nosio je šešir izgledao je baš kao iz nekog holivudskog filma. Uvek sa blagim smeškom na licu al ledenim pogledom i više je gledao u oči druge kartaroše nego u svoje karte. Sa njegove leve strane je sedeo čovek oko tridesetak godina, sa već propalom kockarskom karijerom. Uvek je bio hladan kao špricer, jedino bi se znojio kada bi imao dobre karte. Prekoputa starog kockara, sedeo je čovek oko četrdeset godina, pun love i vozio je BMW 3 bordo boje. Umeo je jako glasno da se smeje i time unosi nervozu, al pošto je izrazito krupan svi su mu tolerisali. Sa desne strane starog kockara sedeo je prevejan kockar oko trideset godina, cupkao bi nogama od nervoze kada gubi. Ništa ja tada nisam znao o kartanju. Samo sam primećivao njihove izraze lica, i način izražavanja koji su koristili uvek u nekom određenom momentu. Stari kockar je jednino znao da dobro prikrije svoje tajne, dok su ostala trojica uvek nekako pokazivali svoj blef.

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.


Snezana-Momo Kapor

Secaš li se,
da ti nikada
nisam znao,
objasniti valjano,
zašto si mi
baš ti,
baš uvek,
i baš toliko znacila...

I svi pokušaji moji,
da ti to opišem,
konstantno su se
pod teretom
neke tude originalnosti,
urušavali
u neku svoju
bezlicnu prazninu...

I zbog toga
sam ja,
prošle noci,
kada si ti zaspala,
odlucio da potražim
neke nove,
ni sa cim drugim,
osim sa tobom,
uporedive reci...

I da ih do jutra
slucajno,
ne bih zaboravio,
sve sam ih
bez slova,
po usnulom
licu tvom,
pogledom ispisao...

A jutros sam ih
sakupljao
po krajevima
tvojih usana,
po celu,
iznad obrva,
po nosu,
na ocnim kapcima,
i kraj onih tvojih,
samo uz osmeh primetnih,
tackica na obrazima...

I kada si se probudila
hteo sam da ih sve
na glas procitam,
ali ih nikako nisam
izustiti mogao,
pa sam ti ih ipak,
jednu po jednu,
onako, bez glasa
pogledom na pogled,
izgovarao...

Eto, zato sam cutao...

"Onaj koji umije da zgazi ponos i okrene se za
vama nakon toliko odlazaka, koji je toliko jak da ustane još jednom i
potraži vas, koji se ne plaši da vas pozove nakon mnogih spuštenih
slušalica da vam čuje glas, koji smije da se usudi da vas još ovaj put
pronađe čak i nakon svog "ovo je definitivno posljednji put"... Onaj
koji će staviti sve na kocku, bar još ovaj put, samo da bi vas vratio...
To je čovjek koji zaista voli."

znati da negdje postojis
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne docekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otice,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srecom ne gube klovnovi
na kraju svake price
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te cuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.
Te jeseni je u mojoj ušecerenoj krvi
zaspalo Cigance modrozelenih ociju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjecaš se... bio sam kocijaš
zaljubljen u svoju kociju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.
Suton... iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijece
našem nerodjenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad... nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reci hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac što sam nežan i ranjiv.
Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.
A kada ostavim zvezde
hocu da budes kraj mene
jer mogle bi i one
zacas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odes iz rime
u noc jezivo strašnu
ja cu manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.
Kiša i nebo mutno do placa.
San je posljednja mogucnost
da se sacuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U ocima pijanog sviraca
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižducu pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje izmedju smreka
naci ce uplašene zvezde
i upaljene svece.
vece, i jedan komadic bola.
Reci ce uvek reci
manje
nego što govore oci.
Ne okreci se.
Caše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoci.

M.Berić
M.Beric

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim cisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko srice azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno bice
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca andele,
ko sa davolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko pocinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao macka i otvara
žute zenice u ponoc,
neko ko ne kaže ništa
cak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko place usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok sece luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pecine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko cisti cipele,
sece nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kicmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseca prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na elektricnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulicni diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...


Nina Zivancevic..

Srećo moja, najljepša si žena
Poljupci ti potresi u nizu,
Idem stobom, željo prikrivena
Na kraj sveta, samo da si blizu.

Osmjeh ti je, žarkog sunca sjaj
Opijaš me k'o jutarnja rosa,
Neću drugu, jedina si znaj
Anđele moj, ženo plavokosa.

Ja samoći rekao sam zbogom
Duša blista, jer je čuda trista,
Noć je kratka a igra nam slatka
Mnogo tanga a još više tvista.

Rajski predeli ispod mene leže
Omamiće me čarobni zvuci,
Iskonska ljubav, noćas nas veže
željni drugog kao gorski vuci.

Bio si moja iluzija…
srce se pred razumom povuklo…predalo partiju ..
onako tiho,gubitnicki odustalo…
obruc od trnja oko srca isplela…u trnje se pretvorila…
probaj da me uberes …sada …ovakvu..poslije tebe…boljece…
Boljelo je i mene…tvoje cutanje…
gasenje osmjeha, casama pelina…
tvoje tajne nikada do kraja razotkrive...
odlazeci od tebe…nastojim spasiti sebe…
sacuvati bar mrvu ponosa…ako vec srce nisam uspjela…
ovo, sa obrucom od trnja…vise se u srce ne racuna..
N.N.

Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.
Reci cu:
car tvog lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Ta devojka je uživala u svemu što je meni bilo
dosadno, a sve u čemu sam ja uživao je bilo njoj dosadno. savršen par:
ono što nas je držalo zajedno bila je ta podnošljiva i nepodenošljiva
distanca. Svakog dana smo se viđali- i svake noći- ne rešivši ništa, i
bez ikakve šanse da išta rešimo. Savršeno.
BUKOWSKI

Želje mi se baš i ne ispunjavaju... Negde je
zapelo. Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put. Nema
veze, ne ljutim se... Dobre su to želje; šteta bi bilo da propadnu.

Мира Алечковић,2004.

ЧЕКАЊЕ

Не могу више да будем сама
Сама сред људи, а улице шумне у граду
сама сред сале а она врви од света
Нећу да ме занавек прогута тама
Да ми се последњи кораци полако прикраду

Мени се с тобом обалом шета
Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

Свеједно да л, сам ти друга, трећа или пета
Или ко зна која жена по реду
Осећам, последња сам ти драга жена

Она која се увек највише воли
Она с којом се сан недосањан сања,
Она с којом растанак највише боли

Видим последњим путем неповратног трена
вранце времена обавија предсмртна пена
мру нежни тренуци пролећа и јесени
Идемо и осећам да је остала мени
Сва она у теби љубав недорrcena.

[You must be registered and logged in to see this link.]

MISTERIJA LJUBAVI Milijic Slobodan

Nepregledno prostranstvo u srcima našim,
preplavljeno tugom, srećom i boli,
pregršt emocija od kojih se plašim,
tuga u duši, kada se neko zavoli.
Raspoloženje se menja iz dana u dan,
od osmeha, poleta i sreće,
do toga da ti je nemiran san,
i na kraju kad tuga, seta i jad iz duše kreće.
Ljubav je najveća misterija,
koju niko, jos rešio nije,
nekom je slatka , tužna ,a nekom prija,
ali ona toliko, svojih tajni krije.
I ja se često,pitam ljubav šta je ..?
da li je ono, što osećam sada,
ili samo moja zabluda i oči što sjaje,
koja se dogodi, meni iznenada.
Šta god bilo neka potraje ,
jer meni ovo stanje, tako prija,
i dok se moje srce nesebično daje,
ljubav će biti najveća misterija.
Trenutna inspiracija !!!

Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina: "Čarli", kaže, "probudi se!"
"Neću da ustanem, tata", odgovori mu Čarli. Otac viče: "Ustaj, moraš u školu!"
"Neću da idem u školu", kaže Čarli.
"Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu."
Otac mu onda uzvrati: "Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu;
kao prvo, to je tvoja dužnost;
drugo, jer imaš četrdeset pet godina;
a treće, jer si direktor."


Antoni De Melo - Buđenje

NE VIDIM TE

Ne vidim te. Ali znam
da se nalazis tu,
iza tankog zida
od kreca i opeke, i cula bi
moj glas, kad bih te zvao.
Ali necu te zvati.
Zvat cu te sutra,
kad te ne budem video,
kad,budem sanjao
da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas
koji sam jucer uskratio.
Sutra... kad budes
gore, iza tankog
zida vetra,
nebesa i godina.


Pedro Salinas

“Ljubav je čarobnica, vila koja preobražava
bezvrijedne stvari u radost i stvara kraljice i kraljeve od obične
gline. Ona je miomiris toga čudesnog cvijeta -srca- i bez te svete
strasti, te božanske omame, mi smo manje od zvijeri; a s njom je zemlja
nebo, a mi smo bogovi.”

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom
što se ugasi. Izbrisati je da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što
traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju
utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja, ni čistog života.

Cekaj me i ja cu sigurno doci
samo me cekaj dugo
Cekaj me i kada zute kise
noci ispune tugom
Cekaj i kada vrucine zapeku
i kada mecava brise
cekaj i kada druge niko
ne bude cekao vise
Cekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka
cekaj i kada cekanje dojadi
svakom koji ceka


Cekaj me i ja cu sigurno doci
Ne slusaj kada ti kazu
kako je vrijeme da zaboravis
i da te nade lazu
Neka povjeruju sin i mati
da vise ne postojim
neka se tako umore cekati
i svi drugovi moji
i gorko vino za moju dusu
nek piju kod ognjista
Cekaj. I nemoj sjesti snjima
i nemoj piti nista


Cekaj me i ja cu sigurno doci
sve smrti me ubiti nece
Nek rekne ko me cekao nije:
Taj je imao srece!
Ko cekati ne zna, taj nece shvatiti
niti ce znati drugi
da si me spasila ti jedina
cekanjem svojim dugim
Nas dvoje samo znat cemo kako
prezivjeh vatru kletu
naprosto, ti si cekati znala
kao niko na svijetu

U ljubаvi je nаjlepse dа se sаnjа,
cekа i dа se cuvа tаjnа.
Ko nije prosаo kroz to - nije voleo.
Ko nije sposobаn dа se zrtvuje nemа dаrа zа ljubаv.
Ko nije pаtio i plаkаo - nije voleo....