Odabrani stihovi

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this image.]

Cini mi se da me sve gusi.
Gubim dah na trenutke.
Jedino sto ne gubim je misao na tebe.

Sokrat je jednom zapisao i za zivota govorio:
"Jedina prava mudrost je u saznanju da ništa ne znaš."
Mozda se ti zato praviš da ne vidiš moju ljubav?!

Možda....

Suze....Plač....

Opet,pored svega,nema te....

sanjar

vrijedi biti sanjar...
snovi su jedino sto nam preostane kada se nase tijelo pretvori u prah,a
nasa dusa odleti u visine noseci nasa nadanja, nase zelje, nase snove u
neki novi zivot...
vrijedi biti sanjar...
snovi su nasa utjeha, barem nam u njima zivot izgleda kako treba, barem u
njima osjetimo stisak prijateljske ruke, cujemo zeljene rijeci, volimo
voljene osobe, istinski...
vrijedi biti sanjar...
snovi nam mogu podariti srecu, ako u njih vjerujemo, ako ulozimo truda u
njihovo ostvarenje, ako vjerujemo, prvenstveno u moc koja je u nama...
vrijedi biti sanjar...
snovi su nas zivot za kojeg se borimo iz dana u dan, za kojeg umiremo, za kojeg se radamo, iznova...
da, vrijedi biti sanjar!

"Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. - Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju."


"Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini."

"Spavao bih manje, a sanjao više..
Kada bih imao jedan komadic života, dokazivao bih ljudima koliko
greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne
znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju..
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što
mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem..
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, vec po onome što znace..
Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji
provedemo zatvorenih ociju gubimo šezdeset sekundi svetlosti..

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju..

Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od cokolade..
Kad bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i
dušu..
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i
cekao da izgreje sunce.. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama
jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao
serenadu u casu svitanja..
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i
strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kad bih imao jedan komadic života…
Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima
koje volim da ih volim..

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav..
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se
zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da
se zaljubljuju..

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete..
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa starošcu, vec sa zaboravom.. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi…
Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna
da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica..
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po
prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek.. Naucio sam da
covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu
pomogne da se uspravi..
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na
žalost poceti da umirem…"



"Oprostajno pismo" Gabrijel Garsija Markes

Duša ti je bila
otvorena, svijetla
tako da ne mogoh
nikad u nju ući.
Okušah prečace
uzane, prolaze
strme i opasne.
Al tvojoj se duši
pristupiti moglo
putima širokim.
Spremih ljestve vitke
- zidine visoke
sanjah kako priječe
pristup tvojoj duši -
ali duša tvoja
bijaše bez straže,
zidova i plota.
Tražio sam k tebi
uska vrata duše,
al duša ti bješe
tako otvorena,
da nikakvih vrata
na njoj nije bilo.
Gdje je počinjala?
Svršavala, gdje je?
I ostadoh tako
zauvijek sjedeći
tu, na zagonetnom
pragu tvoje duše.

A kiša pada kao i onda...

Ponekad,u noći čujem ti glas.
Tvoji koraci u ušima mi zvone.
Uz uzdah,ljubavi,setim se nas
i dubim ranu u srcu mome.

Ponekad vidim te tvoje oči,
cme,k'o ova noćašnja tama.
One vire kroz ključaonicu noći
i podstiču me da mislim o nama.

Toliko me toga sećanju vuče.
-Sili me da zbog rastanka patim.
Tera me da se sećam našeg juče
i uči me da sadašnjost shvatim.
A kiša pada,kao i onda..

Praznina


Stvarnost..

San...

ili samo Iluzija.

Gde ja to zivim,

u kom paklenom svetu

bez ljubavi,

bez srece

sa suzama koje me bude

sa bolom koji ne jenjava

sa njegovim likom

sto me proganja..

Sve sam u njemu videla

svako novo svitanje..

rec paznje, pogled ceznje

to sam zelela..

Zar sam previse trazila

a sta sam dobila...

Poraz..

jos jedan poraz

koji me slomio

u veo samoce zavio

zivot moj bojom noci obojio..

Vapaj srca..

jecaj duse...

krik u tisini...

tvoje ime doziva..

Ne odlazi.... molim te

zar si slep..trebam te..

Drhtava ruka prazninu dotice

vreli obrazi jastuk mirisu

usne neme ,bolno krvare

sapucem ..Volim te..

Da li ces moci da shvatis

da li ces nekada ovaj bol da osetis..

Ne.. , ne zelim tebe da boli

neka te osmeh jutrom budi

neka ti sunce miluje obraze

A ja.. ja cu te cuvati

ja cu se za tvoju srecu moliti

senka cu neprimetna postati

u samoci sobe moje vecno voleti.

Sve suze svijeta sprala je kisa...
na krajı nisi siguran
da si uopste plakao...
niti da si dno dotakao...[You must be registered and logged in to see this image.]

Čuh vapaj duše tvoje u noći i dođoh ljubav da
ti dam..čuh kako moje ime zazivaš i pružih ti ruke..čuh zov ptice
nebeske i odazvah se..otvorih ti srce svoje i podarih dušu.. i
postadošmo jedno..jedna duša.. sudbinom od neba spojeni..i tako će za
navijeke ostati.

Poslednja bajka

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve sto sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no sto se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sama ćeš se setiti...

M.Antić

PRETVARAJ SE DA POSTOJIŠ

Znam ja dobro kao i ti
Kako su ti ruke slabe
Ne možeš mi dohvatiti
Rubin zvezde iznad glave
Ne možeš me zakloniti
Ne možeš me odbraniti
Ni od bola
Ni od mraka
Ni od strave

Ja sam tebe izmislila
Po merama mog ludila
Po merama mojih snova
I širina
I teskoba

Ja sam tebe izmislila
Izatkala iz očaja
Izvajala iz nemira
Braneći se od nemoći
Od praznine postojanja
Od beznađa

Znam ja dobro ali ćuti
Nemoj ništa da mi sporiš
Ogrni me dlanovima
Pretvaraj se da postojiš

Ljiljana Ninkovic Mrgic

Svu noc je sanjam. Budim se povremeno tek koliko da
osetim da je zapravo nema, da je realnost nemilosrdno
prosta i jasna. Nezasticeno je moje srce u ovakvoj noci,
razgoljeno za patnju. U snu ja s njom razgovaram,
prilazim joj, ne mogu da savladam prokletu granicu
izmedju nas – budim se – i osecam neizmernu tugu -
tesko mi se svila na levoj strani grudi. Ovo je majska,
kisna noc. Sada se cuje glas ptice iz baste. Poput suza
kaplje ta pesma. Sapucem njeno ime, sam iznenadjen
koliko sam zanesen. Ali me samo uzasna, potpuna
samoca svojim bestelesnim dlanom dodiruje ove noci.

SUDBINA


Tko ti je stazu naznacio
kojom ces ici nebom, zvijezdo?
Tko li je pticu naucio
kako da gradi svoje gnijezdo?
Tko je kazao biljci: cvati,
crvu da mora pokrov tkati
i da se onda u nj obuce?
Tko li mu za to niti suce?

Zar je kazao netko pceli,
koja livadom zuji, gleda,
da li cvijet zuti ili bijeli
u sebi kriju slatkog meda?
Da si ti, draga, moje bice,
da u tvom oku zivot svice,
da mi je ljubav tvoja sve,
to mi ne rece nitko, ne.

Kao sto zvijezda nebom kruzi
a livadom se pcela krece,
kao sto nagon svakom pruzi
da sazna pute svoje srece,
i ja na tvoje grudi divne
dodjoh da nadjem put sudbine,
jer samo s tobom znam zivjeti
i samo za te mogu mrijeti.

POKRIVAJU nas godine kao sitna kiša.
vrijeme je beskrajno i jalovo,
pero soli dira tvoje lice
i kapi su izgrizle moju odjecu:

ne razlikuju vrijeme u mojim rukama
ili let narance u tvojima:
snijegom i motikom probija zivot:
tvoj zivot koji je zivot moj.

Moj zivot koji ti dadoh puni se
godinama, kao volumen nekog grozda.
Vratit ce se grozdje zemlji.

A tamo dolje vrijeme ce i dalje postojati
i nadati se i padat ce kiša na prah
zeljno da izbriše i samu odsutnost.

Ti si moj trenutak,i moj sen,i sjajna
moja rec u sumu;moj korak i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
samo si istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna,nema i daleka-
jer je san o sreci visi nego sreca.
Budi bespovratna,kao mladost;neka
tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo sto dusa prosneva;
poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj je plast suncani od mog sna ispreden;
ti bese misao moja ocarana;
simbol svih tastina porazan i leden,

a ti ne postojis,nit si postojala;
rodjena u mojoj tisini i cami
na suncu mog srca ti si samo sjala;
jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.
Duchic

Sve sam ostavio
neka leži.
Moja sjena iza mene
polako putuje
od sjevera na istok.
Sjećanje mi dopire
do ruba knjige.
Polako se pokraj mene
u čaši suši
voda.
Vrijeme prolazi
bez predbacivanja.
Ono je savršena
priča bez
nedogleda,
kojem bi se moglo prići,
da bi se nešto našlo.

ODLUKA


Ne sećam se tačno trena

Ni minuta, ni dana

Kada potpuno spoznah

Da je ovaj život jedan

Pomalo čudan

al ipak vredan…



Sećam se da sam svima rekla

Da neću više trpeti prazne zore

Da neću više čekati duže

Da neću više maziti

Bodljikavo cveće, sem ruže…



Znam da sam ODLUKU donela

Više nikome nema popuštanja

U ovom haosu od mediokriteta

Nema titulisanja, ni hvalospeva

Bez pokrića, nema pijeteta…



Komešanje nastaje u stomaku

Kad čujem mijaukanje tigra

Kad vidim da bi ga pojeo

A obigrava oko njega

Interesno, kao čigra…



Zaboga ljudi

Gde se izgubi

Iskonska iskrenost čoveka

Sve ode bestraga

Izgubismo identitet

Ode ponos i lični stav

Do vraga…



ODLUKA je na snazi

Nema ad-akta

Rasčišćava se vazduh

Disanje olakšava

Bez napora i takta…



Pravi ostaju…



Sa istom odlukom

Lako se prepoznaju…

Kaća [You must be registered and logged in to see this image.]

Koga bih krivio, kome se divio? Tko zna, a znaš li ti?
Gluposti pričao, pa se ispričao, al ne, to tako ne ide. Jer odlazim, sad odlazim ti ja, i odnosim sve ljubavi, sva nadanja.
Suzama ne možeš ti moju ljubav kupiti, sada znam da ona je san koji brzo prolazi. Suzama ne možeš ti moju ljubav kupiti, noć il dan svejedno je sad, kada mi smo nestali.
I opet tonem u san, ne mogu izići van.
I opet gubi se sjaj, našoj ljubavi je kraj...
[You must be registered and logged in to see this image.]

сањасмо се исте ноћи, не рекох ти,
Епилог

”Ово није исповест.
Ово је горе него молитва.
Хиљаду пута од јутрос као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.
Хиљаду пута од јутрос ја се поново плашим
за тебе изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе,
подељену као плакат ко зна каквим људима.
Да ли сам још увек она мера
по којој знаш ко те боли
и колико су пред тобом сви други били голи?

Она мера по којој знаш ко те отима
и ко плаћа?

Да ли сам још увек међу свим твојим животима
онај комадић најплављег облака у грудима
и најкрвавијег саћа?”

na prozoru su kapi kiše…
sve ih je…
više…i više…
jesi li kad promatrala…
kapi kiše…kako ih ima…
sve više…i više…
na prozoru…su kapi kiše…
koje klize…
sve više…i više…
kapi kiše…
stapaju se…jedna u drugu…
sve više…i više…
kapi kiše…[You must be registered and logged in to see this image.]

Kisa

Ti kisu volis,evo kisa pada
Ne cini li ti se,blage uspavanke,
sto bi ih s najdrazih usana hteo cuti
glasovi o kojima uvek sa zudnjom snevas
po svoj vasioni da su razasuti?

Ne cini li ti se da najsladji snovi
u suze teku pretvoreni mnoge?
Ne cini li ti se,negde kao plima
necija neznost prema tebi raste
i prosipa se tu pred tvoje noge?
Ne cini li ti se,neko tiho zove:
dodji k meni,dodji,dodji.

Ne cini li ti se da govore kapi
da odjekuju svi prostori suri:
pozuri k meni,pozuri,pozuri.
Ne cini li ti se,bezbroj neznih grla
necijim mekim glasom umiljatim
da ti govori:
patim,patim,patim.

Ne cini li ti se,pljusak milovanja
o kom se u najtisim casovima sanja
da lije sa svih grana i oluka,
buja po gradskim plocicama golim,
i da glas neki toploga prizvuka
sumori odasvud:
volim,volim,volim.

[You must be registered and logged in to see this image.]



I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju...
I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju...
I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti, samo da ste se malo potražili...

...a ponovno pocinje kisa kao sto vec kisi u listopadu na otocima.

More od olova i nebo od borova.
Udaljeni glasovi koji se mijesaju:
glas majke, prijatelja, kceri, ljubavnice, broda, brata.
Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu
i nestalo je svjetla s tom bjelinom.


Jos malo setnje uz more i gotovo.


Ne daj se Ines- Arsen Dedic

Poslao sam joj kišu. Nemojte se ljutiti vi koji ste joj blizu pa ste pokisli.

Ona stvarno voli kišu. A ja volim kad je sretna.

Balasevic





[You must be registered and logged in to see this image.]

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

Simonov

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Pesma za nas dvoje
Mika Antic

Put do srca



Ako postoji put

do tvoga srca,

naći ću ga kada prođe zima,

da ne ostavim trag zvijerima

što su tvoga tijela gladne



Ako ti, pak, ljubav

u srcu više ne leži,

onda snijeg neka padne,

i nek snježi…neka snježi…



A kad se počne topiti

i pojavi se prva mlada trava,

moju će dušu druga opiti,

a do tada neka spava…nek spava…



Neka spava, i tebe sanja,

možda neće biti `zalud,

il` nek ode kao list sa granja,

ionako više nema kud.

na prozoru su kapi kiše…
sve ih je…
više…i više…
jesi li kad promatrala…
kapi kiše…kako ih ima…
sve više…i više…
na prozoru…su kapi kiše…
koje klize…
sve više…i više…
kapi kiše…
stapaju se…jedna u drugu…
sve više…i više…
kapi kiše…[You must be registered and logged in to see this image.]

Kad kap prestane biti kap




S kišom…

dodirnut ću te…

kad kap prestane biti kap

i postane brod s mojim imenom

što umoran od svjetionika

traga za obalom koju,

i bez putokaza,

osjeća kao utočište.





U kiši…

potražit ću te…

kad kap prestane biti kap

i čarolija vjetra pretvori ju u zlatnu nit

kojom ću putovati do nekih dalekih priča

gdje se u vrtovima cvjetnih osmijeha

dodiruju grlice u letu

dok sutoni nečujno

ljube izvore plave mjesečine.





Po kiši…

prepoznat ću te…

kad kap prestane biti kap

i zazvoni tvojim kretnjama

pa se u njihovom skladnom ritmu

izgube sve note ispjevanih arija

sve sonate, menueti i etide

postajući uspavanka mojim nemirima.





Za kišom…

pobjeći ću…

kad kap prestane biti kap

trčat ću za njenim oblacima

kao bosonogo dijete za dugom

da uhvatim još isplakanih nježnosti

koje mirišu na tvoje ruke ispružene

koje svježe su kao boja tvojih očiju

koje sanjam u postelji od želja.





Nakon kiše

voljet ću te više,

do neke nove

kiše…

Kijara-brm ::

''Često
pogrešno procijenim ljude jer ih obično smatram boljim nego što jesu. I
prevarim se, svaki put. Previše vjerujem ljudima, što mi donosi samo
obilje razočarenja nakon što ih bolje upoznam. Prelazim preko stvari
koje niko drugi ne bi tolerirao. Opraštam ono što ne bih trebala. Iznova
i iznova si obećavam da ću s ostalima postupati drugačije, ali ne, za
svakog narednog mislim da je poseban, da je sušta suprotnost
prethodnome, a na kraju se ipak svodi na isto, svako očara pa
razočara.''





[You must be registered and logged in to see this image.]

... a da se igramo pošteno, pa potpišemo autora texta?...

11.02.2013.
...

''Često pogrešno procijenim ljude jer ih obično smatram boljim nego što jesu. I prevarim se, svaki put. Previše vjerujem ljudima, što mi donosi samo obilje razočarenja nakon što ih bolje upoznam. Prelazim preko stvari koje niko drugi ne bi tolerisao. Opraštam ono što ne bih trebala. Iznova i iznova si obećavam da ću s ostalima postupati drugačije, ali ne, za svakog narednog mislim da je poseban, da je sušta suprotnost prethodnome, a na kraju se ipak svodi na isto, svako očara pa razočara.''

Amila A.

Svi kažu da ljubav boli, što je pogrešno.
Samoća boli. Odbijanje boli. Gubitak nekoga boli. Želja boli.Sve
zbunjuju te male stvari sa ljubavlju, ali u stvarnosti, ljubav je jedina
stvar u svijetu koja odbija sve zlo i koja te uvijek iznova učini da se
osjećaš dobro. ♥

Kijara-brm ::

Svi kažu da ljubav boli, što je pogrešno.
Samoća boli. Odbijanje boli. Gubitak nekoga boli. Želja boli.Sve
zbunjuju te male stvari sa ljubavlju, ali u stvarnosti, ljubav je jedina
stvar u svijetu koja odbija sve zlo i koja te uvijek iznova učini da se
osjećaš dobro. ♥

Tačno!
Ali skloni smo da govorimo kako nas ''ljubav'' boli a u stvari više nevolimo i neznamo kako da se iz tog novog stanja izvučemo.

:mahhh: