Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?

First topic message reminder :


1935.Antonin Artaud,Open leter to medical directors of madhouses:
U skladu sa definicijom zdravlja SZO,po kojoj je zdravlje stanje fizickog,psihickog i socijalnog blagostanja coveka a ne samo odsustvo bolesti,nametnula se potreba za sagledavanjem psihijatrijskog bolesnika u njegovoj uzoj i siroj soc.sredini i njegovom reagovanju na zadovoljavanje individualnih potreba za zdravstvenom negom i osposobljavanje za samonegu.
Tako su granice delovanja psihijatrije prosirene izvan okvira psihijatrijskih stacionarnih ustanova.
Reorganizacijom i uvodjenjem modernijih oblika u sistemu rada u psihijatriji stvoren je stil timskog rada u sveobuhvatnom tretmanu korisnika sukcesivno,u prevenciji,lecenju i rehabilitaciji.
Ova promena zasnovana je kako na postovanju prava mentalno obolele osobe tako i na osavremenjavanju tehnika i postupaka u lecenju.
Ukratko: Obezbedjivanje za mentalno obolele osobe iste standarde koji vaze za osobe koje boluju od somatskih bolesti(u svim fazama prevencije).

Aj da nastavimo ovu pricu.
Tacno je da dijagnozu ne mozemo postavljati odokativno, ali evo primera:
Ako se neko ponasa ''nenormalno'' ( sad opet upadam u jezicku zamku, ali.. ) tj. ako ima simptome koji navode da isti ima psihicke probleme, a ta osoba nam nije neko blizak, vec samo dolazimo u kontakt sa njim, najbolje je prijaviti. Prijaviti policiji ili Hitnoj, ili Odeljenju za mentalne bolesti.
Dalje je posao kompetentnih..
Najvise prijema i stize bas po prijavi ( napao nekog, lomi po kuci, ne jede, ne pije i ne spava danima, luta ulicama, govori nepovezano, ''povucen sasvim u sebe'' ili ''ne drzi ga mesto danima'' , zapusten, cuje glasove, razgovara sam sa sobom, sa tv-om i sl...primera ima milion...)
Vecina psihijatrijskih bolesti i ima periodicno ispoljavanje, ali vec pri prvom razgovoru, psihijatar je u mogucnosti da primeti nesto sto usmerava na odredjenu bolest, i ako postoji indikacija , pacijent se hospitalizuje. Naravno da moze biti upucen i na ambulantno lecenje, sa kontrolom uzimanja lekova, sto je veoma vazno. Takodje, o sposobnosti za ostanak na poslu, ili odlazak u invalidsku penziju, odlucuje se naknadno, nakon niza obavljenih pregleda ( socijalnih, psiholoskih, psihijatrijskih- forenzickih i sl. )

Reporter Alo! u viziti najopasnijim pacijentima zatvorske bolnice u Beogradu

Oči u oči sa psihopatama!
Subota - 30.04.2011
„Izbo sam dve medicinske sestre u bolnici jer su bile grube prema meni. Gurale su mi špric u venu, vezivale za krevet...

Bio sam ljut na njih i zato sam ih napao“, ispričao je reporteru „Alo!“ B. M., mladić od 25 leta, novopridošli stanar Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu, gde su smeštaj našli ljudi kojima se na dušu stavljaju najteža i najmonstruoznija dela koja su počinjena u Srbiji - masovne ubice, kasapini, čedomorke, narkomani...
Žive na drugom spratu sive zgrade koju dele sa Centralnim zatvorom u Bačvanskoj. Ovde se leče i žive godinama - neki do smrti, a drugi nemaju gde da odu. Napušteni od porodica koje su ih se odrekle. Na sredini dugačkog hodnika, okrečenog u žuto, metalne bele rešetke. Zveket ključeva i na korak smo od lica koja su počinila najmonstruoznije zločine u Srbiji. Pomračeni um spojio je ove ljude na jednom mestu. Sud ih je u momentu izvršenja najtežih krivičnih dela koja mogu samo da se zamisle proglasio neuračunljivim. Zaposleni u bolnici su njima sve - roditelji, braća i prijatelji... Zbog ubistava, silovanja, droge ne žele ih ni njihovi najrođeniji. Zaustavljaju nas, žele sa nekim da razgovaraju, da se ispovede, čak i da kažu da nikome ništa nažao nisu učinili. Na krevetu u ambulanti sedi B. M. s početka naše priče.
- Medicinske sestre u bolnici „Dr Laza Lazarević“ bile su obučene u neke bele mantile. Plašio sam ih se... Molio sam ih da mi ne vezuju ruke... Ne bih ja bio ni ovde, ni bilo gde, sem kući da me nisu komšije prijavile zbog glasne muzike. Verujte mi, izlečiću se .... - priča B. M. i krupnim smeđim očima gleda u doktora.

Dok priča sa nama, s vremena na vreme ruke mu zadrhte... Raduje se terapiji i poslušan je.
Najstariji „stanar“ je već 26 godina u ovoj ustanovi. Sada ima 57 godina i porodica ga se odrekla jer je ubio dvoje ljudi. Sredina u kojoj živi bi se pobunila ako bi se vratio u komšiluk... Dobio je dijagnozu da je zdrav, ali to više nikome, sem njemu ništa ne znači. Država ne može da mu pronađe smeštaj i zaposlenje...
- Sedam dugih godina sam ovde. Znam šta sam uradio. Motičicom sam ubio komšiju iz besa. Nisam sa njim pričao 15 godina. Tog dana došao je kod mene i pobili smo se. Udario sam ga motikom jer mi je ona bila na dohvat ruke... Sada zbog svega toga sad ispaštam. Retko ko me posećuje - priča osuđenik I. G. iz Specijalne zatvorske bolnice.
Dok jedni sede na stolicama poređanim uza zid dugog uskog hodnika, drugi stoje i posmatraju. Jedu nas pogledima.
- Doktore, samo da vam se zahvalim. Lek ste mi dobro potrefili, deluje i bolje se osećam. Hvala vam - govori jedan od pacijenata dok hvata doktora za beli mantil.
Jednom je već bio ovde, ali je ponovo osuđen zbog pokušaja ubistva.
Nedaleko od njega na krevetu njegov cimer. Posvađao se sa ocem i pokušao je da ga ubije.
- Shvatio sam da sam pogrešio i pristao sam da se lečim. Doktor me je naučio da živim sa tim, da pijem moje lekove. Samo da se izlečim, pa ću ponovo sa ocem na pecanje. Znate, tata mi je oprostio... Neću ga više nikada povrediti - dodaje mladić.
Pored vrata sobe čovek koji je iskasapio svoje roditelje.
- Nožem sam ih rasporio... Spavali su... Ništa nisu osetili. Ne kajem se jer sam svestan šta sam im uradio - hladnokrvno u dahu odgovara.
Među svim tim osuđenicima jedan se prepoznaje da nekako štrči.
- Nov je - dodaje neko iz hodnika.
Još nije došao u fazu da prihvati svoju bolest i saznanje da je zbog toga pre dve godine svojoj dragoj ekserom srce probio.
- Isterao sam demona iz nje! - dovikuje čovek u hodniku.
Jedan od osuđenika nam pojašnjava njegovu priču.
- Znate, on je onaj koji je pre dve godine u trenutku nervnog rastrojstva zakucao supruzi ekser u srce, a posle sve priznao u policiji. Ima dva sina... - dodaje čovek srednjih godina, koji sedi na krevetu.
- Rekao sam ti već jednom, isterao sam demona iz nje - ne odustaje da priča ubica iz jednog mesta kod Beograda.
Dok idemo hodnikom ka izlaznim vratima, u susret nam dolazi mladić. Uredno obrijan, sa visokim čelom i upadljivih velikih zalistaka... Njegove krupne plave oči, crna kosa, širok osmeh, beli zubi... Na njemu crna majica i dukserica. Polako vraćam film u glavi i prisećam se fotografija iz novina. Pa to je glavom i bradom D. J. Onaj mladić što je pre četiri godine u svojoj kući u Novim Banovcima ubio dete - Luku Opačića (5) i njegovog ujaka Vasilija Trbovića (26). Njihova tela isekao je u kadi bonsekom, testerom za gvožđe, pa ih bacio u Dunav i u septičku jamu. Lekari su mu dijagnostikovali neko psihičko oboljenje. Nije bežao od onoga što je učinio. Odmah posle zločina istražnom sudiji je priznao da je pozvao svog poznanika Vasilija Trbovića da 27. avgusta 2007. godine uveče dođe u njegovu kuću, gde je živeo sam, da gledaju film na DVD-ju. Prvo je u kupatilo namamio Vasilija. Jednim potezom prerezao mu je grkljan. Posle nekoliko minuta pozvao je i petogodišnjeg Luku. Po sopstvenom priznanju istražiteljima, uživao je u sečenju njihova tela.
Posle četiri godine praćenja ovog slučaja u novinama, D. J. mi pruža ruku i jako je steže. Skamenila sam se. Šta to radim. Pozdravljam se sa čovekom koji je iskasapio dete?!
- Ja sam Jelena - obraćam mu se bojažljivo.
- Jelena?! Drago mi je - obraća mi se šireći usta u osmeh. Trgnem se malo.
- Kako si? - pitam ga i u čoveku ispred sebe ne vidim ni trunku mržnje.
- Sad sam dobro. Dve i po godine sam pod terapijom - kaže D. J.
Jedno za drugim pitanjem mi navire. Bez razmišljanja izlaze naglas iz mojih usta. Kao sudija, po komandi ga pitam:
- Zašto si to uradio?
- Ubio sam ih iz besa... - kratko odgovori stiskajući i savijajući usne u usta. Tu osetih da je ipak drugačiji od drugih, čini mi se da je izgovorio bez ikakvog kajanja. Odmah prelazi na drugu temu i odjednom razdragano počinje da priča o majci koja ga jedina posećuje. Jadna žena.
Za svega nekoliko minuta opkoljava nas grupica osuđenika. Pozdravljamo se sa D. J. Osećam da nas prati pogledom dok ga napuštamo. Pitam se o čemu još razmišlja i iz cuga izgovora: „Dođite ponovo.“ Okrećem se ka njemu i na njegovom licu ugledam čudan, pomalo misteriozni smešak kao na početku našeg susreta. Šta mu se mota u toj glavi?


Žene su teži pacijenti

Prva tri bloka Specijalne zatvorske bolnice rezervisana su za žene. Među njima su narkomanke, alkoholičarke i čedomorke. Na rešetkama zakačena pisma koja šalju svojim najbližima. Nisu raspoložene za priču. Nemaju snagu da ponovo govore o svojim zlodelima. Emotivnije su od muškaraca i teže se mire sa svojom sudbinom. Većina njih se kaje, ali dok se ne izleče, neće osetiti svoju slobodu. Specijalna zatvorska bolnica osnovana je u aprilu 1969. godine. Kapacitet bolnice je projektovan za smeštaj oko 400 pacijenata, ali ih je ponekad više.
- Bolnica je namenjena za osobe čije lečenje prevazilazi mogućnosti u ambulantama zatvora ili kazneno-popravnim zavodima. To podrazumeva bolničko lečenje u toku istražnog postupka, izdržavanja kazne u kazneno-popravnim zavodima, kao i lečenje osoba kojima je sud izrekao meru obaveznog čuvanja i lečenja. U ovu poslednju kategoriju spadaju osobe kojima je sud izrekao meru obaveznog lečenja i čuvanja. Pored ovih osnovnih delatnosti, u ovoj ustanovi postoji i odeljenje za timsko sudsko medicinsko-psihijatrijsko veštačenje - kaže dr Darko Fjodorov, upravnik Specijalne zatvorske bolnice.

Jelena Petrović

Nije lako . Nikada se ne zna kako psihijatrijski pacijent može da reaguje, pa se dešava da se nekome stanje pogorša baš zbog strožije hospitalizacije , a opet da dodje čak i do ubistva , jer je neko ocenjen kao "bezopasan"
Možda i nateži posao u medicini .Moja prijateljica , dečiji psihijatar je nedavno gurnuta niz stepenice od 14 godišnjeg deteta , sa ledja , i tako snažno da je sletela niz stepenice i prošla srećom "samo " sa slomljenom rukom .
A tri minuta ranije ga poljubila, i ne misleći ništa , krenula svojim poslom .

Danubius ::

Nije lako . Nikada se ne zna kako psihijatrijski pacijent može da reaguje, pa se dešava da se nekome stanje pogorša baš zbog strožije hospitalizacije , a opet da dodje čak i do ubistva , jer je neko ocenjen kao "bezopasan"
.

Ma ne zna se ni kako zdrav covek moze da reaguje... Uslovi u nasoj zemlji, sto se tice psihijatrije, su vise nego ponizavajuci..Mada postoje pokusaji da se ova grana medicine unapredi, proces je, i bice dugotrajan...
Imam priliku da uporedim, i jedino sto mogu da kazem...Tesko psihijatrijskom pacijentu na nasim prostorima...

.....nemogu da uporedim sa ostalim psihijatriskim ustanovama ali sa sigurnoscu znam da nijedan psihijatriski pacijent nigde u svetu nema adekvatnu negu sto se "njegovog" stava tice ,,njemu nikako ne odgovara bilo kakav vid usmerenog lecenja" (rezimskog) pokusace na razne nacine da sakrije terapiju,ode iz bolnice i dokaze da je on u pravu tj.da nije bolestan zato da rezimiramo sve ovo nesto tu u glavi na stima....

bucic ::

.....nemogu da uporedim sa ostalim psihijatriskim ustanovama ali sa sigurnoscu znam da nijedan psihijatriski pacijent nigde u svetu nema adekvatnu negu sto se "njegovog" stava tice ,,njemu nikako ne odgovara bilo kakav vid usmerenog lecenja" (rezimskog) pokusace na razne nacine da sakrije terapiju,ode iz bolnice i dokaze da je on u pravu tj.da nije bolestan zato da rezimiramo sve ovo nesto tu u glavi na stima....

Nije nego Ne stima vec desno od kapije...a za ostalo bismo lako vec...

Danubius ::

Nije lako . Nikada se ne zna kako psihijatrijski pacijent može da reaguje, pa se dešava da se nekome stanje pogorša baš zbog strožije hospitalizacije , a opet da dodje čak i do ubistva , jer je neko ocenjen kao "bezopasan"
Možda i nateži posao u medicini ..

Nije lako, da.. Ne zna se ni kako normalan covek moze da odreaguje , te onaj sto ima neki poremecaj... Kao i svaki, i ovaj posao ima tezu i lepsu stranu. Sve to stoji, a delic je samo, sto je novinar pisao, prvi susret moze da izazove velike nedoumica, nepojasnjnja i sl. ali ako provodite duze vremena sa njima, shvaticete da su to ljudi, koji imaju veliki problem, i koji svakog dana u svakom momentu pokusavaju da se izbore sa njime. Ne uspeva svima, ali nisu ni svi psih. pacijenti ubice... Pravi stav bi bio potraziti ono, jer uvek postoji, onaj zdravi , ocuvani delic u njima, i na osnovu njega razviti odnos. I psihijatrijski pacijenti, kao i svi ljudi su svako jedinka za sebe....

Nije lako . Nikada se ne zna kako psihijatrijski pacijent može da reaguje, pa se dešava da se nekome stanje pogorša baš zbog strožije hospitalizacije , a opet da dodje čak i do ubistva , jer je neko ocenjen kao "bezopasan".

Što se tiče struke zavisi od procene dijagnoze kako će se prema kome ponašati.U svakom slučaju lekar-neuropsihijatra mora da bude dobar profesionalac, da voli svoj posao i ljude! U jednoj našoj ustanovi videla sam kako izgledaju kajševi za vezivanje agresivnih pacijenata.
Što se tiče nas ostalih, koji nismo u struci, treba umeti prepoznati šizofreniju, agresiju i psihoze i biti jako oprezan i mudar. Treba znati prepoznati narkomana kada je u krizi i kada manipuliše sa nama da bi došao do novca. Najčešće su oko bolnica i traže novac.. za longacef... eto
baš im vi možete pomoći da prime taj antibiotik.!

Sve su to ljudska bića kao i mi i nikada se ne zna ni kod "zdravog" čoveka
kada koja lampica u toj fantastičnoj mašineriju - mozgu može otkazati.

Ja samo znam,kad je kcer birala smjer...zamolila sam ju da ne ide na psihijatriju iako su tamo plate osjetno vece,jer po meni je to tezak i ponekad opasan posao....neka je na drugim odjeljenjima,pa i s manjom platom.

Astra ::

Ja samo znam,kad je kcer birala smjer...zamolila sam ju da ne ide na psihijatriju iako su tamo plate osjetno vece,jer po meni je to tezak i ponekad opasan posao....neka je na drugim odjeljenjima,pa i s manjom platom.

Tipicna majka...

Ali zato ima i onih koji mi kazu da sam izabrala pravi smer

Ono što je uočljivo i nehumano to je da su nam stacionarne ustanove za lečenje takvih pacijenata-horor i da se jako malo ulagalo u njih.
Takođe je uočljivo da takvi pacijenti u većini slučajeva predstavljaju balast
za porodicu i familiju i da i sama porodica smeštajući ih u ustanovu rešava i svoj problem, ne samo problem pacijenta.
Slično je i sa decom ometenom u razvoju, koju roditelji ostavljaju u institucije da drugi o njima brinu.
Nije lak život sa alkoholičarem, narkomanom, šizofreničrem itd. ali... (ne daj Bože nikome) i to su deca, ljudi... kojima treba pomagati. Pa ako je porodica nezainteresovana kako će i lekari i medikamenti pomoći?

Na zalost i ta grana je postala business kao i svaka druga. Ne samo tretmane, nego i dijagnostiku diriguju farmacetske korporacije.

Nekad je bilo ovo:


psihijatrijski kompleks gdje su se vrsili najgori eksperimenti na vjerojatno pola zdravih ljudi (sto danas izlazi na vidjelo).

A sad su "izmisljene" bolesti.
Imam prijateljicu koja je psihijatar po struci, ali se nakon 25 godina staza odlucila da predje u analiticare. Radi za velike korporacije, i intervjuise potencijalne kandidate za "funkcije". Horor price koje cujem od nje su izvan svake pameti. Uglavnom su to "primjerni" ljudi, sa vrlo uobicajenom "scenom" zivota...a ovamo, Boze sacuvaj. Naravno, drzi confidentiality, i ja ne znam niti imena, niti bilo sto o njima. Ali znam da definitvno je do sad intervjuisala oko 25-30% cistih phycos. E takvih se treba bojati, znati ih prepoznati.
S druge strane izmisljaju se svaki dan nove tzv. bolesti. Ne kazem da nema, ali kad te klepi po glavi, sa velikom rezervom uzimas sve sto ti se kaze. Pozvana sam u skolu zarad moje mladje kcerke. Upozorena sam da ne pazi na casu, da je nekad letargicna, a nekad opet previse aktivna. Naravno prvo sto su mi rekli je da vjeruju da ima ADHD - nedostatak paznje i hipertenzija. Dali mi citav paket, gdje da idem, kome, koji su ljekovi u igri. Lijepo sam im zahvalila i rekla da od tog nema nista. Ja poznajem svoju kcerku bolje. Pozvala sam tu svoju prijateljicu na veceru, i pustila ih da porazgovaraju. Da nisam nju imala, nasla bih nekog ko dolazi sa jakom preporukom od nekoga kome vjerujem. Suma sumarum je bilo to sto je mala poznavala sve gradivo, i ubijala se od dosade na casovima. Nakon par sastanaka sa nastavnicima, i tzv. psihologom u skoli ( a trebalo je nekoliko, hvala Bogu da sam imala sav paperwork od moje prijateljice), napokon je napravljen raspored, da dodam bez lijekova:))) Mala je trenutno dva razreda ispred svoje klase u vecini predmeta. Jedino sto nam je prijateljica rekla, i to je ostalo sa mnom, je da obavezno zadrzi makar jedan razred sa svojom klasom, da bi s njima prosla kroz sve 4 godine, i maturirala, jer je jako vazno da ima "zdrav" socijalni zivot. To je i razumljivo. Tako da ce vec od iduce godine svi ekstra krediti ici prema fakultetu, pa kad dodje vrijeme, bit ce uzeti u obzir.
Poenta cijele price je da se na zalost bolesti traze i tamo gdje ih nema, a u procesu se previdjaju oni oko nas koji su istinski bolesni.

Samouka ::

Nije lako . Nikada se ne zna kako psihijatrijski pacijent može da reaguje, pa se dešava da se nekome stanje pogorša baš zbog strožije hospitalizacije , a opet da dodje čak i do ubistva , jer je neko ocenjen kao "bezopasan".

Što se tiče struke zavisi od procene dijagnoze kako će se prema kome ponašati.U svakom slučaju lekar-neuropsihijatra mora da bude dobar profesionalac, da voli svoj posao i ljude! U jednoj našoj ustanovi videla sam kako izgledaju kajševi za vezivanje agresivnih pacijenata.
Što se tiče nas ostalih, koji nismo u struci, treba umeti prepoznati šizofreniju, agresiju i psihoze i biti jako oprezan i mudar. Treba znati prepoznati narkomana kada je u krizi i kada manipuliše sa nama da bi došao do novca. Najčešće su oko bolnica i traže novac.. za longacef... eto
baš im vi možete pomoći da prime taj antibiotik.!

Sve su to ljudska bića kao i mi i nikada se ne zna ni kod "zdravog" čoveka
kada koja lampica u toj fantastičnoj mašineriju - mozgu može otkazati.

Psihijatrijski pacijenti, nasuprot sirokom misljenju, da pogorsavaju svoje stanje nakon hospitalizacije, upravo suprotno reaguju. Kod mnogih se cak razvije tkz. sindrom hospitalizma, pa ono ne zele van! Mnogi po povratki sa ''vikenda'' deluju uznemireno, anksiozno. Najveci razlog je upravo taj odnos prema njima, nacin na koji ih sredina (ne) prihvata, i njihova otezana socijalna snalazlivost .
A sto se tice ubistava, to je cela jedna ( bar u psihijatriji) grana koja izucava ovu vrstu reagovanja kod ljudi, tako da je bespredmetno i pocinjati o tome...

Sto se tice kaiseva i ostalih pomagala..Hm..Ako se setimo 90.- tih, azili, nemastina u hrani, odeci, lekovima...Ni kaisevi nisu bili mnogo od pomoci.. Jako agrsivan pacijent pogida kaiseve kao da su od konca a ne od koze, verujte... Razvoj psihofarmaka je doveo do toga da pojedina stanja kao recimo katatoni stupor, sad ne mozemo ni da sretnemo.
U nasim krajevima psihijatrija je uznapredovala, ali jos smo , nazalost daleko od sveta , prvo po uslovima koje zahtevaju ovi pacijenti, pristupa drzave i drustva u celini, i samog odnosa prema ovim LJUDIMA...

Ugledni niški neuropsihijatar stradao sa ćerkom i unukom
..................................................................................................
U Specijalnoj bolnici u Gornjoj Toponici, gde je dr Serafimović radio od 1986, svi su šokirani tragedijom. Za kolegu Serafimovića kažu da je, kao vrstan stručnjak, bio načelnik Forenzičkog muškog odeljenja. Kolege pričaju da je svake godine letovao sa ćerkama, a kada su se one udale i dobile decu, na odmor su odlazili svi zajedno, i ta mu je tradicija pričinjavala veliko zadovoljstvo.


- U četvrtak smo dežurali. Bio je raspoložen jer sa porodicom ide na letovanje. Bio je izuzetan i kao lekar i kao čovek. Teško nam je da poverujemo da ga više nema - kaže dr Slavica Tomić.
Dr Dragan Vukić, koji je na čelu Forenzičkog ženskog odeljenja, kaže da je i među pacijentima zavladao muk kada su čuli za pogibiju.

U Serafimovićevoj kancelariji jedna pacijentkinja donela je sveže ubrane ruže, misleći da će im se kao i svakoga dana on obradovati kada dođe na posao.
U stanu u kojem je živeo dr Serafimović juče nije bilo nikoga. Komšije i prodavci iz okoline bili su vidno potreseni tragedijom.
- Serafimović je bio stari Nišlija. Ovo je užasna tragedija, strašno je to što se desilo - kaže prodavac novina Miodrag Ročkomanović.
Primarijus Serafimović je bio poznati neuropsihijatar, specijalista sudske psihijatrije. Osim posla načelnika Forenzičkog muškog odeljenja, bio je i sudski veštak. Od 1994. do 1995. bio je i direktor bolnice u Gornjoj Toponici.


.......................................................
Umeo je sa pacijentima, zato su ga i voleli...

Ljudi se plaše duševnih bolesnika?


Izvor: Tanjug [/size]



U društvu postoje brojne predrasude kada je u pitanju lečenje i način života duševnih bolesnika, a takva vrsta stigmatizacije predstavlja veliku prepreku i sputava njihovo pravovremeno lečenje, rečeno je na simpozijumu "Stigma kao prepreka u prevenciji i lečenju mentalnih poremećaja" u Beogradu.


Predavač na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu i predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić Dejanović ukazala je tokom izlaganja da način lečenja koji često stigmatizuje takve bolesnike jer se, kako je navela, nekada upotrebljavaju prevaziđeni lekovi.

Takođe je navela da su duševni bolesnici često odbačeni i plaše se sopstvenih problema zato što su drugačije kategorisani.

"Pacijent koji je stigmatizovan je sa ekonomskog aspekta neuporedivo skuplji, češće upada u krize i njemu su potrebni dodatni lekovi", kazala je Đukić Dejanović, koja je osnivač kragujevačke dnevne Psihijatrijske bolnice, dodajući da je potrebno pratiti standarde i savremene procedure. Ona je navela primer da se u Srbiji izdvaja 1,5 odsto za antipsihotike, lekove za najteže bolesnike i da je to znatno manji procenat u odnosu na zemlje u regionu, gde se, kako je kazala izdvaja više.

Govoreći o registraciji i upotrebi lekova, ona je navela da u nekim zemljama EU, poput Nemačke i Velike Britanije, lek od čim bude registrovan postaje dostupan pacijentima, u Sloveniji se čeka godinu dana, a u Srbiji se čeka u proseku tri godine.

Đukić Dejanović je kazala da je neophodna implementacija savremenih farmakoterapijskih protokola zasnovanih na određenim postulatima, a kako je kazala, važna je i potpora zakonske regulative.
Ona se osvrnula na Nacrt zakona o zaštiti mentalnog zdravlja ukazujući da očekuje da ga Vlada Srbije usvoji u narednim mesecima kako bi se do kraja godine u Skupštini Srbije raspravljalo o njemu.

Na simpozijumu je bilo reči o problemima uključivanja dece koje imaju različite smetnje u školski sistem i zapošljavanju takvih osoba u preduzećima.

Stručnjaci su ukazali da su duševni bolesnici suočeni i sa strahovima okruženja da su opasni po njih i da je neophodna bolja informisanost stanovništva o tom problemu.

Profesor Miroslava Jašović Gašić, koja je predsednik naučnog odbora Simpozijuma i direktor Klinike za psihijatriju KCS, kazala je da su mnoga istraživanja pokazala da duševni bolesnici pate od gubitka samopoštovanja.

"Postoji jedna vrsta beznadežnosti stava i okoline u odnosu na njih", kazala je ona, ističući da bi skup na kome učestvuje veliki broj stručnjaka mogao da doprinese razmeni iskustava i novih saznanja u oblasti psihijatrije.

Načelnik Odeljenja za naučno-istraživački rad i rane intervencije u psihijatriji na Klinici za psihijatriju KCS Nađa Marić Bojović objasnila je da su neka istraživanja pokazala da je stigmatizacija duševnih bolesnika veliki problem u pravovremenom započinjanju lečenja.

"Svesni smo koliko u onkologiji i kardiologiji pravovremeno obraćanje lekaru promoviše kvalitetan život, a u psihijatriji to nije slučaj i to baš zbog straha ljudi da nekog svog bližnjeg povedu kod psihijatra", kazala je ona, dodajući da se pacijenti često javljaju u najpoodmaklijim fazama bolesti



Ne samo strah, nego i sramota ( da se ima ludak u porodici) su glavni razlozi za to sto pacijenti dolaze uglavnom u vec poodmakloj fazi svoje bolesti...Nazalost...
A gospodja Djukic je trebalo da se drzi samo psihijatrije...Odlicno poznaje problematiku...

Da tacno, plase se da ce biti stigmatizovani, ali nije sve ni u lekovima. Kod tezih psihickih poremecaja da, ali kod nas se i za laksi oblik depresije daju antidepresivi. Treba da se shvati da psihijatrijski pristup pacijentu koji je zastupljen kod nas je davno prevazidjen. Evo ti tabletica i ona ce ti sve resiti.

Potpuno se slazem, recimo ovde na severu Evrope, psihijatrijski pacijent se tretira kao LICNOST. Kasnije cu vise o nekim konkretnim primerima, ali da kazem jos da cak i SHIZOFRENICNI pacijent sada moze da zivi bez lekova, sto bas potvrdjuje doktorovu tvrdnju, koliko se kod nas jos kaska...

sonia ::

Potpuno se slazem, recimo ovde na severu Evrope, psihijatrijski pacijent se tretira kao LICNOST. Kasnije cu vise o nekim konkretnim primerima, ali da kazem jos da cak i SHIZOFRENICNI pacijent sada moze da zivi bez lekova, sto bas potvrdjuje doktorovu tvrdnju, koliko se kod nas jos kaska...

Svijda mi se ovo sto si rekla. Tretira se kao LICNOST. Da to je tacno. Ima svu paznju psihologa ili psihijatra. Radi se sa njim. Teski pacijenti imaju veoma dobre uslove.

Citao sam nedavno podatak koliko se antidepresiva godisnje prepise u Srbiji. Bio sam zaprepasten.

Dok god je sramota otici bar po savjet,psihijatru,psihologu,neurologu i takvima,dotle se ni pacijenti nece posmatrati kako treba.
Imamo temu posjete psihijatru....odmah smo na margini...budale.
Ovdje cini mi se svako po nekad stigne na takve konsultacije....i ne stidi se toga,a oni upravo nisu tu samo da prepisu antidepresive....ja sam recimo isla da mogu sa neutralnom osobom pricati otvoreno o onome sto me muci,sto me tjera u depresije s vremena na vrijeme i ne mislim da treba zbog toga da se stidim ili osjecam budalastijom od drugih.

Astra ::

Dok god je sramota otici bar po savjet,psihijatru,psihologu,neurologu i takvima,dotle se ni pacijenti nece posmatrati kako treba.
Imamo temu posjete psihijatru....odmah smo na margini...budale.
Ovdje cini mi se svako po nekad stigne na takve konsultacije....i ne stidi se toga,a oni upravo nisu tu samo da prepisu antidepresive....ja sam recimo isla da mogu sa neutralnom osobom pricati otvoreno o onome sto me muci,sto me tjera u depresije s vremena na vrijeme i ne mislim da treba zbog toga da se stidim ili osjecam budalastijom od drugih.

Naravno da ne treba. Depresija je veoma podmukla. Svakom je pretnja. Ne postoji covek koji nije prosao kroz depresiju. Ima razlicitih oblika, pa samim time i pristup njenom lecenju je drugaciji.

Odlazak kod psihologa ili psihijatra je pocetak suocavanja sa sobom, samo mora da postoji istrajnost.

Samo hrabro.

Glogovac je u filmu Hadersvild odlicno odglumio psihijatrijskog bolesnika. A film je bas kao pravljen za ovu temu. Posebno bih izdvojila 11.min. 45.s kad on opisuje jedan dan u bolnici... Tek da ljudi dobiju predstavu... Pitala sam naseg poznatog glumca, da li je ikada bio u kontaktu sa nekim takvim pacijentom, ili je mozda bio do neke bolnice da upozna patologiju. Ogdovor je bio ne, cista gluma. Odoh od teme, cak sam mozda i pisala o ovome, ali Nebojsu Glogovca slobodno mozemo staviti rame uz rame sa Dastinom Hofmanom. Svaka cast, zaista.

sonia ::

Posebno bih izdvojila 11.min. 45.s kad on opisuje jedan dan u bolnici... Tek da ljudi dobiju predstavu...

A zašto medicinske seke ne spavaju duže... već sabajle maltretiraju pacijente?

cojle ::

sonia ::

Posebno bih izdvojila 11.min. 45.s kad on opisuje jedan dan u bolnici... Tek da ljudi dobiju predstavu...

A zašto medicinske seke ne spavaju duže... već sabajle maltretiraju pacijente?

Da im ulepsaju dan, sta li?



Salu na stranu, ali zahvalnost koju kao sestra mozete da osetite od psihijatrijskog pacijenta, ne mozete ni u jednoj drugoj grani medicine...Ne govorim ovde o materijalnoj zahvalnosti, sto se uglavnom kod nas podrazumeva, daleko bilo, cak ni o recima hvale, nego... To zadovoljstvo, taj osmeh u ocima kojim vas docekaju, recimo... Ili, onako u svom svetu, cini nam se, a onda kazu nesto, da je prosto neverovatno koliko oni nas poznaju, analiziraju sa neverovatnom tacnoscu...Oni zapazaju neke sitnice, koje obicno oko i ne registriuje, i sklapaju sliku, iz dana u dan, o tome kakavi ste kao licnost.. Oni primete, i ako vi to ne pokazujete, ili mislite da ne, i kad ste srecni i kad ste tuzni, ljuti... Psihijatrijski pacijent moze da bude jako grub, tacno je, u trenutku kad je njegov problem naizrazeniji, ali medicina toliko napreduje, da su ti, nazovimo ih , ispadi, sve redji i manjeg intenziteta. Cak i ako se desi, pravilnim odgovorom strucnog osoblja, moze takodje dobro da se zavrsi, u korist pacijenta, naravno. I kad se on vrati u svoj zdravi deo ( a svi ga imaju, budite sigurni) izliv emocija, tipa nesigurnost, uplasenost, ali i smirenost, osecaj sigurnosti koji im pruza okolina ( ili bar treba) , sav taj miks osecanja kod njih, i jos vise od toga, neverovatan je dozivljaj i za zdravstvenog radnika, i uvek novi izazov.

sonia ::

Salu na stranu, ali zahvalnost koju kao sestra mozete da osetite od psihijatrijskog pacijenta, ne mozete ni u jednoj drugoj grani medicine...

Jeste...ali to nosi i veliki rizik .Pacijent se opsesivno veže uz sestru . I onda dolaze manje lepe stvari -agresija prema drugim pacijentima iz umišljene "ljubomore ", neprijatnosti ...Jedan od ubedljivo najtežih poslova u medicini uopšte . Vrlo opasan po emotivne osobe . Po pravilu bi trebao da bude i najviše plaćen -ali nije . Čak mislim da jedino vrlo posvećeni ljudi uopšte mogu da ga rade kako treba .

Ko kaze da nije bolje placen?

NA SVETSKI DAN MENTALNOG ZDRAVLJA

LUDILO DRMA SRBIJU!




Nedelja, 9. Oktobar, 2011.|

Autor: Sanja Ilić


Oko 350.000 ljudi boluje od neke psihičke bolesti, a svega 4.500 pacijenata leži u psihijatrijskim bolnicama








BEOGRAD - Psihotično!
- U Srbiji od neke urođene psihoze boluje otprilike pet odsto
stanovništva, što znači da oko 350.000 ljudi možemo svrstati u jednu od
tri kategorije duševnih bolesti - kaže za Kurir dr Milutin Nenadović,
direktor bolnice „Dr Laza Lazarević“ u Beogradu. On naglašava da je i
danas, kad se obeležava svetski dan metalnog zdravlja, baš kao i svakog
drugog dana, svih 4.500 kreveta, koliko ih ima u našim ustanovama za
duševne bolesnike, zauzeto.

Prepušteni sami sebi

Prema njegovim rečima, kad je reč o psihičkoj bolesti, naš narod se
ponaša kao da je u pitanju neka zaraza, pa se trudi da se distancira, a
bolesnika etiketira.
- Smatram da je to posledica neznanja. Ove urođene bolesti imaju svoja
imena i kategorizuju se po lakoći lečenja - izričit je dr Nenadović,
koji dodaje da je tužno što većina ove bolesnike „krsti“ raznim
pejorativnim nazivima.

- Za razliku od HIV pozitivnih, koje društvo takođe marginalizuje,
ponižava i tretira kao „poluljude“, psihički oboleli su uglavnom
prepušteni sami sebi. Oni nemaju obezbeđen bolesnički krevet, adekvatno
lečenje i zagarantovana prava - opominje Nenadović.

Ispovest psihijatrijskog bolesnika: Zbog utvara sam sebi žiletom prerezao vrat



Priču o tome kako je nedavno došao u bolnicu „Dr Laza Lazarević“ u Beogradu, započinje N. T. (28), pod vidnim dejstvom lekova.
- Utvare su počele da mi se priviđaju kad sam imao 12 godina. Jedino
sam ja mogao da ih čujem. Užasno sam se plašio - kaže N. T. i dodaje da
se njegova baka davno ubila, a da se njegov otac takođe lečio u „Lazi“.

Roditelji N. T. nisu znali za strah u kome im dete živi. Shvatili su
to, priča on, tek kad je počeo da spušta roletne, zatvara prozore i
okreće se za sobom. On je mislio da ga kolege prisluškuju, čak mu se i
muzika koju je slušao pretvarala u „strašne glasove“. Stalno je, govori
nam, imao utisak da će se desiti nešto loše.

- Na kraju sam sebi žiletom presekao arteriju na vratu. Sada mi je
bolje, ali ne znam koliko mi lekovi zaista pomažu. Glasovi traju koliko
ja hoću jer, ipak, je sve u mojoj glavi - kroz šapat priča N. T. i kaže
da je bez obzira na sve, ipak uspevao da vodi normalan život. Upisao je i
gotovo završio FON, živeo je sa svojom devojkom u glavnom gradu i imao
posao u ozbiljnoj firmi.













Dovoljno kreveta

Dr Periša Simonović, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, kaže da
se radi na uvođenju zakona o zaštiti lica sa duševnim smetnjama.
- Tako ćemo definisati prava pacijenata, ali i način zbrinjavanja i
lečenja. Što se tiče smeštajnih kapaciteta, oni su sasvim dovoljni.
Neophodno je da dođe do reorganizacije u dijagnostikovanju, jer nije
suština ostaviti svakog pacijenta u bolnici, već ga zalečiti, a zatim
lečenje nastaviti van ustanove - rekao je Simonović.

Svetski dan mentalnog zdravlja obeležava se 10. oktobra širom planete. Ova tradicija inicirana je 1992. godine od strane Svetske Zdravstvene Organizacije (SZO). U nekim zemljama deo je nedelje posvećene povećanju svesnosti o mentalnim bolestima.

Ovo je dan za globalnu edukaciju i zagovaranje mentalnog zdravlja. Trebalo bi da promoviše otvorenu diskusiju o mentalnim poremećajima, ulaganjima u prevenciju, promociju i servise podrške, doprinoseći podizanju javne svesti o problemima mentalnog zdravlja. Ovogodišnja tema ovog dana, kako je SZO najavila je “Investiranje u mentalno zdravlje”, jer su, kako se smatra, finansijski i ljudski resursi alocirani za mentalno zdravlje neadekvatni, posebno u zemljama sa niskim dohotkom.

Mentalno zdravlje je neodvojivi deo opšteg zdravlja i ljudsko pravo. Izgleda da se toga treba prisetiti češće, a ne samo 10. oktobra, ako uopšte i tada. (mladi018.info)

Depresija je vodeći razlog onesposobljenosti širom sveta

33% zemalja nemaju budžet za mentalno zdravlje

1 od 4 ljudi će u nekom trenutku života biti pogođeno mentalnim poremećajem

Svakih 40 sekundi neko izvrši samoubistvo

4 od 5 ljudi sa mentalnim premećajem u zemljama u razvoju ne dobija lečenje

Skoro 50% svih mentalnih poremećaja počinje pre 14. godine života

2.5 miliona smrti godišnje dogodi se zbog zloupotrebe alkohola

50 miliona ljudi širom sveta imaju epilepsiju

(Izvor: SZO)



(pozdrav svim kolegama u struci koji se svakodnevno bore da ljudi sa ovim problemima lakse idu kroz zivot)

cojle ::

A u Toponici pacijenti oformili Savet pa ih Uprava sluša.
Da se zna čiji je je Dom!

Ta Toponica je svojevremeno bila najveci azil Balkana, ako ne i Evrope. Prosla je jedan trnovit put, a i dalje gazi... Mislim da je rec o casopisu Prakticna zena, koji sam pronasla jednom davno na tavanu kuce, gomila prasnjavih casopisa, koje je moja majka kupovala redovno, i u njima pronasla feljton, sad sam vec zaboravila ime, ali govori upravo o strahotama tog azila...I danas pamtim detalje..Ostalo je istorija...

Htedoh reci da su ti ljudi , koji su tamo bili zaboravljeni, od porodice, okoline, drustva u celini, bili sve samo ne ljudi... Neznanje cu navesti, kao prvi razlog, neznanje, nepoznavanje problematike, za agresivnost iz straha, mislim, straha od nepoznatog..Drugi razlog nemam, ili bolje, necu da prihvatim..

Danas, jos uvek tragajuci za pravim putem u odnosu covek sa mentalnim problemom- porodica- drustvo, Toponica je, pionir, predvodnik, tog istog Balkana.

Sto se tice pacijenata, Savet je i osnovan upravo iz tog razloga, da se pokaze da i ako imaju mentalne probleme, nas posao je da pronadjemo zdravi deo u tim ljudima, a svako od njih ga ima, ma kako to cudno zvucalo...

Zato moja poruka njima, na ovaj dan je- Samo napred. Imate vi sta da kazete...

Dovoljno kreveta

Dr Periša Simonović, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, kaže da
se radi na uvođenju zakona o zaštiti lica sa duševnim smetnjama.
- Tako ćemo definisati prava pacijenata, ali i način zbrinjavanja i
lečenja. Što se tiče smeštajnih kapaciteta, oni su sasvim dovoljni.
Neophodno je da dođe do reorganizacije u dijagnostikovanju, jer nije
suština ostaviti svakog pacijenta u bolnici, već ga zalečiti, a zatim
lečenje nastaviti van ustanove - rekao je Simonović.

Upućen držvni sekretar...Ima dovoljno kreveta, naročito kada pojeftini Heroin...
Da li je to mislio i na privatnu kliniku Vorbojev???

Ko ih ne zna... skupo bi ih platio!? Mora da je studirao Medicinsko pravo
na nekom privatnom fakultetu.

Only women ::

Dovoljno kreveta

Dr Periša Simonović, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, kaže da
se radi na uvođenju zakona o zaštiti lica sa duševnim smetnjama.
- Tako ćemo definisati prava pacijenata, ali i način zbrinjavanja i
lečenja. Što se tiče smeštajnih kapaciteta, oni su sasvim dovoljni.
Neophodno je da dođe do reorganizacije u dijagnostikovanju, jer nije
suština ostaviti svakog pacijenta u bolnici, već ga zalečiti, a zatim
lečenje nastaviti van ustanove - rekao je Simonović.

Upućen držvni sekretar...Ima dovoljno kreveta, naročito kada pojeftini Heroin...
Da li je to mislio i na privatnu kliniku Vorbojev???

Ko ih ne zna... skupo bi ih platio!? Mora da je studirao Medicinsko pravo
na nekom privatnom fakultetu.

E ne znam o čemu oni pričaju a i dobro su se setili da štite psihijatrijske slučajeve, sada kada većina nosi neku od dijagnoza. Ja sam laik pa mogu da prepoznam kojim ljudima oko mene "nisu sve koze na broju" a da ne pominjem i sebe i one koji pojma nemaju da im nešto "fali".

Ko u Srbiji nije poludeo - taj nije normalan...

Interesantne su kreativne radionice psihijatrijskih bolesnika. Tu se mogu naći crteži i slike iznenadjujuće lepote i poruka koju nose u sebi.
Pretpostavljam da su ordinirajućem neuropsihijatru prikazi crknutih mačaka i
skeleta raspadnutih pasa, degenirasnih oblika žena.. dobri pokazatelji i smernice za uvid u tok i težinu oboljenja.

Naš narod ne bi bio narod da sve ne okrene na humor. Tako da kada pevaju
(muzička sekcija) ne prodje bez komentara da turbo tekstopisci verovatno sede pod prozor dnevne bolnice i pišu reči za svoje hitove..

Surovo ali istinito.

Only women ::

Interesantne su kreativne radionice psihijatrijskih bolesnika. Tu se mogu naći crteži i slike iznenadjujuće lepote i poruka koju nose u sebi.
Pretpostavljam da su ordinirajućem neuropsihijatru prikazi crknutih mačaka i
skeleta raspadnutih pasa, degenirasnih oblika žena.. dobri pokazatelji i smernice za uvid u tok i težinu oboljenja.

Naš narod ne bi bio narod da sve ne okrene na humor. Tako da kada pevaju
(muzička sekcija) ne prodje bez komentara da turbo tekstopisci verovatno sede pod prozor dnevne bolnice i pišu reči za svoje hitove..

Surovo ali istinito.

Da su interesantne radionice, jesu. I potpuno se slazem da ima iznenadjujuce divnih radova, a sa time su se slozili i mnogi koji su imali prilike da prisustvuju izlozbi njihovih radova- od srednjoskolaca, studenata, obicnih gradjana, raznih udruzenja, ljudi iz ministrastva, pa i sam prestolonaslednik. Ima tu od pejzaza, preko mrtve prirode, religijskih motiva, do portreta prijatelja, izmisljenih svetova, ali ja jos nigde ne sretoh te crknute macke i skelete raspadnutih pasa, aman, a u ovom sam poslu vec petnaestak godina! Il' je to mozda trebalo da bude duhovito, na racun lekara?

Tacno je da se njihova dela menjaju sa psihickim stanjem, pa smo tako imali pacijenta koji samo slika portrete i to grafitom, ali kad je psihicki los, njegovi crtezi su samo krugovi koji se beskonacno ponavljaju...

Sto se tice muzicke sekcije, kao prvo , tu se biraju ljudi koji imaju sluha za muziku, ili su vec ranije svirali neki instrument, koji im obicno obezbedimo, ili jednostavno imaju kvalitetan glas. I ti ljudi, uveseljavaju ostale kada su rodjendani, praznici i sl. Zaista je milina slusati te ljude, i videti ostale i kako na njih deluje pozitivno muzika.

Obicno su muzicari gitaristi, i repertoar im je od ''Silvane do Nirvane''. E, sad, kad je drustvo malo, proslava rodjendana , recimo, obicno sviraju domace rok balade ex yu, kad su veci praznici, narodna muzika je zastupljenija , i tu ne mislim na turbo, vec pravu narodnu muziku, posto su vecina dugogodisnji pacijenti i nisu bas u toku sa novim talasima . I bolje, u ovom slucaju. Primetila sam da su oni, koji su bas dugo u ustanovama zatvorenog tipa, ostali u onom periodu kad su se i razboleli, pa su svima njima drage pesme tipa- Kafu mi draga ispeci, Mlada partizanka i vec nesto slicno...Bude tu smeha, veselja, igre, pesme, i svaka proslava u organizaciji muzicke sekcije se zavrsava veselo i traje duze od planiranog..A ti ljudi, koji imaju psihicke probleme, na neki nacin ih delimicno i resavaju ''bezeci'' u muziku. Zato vredno rade , uvezbavajuci program , pod budnim okom terapeuta, svaki radni dan, kao sto neko ide na posao. Ucinak muzike u terapiji psih. pacijenata je od davnina poznat, i tu nema diskusije, a ni mesta podsmehu.

Šteta je što nisi videla! Verovatno su u eminentnijim ustanovama i "nadareniji pacijenti".. nije im ista inspiracija..

Tuzno.

„U sobi 204 je opet jedan ovan gledao spolja kroz prozor!“
Ovakve i slične izveštaje Hening Olen često može da čuje, posebno i vreme vizite u klinici FKSL u Šlezvigu, klinici specijalizovanoj za psihijatriju i psihoterapiju.
Hening Olen je rukovodilac klinike oko koje svakodnevno - pasu ovce.
Ranije je, naime, teren oko zgrade pripadao jednoj farmi.
Sada ovce pripadaju zoološkom vrtu Arhe Varder, južno od gradića Rendsburga.
To je zoo-vrt sa oko 70 retkih vrsta domaćih životinja.
Klinika se obratila zoo-vrtu jer lekari znaju da kontakt sa životinjama ima pozitivno dejstvo na pacijente.
Hening Olen kaže da su životinje vrlo važna tema u njegovoj struci, kao i da se vrlo lepo uklapaju u koncept psihijatrijske klinike:
On dodaje da se pacijenti uvek vrlo obraduju kada neko na kliniku dovede psa ili nekog drugog kućnog ljubimca.
Posete zoo-vrtu su takođe omiljene među pacijentima koji tamo „vide sličnosti sudbina“.
„Rado bismo nabavili terapijske pse, ali su oni veoma skupi“ – zato su ovce dobrodošle.

Karolin Rajmerc, koja radi za zoo-vrt, kaže da je nabolje kada zgradu klinike okruži „harmonična grupa“ ovaca, što je najčešće i slučaj jer „oni koji se mnogo guraju ne dolaze ovamo.“
Više vrsta ovaca, među kojima je i nekoliko pripadnika egzotične vrste koja živi samo na slovačko-rumunskoj granici, leži na travnjaku ili se kreće među pacijentima i njihovim posetiocima i ljubopitljivo ih njuška.
Te životinje prosto zrače mirom koji se prenosi i na pacijente.

„Ima traumatizovanih žena koje ne žele da razgovaraju sa nama“, kaže Hening Olen, „ali, u kontaktu sa životinjama se mnogo lakše oslobode, jer misle da životinje ne mogu da ih prevare ili razočaraju poput ljudi.“

Za vreme vizite, šef klinike često saznaje ko je planirao da ode i poseti ovce, gde se životinje nalaze i koja je od njih „opet gledala kroz prozor“ – anegdota ima napretek.
„I kolege su oduševljene – imamo besplatno i bešumno šišanje trave.”
Ranije su livadom tutnjile motorne kosilice “a mi smo 20 metara dalje vodili terapijske razgovore”.

Zbližavanje i komunikacija

Ovcama mogu da priđu i prolaznici-namernici, što je dobra prilika za upravu klinike da ih informiše i o psihoterapiji – u opuštenoj i prijatnoj atmosferi, pri čemu se razbijaju predrasude o takvim ustanovama.
Sve se pretvorilo u projekat opšteg zbližavanja psihijatrije i građana, pacijenata i životinja.
Ovcama se najviše raduju pacijentkinje na forenzičkoj psihijatriji gde se nalaze prestupnice obolele od različitih oblika zavisnosti.
“Kada im se dozvoli izlazak, te žene rado odlaze ovcama, jer žele da sa njima uspostave odnos, a ovce prema njima ne gaje nikakav prekor”.

Pa ja vidim zadnju godinu,od kako sam aktivna u prici sa Crnom Ovcom...nemam vise psiho-problema...jedino gutam slova pri kuckanju....jel to ima veze isto sa Ovcama.


Po temi

Zaista ne znam kako delfin pomaze oboljelima...silne pare se daju za takve terapije....zaista ne znam ...ali nekako razmisljam,kupis macu i eto,nek te mazi,zar nije to taj efekat.

Only women ::

Šteta je što nisi videla! Verovatno su u eminentnijim ustanovama i "nadareniji pacijenti".. nije im ista inspiracija..

Tuzno.

Sad da li je steta,ili ne, ne bih da ulazim u ''problematiku'', ali pamtim ja i '93.- '94. Pamtim debele zidove od metra, mracne hodnike, mokre podove, pacijente skoro bez odece, i corbe koje su bile jedina hrana iz dana u dan...Pamtim i kad smo na odeljenju imali samo dve , tri ampule Largaktila, koje smo cuvali za slucaj da neko pocne da ''ubija okolo'', i pacijente u ''statusu'' koje smo lecili samo Dijazepamom, i 'katatone'' kojima su gorele butine, i svakodnevne sukobe medju njima..Pamtim i da su majstori iz dana u dan menjali, tj. krpili polomljena stakla na prozorima, kovali daske i najlone...Stakala nije bilo za zamenu..I epidenije nekih bolesti koje su svugde u svetu bile odavno izumrle, i vasi mutante, koje smo izaludno pokusavali da istrebimo iz dana u dan, ne samo iz glave, nego i iz garderobe, celog tela...Pamtim, i nikad necu ni da zaboravim te vriske, koji su trajali do kasno u noc, ili se nisu ni prekidali do rane zore: ''Sestro, sestro!..A onda sve sto vidi, cuje, oseca, ono sto ga plasi...A ti nemas cime da mu pomognes, sem RECI, koja odzvanja tupo medju onim zidinama...Pamtim i kako smo ih izvozili ukocene, podlegle da l' tuberkulozi, da l' hladnoci, gladi, il' dugotrajno izlozene lekovima...Pamtim njihova mrsava i izmucena tela, propala od dugogodisnje bolesti.... Pamtim i da sam imala 19 godina...

I sigurno znam da sto su ''tezi'' pacijenti, sto duze borave u ustanovama, slike su im, ako imaju talenta, sve lepse i romanticnije...Zdravi deo licnosti cuva lepotu sveta, i svom snagom s ebori da je pokaze...Bar na platnu, ako ne moze drugacije...

Ne kazem da ne postoje takvi crtezi, koji su pomenuti gore, ali bilo bi to pravo cudo sresti takav psihopatski tip licnosti sa talentom za slikanje...

''Najtamnije'' sto sam videla su slike jedne grofice...Skroz depresivne...Obojene depresivno...Eto...

A sto se tice eminentnih ustanova, iz iskustva sa razlicitih podneblja, mogu reci samo, standard je drugaciji, ali tipologija ista....

Tuzno, slazem se....



Cest motiv na slikama...

cojle ::

Da li ste u terapiji koristili tehnike "senzorne sobe" i kakva su vaša gledišta o takvoj vrsti terapije?

Briše li "senzorna soba" granicu između terapije "bolesnih" i rehabilitacije "zdravih?"

Jao ovo tek sad vidim! Ja sam koristila "senzor", radi ko doksa, hahahahahahahahahhahahahahaha

I mojne mi sad o vibratorima, please:))))))))

cojle ::

Da li ste u terapiji koristili tehnike "senzorne sobe" i kakva su vaša gledišta o takvoj vrsti terapije?

Briše li "senzorna soba" granicu između terapije "bolesnih" i rehabilitacije "zdravih?"

Na temu zivotinja ( vidi gore post) bile ovce, ili neke druge, citiracu samo:Sto vise upoznajem ljude, sve vise volim zivotinje...

A o senzornim sobama cemo kasnije, tema je za sebe...Sto se tice mog stava, ja sam vise tradicionalni tip...

odlicna tema.drago mi je sto su ljudi senzitvni i imaju sluha za rad svih,a ponajvise psihijatrijskih pacijenata

kao prvo:u ovoj maloj zemlji seljaka na brdovitom balkanu,tesko da neko jos uvek prepoznaje kvalitete rada ,kako fizickog,tako i psihickog sa bilo kim.neosporno mi je drago da se bavite ovom temom.vidim da ima i upucenih u zakonodavstvo pojedinih funkcionera,ali to trenutno i trajno nema nikakve veze sa osecanjima i trenutnom temom izvesne sonie-kako se odnosimo.
unatrag,30god.italija je transformilrala sve velike psihijtrijske bolnice i otvorila centre u kojima se lece psihijatrijski pacijenti.zapravo,oni time postaju i vracaju se u sredinu iz koje su odavno dosli....dolaze svkodnevno da popiju terapiju i budu sa svojim terapeutima.mi?gledamo i jos uvek mislimo da je azil jedino resenje(sto vidim iz prilozenog)to je strasno.ja bih samo zelela da zamislite kako bi bilo da npr.izolujemo sve srcane bolesnike?pa neka ih tamo u nekom azilu,nezarazni su,ali su bolesni

aleksandram ::

gledamo i jos uvek mislimo da je azil jedino resenje(sto vidim iz prilozenog)to je strasno.ja bih samo zelela da zamislite kako bi bilo da npr.izolujemo sve srcane bolesnike?pa neka ih tamo u nekom azilu,nezarazni su,ali su bolesni

Ne mislimo .
Meni najbliža psihijatrijska bolnica je ona u Somboru .
Ona ima tkzv "dnevnu bolnicu " gde bolesnici dolaze po terapiju i radi se sa njima -pa idu kući, B odeljenje , gde su smešteni bolesnici u graničnim stanjima (i ograničeno borave tamo ,po poboljšanju idu kući gde terapiju nastavlja rukujući lekar ) i C odeljenje koje je stacionarnog tipa -tu dolaze najteži slučajevi ,oni kojima je neophodna izolacija ,koji su opasni po sebe i okolinu itd .
Dakle -nije baš tako ružno kakav si utisak stekla (izgleda ?)
Ne mogu se porediti bolesti psihe sa organskim obolenjima .
No mislim da ćeš se složiti da je kod pojedinih psihičkih bolesnika za sve bolje da su pod stučnim nadzorom .

Pozdravljam @aleksandram, i veliki pozdrav za prof. dr. Paolo Serra i vasu uspesnu saradnju..

Pitam se samo kako se lijece ljudi koji rade u takvim objektama. Mislim, ako dnevno zdrav covjek radi sa takvim bolesnicima, kako on ili ona savladava tu bolest?Ipak, ostanu neki tragovi, barem tako ocjenujem ili procjenjujem tako.

ne mogu da verujem da vi zapravo mislite da pacijent dolazi da slika da bi PSIHIJATAR(godinama je specijalizacija psihijatrije odvojena od neurologije,te vise nema neuropsihijatara)proceni njegovu dijagnozu.ljudi????pa dijagnoza se tako ne postavlja,bar ne u psihijatriji.sonia bese pisala o nekom timu.draga sonia to se zove multidisciplinarni tim u u njemu rade profesionalci,koji posebnim metodama proveravaju pre no sto nekom postave dijagnozu.ljudi,dal ste culi za psiholoske testove?
mnogo ste daleko otisli.muzicka sekcija?uh....trudicu se da nekako objasnim,ali cisto sumnjam.lepa vam je tema.
da bi se neko bavio psihosociorehabilitacijom psihijatrijskih pacijenata ,mora da bude perfektno obucen za to.vidim da su komentari i po pitanju plate.ali to nije tema.psihosociorehabilitacija podrazumeva da su i terapeut i pacijenti potpuno spremni da se time bave.pa to nije turbo folk.ljudi....u danasnjoj srbiji 90%ljudi ne zna da procita note.vi pisete o pacijentima da se tamo neko sali sa njima.ne slazem se

Dolinac ::

Pitam se samo kako se lijece ljudi koji rade u takvim objektama. Mislim, ako dnevno zdrav covjek radi sa takvim bolesnicima, kako on ili ona savladava tu bolest?Ipak, ostanu neki tragovi, barem tako ocjenujem ili procjenjujem tako.

Pitanje, ako je to trebalo da bude ( ne vidim znak pitanja) ti je skroz bezvezno, mogu da primetim. 'Ajmo ovako.. Da l' kad dobijes zapalenje pluca, i odes kod lekara, mislis da i on treba da uzima iste lekove kao ti?

Razumem ja sta pokusavas reci, pa da ti pojasnim... Ostaju tragovi, kako da ne... Ako si covek, tragovi mora da ostanu... Treba bar jednom cuti, doziveti njihove zivotne patnje da bi razumeo o cemu govorim...Sa 19 godina , ja sam svaku njihovu pricu, sudbinu prozivljavala, a veruj, tuga do Boga.... Plakala sam svaki bozji dan po povratku sa posla...Ali pravi profesionalci stalno uce...Zato i kazu da ne moze svako tamo da radi...Moras da budes jak, i stabilan kao licnost, da si inteligentan ( sto test mora da pokaze) da umes da radis sa ljudima, da, da... Iskustvo je jako bitno za ucenje empatije, i samo je naravno nadogradnja na teorijsko znanje...

A sto rece jedan pacijent po povratku sa vikenda- doktore, van kapija seta puno ludaka...I veruj, zaista je bio u pravu...Seti se onog ''vica'' kad isti jedan takav pacijent kaze- Ja ako sam lud nisam glup....

Pa ti vidi...

od cega da se lece?prva stvar,koju ne verujem da znas,ali evo...u svim zemljama da bi neko radio u psihijatrijskoj ustanovi prvo mora da prodje niz testiranja od strane psihologa,razgovora od strane psihijatara i onda se odlucuje da li ce se zaposliti.ne znam sta znaci dnevno zdrav covek,iskreno,prvi put cujem taj termin,ali ok.zvi zdravstveni radnici kao imperativ i=jos u toku skolovanja trebalo bi da nauce sta je to empatija,pa da se u skladu sa tim tako i ophode.ja se pitam sta je sa lekarima koji rade na onkologiji?da li ti zaista mislis da oni obole od karcinoma zato sto ~dnevno~rade sa takvim pacijentima?

kako se odnosimo prema psihijatrijskom pacijentu u zajednici?jel to tema ljudi?sasvim sam sigurna da je humani pristup vec godinama unatrag zaziveo u svim psihijatrijskim institucijama.mene trenutno interesuje kako se odnosimo prema psihijatrijskom pacijentu u zajednici:da li okrecemo glavu onda kad vidimo da je neko psihicki izmenjenog ponasanja,da li gledamo da se uklonimo iz te sredine sto pre,ko ima dovoljno empatije da pomogne pacijentu npr.u posti da popuni formular,jer je izgubio uvid u placanje racuna,zbog toga sto je godinama bio u azilu?ko ce u redu u domu zdravlja da saslusa sta zapravo psihicki obolela osoba bas njemu nesto kaze,dok zajedno cekaju red kod lekara opste prakse?
tuzna je ova zemljica,kad toliko strahujemo od mentalno obolelih osoba.

aleksandram ::

ne mogu da verujem da vi zapravo mislite da pacijent dolazi da slika da bi PSIHIJATAR(godinama je specijalizacija psihijatrije odvojena od neurologije,te vise nema neuropsihijatara)proceni njegovu dijagnozu.ljudi????pa dijagnoza se tako ne postavlja,bar ne u psihijatriji.sonia bese pisala o nekom timu.draga sonia to se zove multidisciplinarni tim u u njemu rade profesionalci,koji posebnim metodama proveravaju pre no sto nekom postave dijagnozu.ljudi,dal ste culi za psiholoske testove?
mnogo ste daleko otisli.muzicka sekcija?uh....trudicu se da nekako objasnim,ali cisto sumnjam.lepa vam je tema.
da bi se neko bavio psihosociorehabilitacijom psihijatrijskih pacijenata ,mora da bude perfektno obucen za to.vidim da su komentari i po pitanju plate.ali to nije tema.psihosociorehabilitacija podrazumeva da su i terapeut i pacijenti potpuno spremni da se time bave.pa to nije turbo folk.ljudi....u danasnjoj srbiji 90%ljudi ne zna da procita note.vi pisete o pacijentima da se tamo neko sali sa njima.ne slazem se

Interesantno da tako upućena osoba ne prepoznaje sarkazam na odnos prema duševnom bolesniku, dakle ne na sarkazam prema duševnom bolesniku nego na odnos prema takvom bolesniku!?
Nismo tako stručni ali toliko znamo da još uvek na Medicinskom fakultetu nije uvedena i katedra za muziku!
Lako je ne živeti u SRbiji pa poučen iskustvima iz sveta komentarisati
da li i koliko posto ljudi zna da pročita note i šta bi trebalo....
Treba videti na licu mesta odnos i belih mantila a i stanovništava prema narkomanu recimo na ovom brdovitom balkanu pa bi se lakše razumeli i struka i oni van nje.


Što se tiče Dolinčevog pitanja, nije za podsmeh a nije ni akcenat na interpunkciji? Zašto toliko formalnosti?
Možda se nije lepo izrazio ali je lepo mislio. Slučajno i neki od nas
poznaju ljude .. iz neurologije i psihijatrije.. kazem ljude a ne lekare, jer.. ne saosećaju mnogi kao Sonja i slični njoj. Naravno da onaj ko je izabrao medicinu iz ljubavi prema čoveku a ne da bi mu stajala titula na vratima, oseti posledice svoje profesije (psihička oboljenja nisu zarazna, a toliko znamo, ne mislimo da će lekar postati šizofreničar ako se bavi tim oboljenjem)..

aleksandram ::

od cega da se lece?prva stvar,koju ne verujem da znas,ali evo...u svim zemljama da bi neko radio u psihijatrijskoj ustanovi prvo mora da prodje niz testiranja od strane psihologa,razgovora od strane psihijatara i onda se odlucuje da li ce se zaposliti.ne znam sta znaci dnevno zdrav covek,iskreno,prvi put cujem taj termin,ali ok.zvi zdravstveni radnici kao imperativ i=jos u toku skolovanja trebalo bi da nauce sta je to empatija,pa da se u skladu sa tim tako i ophode.ja se pitam sta je sa lekarima koji rade na onkologiji?da li ti zaista mislis da oni obole od karcinoma zato sto ~dnevno~rade sa takvim pacijentima?

upravo to sam mislio reci, svaki zanat ima prednost i hendikep. Moguce je da jedan ljekar se razboli sa istim simptomima ili sestra itd. Uglavnom svi koje rade u takvoj upravi.
Ipak se taj posao radi 35-50 godina ca. ili ne?

Only women ::

Lako je ne živeti u SRbiji pa poučen iskustvima iz sveta komentarisati
da li i koliko posto ljudi zna da pročita note i šta bi trebalo....
Treba videti na licu mesta odnos i belih mantila a i stanovništava prema narkomanu recimo na ovom brdovitom balkanu pa bi se lakše razumeli i struka i oni van nje.


Što se tiče Dolinčevog pitanja, nije za podsmeh a nije ni akcenat na interpunkciji? Zašto toliko formalnosti?
Možda se nije lepo izrazio ali je lepo mislio. Slučajno i neki od nas
poznaju ljude .. iz neurologije i psihijatrije.. kazem ljude a ne lekare, jer.. ne saosećaju mnogi kao Sonja i slični njoj. Naravno da onaj ko je izabrao medicinu iz ljubavi prema čoveku a ne da bi mu stajala titula na vratima, oseti posledice svoje profesije (psihička oboljenja nisu zarazna, a toliko znamo, ne mislimo da će lekar postati šizofreničar ako se bavi tim oboljenjem)..

Koliko je lako znaju najbolje oni koji su otisli...A ako su otisli, znaci da su ziveli u toj istoj Srbiji...A ima i onih koji zive tamo...samo gledaju malo sire....I jedni( a) i drugi ( a) odlicno poznaju , takodje i problematiku bolesti zavisnosti...

A sto se tice Dolinca, nije akcenat ni bio na interpunkciji , vec upravo na znacenje koja ona daje... I tamo nije ni bilo podsmeha, bar ne sa moje strane... A, sto se tice njega, odlicno se izrazio, i svi su shvatili poentu...

U svakom slucaju, drago mi je, cak i ako ima neslaganja, ili nesporazuma, da se ljudi ''okrenu'' u pravcu pasihijatrijskih pacijenata i njihove problematike ( makar i kroz temu). I ovo je jedan od nacina da se ljudi upoznaju sa mukom ovih ljudi, odbacenih od svih......

aleksandram ::

od cega da se lece?prva stvar,koju ne verujem da znas,ali evo...u svim zemljama da bi neko radio u psihijatrijskoj ustanovi prvo mora da prodje niz testiranja od strane psihologa,razgovora od strane psihijatara i onda se odlucuje da li ce se zaposliti.ne znam sta znaci dnevno zdrav covek,iskreno,prvi put cujem taj termin,ali ok.zvi zdravstveni radnici kao imperativ i=jos u toku skolovanja trebalo bi da nauce sta je to empatija,pa da se u skladu sa tim tako i ophode.ja se pitam sta je sa lekarima koji rade na onkologiji?da li ti zaista mislis da oni obole od karcinoma zato sto ~dnevno~rade sa takvim pacijentima?

Slučajno znam da je Sonia ,koja je postavila ovu temu ,vrlo kvalifikovana da priča o tome -iz višegodišnjeg iskustva .
Znaš li šta je Toponica ,kakvi su tamo slučajevi ? Ja joj skidam kapu za svaki trenutak koji je provela tamo -iako sam i sam zdravstveni radnik ,te mi je poznat pojam empatije i medicinska etika. Imamo na forumu i po kojeg psihijatra i psihologa -tako da ćeš zaista ,ako budeš želela učestvovati na ovakvim temama , dobiti najbolje moguće odgovore .
Ostavi posao traga ,ovaj svakako . Ne može se "isključiti" od pacijenata , a da ne "proživiš" deo njihove priče.A one nisu nimalo vesele .
Ne samo to...lično poznajem ženu koja je kao psihijatar kroz svoju karijeru doživela više fizičkih napada (jedan se završio lomom ruke ) i nijedan nije bio "lične prirode" -nego posledica stanja pacijenta .
I te kako ostavi traga ...ako je iko suočen sa velikim brojem "neuspeha" to su zdravstveni radnici koji se bave ovom granom medicine .
Teško je raditi često sizifov posao ,kada i pored sveg truda na kraju ne bude rezultata .
Sa kim si onakav si-kaže narod . Ima jedan psihijatar iz Sombora koji je oženio pacijentkinju (neću ulaziti u motive ) pa je na kraju i sam postao pacijent .verovala ili ne -a njenu šizofreniju nije uspeo obuzdati ni kao čovek,muž ,ni kao lekar .
Nije da se ne pokušava pomoći -i stručno ,i kao komšije ,ljudi,prijatelji ...svakako dobronamerno ,no svi smo toliko izloženi stresu da nemamo vremena ni za sebe ,a kamoli da se posvetimo nekome drugome .
A sudeći i po broju recepata i izdatih lekova -upitno je i psihičko zdravlje većine nas .

ps tema je fenomelano puno čitana -što me vrlo raduje .

Svaki posao,a posebno sa ljudima,mora da ostavi trag,ali ne odkucuje se ni bilo ko za bilo kakvo zanimanje...pa tako i cijelo medicinsko osoblje vjerovatno krene na skolovanje prvo ispitajuci sam sebe da li moze da podnese.
Ja bih ispricala jedan mali razgovor izmedju mojih kcerki....od kojih je jedna previse osjetljiva i njezna,a druga,temperamentna,vjecno nasmijana i ogroman optimista.
Ova maza kaze sestri...
Kako mozes da upises medicinsku...pa jos hirurgiju....pa znas li ti kako je to....pa sta ako ti umre pacijent ....pa posebno ako je taj pacijent dijete-----pa ovo,pa ono?
Mala joj odgovara:
Vec sad sa 18(tek sa 18 se moze ovdje krenuti u medicinsku,prije toga se ide na kojekakve prakse)sam svjesna da moze da umre dijete na op stolu,ali isto tako znam da pored sve tuge,izbija na povrsinu cinjenica da su na tom istom stolu spasena mnoga djeca da ne umru.

Tako je to...pri takvim poslovima se razmislja cini mi se racionalnije,i time se na neki nacin stvori zastita samog sebe.

Ipak psihicki gledajuci to covjeka obara, kad tad. Zivotinja pa skrene ili pobjesni a kamoli mi ljudi.
Nebi se menjao sa ljudima koji rade u medicini, opcenito, nebi ni mogao. Svaka im cast i dobro je da ih ima. Nezovu se dzabe, bogovi u bijelom.

Relativno novi metod lijecenja tzv. mentalnih bolesnika jeste "art therapy". U zapadnim zemljama postoji major na fakultetu gdje se kadar specijalizuje bas u toj grani.
Kazem relativno novi, jer recimo u US postoji vec duze vremena. Cak sta vise, na fakultetima primjenjene umjetnosti se "vrbuje" bas za to zanimanje. Naravno, danas faklutet vise nije nista, da se grubo izrazim, pa se za to zanimanje nastavlja grad school, polazu se razlike za pre-med, pa dalje. Sve u svemu, da bi se neko kvalifikovao kao strucnjak mora da provede podosta vremena "uceci", 7 godina, pa onda jos nekih 5-6 kao resident itd. Za Art Therapy Specialist residency je opcija, ovisno o opredjeljenju za nastavak karijere.
Uopsteno kroz art istoriju, mnoga od najpoznatijih umjetnickuh dijela su proizasla iz vrlo, vrlo problematicnih umova. E sad, druga je stvar sto je u vrijeme recimo renesanse psihoterapija bila u pred-povojnom stanju, u impresionizmu je biti umobolan bilo cool, etc.
Ah da, sve bolje muzicke akademije imaju katedre za "Music Therapy". Posto je davno dokazano da se rad odredjenih centara uma poboljsava samo slusanjem muzike, neki malo pametniji ljudi su zdravim razmisljanjem dosli na ideju da upotrijebe muziku u terapeutske svrhe.
Samo je pitanje vremena kad ce se ovo sve primjeniti i na Balkanu.
Nauka je predivna stvar. I jos kad se upotrebljava u humane svrhe...!
Na zalost tragedija je sto se sve manje humanista odlucuje za takva zanimanja, a njihova mjesta zauzimaju neki kojima je mozda plata na prvom mjestu, pa cak i neki koji zaborave zasto su taj posao poceli raditi na prvom mjestu.

e bas tako.hvala komsinici sto je objasnila ljudima kako se zapravo postaje terapeut.ili bar priblizila.da bi se bilo npr.muzikoterapeut potrebno je da neko nakon zavrsenog skolovanja ide na dodatno usavrsavanje u recimo spaniju.i zamislite samo u prosecno dve godine.sta mislite,da li ce posle toga narkomanima da pusti turbo-folk,tzv.srpske estradne umetnike,za koje svi znamo ko su i sta su.nije to bas tako kako vi mislite.
inace,ljudi dolaze da rade na psihijatriju zato sto vole da rade sa psihijatrijskim pacijentima,zato sto umeju da ih cuju i trude se da im na najbolji moguci nacin pomognu.rad sa psihijatrijskim pacijentima nikada ne moze da bude na silu.tu jednostavno jos prvog dana vidis:ili jesi za to ili bezis glavom bez obzira.
drago mi je sto pominjete rad sa oolelim od bolesti zavisnosti.pa u srbiji velika vecina obicnih ljudi narkomaniju,pa i alkoholizam ne smatra psihijatrijskim oboljenjem,vec obescu individualaca.
kad se bude promenila svest naroda,samo sagledavanje stvari i uvid u neciju bolest bice drugacija,a samim tim i celokupan pristup problemu.
ja sam,jos uvek,ovde i uopste nije lako kako se pojedincima cini.jos mnogo reformi treba da prodje da ljudi otvorenih ociju pocnu da gledaju na psihijatrijske pacijente.
naravno da rad ostavlja trag,ali ne onakav kakav o kakvom vi pricate.ostavlja trag jedne gorcine u ustima,nakon godina rada,kad nekom ko zaista moze da uspe nemate instrumente kojima bi ste ga uputili u zajednicu,kad ste svesni da i kad izadje van on nema od cega da zivi,kad godine radnog staza postaju samo brojka na nekom papiru,a za zivot je potrban novac,posao,stan,porodicaaaa.
jedino sto se ne meri kako kazete visokim platama i beneficijama,jedino sto nema cenu i nikada je nece imati,jeste trenutak kad vam psihijatrijski pacijent uputi iskteni osmeh kao znak zahvalnosti na sav vas rad i trud.tada zasigurno znate da niste pogresili,da je sve sto ste radili imalo efekta i tu nema para koje bi to platile.
ps.sta bi drugo i mogao da da,to je najskuplji dar.podela pozitivnih emocija.

Hm, tema dobija na sirini, i to me jako raduje.

@Danubius- Sa kim si onakav si-kaže narod . Ima jedan psihijatar iz Sombora koji je oženio pacijentkinju (neću ulaziti u motive ) pa je na kraju i sam postao pacijent .verovala ili ne -a njenu šizofreniju nije uspeo obuzdati ni kao čovek,muž ,ni kao lekar .
Ovo nije usamljen slucaj, upravo nam pokazuje da su i psihijatrijski pacijenti isto ljudi kao i ostali, sa svim manama i vrlinama.

@Astra - Tako je to...pri takvim poslovima se razmislja cini mi se racionalnije,i time se na neki nacin stvori zastita samog sebe.

Bravo Astra, upravo je sustina u tome, covek MORA da razmislja racionalnije, da gleda lepsu stranu, i time, na prvom mestu, stiti svoje zdravlje, psihicko ili fizicko, a onda MOZE da bude od pomoci drugima..

@Dolinac- Ne zovu se dzabe, bogovi u bijelom.

He, samo opasno je, pogotovu u naso struci, ako se neko previse uzivi u ovaj termin


@AstrinaKomsinica- Samo je pitanje vremena kad ce se ovo sve primjeniti i na Balkanu.
Nauka je predivna stvar. I jos kad se upotrebljava u humane svrhe...!
Na zalost tragedija je sto se sve manje humanista odlucuje za takva zanimanja, a njihova mjesta zauzimaju neki kojima je mozda plata na prvom mjestu, pa cak i neki koji zaborave zasto su taj posao poceli raditi na prvom mjestu.

Po pitanju Balkana, ne igra ulogu samo vreme, na zalost. Nemastina, losi uslovi zivota, svakodnevna borba za goli zivot cini da se u ljudima gubi humanost, ma sve pozitivno..Nadam se samo, ne zauvek...Konkretno, ova struka bi trebalo da ima profesionalce koji pomazu ljudima u svim sverama zivota i problemima koje on nosi.. A za tako nesto bi morala, na prvom mestu , drzava da se bori, da obezbedi strucnim licima adekvatne uslove za rad, zivot..

Neke psihijatrijske bolesti su prisutnije vise u oblastima gde ljudi prolaze razlicite probleme ( rat, traume, zemljotresi, poplave i sl...) Primer je PTSP...I kad bolje pogleda covek sa strane, sto i rece jedan severnoevropski profesor- Svi vi sa tog podneblja imate taj sindrom pomalo u sebi...A nismo ni svesni da ga nosimo...

Zdravstveni radnici su u istoj situaciji kao i ostali obican narod, i to sto mu je plata bitnija od lepe reci, recimo ( da bi ovo opravdala, moram ekstremno da odem ) moze da bude primarna borba za sutrasnji dan svog potomka razlog, recimo...Ako je neki drugi motiv, neka idu iz zdravstva...

@aleksandram- inace,ljudi dolaze da rade na psihijatriju zato sto vole da rade sa psihijatrijskim pacijentima,zato sto umeju da ih cuju i trude se da im na najbolji moguci nacin pomognu.rad sa psihijatrijskim pacijentima nikada ne moze da bude na silu.tu jednostavno jos prvog dana vidis:ili jesi za to ili bezis glavom bez obzira.

Da ne izlazim iz okvira teme, tako je aleks, i kad bi i ostali iz okruzenja, porodica, komsije, rodjaci, i sira okolina, drustvo u celini, pocelo da osluskuje te ljude, da pokusa da razume njihove probleme, za obe strane bi bilo bolje...Kad to pocne da se desava ( daj Boze da jeste vec) znacemo da idemo pravim putem...Van iz ove kolektivne ludnice koju su nam nametnuli....

Na psihičke poremećaje utiču i faktori sredine .
Nije preterano reći "Ovde normalan mora poludeti "
Zvuči pomalo šaljivo -kao igra reči ,ali nije uopšte .
Mnogi pametni i inače normalni ljudi su "prolupali" od 90 tih naovamo .
Svi mi pomalo ...samo ne želimo priznati .
Nisu se džabe ubili ljudi kao Branko Ćopić,dr Nikola Koljević ,a nije džabe rekao Patrijarh Pavle i dr Jovan Rašković ono što su rekli o nama .
Videli su ono što mi možda ne želimo videti .

I ne samo to ...skloni smo kliničke psihopate medju nama proglašavati herojima, umnima i čak i slediti njihova "učenja ",zar ne ?
Ko je onda tu lud ?