Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?

1935.Antonin Artaud,Open leter to medical directors of madhouses:
U skladu sa definicijom zdravlja SZO,po kojoj je zdravlje stanje fizickog,psihickog i socijalnog blagostanja coveka a ne samo odsustvo bolesti,nametnula se potreba za sagledavanjem psihijatrijskog bolesnika u njegovoj uzoj i siroj soc.sredini i njegovom reagovanju na zadovoljavanje individualnih potreba za zdravstvenom negom i osposobljavanje za samonegu.
Tako su granice delovanja psihijatrije prosirene izvan okvira psihijatrijskih stacionarnih ustanova.
Reorganizacijom i uvodjenjem modernijih oblika u sistemu rada u psihijatriji stvoren je stil timskog rada u sveobuhvatnom tretmanu korisnika sukcesivno,u prevenciji,lecenju i rehabilitaciji.
Ova promena zasnovana je kako na postovanju prava mentalno obolele osobe tako i na osavremenjavanju tehnika i postupaka u lecenju.
Ukratko: Obezbedjivanje za mentalno obolele osobe iste standarde koji vaze za osobe koje boluju od somatskih bolesti(u svim fazama prevencije).

Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku? U bolnicama, drushtvu, komshiluku, ili ( nedaj Boze) porodici....
Kakva su nasha iskustva, i shta mislimo o tome?
Kako se ponashati?

...............................

Svakog jutra,pacijentkinje, njih desetak, dolaze sa odeljenja u prostoriju za manuelni rad. Gledam ih, pune su radnog elana.
Svaka od njih je posebna a opet sve su slicne, posebne kao licnosti a slicne u nacinu na koji uzivaju radeci. Red za redom, razlicite boje vunice i nastaju predivni odevni predmeti.
Razgovorljive su to zene, vole salu, smeh, umeju da posavetuju, izjadaju se , saslusaju pa i iskritikuju ako treba… Srodile se one sa nama a i mi sa njima, nekako. Odlaze one svojim kucama, vrate se pa nam pricaju o svemu… Druzimo se, eto..
Gledam ove njihove radove i misao sama dodje : ljudi treba da vide ovo… hej, napravicemo modnu reviju…
Zvucho je, znam…
Saslusajte prvo, molim vas. Ideju sam rekla prvo blizim saradnicima.To su mladi ljudi, lakse private novinu.Bila sam u pravu, dopalo im se. Nego mene je odusevilo sto su i ostali terapeuti to prihvatili lepo. Ma saradnici su mi veoma kreativni ljudi, mesavina iskustva i mladosti na jednom mestu, sta ces vise?
Ideja je naisla na odobravanje pretpostavljenih. Trebalo je osmisliti, izaci sa konkretnim detaljima… Tako je i bilo.
Mesto: Princeva vila
Vreme: tacno u podne J
Manekeni: zaposleni bolnice
Gosti : svi su pozvani
Pripreme su bile ubrzane… Kontaktirati mlade ljude, koji su, kasnije se uspostavilo, pravi profesionalci, uvek spremni na saradnju. Hteli smo da svemu tome damo zvanicnu notu, konferencijer ce nam biti lekar. Bila je dezurna dan pre, dezurala i dan posle, ali je dosla i pokazala da je saradnja izmedju svih profila nase bolnice moguca i ostvarljiva.
Pozivnice smo poslali. Svaki detalj je pazljivo isplaniran. Nismo smeli da pogresimo, ne bi nam oprostili, na prvom mestu pacijenti a kasnije svi ostali..
Dosao je i taj dan.
Probe su zavrsene, manekeni odmaraju uz posluzenje. Mi se mucimo sa ozvucenjem, postavlja se izlozba i sve je u redu. Nema vise price, stizu gosti…
Docekujemo ih sa osmehom i recima dobrodoslice.
Dosli su ljudi iz cele bolnice! Sve sluzbe su bile tu. Uprava, odeljenja, vozaci pa i majstori!
Odusevila me zainteresovanost ovih ljudi. Neki su dosli, moramo priznati, skepticno gledajuci na sve to, ali su svi otisli puni utisaka, pozitivnih naravno.
Sve je funkcionisalo: higijena, garderoba, posluzenje, snimci, muzika…osmesi.
Publika se smestila, krecemo: Lagana muzika staje, najava krece, pozdravna rec..svi pazljivo prate…
Muzika se pojacava i oni izlaze, jedan za drugim, srecu se na sredini, osmehu, pa nastave dalje…Nasi mladi manekeni, devojke i momci, puni pozitivne treme nose modele koje su radili nasi pacijenti. Sve modele ukrasava nakit, rad likovne grupe. Modele nose i dve pacijentkinje, potpuno ravnopravno sa ostalima.Na kraju izlaze u koloni, ja za njima sa kolegom u pratnji, pozdravljamo sve. Publika sve ispraca burnim aplauzom.
Sledi poziv na prodajnu izlozbu i koktel.Redom prilaze ljudi, cestitaju.Osecam se cudno, srecna sam, umorna i ponosna…
Svi terapeuti su aktivno ucestvovali da bi gosti bili ispostovani do kraja: posluzenje, razgledanje radova, kupovina…
Ova revija rucnih radova pacijenata nese bolnice je bila veoma uspesna.
Zatvorila su se opet vrata Princeve vile. Ostala je prica. Desilo se nesto lepo i korisno. Pomogli smo opet pacijentima, sada na jedan malo drugaciji nacin. Sa zeljom da se nesto ovako opet ponovi, puni motivacije i elana za dalje uspehe otisli smo kucama.
A one, nase pacijentkinje sa pocetka price , eto ih vec sutra, voljne da cuju kako je bilo, jesu li se dopali ljudima njihovi radovi… Spremne da podele sa nama radost i krenu neumorno da stvaraju nove modele kojima ce se okolina diviti. U tom radu, one potvrdjuju sebe a svakom coveku je to potrebno zato si mi trudimo da im pomognemo u tome.

Bilo bi zanimljovo , ako imaš fotografije ?
Niko nije imun na psihičko oboljenje , i svako može u nekom periodu života da "pukne " Imam prijatelje psihijatre u Somborskoj bolnici , tako da znam da je ovih godina na njihovom B i C odeljenju boravilo dosta profesora , umetnika , pisaca, pa i kolega -jer su bila vremena koje normalan čovek nije mogao akceptirati.

Ideja je genijalna ...jer neko takav će se najlakše oporaviti ako dobije ponovo volju da radi ono u čemu je najbolji -a izgubio je inspiraciju i motiv. Ne retko se otkriju i talenti u ljudima koje nisu ni znali da poseduju, i u tome nadju smisao .

Naravno da ima dosta fotografija, snimaka, ali, razumecesh, nije to za javnost..
Potpuno si u pravu, kad govorish o ''pucanju'', zaista niko ne zna koliki mu je prag tolerancije...
Pisacu kako to funkcionishe u ustanovama, specijalizovanim za ovakav rad, ali mene konkretno interesuje kakva su vasha iskustva, shta mislite o tome?
Koliko smo spremni da prihvatimo ovakve ljude? Poznato je da se kod svake nepoznanice javi strah u choveku. Da li je to i ovde u pitanju? Koliko znamo o ovoj temi?
Resocijalizacija ovih ljudi je veoma dug proces, i u njemu bi trebalo da uchestvuju, pacijent, zdravstveni tim, porodica, okolina, i chitava zajednica... Vishe o tome kasnije...

Problemu normalnosti moze se pristupiti iz vishe pravaca: psihijatrijskog, psiholoshkog, opshtemedicinskog, drushtvenog, filozofskog...
Svi ovi pristupi imaju svoje objashnjenje, ali teshko dolazimo do opshteprihvacene definicije.
Najblize istini bi bilo da je normalno uvek i normativno, tj. odredjuje se po vazecim normama.

Po jednom istrazivanju, koje je izvedeno na 1000 ispitanika, svih uzrasta, pronadjeno je da 60% pokazuje znakove mentalne bolesti, neurotichnosti i sl.
Da li mozemo, onda, statistichki tvrditi, da je normalno biti pomalo neurotichan i sl. ?
Postoje mnogi ljudi sa visokim procentom specifichne abnormalnosti, mozemo li reci da je samo u pitanju ekscentrichnost ili...?

sonia ::

Koliko smo spremni da prihvatimo ovakve ljude? Poznato je da se kod svake nepoznanice javi strah u choveku. Da li je to i ovde u pitanju? Koliko znamo o ovoj temi?
Resocijalizacija ovih ljudi je veoma dug proces, i u njemu bi trebalo da uchestvuju, pacijent, zdravstveni tim, porodica, okolina, i chitava zajednica... Vishe o tome kasnije...

Nismo uopšte spremni , ali smo vrlo spremni da dajemo etikete .Konkretno,meni najbliža psihijatrijska ustanova je u okviru Somborske bolnice , i ironično nalazi se u ulici koja se zove Apatinski put . Ima tri odeljenja , A; B; C ...
U A odljenju se nalaze zajedno i bolesnici koji su više neurološki, šlog, EPI i sl
B odeljenje je granična stanja , alkoholizam , narkomanija i sl
C odeljenje su teži slučajevi -tu već ima i izolacija , i recimo da je polu-stacionarna
Ko god je ikada vidjen tamo, dobije etiketu" bio na Apatinskom putu" , što u prevodu znači-lud . Sad svejedno da li je mozda tražio profesionalnu pomoć zbog teskobe , depresije ili slično -a jedino tamo je može i dobiti , i da li je možda proveo 24 h ili manje, došao samo na pregled ili konsultaciju -gotovo -vidjen -etiketiran.Čak i ako je došao samo zbog EEG, koji je isto tamo , ili zbog papira za penziju, pa neophodnog pregleda .
Lud i tačka , i nema ko ga ne gleda sa podozrenjem.
Tako se stvara, iz gluposti , predrasuda , a pričamo o zemlji u kojoj je izdato 5000 000 (miliona ) recepata samo za bensedin .
Ušlogiraj se svaki dan sedativom, to je ok, potraži profesionalnu pomoć-žigosan .

Ha, ha.... opshte prihvaceno mishljenje, ali nije tako.... bar nije vishe....
Kad sam pochela da radim, bilo je svega. Mnogo mi je teshko bilo da to gledam, s' obzirom da sam imala samo 19 godina. Pacijenata je bilo mnogo, godine teshke, ne samo za bolnicu, nego i za celu zemlju... Bilo je po 100 pacijenata, jedna sestra uz pomoc dva bolnichara.. Ne volim ni da se prisecam toga...
Nekoliko poslednjih godina, mnogo toga se promenilo. Uzet je primer italijanskih bolnica, i krenulo se. Pisacu o tome vishe kasnije...
Bitno je da postoji izrichita zabrana bilo kakvog nasilja prema pacijentu, chak i verbalnog, sve to po ceni gubitka posla....
Mi smo takvi ljudi, teshko nam padaju bilo kakve promene, pa neka su i na bolje, tako je bilo i ovde... Ali, uspeli smo. Trebalo je vremena, i priche, priche, delovanja... Kad su stigli prvi rezultati, sve se pokrenulo...
Pacijent je lichnost, i kao takav mora da se poshtuje..
Znam da zvuchi neverovatno, ali moze.... Videcete kako...
Pitajte, znam da ima dosta toga shto ljudi ne znaju na ovu temu, a bitna je ...

Ko god je ikada vidjen tamo, dobije etiketu" bio na Apatinskom putu" , što u prevodu znači-lud .





Slichno je i kod nas, samo mi smo bili kreativniji: Holywood...
Pa kad krene: Postao je Holywoodska zvezda... Ti si za Holywood...
Ma, uzas...

etiketom do kvaliteta:))

doctorr67 ::

etiketom do kvaliteta:))

:geek:

sonia ::

doctorr67 ::

etiketom do kvaliteta:))

:geek:

pa docctor.....on se razume u to :rlol:

Problem je što i lekari i sredina misle da su medikamenti svemoćni-pa se uglavnom brinu da se primi terapija -tj nakljuka antidepresivima i sedativima Onda nema manifestacija, kriza i ok........ali se time problem ne rešava

insert iz filma ''Hadersfild''

Filmske susrete, tradicionalno odrzhane, i ove godine, posetila je grupa psihijatrijskih pacijenata.
Terapeuti su maksimalno isposhtovali potrebe pacijenata, tako da su se osecali kao i ostali posetioci festivala.
Zadnje vecheri bilo je dosta guzhve, ali kao grupa nismo odudarali od okruzhenja...

Pacijenti su bili odushevljeni , kao i svi posetioci, prisustvom glumca Nebojshe Glogovca, koji je u filmu Hadersfild igrao psihijatrijskog pacijenta.
Nakon podele nagrada, glumac je pristao da dodje i pozdravi grupu pacijenata, na opshte odushevljenje prisutnih....

Pitali smo jednog pacijenta o njegovim subjektivnim impresijama.
Necu citirati, ali pacijent je pet godina u bolnici, i ranije je ishao u organizovane izlaske iz bolnice, izlete, pozorishne i bioskopske predstave, ali neshto ovako ne...

Prenela sam delic toga, samo da se zna da je sushtina ochuvati zdravi deo lichnosti i ulozhiti da se on shto vishe razvija, kroz razlichite aktivnosti...

10.oktobar Svetski dan zashtite mentalnog zdravlja

Da ne prenosim ceo članak -juče je jedan , koga su otpustili iz Toponice, inače poznat kao agresivan i alkoholičar zadavio majku i gotovo ubio oca.

Otpustili su ga zato što nema zdravstvenu knjižicu , a niko nije želeo da snosi troškove lečenja , a po zakonu, ukoliko ne postoje ovi preduslovi ,zdravstvena ustanova nije dužna da zadržava bolesnika duže od sedam dana . Tačno to su ovi i uradili,iako je lik višestruki povratnik i označen kao agresivan , ipak su ga pustili na ulicu .

Izgleda da je način da se dospe na stacionarno lečenje -ubiti nekoga , jer je sada u zatvorskoj psihijatriji .Eto, tako se mi odnosimo prema psihijatrijskim bolesnicima-ovaj nije prvi sa ovakvim epilogom .

Mani se toga, Danubius, pa prochitaj bilo koje dnevne novine, ubistva se dogadjaju svakog dana. Jesu li svi psihijatrijski bolesnici?
Zdravstvena ustanova mora da radi po zakonu, i ti to odlichno znash, a ovakvi sluchajevi su moguci, i nepredvidivi..
Secam se odlichno kad su pochele reforme, koliko je pazhnja bash na to skrenuta i kolike su kazne bile primish li pacijenta bez odgovarajuce dokumentacije... Neko mora da plati, pa ako zhelish da snosish troshkove po b.o. danu, izvoli...Drzhava bi trebalo tu malo vishe da bude fleksibilnija, pogotovu shto su to pacijenti koji se chesto prime i kao N.N. lica i vrlo je teshko identifikovati, a i ako do toga dodje, ustanovi se da su bez vazhece dokumentacije...pa ti bij glavu posle....Dovijamo se kako znamo da se sve to sredi i bude regularno...
I vrlo je komplikovano i diskutovati o tome, a kamoli raditi tako neshto: ko je za lechenje a ko ne....timovi tu rade....ma.....ne opravdavam ubistvo, daleko od toga, ni to da je bio psih. pacijent, ali uvek treba svaka informacija sa rezervom da se prihvati..... Imala sam prilike da vidim tako neshto a da posle ispadne sasvim druga pricha.....

sonia ::

Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku? U bolnicama, drushtvu, komshiluku, ili ( nedaj Boze) porodici....
Kakva su nasha iskustva, i shta mislimo o tome?
Kako se ponashati?

Ljudi izbegavaju ovu temu, znam i zashto, ali bih , svejedno, volela da chujem vashe mishljenje, narochito danas, kad ceo svet govori o tome.....

Osim u Beogradu, Svetski dan mentalnog zdravlja biće, kako je najavljeno, obeležen i u Novom Sadu, Valjevu, Kragujevcu, Nišu, Subotici, Zrenjaninu, Vršcu, Vrbasu, Ruskom Krsturu, Kuli i Kucuri. Povodom Svetskog dana mentalnog zdravlja, humanitarna organizacija "Karitas" i Ministarstvo zdravlja Srbije pokrenuli su antistigma kampanju pod nazivom "Otvorimo vrata", sa podnaslovom "Duševna oboljenja nisu zarazna, ali ravnodušnost jeste".
Kampanju sprovodi "Karitas", u saradnji sa Nacionalnom komisijom za mentalno zdravlje i Ministarstvom zdravlja, a u partnerstvu sa Svetskom zdravstvenom organizacijom (SZO), Kancelarijom SZO u Srbiji, Ministarstvom rada i socijalne politike i dobrotvornim fondom Srpske pravoslavne crkve "Čovekoljublje".

Mislim da bih mogla nesto reci o ovoj temi,ali razumljivo je sto je mnogi izbegavaju.
Najteze se postaviti prema takvim bolesnicima,jer nikada neznamo sta oni od nas ocekuju.Najteze je shvatiti i leciti ljudsku psihu.Iako jednom izlecen bolesnik,nije sigurno da ce tako i ostati.Ljudski mozak nikada ne moze biti potpuno istrazen i nikada neznamo kada ponovo moze doci do nekog sloma ili poremecaja.
Ali u svakom slucaju moramo postupati vrlo pazljivo i obazrivo.

Amisela ::

Mislim da bih mogla nesto reci o ovoj temi,ali razumljivo je sto je mnogi izbegavaju.
Najteze se postaviti prema takvim bolesnicima,jer nikada neznamo sta oni od nas ocekuju.Najteze je shvatiti i leciti ljudsku psihu.Iako jednom izlecen bolesnik,nije sigurno da ce tako i ostati.Ljudski mozak nikada ne moze biti potpuno istrazen i nikada neznamo kada ponovo moze doci do nekog sloma ili poremecaja.
Ali u svakom slucaju moramo postupati vrlo pazljivo i obazrivo.

Lepo si pronashla sushtinu : ne znamo....
Ljudi se plashe onog shto neznaju...zato i treba da se chuje, vidi, nauchi.... Ti ljudi imaju veliki problem, koji je , osim psihichke, i socijalne prirode...Uklopiti se u sredinu, pokushati da zhivish kao ostali...Teshko je i bivshim zatvorenicima, koji su, uzmimo kao tako, psihichki zdravi, a gde su onda psih. pacijenti.....?

Intervju – Milan Stanojković, načelnik Odeljenja za psihosociorehabilitaciju u psihijatrijskoj bolnici "Gornja Toponica": Odgovornost je na stručnjacima


Nekoliko dana pošto se desio slučaj u Jabukovcu, govorilo se kako "svima nama malo fali da nam nešto kvrcne"
Milan Stanojković je kao direktor bolnice između 2005. i 2008. godine vodio Centar za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici u opštini Medijana u Nišu. Ovaj centar je u velikoj meri doprineo boljim uslovima lečenja u bolnici, koja je pre toga bila u jako lošem stanju, o čemu je 1997. godine izveštavao i "Njujork tajms".
"VREME": Odakle potiče loš medijski tretman psihijatrijskih pacijenata?
MILAN STANOJKOVIĆ: Za stigmu u društvu, ali i za medijsku sliku delimično su odgovorni stručnjaci i bolnice, odnosno tretman koji se primenjuje nad njima. Najbolji destigmatizacioni proces treba da se bazira na promeni tretmana. Napisi u medijima prate stvarno stanje u bolnicama, koje je prilično loše i potvrđuje sliku o pacijentima kao zapuštenim, neartikulisanim, neuračunljivim, prljavim, "izgubljenim". Kako u bolnici tokom dugotrajne hospitalizacije pacijenta hrane, oblače, briju, nameštaju mu krevet, o svemu odlučuju umesto njega, posle izvesnog vremena on nije u stanju da funkcioniše na drugačiji način. Hospitalizam je posebno stanje nesposobnosti pacijenta da se suoči sa svakodnevnim obavezama i preuzme odgovornost i za najjednostavnije aktivnosti. Ovo stanje razvija se posle dugog boravka u psihijatrijskoj ustanovi, gde pacijent nema obavezu da misli o bilo čemu. Dešava se da pacijenti otpušteni iz bolnice mole da budu ponovo hospitalizovani, a da pogoršanja bolesti nema! Jednostavno, zbog razvijenog "sindroma hospitalizma" ne mogu da se snađu van bolnice.
Šta mislite o medijskoj slici o psihijatrijskim pacijentima?
Tekstovi u medijima jesu bazirani na realnosti, ali njihova uloga nije da promeni stvarno stanje – koje je loše, već da se objave tekstovi koji su senzacionalistički i koji privlače pažnju publike, objavljuju se neproverene činjenice i povezuju sa političkom situacijom. Recimo, kada se desio slučaj u Jabukovcu, nekoliko dana kasnije se govorilo kako "svima nama malo fali da nam nešto kvrcne", jer živimo loše zbog loše vođene politike.
Koliko mediji utiču na zastrašivanje, tj. pojačavaju kod ljudi strah od psihijatrijskih pacijenata?
Krivična dela čine osobe koje imaju izraženu agresivnost kao karakteristiku ličnosti, ali sama agresivnost ne proizilazi iz psihoze, već je karakteristika ličnosti nezavisno od toga. Takođe, psihotične osobe koje su uz to i agresivne učiniće krivično delo najpre zbog lošeg testa realnosti. U principu, psihijatrijski pacijenti čine manji broj agresivnih postupaka i manji broj krivičnih dela, a kada učine krivično delo, oni su nadalje na merama bezbednosti. Sveobuhvatnim i kontinuiranim tretmanom može se sprečiti pogoršanje bolesti, koje može kod nekih pacijenata usloviti agresivnost.
Zbog čega je ljudima privlačno da kupe novine sa naslovima u kojima se spominju i uvredljivo nazivaju psihijatrijski pacijenti?
Dosta toga što se tiče psihičkog života ljudima je nepoznato, i dobrim delom mistifikovano. Što se termina tiče, u medijima se koriste oni koji se koriste i svakodnevno, oni kao takvi postoje u društvu, a samo znanje novinara je u skladu s tim. Tu je i potreba da se nešto kritikuje – mediji kritikuju psihijatre, ne zato što loše rade svoj posao već zato što se "ludaci šetaju unaokolo", tj. ne štite ostale od psihijatrijskih pacijenata. S druge strane, niko se, na primer, ne bavi time zašto nije pružena adekvatna pomoć obolelom.
Šta je sa zakonom o zaštiti prava osoba sa mentalnim poremećajima?
Mi zakon još nemamo, a postoji Nacrt zakona, koji je Nacionalna komisija za mentalno zdravlje pripremila i predala Ministarstvu zdravlja, pri čemu su konsultovane i kolege iz drugih zemalja. Ja sam bio član radne grupe Nacionalne komisije za izradu tog teksta, koji se zove "Predlog zakona o zaštiti prava osoba sa mentalnim poremećajima". Međutim, nikada nije usvojen. U tekstu se definišu opšta prava (osnovna ljudska prava, zabrana diskriminacije, pravo za zapošljavanje, pravo na glasanje itd.), oblici tretmana (promoviše najmanje restriktivan način – u vanhospitalnim uslovima), obezbeđivanje uslova u psihijatrijskoj bolnici (dostupnost aktivnosti, rekreacija, komunikacija, telefon, TV, štampa), zatim vrlo precizno formuliše u kojim slučajevima se obavlja nedobrovoljna hospitalizacija, i na kraju tretman izvršilaca krivičnih dela.
Kakvi su rezultati rada Centra za mentalno zdravlje u zajednici u Nišu i šta to podrazumeva?
U Nišu postoji centar, ali ne u punom obimu. Stvoren je u sklopu projekta Pakta za stabilnost i u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom. Ovaj centar je uneo promene u klasičan model lečenja, obezbedio je strukturisano vreme pacijentima, dakle, da se bave raznim aktivnostima tokom boravka u bolnici – recimo, da imaju svoj kafić u kome su takođe neki od njih i zaposleni. Između ostalog, primenom zaštite mentalnog zdravlja u zajednici vremenom je smanjen broj ležaja za 40 odsto. Takođe, značajno smanjenje broja hospitalizovanih pacijenata postigli smo promenom načina rada u samoj bolnici. Obogaćivanjem dnevnih sadržaja, primenom različitih psihosocioterapijskih procedura, uspostavljanjem pokidanih veza sa porodicama, uz promenjeni odnos prema pacijentima koje smo doživljavali kao ličnosti, a ne kao šizofreničare, postizali smo da njihova klinička remisija bude stabilnija, da prihvate potrebu za redovnim uzimanjem lekova i tako smo stvarali uslove za otpuštanje iz bolnice i nastavak lečenja u ambulantnim uslovima. Naravno, mnogi pacijenti su se zbog pogoršanja bolesti vraćali u bolnicu i bili kraće vreme hospitalizovani, ali nije isto hospitalizovati pacijenta na dve, tri nedelje ili ga godinama držati u bolnici. Na ovaj način je broj pacijenata u bolnici sa oko 1100 smanjen na 650 do 700.
Kakve su reakcije hospitalizovanih pacijenata na tekstove o njima?
Oni zapravo retko dolaze do štampe, uglavnom gledaju TV i slušaju radio, a to se uglavnom objavljuje u štampanim medijima. Nisu spremni da se zalažu za svoja prava, nemoćni su i mire se sa postojećim stanjem.

Mislim da treba postupati obzirno i pažljivo.I mislim da nije ni jednostavno.
Ovi loši slučajevi i izuzetno nekako utjeruju strah kod ljudi.Razumljiv je strah.
Ne znam šta bi rekla.I običnu čovjeku može puknut film i da napravi nešto jako loše.

Sve zavisi od osobe.Ima ih koji se redovito liječe i primaju terapiju.Ali ima onih koji prekinu terapiju,ne slušaju doktora i onda se sve skupa i dese takvi slučajevi.

Светски Дан заштите менталног здравља


БЕОГРАД – Од 12% - 49 % светске популације пати од неког менталног или неуролошког поремећаја у неком тренутку свог живота, истиче се у извештају Светске здравствене организације (СЗО), поводом Светског Дана заштите менталног здравља, 10. октобра, који се ове године у нашој земљи обележава под мотом „365 дана за ментално здравље”.
Према подацима СЗО, међу критичним болестима које су данас највише заступљене широм света су депресија, шизофренија и друге психозе, самоубиство и превенција самоубиства, епилепсија, деменције, поремећаји везани за злоупотребу алкохола, наркотика и огромна група пацијената адолесцената која обухвата депресије, развојне поремећаје, бихевиоралне или поремећаје понашања.
Представници Министарства здравља истичу да је „Србија зрела за свакодневне активности које треба да буду усмерене ка мењању збиље која уопште није добра”, по питањима укупног третмана душевних поремећаја, односа друштва према менталним поремећајима и односа према људима који имају душевне проблеме.

Танјуг

БЕОГРАД – Од 12% - 49 % светске популације пати од неког менталног или неуролошког поремећаја у неком тренутку свог живота
..što je verovatno i realno . No niko ne želi to da prizna , ni sebi ni drugima , nego se pribegava "samolečenju" Otuda tolike stotine hiljada sredstava za umirenje koja se prodaju svakodnevno u Srbiji.
Zašto ? Zato što ako neko poseti psihijatra i zatraži pomoć dobije etiketu-lud , a uz lud -ide i predrasuda "opasan"
"Šta znaš šta taj može da uradi...kad mu dodje " je češći komentar .
I šta se onda desava ? Bolesnik kome je potrebna pomoć...na neki način se "izoluje "bas od onih koji mogu pomoći -jer nije tajna da je zatražio profesionalnu pomoć . Apsurdno, ali je tako.

Citat :

Otuda tolike stotine hiljada sredstava za umirenje koja se prodaju svakodnevno u Srbiji.

Nadam se da se ne prodaju bez recepta..

A sto se tice mentalno bolesnih, tu svakako treba pristupiti oprezno i postepeno i navesti bolesnika da se leci, a ne da uzima lekove na svoju ruko.

Mada mene je vise strah od onih "normalnih " sto upadnu tako u skole,markete, bolnie i poubijaju na desetine ljudi..

Zaista ne znam kako bih se ponašala, ali prvo bih morala znati da je nekome konstatovano psihičko oboljenje, a takvih je u mom okruženju malo. Čak i onda kada je iz aviona vidljivo da nešto sa nekim nije u redu, ko je taj ko bi morao reagovati?

determinanta ::

Zaista ne znam kako bih se ponašala, ali prvo bih morala znati da je nekome konstatovano psihičko oboljenje, a takvih je u mom okruženju malo. Čak i onda kada je iz aviona vidljivo da nešto sa nekim nije u redu, ko je taj ko bi morao reagovati?

Problem i jeste u tome sto veci deo stanovnistva i ne zna kako bi se ponasao prema coveku koji ima neki psihicki problem. To neznanje je ustvari posledica neobavestenosti.
Mnogo je veci broj ljudi sa ovakvim problemima nego sto okolina misli da jeste.
Kad je ''iz aviona vidljivo'' onda se vec zna ko je taj ko reaguje. Reaguje prvo najbliza okolina, naravno iz straha ( zbog neznanja) pa onda ostali strucnjaci ( medicinari, policija i sl. )
Osnovna greska sa ovakvim pacijentima je u samom narodnom verovanju da je takvo nesto sramotno i da se mora kriti sto duze. Najveca greska koja dovodi samo do produbljivanja problema. Blagovremena strucna pomoc uz prihvatanje blize i sire okoline, bi samo doprinela da se ovakva osoba lakse snadje kroz zivot noseci ovaj teret na dusi.
Mentalna higijena se i bavi time- Pomaze u razvoju kapaciteta za optimalno funkcionisanje licnosti kako u odnosu na sebe tako i u odnosu na druge.
( PARADOKS- Ponekad se bolest ne moze smanjiti, ali se zato zdravlje uvek moze negovati, podsticati i obogacivati.)

sonia ::

Kad je ''iz aviona vidljivo'' onda se vec zna ko je taj ko reaguje. Reaguje prvo najbliza okolina, naravno iz straha ( zbog neznanja) pa onda ostali strucnjaci ( medicinari, policija i sl. )

Nažalost, reagovanje dolazi sa zakašnjenjem. Bila sam anatemisana što sam se usudila reći za svog nadređenog da je školski primer psihičkog oboljenja. Moj komentar nije bio usmeren ka degradaciji, ili ne daj bože nečem drugom, već sam prepoznala da je toj osobi neophodna pomoć lekara. Mnogo kasnije se ispostavilo da sam u pravu, a do tada sam imala šikaniranja kakva ne bih nikome poželela.
I šta mi vredi obaveštenost?

determinanta ::

[Nažalost, reagovanje dolazi sa zakašnjenjem. Bila sam anatemisana što sam se usudila reći za svog nadređenog da je školski primer psihičkog oboljenja. Moj komentar nije bio usmeren ka degradaciji, ili ne daj bože nečem drugom, već sam prepoznala da je toj osobi neophodna pomoć lekara. Mnogo kasnije se ispostavilo da sam u pravu, a do tada sam imala šikaniranja kakva ne bih nikome poželela.
I šta mi vredi obaveštenost?

Mislim na obavestenost u smislu da kad proznamo takav slucaj, znamo kako da se postavimo prema njemu, a to ne znaci da kazemo- LUD SI, ma i bio!
Verujem ti da si bila sikanirana, pogotovu ako je ta osoba bila na vlasti, a osetila se ugrozenom, ovog puta direktno tvojim stavom, ma i ispravan bio!
U sustini sistem kod nas zakazuje i po tom pitanju. Psihicki testovi su neophodni za mnoga radna mesta, a na zalost ih nema

sonia ::

Mislim na obavestenost u smislu da kad proznamo takav slucaj, znamo kako da se postavimo prema njemu,

Kod većine psihičkih oboljenja i sami lekari, dok ne postave dijagnozu, imaju problem da uspostave kontakt sa potencijalnim pacijentom.
Obično se radi o "pomešanom" ponašanju, trenuci normale i trenuci kada bolest isplivava, pitanje je samo kada će ko da "naleti". Ako to nije bliska osoba, tj. osoba sa kojom živiš, tvrdim da ne postoji pravilo kako bi se okolina trebala ponašati. Prosto ne znaš.

Pravila za ponasanje prema psihijatrijskom bolesniku postoje. Bolesti su kvalifikovane, simptomi se znaju, psihifarmaci su bolji nego ikad.
U svetu je trend integracije psihijatrijskih bolesnika u normalne zivotne tokvove uveliko ispomognut ovim cinjenicama.
Naravno da rukovodeca mesta, moraju drzati zrele, psihicki stabilne licnosti.
Za postavljanje dijagnoze potreban je citav tim, ali ''obicni'' psihicki testovi koji bi trebalo da svi prodju prilikom zaposljavanja su odlican pokazatelj.

sonia ::

Pravila za ponasanje prema psihijatrijskom bolesniku postoje.

A kako da znaš od koje bolesti neko boluje, ako nisi neko ko je bolesniku blizak? Nikako. Kako sam rekla, ni lekari ne znaju dok ne postave dijagnozu, kako, onda, da znamo mi diletanti?

Aj da nastavimo ovu pricu.
Tacno je da dijagnozu ne mozemo postavljati odokativno, ali evo primera:
Ako se neko ponasa ''nenormalno'' ( sad opet upadam u jezicku zamku, ali.. ) tj. ako ima simptome koji navode da isti ima psihicke probleme, a ta osoba nam nije neko blizak, vec samo dolazimo u kontakt sa njim, najbolje je prijaviti. Prijaviti policiji ili Hitnoj, ili Odeljenju za mentalne bolesti.
Dalje je posao kompetentnih..
Najvise prijema i stize bas po prijavi ( napao nekog, lomi po kuci, ne jede, ne pije i ne spava danima, luta ulicama, govori nepovezano, ''povucen sasvim u sebe'' ili ''ne drzi ga mesto danima'' , zapusten, cuje glasove, razgovara sam sa sobom, sa tv-om i sl...primera ima milion...)
Vecina psihijatrijskih bolesti i ima periodicno ispoljavanje, ali vec pri prvom razgovoru, psihijatar je u mogucnosti da primeti nesto sto usmerava na odredjenu bolest, i ako postoji indikacija , pacijent se hospitalizuje. Naravno da moze biti upucen i na ambulantno lecenje, sa kontrolom uzimanja lekova, sto je veoma vazno. Takodje, o sposobnosti za ostanak na poslu, ili odlazak u invalidsku penziju, odlucuje se naknadno, nakon niza obavljenih pregleda ( socijalnih, psiholoskih, psihijatrijskih- forenzickih i sl. )

Reporter Alo! u viziti najopasnijim pacijentima zatvorske bolnice u Beogradu

Oči u oči sa psihopatama!
Subota - 30.04.2011
„Izbo sam dve medicinske sestre u bolnici jer su bile grube prema meni. Gurale su mi špric u venu, vezivale za krevet...

Bio sam ljut na njih i zato sam ih napao“, ispričao je reporteru „Alo!“ B. M., mladić od 25 leta, novopridošli stanar Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu, gde su smeštaj našli ljudi kojima se na dušu stavljaju najteža i najmonstruoznija dela koja su počinjena u Srbiji - masovne ubice, kasapini, čedomorke, narkomani...
Žive na drugom spratu sive zgrade koju dele sa Centralnim zatvorom u Bačvanskoj. Ovde se leče i žive godinama - neki do smrti, a drugi nemaju gde da odu. Napušteni od porodica koje su ih se odrekle. Na sredini dugačkog hodnika, okrečenog u žuto, metalne bele rešetke. Zveket ključeva i na korak smo od lica koja su počinila najmonstruoznije zločine u Srbiji. Pomračeni um spojio je ove ljude na jednom mestu. Sud ih je u momentu izvršenja najtežih krivičnih dela koja mogu samo da se zamisle proglasio neuračunljivim. Zaposleni u bolnici su njima sve - roditelji, braća i prijatelji... Zbog ubistava, silovanja, droge ne žele ih ni njihovi najrođeniji. Zaustavljaju nas, žele sa nekim da razgovaraju, da se ispovede, čak i da kažu da nikome ništa nažao nisu učinili. Na krevetu u ambulanti sedi B. M. s početka naše priče.
- Medicinske sestre u bolnici „Dr Laza Lazarević“ bile su obučene u neke bele mantile. Plašio sam ih se... Molio sam ih da mi ne vezuju ruke... Ne bih ja bio ni ovde, ni bilo gde, sem kući da me nisu komšije prijavile zbog glasne muzike. Verujte mi, izlečiću se .... - priča B. M. i krupnim smeđim očima gleda u doktora.

Dok priča sa nama, s vremena na vreme ruke mu zadrhte... Raduje se terapiji i poslušan je.
Najstariji „stanar“ je već 26 godina u ovoj ustanovi. Sada ima 57 godina i porodica ga se odrekla jer je ubio dvoje ljudi. Sredina u kojoj živi bi se pobunila ako bi se vratio u komšiluk... Dobio je dijagnozu da je zdrav, ali to više nikome, sem njemu ništa ne znači. Država ne može da mu pronađe smeštaj i zaposlenje...
- Sedam dugih godina sam ovde. Znam šta sam uradio. Motičicom sam ubio komšiju iz besa. Nisam sa njim pričao 15 godina. Tog dana došao je kod mene i pobili smo se. Udario sam ga motikom jer mi je ona bila na dohvat ruke... Sada zbog svega toga sad ispaštam. Retko ko me posećuje - priča osuđenik I. G. iz Specijalne zatvorske bolnice.
Dok jedni sede na stolicama poređanim uza zid dugog uskog hodnika, drugi stoje i posmatraju. Jedu nas pogledima.
- Doktore, samo da vam se zahvalim. Lek ste mi dobro potrefili, deluje i bolje se osećam. Hvala vam - govori jedan od pacijenata dok hvata doktora za beli mantil.
Jednom je već bio ovde, ali je ponovo osuđen zbog pokušaja ubistva.
Nedaleko od njega na krevetu njegov cimer. Posvađao se sa ocem i pokušao je da ga ubije.
- Shvatio sam da sam pogrešio i pristao sam da se lečim. Doktor me je naučio da živim sa tim, da pijem moje lekove. Samo da se izlečim, pa ću ponovo sa ocem na pecanje. Znate, tata mi je oprostio... Neću ga više nikada povrediti - dodaje mladić.
Pored vrata sobe čovek koji je iskasapio svoje roditelje.
- Nožem sam ih rasporio... Spavali su... Ništa nisu osetili. Ne kajem se jer sam svestan šta sam im uradio - hladnokrvno u dahu odgovara.
Među svim tim osuđenicima jedan se prepoznaje da nekako štrči.
- Nov je - dodaje neko iz hodnika.
Još nije došao u fazu da prihvati svoju bolest i saznanje da je zbog toga pre dve godine svojoj dragoj ekserom srce probio.
- Isterao sam demona iz nje! - dovikuje čovek u hodniku.
Jedan od osuđenika nam pojašnjava njegovu priču.
- Znate, on je onaj koji je pre dve godine u trenutku nervnog rastrojstva zakucao supruzi ekser u srce, a posle sve priznao u policiji. Ima dva sina... - dodaje čovek srednjih godina, koji sedi na krevetu.
- Rekao sam ti već jednom, isterao sam demona iz nje - ne odustaje da priča ubica iz jednog mesta kod Beograda.
Dok idemo hodnikom ka izlaznim vratima, u susret nam dolazi mladić. Uredno obrijan, sa visokim čelom i upadljivih velikih zalistaka... Njegove krupne plave oči, crna kosa, širok osmeh, beli zubi... Na njemu crna majica i dukserica. Polako vraćam film u glavi i prisećam se fotografija iz novina. Pa to je glavom i bradom D. J. Onaj mladić što je pre četiri godine u svojoj kući u Novim Banovcima ubio dete - Luku Opačića (5) i njegovog ujaka Vasilija Trbovića (26). Njihova tela isekao je u kadi bonsekom, testerom za gvožđe, pa ih bacio u Dunav i u septičku jamu. Lekari su mu dijagnostikovali neko psihičko oboljenje. Nije bežao od onoga što je učinio. Odmah posle zločina istražnom sudiji je priznao da je pozvao svog poznanika Vasilija Trbovića da 27. avgusta 2007. godine uveče dođe u njegovu kuću, gde je živeo sam, da gledaju film na DVD-ju. Prvo je u kupatilo namamio Vasilija. Jednim potezom prerezao mu je grkljan. Posle nekoliko minuta pozvao je i petogodišnjeg Luku. Po sopstvenom priznanju istražiteljima, uživao je u sečenju njihova tela.
Posle četiri godine praćenja ovog slučaja u novinama, D. J. mi pruža ruku i jako je steže. Skamenila sam se. Šta to radim. Pozdravljam se sa čovekom koji je iskasapio dete?!
- Ja sam Jelena - obraćam mu se bojažljivo.
- Jelena?! Drago mi je - obraća mi se šireći usta u osmeh. Trgnem se malo.
- Kako si? - pitam ga i u čoveku ispred sebe ne vidim ni trunku mržnje.
- Sad sam dobro. Dve i po godine sam pod terapijom - kaže D. J.
Jedno za drugim pitanjem mi navire. Bez razmišljanja izlaze naglas iz mojih usta. Kao sudija, po komandi ga pitam:
- Zašto si to uradio?
- Ubio sam ih iz besa... - kratko odgovori stiskajući i savijajući usne u usta. Tu osetih da je ipak drugačiji od drugih, čini mi se da je izgovorio bez ikakvog kajanja. Odmah prelazi na drugu temu i odjednom razdragano počinje da priča o majci koja ga jedina posećuje. Jadna žena.
Za svega nekoliko minuta opkoljava nas grupica osuđenika. Pozdravljamo se sa D. J. Osećam da nas prati pogledom dok ga napuštamo. Pitam se o čemu još razmišlja i iz cuga izgovora: „Dođite ponovo.“ Okrećem se ka njemu i na njegovom licu ugledam čudan, pomalo misteriozni smešak kao na početku našeg susreta. Šta mu se mota u toj glavi?


Žene su teži pacijenti

Prva tri bloka Specijalne zatvorske bolnice rezervisana su za žene. Među njima su narkomanke, alkoholičarke i čedomorke. Na rešetkama zakačena pisma koja šalju svojim najbližima. Nisu raspoložene za priču. Nemaju snagu da ponovo govore o svojim zlodelima. Emotivnije su od muškaraca i teže se mire sa svojom sudbinom. Većina njih se kaje, ali dok se ne izleče, neće osetiti svoju slobodu. Specijalna zatvorska bolnica osnovana je u aprilu 1969. godine. Kapacitet bolnice je projektovan za smeštaj oko 400 pacijenata, ali ih je ponekad više.
- Bolnica je namenjena za osobe čije lečenje prevazilazi mogućnosti u ambulantama zatvora ili kazneno-popravnim zavodima. To podrazumeva bolničko lečenje u toku istražnog postupka, izdržavanja kazne u kazneno-popravnim zavodima, kao i lečenje osoba kojima je sud izrekao meru obaveznog čuvanja i lečenja. U ovu poslednju kategoriju spadaju osobe kojima je sud izrekao meru obaveznog lečenja i čuvanja. Pored ovih osnovnih delatnosti, u ovoj ustanovi postoji i odeljenje za timsko sudsko medicinsko-psihijatrijsko veštačenje - kaže dr Darko Fjodorov, upravnik Specijalne zatvorske bolnice.

Jelena Petrović

Nije lako . Nikada se ne zna kako psihijatrijski pacijent može da reaguje, pa se dešava da se nekome stanje pogorša baš zbog strožije hospitalizacije , a opet da dodje čak i do ubistva , jer je neko ocenjen kao "bezopasan"
Možda i nateži posao u medicini .Moja prijateljica , dečiji psihijatar je nedavno gurnuta niz stepenice od 14 godišnjeg deteta , sa ledja , i tako snažno da je sletela niz stepenice i prošla srećom "samo " sa slomljenom rukom .
A tri minuta ranije ga poljubila, i ne misleći ništa , krenula svojim poslom .

Danubius ::

Nije lako . Nikada se ne zna kako psihijatrijski pacijent može da reaguje, pa se dešava da se nekome stanje pogorša baš zbog strožije hospitalizacije , a opet da dodje čak i do ubistva , jer je neko ocenjen kao "bezopasan"
.

Ma ne zna se ni kako zdrav covek moze da reaguje... Uslovi u nasoj zemlji, sto se tice psihijatrije, su vise nego ponizavajuci..Mada postoje pokusaji da se ova grana medicine unapredi, proces je, i bice dugotrajan...
Imam priliku da uporedim, i jedino sto mogu da kazem...Tesko psihijatrijskom pacijentu na nasim prostorima...

.....nemogu da uporedim sa ostalim psihijatriskim ustanovama ali sa sigurnoscu znam da nijedan psihijatriski pacijent nigde u svetu nema adekvatnu negu sto se "njegovog" stava tice ,,njemu nikako ne odgovara bilo kakav vid usmerenog lecenja" (rezimskog) pokusace na razne nacine da sakrije terapiju,ode iz bolnice i dokaze da je on u pravu tj.da nije bolestan zato da rezimiramo sve ovo nesto tu u glavi na stima....

bucic ::

.....nemogu da uporedim sa ostalim psihijatriskim ustanovama ali sa sigurnoscu znam da nijedan psihijatriski pacijent nigde u svetu nema adekvatnu negu sto se "njegovog" stava tice ,,njemu nikako ne odgovara bilo kakav vid usmerenog lecenja" (rezimskog) pokusace na razne nacine da sakrije terapiju,ode iz bolnice i dokaze da je on u pravu tj.da nije bolestan zato da rezimiramo sve ovo nesto tu u glavi na stima....

Nije nego Ne stima vec desno od kapije...a za ostalo bismo lako vec...

Danubius ::

Nije lako . Nikada se ne zna kako psihijatrijski pacijent može da reaguje, pa se dešava da se nekome stanje pogorša baš zbog strožije hospitalizacije , a opet da dodje čak i do ubistva , jer je neko ocenjen kao "bezopasan"
Možda i nateži posao u medicini ..

Nije lako, da.. Ne zna se ni kako normalan covek moze da odreaguje , te onaj sto ima neki poremecaj... Kao i svaki, i ovaj posao ima tezu i lepsu stranu. Sve to stoji, a delic je samo, sto je novinar pisao, prvi susret moze da izazove velike nedoumica, nepojasnjnja i sl. ali ako provodite duze vremena sa njima, shvaticete da su to ljudi, koji imaju veliki problem, i koji svakog dana u svakom momentu pokusavaju da se izbore sa njime. Ne uspeva svima, ali nisu ni svi psih. pacijenti ubice... Pravi stav bi bio potraziti ono, jer uvek postoji, onaj zdravi , ocuvani delic u njima, i na osnovu njega razviti odnos. I psihijatrijski pacijenti, kao i svi ljudi su svako jedinka za sebe....

Nije lako . Nikada se ne zna kako psihijatrijski pacijent može da reaguje, pa se dešava da se nekome stanje pogorša baš zbog strožije hospitalizacije , a opet da dodje čak i do ubistva , jer je neko ocenjen kao "bezopasan".

Što se tiče struke zavisi od procene dijagnoze kako će se prema kome ponašati.U svakom slučaju lekar-neuropsihijatra mora da bude dobar profesionalac, da voli svoj posao i ljude! U jednoj našoj ustanovi videla sam kako izgledaju kajševi za vezivanje agresivnih pacijenata.
Što se tiče nas ostalih, koji nismo u struci, treba umeti prepoznati šizofreniju, agresiju i psihoze i biti jako oprezan i mudar. Treba znati prepoznati narkomana kada je u krizi i kada manipuliše sa nama da bi došao do novca. Najčešće su oko bolnica i traže novac.. za longacef... eto
baš im vi možete pomoći da prime taj antibiotik.!

Sve su to ljudska bića kao i mi i nikada se ne zna ni kod "zdravog" čoveka
kada koja lampica u toj fantastičnoj mašineriju - mozgu može otkazati.

Ja samo znam,kad je kcer birala smjer...zamolila sam ju da ne ide na psihijatriju iako su tamo plate osjetno vece,jer po meni je to tezak i ponekad opasan posao....neka je na drugim odjeljenjima,pa i s manjom platom.

Astra ::

Ja samo znam,kad je kcer birala smjer...zamolila sam ju da ne ide na psihijatriju iako su tamo plate osjetno vece,jer po meni je to tezak i ponekad opasan posao....neka je na drugim odjeljenjima,pa i s manjom platom.

Tipicna majka...

Ali zato ima i onih koji mi kazu da sam izabrala pravi smer