Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?

حبيبي Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008

First topic message reminder :

TRETMAN MENTALNIH BOLESNIKA,
PARIZ NEKADA

1935.Antonin Artaud,Open leter to medical directors of madhouses:

"Ustajemo protiv prava datog uskogrudim pojedincima koji sprovode istrazivanja na ljudskom umu osudjenom na dozivotni zatvor. A kakav je to zatvor!Znamo,u stvari ne znamo,da su azili,daleko od toga da budu mesto azila, zastrasujuce tamnice,u kojima se zatvorenici koriste kao obicna radna snaga,gde je zlostavljanje pravilo i vi ga tolerisete. Mentalne bolnice, pod maskom naucnosti i pravde, lice na barake, kaznene zavode, kaznene kolonije."

Sada?

U skladu sa definicijom zdravlja SZO,po kojoj je zdravlje stanje fizickog,psihickog i socijalnog blagostanja coveka a ne samo odsustvo bolesti,nametnula se potreba za sagledavanjem psihijatrijskog bolesnika u njegovoj uzoj i siroj soc.sredini i njegovom reagovanju na zadovoljavanje individualnih potreba za zdravstvenom negom i osposobljavanje za samonegu.
Tako su granice delovanja psihijatrije prosirene izvan okvira psihijatrijskih stacionarnih ustanova.
Reorganizacijom i uvodjenjem modernijih oblika u sistemu rada u psihijatriji stvoren je stil timskog rada u sveobuhvatnom tretmanu korisnika sukcesivno,u prevenciji,lecenju i rehabilitaciji.
Ova promena zasnovana je kako na postovanju prava mentalno obolele osobe tako i na osavremenjavanju tehnika i postupaka u lecenju.
Ukratko: Obezbedjivanje za mentalno obolele osobe iste standarde koji vaze za osobe koje boluju od somatskih bolesti(u svim fazama prevencije).

Master Spamer Datum upisa : 22.01.2011

Strasno!

Snimljeno krajem 90tih u Srbiji. Uzas.

http://acidcow.com/pics/7995-psychiatric-hospitals-in-serbia-38-pics.html#eSJgFVwgB8eD574I.01

حبيبي Datum upisa : 23.03.2008

Detaljno sam pregledala fotografije... Posetila sam sve psihijatrijske bolnice u Srbiji...Ja ne prepoznajem ni jednu ovde... Koliko vidim, ovde su 99% maloletni pacijenti... Pre mi lici na neki dom za decu sa smetnjama u razvoju...A i Kosovo je Srbija, je l' ? Ok.. ( С 1999 по 2002 George Georgiou посетил 3 психиатрических клиники расположенных в Косово.. Фото оттуда.. ) A ako izguglate ovaj blog, i pregledate nezavisno fotografiju za fotografijom..Ima tu Amerike, Rumunije...Ma, da je bila u pitanju 92. 93. mogla sam i da poverujem, ali ovaj period nakon bomboradovanja, pogotovu, je bio preporod psihijatrije, bar u Srbiji....

Master Spamer Datum upisa : 22.01.2011

sonia ::: Detaljno sam pregledala fotografije... Posetila sam sve psihijatrijske bolnice u Srbiji...Ja ne prepoznajem ni jednu ovde... Koliko vidim, ovde su 99% maloletni pacijenti... Pre mi lici na neki dom za decu sa smetnjama u razvoju...A i Kosovo je Srbija, je l' ? Ok.. ( С 1999 по 2002 George Georgiou посетил 3 психиатрических клиники расположенных в Косово.. Фото оттуда.. ) A ako izguglate ovaj blog, i pregledate nezavisno fotografiju za fotografijom..Ima tu Amerike, Rumunije...Ma, da je bila u pitanju 92. 93. mogla sam i da poverujem, ali ovaj period nakon bomboradovanja, pogotovu, je bio preporod psihijatrije, bar u Srbiji....

Prenosim tacno kako sam nasla. A izvor je srbijanski, tako da,,,,no comment:) Ko me ina na fb, moze da vidi otkud je preuzeto;)

Kako god, i gdje god da je, jako, jako tuzno.

SOLDIER of LOVE Datum upisa : 12.04.2014

Na žalost, upoznata sam sa ovom temom, i to što bi rekli „iz prve ruke“. Pokušaću da napišem svoje iskustvo, što je kraće moguće, a da ne opterećujem sa svim fazama i detaljima.
Radi se o mom sinu, koji je sa 14 godina dospeo na dečije odelenje psihijatrije. 1999. godine, jedna od prvih bombi je pala blizu naše zgrade, a on je imao 4 godine. Tada smo išli kod logopeda, jer je počeo mucati, pa onda sve „u kompletu“ – psiholog, psihijatar, psiholog za ponašanje (behavior) i to je prošlo... U osnovnoj školi se razlikovao po tome što nije hteo da bude „medju prvima“, što je bio krupan i laka „meta“ jer nije želeo da uzvraća udarce. Dogodio se niz stresova, koji su nas uzdrmali – saobraćajna nesreća (udario ga je auto na pešačkom prelazu, dok se vraćao iz škole), 2 operacije kolena, jedna na dečijoj klinici, druga u privatnoj klinici u Beogradu, zatim rehabilitacija i terapije. Za nepunih godinu dana od tada, preminuo je njegov otac, i ja sam ostala bez posla. Moj sin je odlično funkcionisao naredne 2 godine, dok nije završio osnovnu školu, išao na proslavu male mature, položio prijemni ispit za srednju elektrotehničku školu i onda, odjednom – „pukao“.
Sada dolazimo do toga, kako sve funkcioniše kod nas... Psiholog za mlade, to je „prva instanca“, dala je procenu da moj sin ima psihičkih problema i da je neophodno lečenje medikamentima. Možda bi pomogli razgovori, ali, psiholozi su tu, najpre da pomognu mladim narkomanima, alkoholičarima i kod agresivnog ponašanja...
Dečija psihijatrija – odelenje sa oko 20-ak ležajeva, pacijenti različitog uzrasta, sa sve gore nabrojanim problemima, suicidnim pokušajima i većina pod dijagnozom – adolescentna kriza, jer se dijagnoza donosi tek u odredjenim zrelijim godinama, kada se vidi da li je bolest napredovala ili se povukla... Razgovor kod psihijatra ne traje ni pola sata sa pacijentom i oko 10-ak minuta samnom. Udarne doze lekova, za koje mi je zabranjeno da pitam bilo šta, jer, kako reče psihijatar – „mama, ne bojte se, mi znamo šta radimo“. Dobija dnevni boravak, što znači da kod kuće proveravam pritisak, puls, apetit i upisujem sve promene koje zapazim, nije mi strogo „naredjeno“, ali... Jednom nedeljno je vizita – konzilijum lekara, uz sociologa i pedijatra. Počinju užasne nuspojave – nekontrolisano grčenje mišića, pojačano lučenje pljuvačke, neartikulisani glasovi umesto formulacije reči... Dešavalo mi se i da me pozovu telefonom i da kažu da smanjim dozu, da dodjemo sutradan, da isprobaju drugi lek... Jednom su me pozvali u stranu i pitali me da li ću potpisati, da mu se da neki lek koji bi trebalo ispitati na pacijentima, a eto, ja ću imati tu „privilegiju“ da ga isprobaju na mom sinu besplatno, iako trenutno košta 500$ po pakovanju. Imaćemo i tu pogodnost, da se krv analizira u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, tako da nemam o čemu da brinem... Sve u svemu, stekla sam utisak da baš i ne znaju šta rade.
Krenula sam u sopstveno istraživanje i naišla u jednoj analizi psihijatrije, osim što je psihijatrija najmanje egzaktna grana medicine, da je glavna greška što u psihijatriji nisu razdvojene definicije psihičkog i duševnog obolenja. Mnoga obolenja, pre nego što se rodio gospodin Frojd, lečena su u manastirima. Koja majka ne bi prevrnula i nebo i zemlju, da pokuša naći lek svom detetu? Krenuli smo i u manastir, sada već jedva, jer sam sina morala voditi pod ruku, da ne padne. Da ne pričam detalje, da se ne udaljavam od teme, nakon boravka od skoro godinu dana u manastiru, moj sin je ponovo bio sposoban da nastavi školu, ali... Psiholog u elektrotehničkoj školi je rekla da moj sin ne može biti u kontaktu sa „živom strujom“ jer ima psihičkih problema i niko ne zna šta se dogadja u njegovoj glavi. Ne može se prebaciti ni u drugi smer, bolje da ga upišem u drugu školu, bez obzira na njegovu želju. Upisan je u poljoprivrednu školu i ubedila sam ga da je i to lepo. Insistiram da ne ide vanredno, kako bi bar malo imao komunikaciju sa svojim vršnjacima, jer se od njih odvojio tokom prethodnog perioda. Bio je vrlo dobar po uspehu u školi i sve je nekako funkcionisalo, uz psihijatra – drugog, koji nije davao lekove „šakačke“. Deca su uvek surova, prema onoj deci koja su po bilo čemu drugačija od njih. Njegova razredna, inače psiholog u školi, jednog momenta kaže celom odelenju – nemojte ga zadirkivati, on ima psihičkih problema, on je bolestan... To i jedno dočekivanje na autobuskoj stanici, gde su ga pretukli, da li oni što iznudjuju džeparce ili neki drugi, prevagnulo je da ga premestim u drugu školu i drugi grad... Tamo sam najzad našla i psihoterapeuta, koji ima dozvolu za privatnu ordinaciju i koji je bio mom sinu 24 časa na raspolaganju, u slučaju bilo kakve krize i nedoumice.
Moj sin je napunio 19 godina, po zakonu, više ne mogu da ga nateram da ide u srednju školu, napustio je 2 meseca pred kraj školovanja. Ne mogu da ga nateram da pije lekove, niti umesto njega da uzimam recepte. Njegovo rezonovanje, na žalost, često ima osnove, kada kaže – zašto, kada drugi u školi nešto urade, oni su „face“, a ja, ako napravim mnogo manji ispad, ili se samo našalim na času – ja sam ludak? Vremenom, njegovo vidjenje sveta se uobličilo, u nešto što je potpuno suprotno mladom čoveku, a meni, kao roditelju, teško je da razaznam – šta je tu bolest, a šta bezobrazluk inat i bes.
Dalje, to ovako funkcioniše kod nas – centar za socijalni rad kaže: - gospodjo, ako se osećate na bilo koji način ugroženi, smatrate da vas maltretira, dodjite u „sigurnu kuću“
Psihijatar : ako slučajno počne da ispoljava neku agresivnost, pozovite policiju i hitnu pomoć
Policija: - mlad je, nećemo mu otvarati dosije, ne vidimo da je nešto učinjeno. Možete tražiti sudsku zabranu prilaska, ako smatrate da vas ugrožava i uznemirava, ali... To znači da se odričete svog deteta...
Psihoterapeut; „koliko mi je žao vašeg sina, toliko mi je žao i vas“...
Psihijatrija u Vršcu, jedno od mogućih rešenja na koje sam pomislila, jer sam videla da imaju puno odelenja, da imaju komisiju za odredjivanje stepena sposobnosti za samostalan život, pa čak i zapošljavaju u okviru bolnice. Psihijatar mi je dao detaljna uputstva, da su vrste maltretiranja osim agresivnog ponašanja – verbalna, socijalna, ekonomska i da po bilo kom od tih osnova, mogu tražiti od Suda, da ga pošalje na prinudno lečenje – znači, tužbom.
Trenutno, moj sin se nalazi preko Drine, na imanju gde mu je rodjen otac i očekujem svaki dan, vesti da li je ipak na nekom lečenju ili uz fizičke poslove, dolazi malo sebi. Tamo barem ima više izbora, nego samnom, u stanu.
Namerno sam ispričala sve, bez dodatnih komentara, previše sam umorna od toga svega, da bih komentarisala kako sve funkcioniše u praksi...

Ono što je karakteristično, kako za mog sina, a tako i za ostale pacijente koje sam susretala, uglavnom je u pitanju velika inteligencija, ogromna egocentričnost, samosažaljenje, želja za manipulacijom kako ljudima, tako i dogadjajima, a sve što sam pokušala, u komunikaciji, na bilo koji način, nisam imala uspeha jer sam - majka, kako on kaže – glavni krivac što on uopšte postoji...

Pogrešila roda Datum upisa : 22.06.2009

Sad mi je jasnije, ali ti se navikla na to pa pričaš ko da kažeš Dobar Dan. Zato mi bilo čudno.
Reci mi, a Španija, kad si bila u Španiji. Gde je on bio za to vreme?
Kako je on stajao sa ocem?

SOLDIER of LOVE Datum upisa : 12.04.2014

Teorija i ono što učimo iz knjiga i filmova, razlikuje se u mnogome od onoga što se dešava, što nam donesu životne situacije. Sonia mora biti izuzetno jaka i stabilna ličnost, kako bi mogla obavljati svoj posao i biti svakodnevno u kontaktu sa psihičkim bolesnicima.
Savet psihijatra je, da u razgovoru sa mojim sinom, ne dozvolim da njegova priča "zavlada" mojim umom, da ne prepuštam da "vodi" konverzaciju, niti da popuštam njegovim željama iz sažaljenja.

Mogu delimično opisati svoju posetu psihijatriji, i moje iskustvo, kao osobe koja nije školovana za često kontaktiranje sa pacijentima psihijatrije.
Najpre, svaki put čekam kraj vizite, ispred ordinacije psihijatra, koja se nalazi na ženskom odelenju B. Svi oni, koji čekaju na red, uglavnom stoje ispred vrata ordinacije, dok ne dodje doktor, ćute, ne komuniciraju, kako medjusobno, tako ni sa pacijentima, koji prolaze kraj njih. Došla sam do zaključka, da bez obzira što imaju problem psihičkog obolenja, nekog svog, bližnjeg, oni imaju neizreciv strah od svega vezanog za psihijatrijsku bolnicu i pacijente. Napominjem, da neke osobe vidjam sada svaki put, kada sam tamo i dobijem za pozdrav, blago klimanje glavom.
Okolo je galama, pacijentkinje šetaju, pevaju, svadjaju se u hodniku. Kao da je u tom hodniku, povučena neka linija i ni posetioci, ni pacijenti, ne usudjuju se da je predju.
Nisam se uklopila u tu "šemu", ne zbog nekog inata, nego upravo zbog toga, što želim da čujem tudja iskustva, da pokušam da shvatim kako i na koji način da postupam dalje, a nemam taj strah, jer sve što vidim i čujem, nije više novo za mene. Navikla sam i to, da me mnogi pacijenti dočekuju, kao da sam baš njima došla u posetu. Ne bežim od njih, sedim i slušam, ali ćutim... Ponekad je potrebno mnogo snage za to, ali nakon nekog vremena, počinju da mi pevaju, da me smatraju "svojom", a ja ih ne smem ni podsticati, niti im protivrečiti.
To je samo jedna od mnogih slika, koje prenosim ovde - tajne ljudskog uma i tanka linija koja razdvaja one koji su bolesni i one koji smatraju da nemaju nikakvih problema. Osobe koje imaju psihičkih problema, bez obzira sa kojom dijagnozom, mogu nas naučiti, kako da razmišljamo i reagujemo u odredjenim situacijama. Ignorisanjem problema, on se ne "briše", kao što ni ljudi koji dolaze u posetu i ne žele nikakav kontakt sa pacijentima, neće postići to, da se ne "zaraze ovom bolešću" ako pacijentu ponude cigaretu i saslušaju nečiju priču.
Na kraju, nešto što mi je rekao psihijatar, a verujem da je tako - "Ni ne znate, kada prolazite ulicom, koliko ljudi oko vas, imaju psihičkih problema i piju lekove. Svakodnevno ste u kontaktu sa mnogima koji ipak - funkcionišu, imaju porodice, zaposlenje..." Dodala bih tome i ovo - to što neko nema karton i dijagnozu na psihijatriji, ne mora da znači da nema problem, sa kontrolom besa, sa depresijom, sa sumanutim mislima ili čak halucinacijama. Postoje ljudi, koji o tome ne pričaju, dakle, "linija" je vrlo tanka, pa nema razloga da osećamo ni strah, niti da se ophodimo prema bilo kome, kao o nekom ko je manje vredna osoba.

Učenik škole života Datum upisa : 12.12.2011

mislim da je ovo od tezih stvari u zivotu,biti iznad a spustiti se nisko,to je kao kad pevac ima veliki raspon u glasu,malo ljudi ovo moze,da dodam mnogi psihijatri ceo vek su ubedjeni da lece pa na kraju vataju bankinu,pa sad diskutabilno,kazu sad se okacio ,mislim da svaki proces traje,,,hhaaa,,,,,,,,,

SOLDIER of LOVE Datum upisa : 12.04.2014

tvrtko ::: mislim da je ovo od tezih stvari u zivotu,biti iznad a spustiti se nisko,to je kao kad pevac ima veliki raspon u glasu,malo ljudi ovo moze,da dodam mnogi psihijatri ceo vek su ubedjeni da lece pa na kraju vataju bankinu,pa sad diskutabilno,kazu sad se okacio ,mislim da svaki proces traje,,,hhaaa,,,,,,,,,

To su stvari koje čine čoveka - čovekom. Džaba diplome i visoke škole, ako je time samo "naduvan" sopstveni ego i ono što se u narodu zove "čovek - sirovina" - to uvek i ostaje. Ako posmatramo svet oko sebe, kao da smo iznad odredjenih osoba, onda smo upali u tu zamku i kad - tad, dolazimo do razmišljanja, koliko smo se "spustili" na nečiji nivo. Ukratko, ne slažem se potpuno sa tvojom prvom rečenicom. Pevač sa velikim rasponom u glasu, ako je čovek, zapevaće i sa društvom u kafani, a time će samo dokazati da je - čovek.
Što se ostalog tiče, psihijatrija je grana medicine koja nije egzaktna i tu nema izlečenja. Operisati, lečiti lekovima i proglasiti nekog zdravim, to je medicina, ali ova grana nikad nije uspela da udje potpuno u tajne ljudskog uma, sa toliko finesa i različitosti od osobe do osobe. Mnogi doktori, koji postanu psihijatri, zapravo su se odlučili da pokušaju - pomoći sebi i naći rešenje za sopstvene probleme. Proces lečenja u psihijatriji, ne da traje, nego je doživotan... Sve ostalo je diskutabilno...

Glavni Administrator Datum upisa : 21.12.2008

Našoj soniji se divim.Radila je u Toponici,a sad radi u Norveškoj.Veoma ja jaka i stabilna ličnost..i stvarno može mnogo toga reći na ovu temu.
Pričala nam je mnogo na četu.Uslovi rada..itd..
Zaista je fenomenalna osoba i voli svoj posao...
Mogu samo reći -da je više takvih kao ona.. aplauseee

.
Čim bude imala vremena,verujem da će podeliti neka svoja iskustva sa nama:)))

Grofica od Voždovca Godina : 52 Location : Beograd Datum upisa : 13.12.2012

I ja se divim Sonji. Nedavno sam išla na kontrolu ( pisala sam već o svojoj depresiji ) i u čekaonici su neki ljudi ili pričali sami sa sobom ili su želeli razgovor sa mamom i sa mnom.

Kad god idem na kontrolu i vidim šta se sve tamo dešava..srećna sam što sam "normalna" bez obzira na te F dijagnoze.

*****

Aurora, kako je sada tvoj sin? Pročitala sam tvoje postove ovde i mogu samo da ti poručim- budi hrabra i dalje, jer jesi hrabra.

I u pravu si da neke bolesti traju zauvek. PTSP koji imam prerastao je davno u drugi poremećaj ličnosti zbog zdravstvenih problema ( tako nekako stoji u objašnjenju podšifre).

Lagana depresija se javlja leti..a zbog simptoma trajnog poremećaja- flachbackovi - imam nesanicu.

Znam da sam zbog toga naporna i mami i sestri i svima koji me poznaju..ali takođe znam da su ti flachbackovi i strahovi normalni i realni kod mene zbog bolesnih kolena.

Jako mi je žao što operacija kolena neće "oterati" flachbackove.

Moj sin je sada kod kuće, nakon 2 meseca boravka u bolnici. Ne primećujem nekih posebnih pomaka u njegovoj priči i vidjenju sveta oko sebe, a dijagnoza je još "u proceni", videću je konačno na otpusnoj listi. Nastavlja sa dnevnim boravkom, koliko dugo budu smatrali psihijatri da je potrebno (obično od 2 do 6 meseci). Uzgred, uspela sam da "iščupam" od psihijatra, neku brošuru koju sada prekucavam, jer je loša fotokopija, ali znači, da se može naći neka vrsta uputstva za ponašanje prema bolesniku. Uspevam nekako da ostvarim neku vrstu saradnje sa psihijatrima.
Ono što saznajem iz cele priče, sa drugim bolesnicima, njihovom rodbinom i psihijatrima, to je da je osnovno, da život ne sme da stane, onim osobama, koje su duševno zdrave, a moraju se brinuti o pacijentu.
Sve je individualno, pa i gledanje samog pacijenta na sopstvenu bolest, ali mislim da je ipak osnova, prvobitna odluka - želim da budem bolestan. Uzroci svega ostalog što sledi, su samo rezultati i posledice ove glavne odluke, donešene zbog raznih strahova, postavljene kao "štit". Flashback-ovi, su i kod njega prisutni, a pamćenje je selektivno, upravo prema toj osnovnoj i prvoj odluci. Sa strahovima se mora suočavati, da bi se prevazišli, bez obzira da li su realni ili nisu, ali je i za to potrebna ogromna hrabrost da se donese odluka i odjednom stane, pa se to ili dogodi, ili ne.
Niko ne može da ti pomogne, ako ne pokušaš da pomogneš sama sebi.
jakog

Grofica od Voždovca Godina : 52 Location : Beograd Datum upisa : 13.12.2012

aurora0405 ::: Sve je individualno, pa i gledanje samog pacijenta na sopstvenu bolest, ali mislim da je ipak osnova, prvobitna odluka - želim da budem bolestan. Uzroci svega ostalog što sledi, su samo rezultati i posledice ove glavne odluke, donešene zbog raznih strahova, postavljene kao "štit". Flashback-ovi, su i kod njega prisutni, a pamćenje je selektivno, upravo prema toj osnovnoj i prvoj odluci. Sa strahovima se mora suočavati, da bi se prevazišli, bez obzira da li su realni ili nisu, ali je i za to potrebna ogromna hrabrost da se donese odluka i odjednom stane, pa se to ili dogodi, ili ne.
Niko ne može da ti pomogne, ako ne pokušaš da pomogneš sama sebi.

Da, najvažnije kod svih onih koji imaju psihičke probleme je ŽELJA da se pokrenu sa "mrtve tačke" i da žele da budu kao pre, odnosno ŽELJA da ne budu bolesni.

Pre toga treba da shvate da imaju problem i da žele da ga reše. To je prvi, ali veliki korak ka nekoj vrsti ozdravljenja.

Što se strahova tiče, i oni se mogu pobediti ako se to želi. To je sledeći, veliki korak.

****

Ja želim da pobedim depresiju i jesam je pobedila. Posmatrano iz današnjeg ugla, ja sam 80 posto psihički zdrava. Onih 20 posto su ti nesrećni flešbekovi i sezonska depresija koju preguram za nekoliko dana, dve nedelje najviše.

Želim da budem srećna uprkos svim zdravstvenim problemima, a znam da moram dalje i kada su emotivne veze u pitanju.

Prilikom poslednjeg razgovora sa psihijatrom, zacrtali smo neke ciljeve- da se trudim da oslabim, da se spremim za operaciju, da se oporavim i onda krenem u veću socijalizaciju, a to mi nije problem jer sam komunikativna.

Želela bih i na neki način da pomognem svima koji imaju psih.poremećaje ili u porodici imaju takvu osobu, jer za to više nemam priliku na onom forumu depresija.

Eto, toliko od mene za sada :)

Čuvar Vatre Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008

MONSTRUMI SU OKO NAS: U Srbiji je čak 720.000 potencijalnih Dragana Đurića, svaka deseta osoba je - manijak!

Direktor Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”, psihijatar Milutin Nenadović tvrdi da naučna istraživanja pokazuju u Evropskim zemljama, ali i kod nas, da pet od deset odsto ukupne populacije pati od poremećaja strukture ličnosti, od koga se pretpostavlja da pati Dragan Đurić, surovi ubica Tijane Jurić . Sudeći po toj računici - u Srbiji ima oko sedam miliona i dvesta stanovnika, samim tim oko 720.000 ljudi pripada osobama sa istim poremećajem koji u sebi kriju kriminalnu stranu.

- Iz takvih grupa se obično regrutuju kriminalci i oni koji čine kriminalna dela, a na svoje razočaranje, pre dve godine sam saznao da se taj procenat u brojnim zemljama penje na 11 odsto, pa ide i do 18 – kaže Nenadović za “Informer” i dodaje da psihijatrija, posmatrajući savremenu civilizaciju i evropsku subkulturu, kojoj Srbija pripada, “zapazila da su generacije mladih ljudi sve oskudnije vaspitavane, sa sve oskudnijim altruizmom, požrtvovanjem, sve manjim poštovanjem drugih i iskrenim emotivnim saučestvovanjem.

Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku? - Page 5 Profimedia-0003878554

Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku? - Page 5 Profimedia-0003878554

Foto-ilustracija: Profimedia, Facebook/Dragan Djuric, Printskrin: Youtube/SuRTVCity
Ako se osvrnemo na reči psihijatra Nenadovića, shvatamo da bi što pre trebalo obratiti više pažnje na mlađe generacije, na njihovu socijalizaciju i integraciju u društvu, kako u nekom mimohodu neimanja vremena zbog obaveza nebismo shvatili da su nam “naša povučena i dobra deca” stasala u monstrume i krvoločne ubice. Naravno, decu i mlade ne vaspitavaju samo roditelji, već i država, društvo i nastavnici. U vremenu kada život melje svojim vrtoglavo brzim tempom, treba podsetiti i državu i vaspitače i celokupno društvo – da se posvete vaspitanju mladih – jer ko što je već rečeno – “na mladima svet ostaje”, a od nas zavisi kako će taj svet izgledati.

-----

A ovome najviše doprinose razne televizije i pisani mediji ,koji glorifikuju nasilje ,uzdižu "žestoke momke" ,ekstremiste i svesno podgrevaju mržnju prema svemu i svačemu ,kao i političke opcije koje se zasnivaju na "radikalnim" metodama (čitaj, nasilju )

Dodajte tome blagonaklon odnos države prema "navijačkim grupama" koje su pune osoba sa margine društva i sociloškim ožiljcima -šta se onda može desiti ?
Imamo deo populacije sa PTST sindromom ,kao rezultat ratnih zbivanja ,koji su posebna opasnost.

I "normalni" u uslovima nezaposlenosti ,stalne neizvesnosti i siromaštva ,lako "pucaju" ,

a nemamo sistem niti mogućnosti u zdravstvu da se blagovremeno reaguje i smanji mogućnost eskalacije .Zato se dešavaju ovakve stvari o kojima stalno čitamo u novinama .

Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku? - Page 5 155klf10

Pokušavam da se edukujem, evo, već 6 godina, šta učiniti, kako reagovati i postupati sa psihički obolelom osobom. Ovaj slučaj ubistva, na žalost jedan je od onih koji su "sa apetitom" propratili mediji, a koliko je takvih i sličnih slučajeva, o kojima se nije pisalo? Živeti sa osobom koja u sebi nosi jedino negativne emocije i ima sumanute ideje, postao je sve češći problem u našem okruženju. Medijima se može i ne mora verovati, ali njihovo glorifikovanje ovakvog ponašanja, daje za pravo mnogim ružnim mislima onih, koji su registrovani, ili još nisu registrovani kao psihički bolesnici. Moj sin priča i piše, a plašim se šta bi se dogodilo, da to prestane. Cela ova priča o Tijani, na mene deluje na poseban način – "blokirana sam". Moj sin stalno ponavlja jedno isto pitanje: "Zašto, kada neko uradi isto što bih i ja, onda je "faca", a ja sam ludak?" Biti u zatvoru, sada je mnogim mladima cilj – upoznati "prave face", pronaći posao, imati dosije i biti neki "idejni vodja", imati "cool" doživljaje za prepričavanje.
Ovakva, svakodnevna borba, da dokažem šta je dobro, a šta loše, samo mi se "obija o glavu", jer za uzvrat dobijem – "TI si ta koja si me učila da budem dobar, a ne da budem muško." Ovo što se dogadja kod mene, dogadja se u mnogim porodicama, a nekad šaljivo "ljubi ga majka" poprima drugačiju, lošu dimenziju. Svake noći, slušam urlanja i lomljavu po ulici, čujem pucnjavu, kao da sam na ratištu, a moj sin vrišti što je na lekovima, jer bi se i on pridružio...

Često ne želim da opterećujem druge sa pričom, ali nemam nameru ni da ovaj problem "guram pod tepih", a uz to, nemam ni malo ohrabrujuće rezultate i razgovore na psihijatriji. Moj sin je ponovo u bolnici, novi lekovi, nove doze...

Čuvar Vatre Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008

aurora0405 ::: .

Često ne želim da opterećujem druge sa pričom, ali nemam nameru ni da ovaj problem "guram pod tepih", a uz to, nemam ni malo ohrabrujuće rezultate i razgovore na psihijatriji. Moj sin je ponovo u bolnici, novi lekovi, nove doze...

Ma koliko ti okrutno ovo delovalo -i za tebe i za njega je bolje da je tamo.
Kao majka ,ne možeš biti objektivna ,a nisi ni stručna za procene ,a očigledno je prisutna velika mogućnost agresije i nepredvidivog ponašanja .
Ti ljudi tamo su profesionalci sa velikim iskustvom ,znaju da predvide ,ocene ,imaju čim i kako da uspostave kontrolu .
Rekoh -zvuči okrutno ,ali jeste zaista tako .Ne činiš uslugu ni njemu ni sebi pokušajem da ga držiš blizu ,bez obzira na tvoj iskren motiv.
Ista ta "sredina" koja možda aplaudira tvom majčinstvu i požrtvovanosti ,za pet minuta će pozivati policiju i hitne službe ,samo im se ne svidi ono što čuju iz tvog stana -ma koliko bilo možda bezazleno ,ili ih se na kraju uopšte ne tiče.
I ne dozvoli da te iko "osuđuje" -svako od nas nikada ne bi "dao" roditelja u starački dom ,no ako je u pitanju Alchajmer ili neki oblici demencije -to je za njihovo dobro -ma kako okrutno izgledalo .
Kada je bolest u pitanju ,sa njom se mogu nositi samo profesionalci ,svaka emocija je tu čak i kontraproduktivna .
Mogućnost manipulacije je ogromna .
Znam šta pričam ,jer sam video to kod mojih prijatelja ,koji su i sami lekari .Obično se (a i ti to radiš) bori do kada se može ,ali postoji trenutak kada se mora prelomiti .To je samo telo i lice tvog sina -osoba koja je u njemu te ne "poznaje" niti možeš ikako uticati na njega ,ma koliko želela .

Svesna sam svega toga, što si napisao, a odavno više ne slušam tudja mišljenja (osim stručnih), što se tiče mojih postupaka i emocija, iako mnogi imaju "pametnih" saveta i pitaju "kako možeš?".
Prva sam koja zovem policiju i hitnu pomoć i to je moja dužnost. Smeštaj u nekoj ustanovi, na duži ili stalni period, ne dozvoljava Zakon o slobodi ličnosti i kretanja, a ja sam, (kako sam već to ranije napisala), njegov staratelj i krivično odgovaram ako počini neko krivično delo, osim ako odlučim da ga se odreknem, tražim zabranu pristupa i zahtevam da se odredi drugi staratelj.
Za sada je ovako, dok ne uspostave ravnotežu neuroleptika, pod kojima može da funkcioniše, pa onda ponovo kući, do sledećeg eventualnog pogoršanja. Ne mogu i ne umem da razmišljam dalje, osim - dan po dan...
Jedino mogu funkcionisati i boriti se sa ovom situacijom, ako sam dovoljno jaka, ako sam nasmejana i vedra, ako se trudim da imam svoj život, a to nekom, gledano sa strane, može delovati loše i za osudu. U mojoj okolini, gledam nekoliko čitavih porodica, čiji su svi članovi pod sedativima, jer imaju psihičkog bolesnika u kući, a to ne želim da dozvolim. Samo psihički zdrava i jaka osoba, može da pomogne, makar i "milimetar" psihičkom bolesniku, da bude bliže ozdravljenju, ili barem da funkcioniše što samostalnije u svom životu i da bude pod kontrolom.

حبيبي Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008

Pre nego pocnem o problemu, osvrnucu se na deo recenice gde sef kaze da je kontraproduktivna svaka emocija. Kolega, ovde se nasa razmisljanja potpuno mimoilaze.
Naprotiv, u psihijatriji sam sad vec vise od 20 god, i odgovorno tvrdim da je svaka emocija, i te kako potrebna. Naravno, empatija kod profesionalaca mora postojati, i verovatno si na to mislio, ali za sistematican rad sa psih. pac. covek mora uloziti celog sebe. Tada su rezultati najbolji..
Aurora, procitala sam tvoje postove, i razumem o cemu pises. O tome cu detaljnije kasnije.

حبيبي Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008

Vratih se i iscitah ove postove sto ste pisali..
''Divim se Sonji''---Divim se i ja svim sonjama koje rade na psihijatriji, ali se divim jos vise onim sa kojima te sonje rade...Pogotovu u nasim uslovima...Mogu vam vasdan opisivati nase drustvo, ali i sami ga zivite, pa znate bolje od mene..Svakodnevno su mediji puni jezivih naslova...
Svet je surov. I zamislite sad coveka psihickim problemom, gde pokusava da se izbori sa onim sto mu stvara problem i funkcionise koliko toliko kao svesno bice, socijalna jedinka ..
Prica je pocela tamo gde tvoj sin, zbog razlicitih spoljasnih faktora fakticki ''puca''...Nista tu nije neobicno. Svi mi imamo neku granicu podnosenja stresnih situacija, i samo je pitanje u zivotu, ako i kad nekoga nesto zadesi, kako ce preci prag tolerancije.
I sad, kad to dete treba najvecu pomoc, ona se ogleda u medikamentima?! Onaj opis decje psihijatrije...Ta problematika, razlicite dijagnoze na jednom mestu, prebukiranost, kratkotrajne vizite, predoziranost, cete promene terapije, nedovoljni fokus na odrzavanje i poboljanje socijalnih vestina..Sve je to vise unazadilo nego sto je uticalo na poboljsanje njegovog stanja...
Dugo sam radila u nasim uslovima, i izvinjavam se, ali meni svaka pomisao na te ljude tamo zasuzi iznova u ocima...
Svakodnevica te ponese, radis, uklopis se u rutine, i izgubi se svaki smisao..Mislis da radis neku dobru stvar, verovatno i radis, ali...
Necu govoriti sad ponovo o odnosu nas radnika i pacijenata, to je druga tema..
Ja bih se vratila na to kako, nakon tvog zadnjeg posta, i sta dalje....
Toliko je godina iza vas sa tim problemom, da si i sama uvidela, da potpuna ponoc ne dolazi niotkuda...Odlicno zapazas sve sto se tice spoljasnjih faktora..i tu , nazalost ne mozes puno ( sem preseljenja na neko mirnije mesto..ali to je vec pitanje mogusnosti...)...
Usresredi se, znam da je lakse reci nego uciniti i da ti to i nesvesno radis, znam, ali...Za svaku njegovu reakciju postoji razlog..Cak i kad se cini da ga nema...Pricaj sa njim o tome... Mora imati neke aktivnosti cime ce ispuniti slobodno vreme, cime ce okupirati misli..Sigurno postoji nesto sta ga zanima...Fizicka aktivnost je isto jako bina, ona mora biti rutina, obaveza, kao pranje zuba..od nje se organizam iscrpi i samim tim i moguca agresivnost smanjuje...I opet se vracam na rutinu..Nije to surovo. Mi malu decu tako ucimo pri odrastanju, krene kao rutina i ostane...Znaci, rutine, odrenjeno vremenski kad i sta, i na sve gledati sa pozitivne strane... I razgovor..Pusti ga da se isprazni pricom,,,isto kao i fizickom aktivnoscu...Videces da ce i potreba za lekovima biti manja...
Ti znas koliko je to naporno i koliko snage zahteva, i mogu samo misliti koliko te to isrpljuje..Kao sto rece, to traje..celog zivota..A ti znas da on ima samo tebe...
Mogu ti jos dugo pisati, o svemu pojedinacno, mada znam da bi uzajamna diskusija bila najbolja...Ti si, kroz svoje iskustvo dovoljno kompetentna da ravnopravno vodis diskusiju i sa upucenijim od mene, sigurna sam.
Svu srecu vam zelim.

Hvala Sonia, znam da me razumeš. Čekala sam strpljivo, da pročitam i tvoj komentar, a u medjuvremenu se stvari odvijaju svojim tokom i onako kako mora da bude. Pa da ne bih pisala na raznim temama ili odgovarala na PP, onima koji bojažljivo pitaju - kako si? -
Evo nekih smernica, koje sam najzad dobila i kojih se dalje pridržavam, a možda nekom mogu pomoći, ako slučajno naidju na slične probleme.
Najpre sam mislila, da je bolje da se nekako distanciram od svog sina, da ga, koliko je u mojoj moći, a po cenu majčinskih osećanja, "nateram" da krene u sopstveni život, da se suoči sa strahovima, a ako sam ja uzrok njegovih najvećih agresivnih reakcija, da mu na taj način pokušam pomoći.
Ispostavilo se, da to ne bi bilo dobro rešenje po njega, da moram dugotrajnim i upornim pokušajima, da ga usmeravam i to je sada moj jedini zadatak u životu. Prema nekim skriptama i uputstvima, moram se truditi, da haos koji je u njegovoj glavi, ispravljam na taj način, što se moram truditi da je oko njega red i da postoji odredjen ritam. Dalje je u dnevnoj bolnici, režim je sasvim drugačiji od onoga na dečijem odelenju, saradnja je mnogo bolja i manje su doze lekova. Uz lekove, uspevam sve češće da doprem do njega, a dopada mi se i način na koji psihijatri utiču na pacijente, navodeći ih da imaju obaveze, da rade na sebi i svojoj ličnoj higijeni, da vode računa o ishrani (što sve spada u simptome bolesti). Mnogo više vremena provodim sada sa njim, u razgovorima, zajedno gledamo neke filmove, komentarišemo i pokušavam uz sve to biti pozitivna, naučiti kada treba da reagujem, a kada da ignorišem njegove priče.
Postoji i udruženje, koje je osnovao grad - ULOP (udruženje lečenih od psihoze), gde pacijenti imaju jedan kuvani obrok, odredjene aktivnosti, pa dobijaju i neki "domaći zadatak", koji ima za cilj da pronadju u čemu su vešti, šta bi ih moglo zanimati, pa sa psihijatrom odlazi i tamo.
Još uvek najviše provodi vremena u spavanju, kada je kod kuće, ali polako ima pomaka i znam da nikad neće biti isti, kao pre pojave bolesti, pa svaki dan uporedjujem samo sa prethodnim.
Sebe "spašavam", radom po kući, manje sam na netu, ali je to sada moj jedini svet, svesna da sina ne mogu ostaviti. Prestala sam da razmišljam o svom životu i razmišljam jedino - dan po dan. To je jedini način da svakog dana imam dovoljno snage, da se suočim sa onim što me tog dana čeka. Da budem u pripravnosti, za eventualna pogoršanja, da podstičem i pratim, svaki momenat koji ide u pravcu poboljšanja. Net je sada moj jedini svet i "izlazak", mesto gde crpim snagu, gde se smirujem i nasmejem, a često ulazim samo na kratko, jer moram prekinuti radi obaveza oko sebe. Promenjen je ritam u kući, svakodnevna obaveza budjenja u 6 ili 7 sati, da bi stigao u dnevnu bolnicu, blago usmeravanje i nagovaranje, šta treba da uradi, o čemu ne treba da razmišlja...
Pošto smo u ovoj borbi, moj sin i ja, apsolutno sami, mnogo što šta nam nedostaje, na šta ne možemo uticati, a ne možemo uticati ni na druge ljude, da nas prihvate, ali možemo sada na psihijatriji tražiti savete i imati neku podršku i pomoć da prevazidjemo odredjene momente. Odlazak na neko mirnije mesto, kako kažeš, finansijski bi bio izvodljiv, ali ne mislim da bi se sa tim moglo puno postići, osim veće izolovanosti od ljudi, povlačenje od stvari koje ga iritiraju, a ne pripremaju ga za ono što ga može čekati u životu.
Dodaću još jedan izraz koji najbolje opisuje stanje mog sina, a koji sam čula od psihijatra - "slomljena duhovna kičma". Ovaj izraz, najbolje opisuje način ophodjenja koji je potreban, da uz blaga opterećenja, postepeno ojača, da se ne izlaže preteranim šokovima i životnim teretima, dok ne ojača. Još nije došlo do oštećenja mozga, do nekih drastičnijih promena, još je mlad i postoji nada, da će moći da funkcioniše u životu, a postoji i mogućnost da ne dostigne taj nivo.

Čuvar Vatre Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Auror@ ::: Hvala Sonia, znam da me razumeš..

-----

Odlazak na neko mirnije mesto, kako kažeš, finansijski bi bio izvodljiv....

Sonia ne da te razume -Sonia je profesionalac sa višegodišnjim iskustvom u radu sa najtežim pacijentima .
Ono što ti pokušava sugerisati ,ti kao majka nikada nećeš čuti ni razumeti ,a možda je vezano sa i sa mnogo većim mogućnostima u zemlji u kojoj, sad već godinama živi.
Psihotične epizode neće nestati ,niti ih ti ili bilo ko drugi može kontrolisati . Stručno osoblje ih može -ublažiti .
Naravno da zapad raspolaže mnogo većim mogućnostima i iskustvom oko ovakvih slučajeva , i u stanju je da obezbedi odlične uslove ,kao i pozitivnu zakonsku regulativu koja omogućuje uključenje bolesnika u koliko -toliko normalan život i animiranje za neki posao ili hobi ,što uz subvenciju države daje mogućnost ,za opet, koliko -toliko normalan život .
"Mirnije mesto" ne podrazumeva ustanovu zatvorenog tipa ,ni neki "popovski" (nestručni ) azil (jer nije poenta lečiti ispiranjem mozga ) ,nego se radi o mestima ciljno biranim da podstaknu duševni mir ,nazovimo ih "radnim sanatorijumima" gde se sprovodi lečenje grupnim terapijama ,edukacijom ,i pripremom pacijenta za samostalni život .Često se organizuje i tako ,da se napravi mala zajednica ,pa čak i "parovi " koji se redovno kontrolišu ,ali suštinski žive zajedno i "samostalno" jedan normalan život.
Da skratim ...jer ova opcija kod nas verovatno nije moguća ,radiš nešto najbliže tome ,tj, sve što možeš . Ali ...ne možeš živeti njegov život, biti u njegovoj glavi ,niti dati svoj život za njegov ,iako bi to želela .
Mladost jeste na njegovoj strani ,no ne i na tvojoj, i postoji ozbiljna opasnost da i sama utoneš u duboku depresiju ,ukoliko u dogledno vreme ne bude osetnog napredka ,jer ,koliko razumem ,iza tebe je već višegodišnja borba ,nažalost.
Onda će biti dvoje bolesnih ,a za tebe neće imati ko da brine.
Ne znam šta da kažem ,dobro je što radiš ,i možda će ti biti lakše ako se upozna sa nekom devojkom u bolnici ,to zna napraviti čudo .
Onda bude emotivno zaokupljen i vezan za tu osobu ,jednostavno se "probude" i kao čarolijom vrate u neku "normalu" ,nije to uopšte retko ,no nažalost ,znam i slučaj jednog somborskog psihijatra koji je pokušao učinit sve ,čak je i oženio tu devojku (pacijentkinju) pa se nije dobro završilo po njega -i pored stručnog i maksimalnog ljudskog truda koji je uložio .
Još manje verujem da je sve "u božijoj ruci" .Moj jedini savet ,koji zvuči okrutno je ,da pre svega -čuvaš sebe ,i što više budeš u "normalnom" svetu ,da odvojiš ono što radiš sa njim i za njega ,kao i sredinu kojom silom prilika sve više "pripadaš" ne počneš shvatati kao svoj ekosistem ,jer ćeš na kraju ostati sama u 4 zida sa njegovim psihozama .
Moraš odvojiti "to" od vremena isključivo za sebe ,i svoj svet ,ako želiš da ti ostaneš zdrava .
Nije zarazno -ali utiče jako, veruj .
Ovo ti kažem jer sam imao takav slučaj u porodici ,gde je sve pokušano ,a neka druga opcija je prihvaćena tek kada su majka i baba postale fizički ugrožene ,do tada nisu to mogle nikako da prihvate .

Znam za neke opcije postoje u drugim državama, samo kada se ustanovi da pacijentovo stanje zaista mnogo utiče na porodicu, ali to kod nas ne postoji. Prihvatam sve moguće opcije, koje su bolje za mog sina, ali one ne postoje.
Moj svet je sveden na brigu o sinu, na jedino što je ovde opcija, a to je podrška porodice, to jest, u ovom slučaju, samo mene. Sa tim sam se pomirila i kako nemam neki svoj život i ne mogu ga na silu stvarati, tu sam, da se "čupam" kako god znam i umem, da ovo godina života, što mi preostaje, funkcionišem što normalnije mogu. Već sam i spomenula, da ne možemo terati ljude, kako on, da natera nekoga da se sa njim druži, tako ni ja, ne mogu nekog naterati, da čini neki "moj svet" i da na silu stvorim nešto što je za mene.
Ono što mnogi ne mogu da razumeju, to je da - ne da moram da budem majka, nego da moram da se "stisnem" koliko god mogu, da "vagam" i "premeravam" da moja ljubav ne bude sebična, previše nežna, niti da liči na onu "klasičnu" majčinsku ljubav. E, za to mi treba ta ogromna snaga i rezonovanje, koje spominje Sonia. Vrlo dobra paralela, koju je spomenuo psihijatar, koja opisuje ovu situaciju: "Sin kome je amputirana noga (recimo), majka može da plače i da kuka, da ga obliva suzama, a da ništa sa tim ne pomogne, ili što, u ovom slučaju treba da se dešava - može da od svega toga napravi šalu."
To, da li ja dajem svoj život za njega, ili ne, takodje ne zavisi od mene, nego od okolnosti i situacija, koje se ne mogu "izmisliti" i stvoriti. Mirenje sa tim da sam u 4 zida sa njim, jedina je opcija koja donosi olakšanje, a i to, da mogu da reagujem i funkcionišem u ta 4 zida, sa što manje depresivnih momenata. Ovo je realno gledanje, pa zvali to neki "sudbinom" ili "teretom krsta". Imam ja dosta lepih stvari, koje me oraspolože, koje me smire i zaokupe, pa tako i organizujem svoj život u ova 4 zida.

Čuvar Vatre Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Auror@ ::: . Vrlo dobra paralela, koju je spomenuo psihijatar, koja opisuje ovu situaciju: "Sin kome je amputirana noga (recimo), majka može da plače i da kuka, da ga obliva suzama, a da ništa sa tim ne pomogne, ili što, u ovom slučaju treba da se dešava - može da od svega toga napravi šalu."

Paralela jeste odlična .
Majka može da se pobrine da dobije najbolju moguću protezu ,da bude podrška tokom rehabilitacije ,i dok uči da hoda ,može da ide sa njim u šetnju ,da bi savladao osećaj da svi gledaju u njega ,ali su činjenice -protezu su osmislili i uradili stručnjaci ,rehabilitaciju su sproveli stručnjaci ,i oni najbolje znaju šta i kako treba . Majka može da bude samo aktivni posmatrač ,i moralna podrška ,moraće sam da hoda i živi sa njom.
Najgore što majka može da uradi je da se nada ili ga ubeđuje i sebe ,i druge i njega da će koliko sutra ,opet igrati fudbal .
To se neće desiti .
No, mislim da smo se globalno razumeli ,i da shvataš da je i tebi potreban neki ventil,neko vreme u toku dana "samo za sebe " ,ma koliko velike potrebe i koliko vremena trebala da mu posvetiš svaki dan .
Bolesnici su i uopšte kao razmažena deca i nesvesno pokušavaju vezati svoju okolinu za sebe ,traže pažnju ,traže da se "služe" i nema tu iznimke ,niti su krivi za to .

U sklopu ove bolesti, takodje je i egocentričnost, pa je to vezivanje okoline i želja da se bude u centru pažnje, naročito izražena.
Razumeli smo se, a moje vreme je kada sam noću za kompjuterom i kada je on pre podne u bolnici. Znatno mi se suzila mogućnost izbora kako i gde da "napunim baterije", ali se prilagodjavam, koliko mogu.
Ako "prolupam" sasvim, videćete po mojim postovima, pa me lepo, ako treba i silom, izvedite negde na piće, ili na neku žurku, da dodjem sJebi smehsmeh

Grofica od Voždovca Godina : 52 Location : Beograd Datum upisa : 13.12.2012

Danubius ::: Ne znam šta da kažem ,dobro je što radiš ,i možda će ti biti lakše ako se upozna sa nekom devojkom u bolnici ,to zna napraviti čudo .
Onda bude emotivno zaokupljen i vezan za tu osobu ,jednostavno se "probude" i kao čarolijom vrate u neku "normalu" ,nije to uopšte retko

Imala sam poznanika koji ima oko 30 i nešto godina, i dugi niz godina živi sa devojkom. Radi u IT sektoru, ima svoj privatan biznis.
Taj poznanik ima dijagnozu psihoze koju kontroliše sa lekovima.

Imao je ružnih dana, ali ima i lepih. Devojka mu je velika podrška.

Slažem se sa Danijem da bi bilo dobro da upozna neku devojku u bolnici, a možda i van nje.

I tebi bi, draga Aurora, bilo lakše, ne bi bila jedina podrška sinu.

Psihoza je, koliko znam, doživotna bolest. Epizode traju nekad duže, nekad kraće. Ali, sa psihozom može da se živi, normalno. Samo ne sme da bude stresa i nerviranja.

Čuvaj draga i sebe, verujem da smo ti mi ovde na forumu ventil za opuštanje...dobro je da odrediš vreme i za sebe.

Srećno i piši.. jakog

MadamX ::: Imala sam poznanika koji ima oko 30 i nešto godina, i dugi niz godina živi sa devojkom. Radi u IT sektoru, ima svoj privatan biznis.
Taj poznanik ima dijagnozu psihoze koju kontroliše sa lekovima.
Imao je ružnih dana, ali ima i lepih. Devojka mu je velika podrška.
I ja sam imala prijateljicu, koleginicu sa posla, koja sada ima porodicu i troje dece. Muž joj je predivan, pa uz njegovu podršku uspeva da prebrodi ružne dane.

Slažem se sa Danijem da bi bilo dobro da upozna neku devojku u bolnici, a možda i van nje.

I tebi bi, draga Aurora, bilo lakše, ne bi bila jedina podrška sinu.
Ništa ne može na silu, a trenutno je u takvom stanju, da sve odbija od sebe. Opet, ne smem računati na neke nagle obrte i rešenja, jer sa tim tražim neku lažnu nadu, za brži izlazak iz situacije.

Psihoza je, koliko znam, doživotna bolest. Epizode traju nekad duže, nekad kraće. Ali, sa psihozom može da se živi, normalno. Samo ne sme da bude stresa i nerviranja.
Da, to je suština i činjenica, sa kojom se sada pokušavam pomiriti.
Čuvaj draga i sebe, verujem da smo ti mi ovde na forumu ventil za opuštanje...dobro je da odrediš vreme i za sebe.

Srećno i piši..

Hvala, draga MadamX, ovo je jedino mesto na netu, gde pišem ovoliko o sebi. Ne volim kukanje, pa radje prikupljam snagu, tražeći nešto lepo ili smešno. Nekad je to uporedo, uz ono što me okružuje, pa je napornije, ali sada, pošto uz lekove čvršće spava - noć je moje vreme.

Čuvar Vatre Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Auror@ ::: U sklopu ove bolesti, takodje je i egocentričnost, pa je to vezivanje okoline i želja da se bude u centru pažnje, naročito izražena.

Upravo to smatram najvećom opasnošću . Kao razmažena deca ,kad ne dobiju što žele, samo što se sa malim detetom može (i silom) izaći na kraj ,a sa odraslom osobom -ne može ,kada postane agresivna .
Pod dejstvom psihoze se razvija neshvatljiva fizička snaga .
A postane agresivan zbog banalnog razloga ,i onda strada onaj za koga "ufiksira" da mu nije ispunio želju,ili onaj za koga smatra da mu je "preoteo" pažnju te osobe .
Često se napada "struka" da previše koristi sredstva za "smirenje" u psihijatriji -a šta drugo mogu ?
Neretko se takve stvari dešavaju i u kontrolisanim uslovima ,psihijatrijskim ustanovama .Priče koje slušam od koleginica koje tamo rade su potpuno neshvatljive (i nama koji čujemo ,i pomalo smešne )
.Krvavo se potuku dva bolesnika jer je jednom pre dala lekove ili jelo (po njihovom mišljenju )
To nije nimalo smešno ,a još je manje smešno kada bolesnik pokuša da siluje sestru -jer ne "odgovara" na njegove ljubavne izjave ,ili na lep način pokuša da ga drži na distanci ,a on to shvati kao "odobravanje" .
Tako da je jako teško ,zaista ,boriti se sa tim ,i nikome to nije za poželeti ,a tebi želimo da ustraješ,ali i ostaneš zdrava u svemu tome .

Datum upisa : 25.09.2014

Iscitah ovu stranicu i zaista ne znam sta bih rekla,,,savjeti i strucne pomoci sve to okey, ali jedna majka mora biti heroj, super heroj da bi se nosila s tim, i mislim da niko ne moze da zna Nista sto nije iskustvom dozivio,,moze samo da petpostavlja...

Opasnost i nepredvidivost je sada deo mog života i treba da naučim da predvidim takve situacije, ako mogu. O detaljima koje sam doživela na psihijatriji, a i sa mojim sinom, ne želim da pričam, jer su previše potresni, morbidni ili čak šokantni za osobe koje srećom, ne moraju razmišljati o tome. Samo osobe koje mogu da ne pokažu strah, mogu da se izbore sa odredjenim situacijama.
U svemu tome, zanimljiv je način na koji pacijenti komuniciraju medjusobno i saveti koje daju meni i mom sinu, a iz toga uspevam da donesem i neke korisne zaključke. Izmedju ostalog, kroz jednu takvu priču, žena koja ima dijagnozu šizofrenije, rekla je ovo - "Vašem sinu nedostaje muška ljubav. Ljubav oca, koji je autoritet." Na moje iznenadjenje, moj sin je ozbiljno klimnuo glavom i rekao "A šta fali Branku? " (gazda kod koga je stanovao moj sin, dok je bio u Zrenjaninu, lik koji nije bio ni jednog momenta u nekoj priči i nikako ne dolazi u obzir). Nekako sam završila taj razgovor, a sin me od tada stalno pita, zašto nam više ne dolaze gosti. Pa niko ne ume da se ponaša u prisustvu psihičkog bolesnika. Ne znaju šta da pitaju, ne znaju kako da odvuku razgovor od njegovih tema, osećaju se neprijatno i radje ponekad pozovu mene u goste, nego da dolaze.
Da se dalje šalim na tu temu, nije mi baš zgodno. Bolje ovako - dan, po dan, pa šta nam donese.
Hvala na podršci i odoh sada da se negde smejem u virtualnom svetu :zubi3:

حبيبي Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008

Auror@ ::: Znam za neke opcije postoje u drugim državama, samo kada se ustanovi da pacijentovo stanje zaista mnogo utiče na porodicu, ali to kod nas ne postoji. Prihvatam sve moguće opcije, koje su bolje za mog sina, ali one ne postoje.
Moj svet je sveden na brigu o sinu, na jedino što je ovde opcija, a to je podrška porodice, to jest, u ovom slučaju, samo mene. Sa tim sam se pomirila i kako nemam neki svoj život i ne mogu ga na silu stvarati, tu sam, da se "čupam" kako god znam i umem, da ovo godina života, što mi preostaje, funkcionišem što normalnije mogu.

Zahvalna sam ti sto si obogatila temu svojim licnim iskustvom. To je najbolji nacin za ozivljavanje neke teme, inace. Obicna diskusija, razumljiva svakome, a ne gadjanje terminima i copy-paste postovi.
Danubius se dobro nadovezao ( hvala, kolega coni

) a ja sam, cini mi se, da se ne vracam, dok su me prekidali pisala, rekla da mi nije cilj da popujem, daleko od toga. Najbolja je ravnopravna diskusija, a iskustvo neprocenjivo vazno.

Da ne duzim, tema se moze razvijati u razlicitim pravcima, i ja cu rado ucestvovati.

Kud bi nam bio kraj da su sve majke kao ti. Ne poznajem te, Aurora, ali zenama kao ti svo postovanje i divljenje ( cak i za zadnju recenicu u tvom zadnjem postu).
Bravo :ptica 1 :

حبيبي Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008

Juce je jedna petnaestogodisnjakinja sa psihickim problemima, izbola do smrti radnicu u centru za zbrinjavanje maloletnika.

Opet se otvorilo pitanje forenzicke psihijatrije u Norveskoj, koje je visilo u vazduhu nakon 22. jula u slucaju Brejvika.
Krivicni zakon i zakon o psihijatriji su zastareli.

Jos uvek nije dovoljno definisana razlika izmedju prava i medicine, pa u ovakvim slucajevima dolazi do prebacivanja loptice i velikih dilema, koje inace ne bi trebalo da postoje, vec da se strucno i sistematski resavaju.

Grad Novi Sad je osnovao ULOP - udruženje lečenih od psihoze, da bi postojalo mesto okupljanja pacijenata koji su pod lekovima, kako bi imali jedan kuvani obrok i da bi se pratile njihove faze bolesti, i kako bi koliko - toliko bili pod nekim nadzorom. Ova okupljanja imaju svoje radne terapije sa radionicom gde svako od pacijenata može da pronadje svoja interesovanja, pa čak i da se usavršava, ide na takmičenja ili pronalazi svoju profesiju.
Što se tiče nastavka moje priče, sve je počelo od mog hobija, pletenja od starih novina. Poklonila sam jednu cipelicu dnevnoj bolnici psihijatrije, a zatim je sve krenulo dalje... Psihijatar je predložio da pokušam da držim časove pletenja, kao volonter, zatim je otkupio sve moje radove i izložio ih u prodajnom izlogu radionice psihijatrije, nabavio mi materijal. Za nekoliko dana, psihijatru se dopao moj rad sa pacijentima, predložio mi da odem u udruženje i sada sam, osim što sam angažovana u radnim terapijama, postala i domaćica ULOP-a, za šta dobijam honorar. Angažovana sam 3-4 dana u nedelji, u ULOP-u, nešto skuvam, malo pospremim i diskretno vodim računa o pacijentima, ko je u kojoj fazi, sve kroz druženje i rad. Sa ovim, povlačim i svog sina, da se pokrene, da ima svoj ritam, obaveze i komunikaciju sa ljudima. Mogu vam reći da mi je lepo, da uspevam da pokrenem pacijente, na vedar i zabavan način. Psihijatar je zadovoljan sa mojim radom i kaže da sam ja nešto najbolje što se dogodilo psihijatriji u zadnjih par godina.
Nakon neke vrste ljubomore, jer nije u centru pažnje, ni kod kuće, ni na psihijatriji, moj sin se polako miri sa tim da nešto mora, a promenjen ritam u kući, dobro utiče i na mene i na njega. Što se mog sina tiče, sada uz skoro svakodnevni kontakt sa psihijatrom, dolazi se do prave kombinacije lekova, koji ga "drže pod kontrolom", a psihijatar ima lakši i bolji pristup za psihoterapije i razgovore sa nama. Postoji mali pomak ka poboljšanju, ali je potrebno još puno rada sa mojim sinom. Rezultati su uvek neizvesni i uvek ima i "koraka u nazad", pa i dalje razmišljam samo - dan po dan. U svakom slučaju, sada i od pacijenata učim, kada i kako da reagujem, kada da ćutim i kako da se ponašam u odredjenim situacijama.
S obzirom da sam sada angažovana u ovom, zaista ozbiljnom poslu, da se moj hobi pretvorio u pravi "biznis", da osmišljavam časove i ispunjenje svakog dana za sebe i sina, naravno da je mnogo manje neta za mene. Javljam vam se povremeno, ali svu snagu, maštu i vreme, koristim sada u mom poslu.

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

Pravi korak Aurora i ja sam se zanosila tom idejom,jer imam odlican pristup ljudima i imam dovoljno maste i kad sam to rekla mom doktoru,kroz pricu,on mi je rekao,da i pored svega to nije za mene,jer sam preosjetljiva,sve je to krasno dok vidis da se pacijenti smiju i napreduju,a sta kad ne ide kako treba,kad krene naopako....osoba sam koja mnogo uzima srcu i smatra da bi me to ucinilo pacijentom na kraju....malo preuvelicano,ali tu negdje....jos sam u fazi razmatranja,ali humani dio takvog angazovanja je to sto me gura u tom pravcu.

Astra ::: Pravi korak Aurora i ja sam se zanosila tom idejom,jer imam odlican pristup ljudima i imam dovoljno maste i kad sam to rekla mom doktoru,kroz pricu,on mi je rekao,da i pored svega to nije za mene,jer sam preosjetljiva,sve je to krasno dok vidis da se pacijenti smiju i napreduju,a sta kad ne ide kako treba,kad krene naopako....osoba sam koja mnogo uzima srcu i smatra da bi me to ucinilo pacijentom na kraju....malo preuvelicano,ali tu negdje....jos sam u fazi razmatranja,ali humani dio takvog angazovanja je to sto me gura u tom pravcu.

Imam običaj da kažem - vrata se uvek, ili otvore, ili ne. Psihijatar me stalno poziva na razgovor i proverava moje psihičko stanje, rekla bih - snagu. Rekao je da u svakom momentu mogu reći da mi je dosta, da je video ljude koji su nakon 2 godine "pukli" i uvek me moli da mu kažem, ako me šta "pogodi", tako da imam odličnu podršku i saradnju. Jednostavno, sve što sam do sada doživela, sada dolazi do momenta, kada to treba da iskoristim u dobre svrhe i u svestranu korist. Osoba koja nema psihičkog bolesnika u svojoj blizini, ne može nikako biti i opstati u tim "lošim fazama" pacijenata, a ja sam toliko toga doživela i u bolnici i u manastiru, da za sada mogu i umem. Svakako, u celoj priči je bitno i to, što sam "na oku" psihijatru, pa i on može zapaziti bilo kakve pomake kod mene, a i u odnosu sa mojim sinom, što je odlično rešenje, umesto da smo prepušteni jedno drugom i sami kod kuće.
Ono što osećam prema tim pacijentima, to je, neka vrsta "opšte ljubavi" za sve ljude. Znači, bez ličnog emotivnog unošenja za pojedince, samo za onaj deo njih, koji osećam jače nego kod ljudi van psihijatrije, rekla bih - dušu. Ako primetim da počinje preovladavati "ona loša strana", prestajem sa komunikacijom. Nije jednostavno i traži puno snage, ali za mene, to je vežba, za ono što mi je kod kuće. Za tebe, jedino bi mogla da se upustiš u radne terapije, uz nadzor lekarskog osoblja i to u samo kratkim i ne čestim periodima (recimo sat vremena nedeljno, ne više).

Grofica od Voždovca Godina : 52 Location : Beograd Datum upisa : 13.12.2012

Aurora, ti si žena zmaj i ja ti se iskreno divim jakog

Jako je teško raditi sa takvim ljudima, oni su hiperosetljivi, a ne zna se kada će imati svoj loš dan i biti agresivni.

Zaista radiš nešto veoma plemenito. Bravo!

*****

Ja sam ovih dana nervozna i sva bezveze zbog bolnice. Malo spavam a mnogo pušim.
Jedva čekam da se operišem i da krene oporavak.

Ne mislim da sam mnogo depresivna, više sam nervozna. Možda je to i normalna reakcija, jer od detinjstva imam loše iskustvo sa tom bolnicom. Možda ću za koji dan demantovati samu sebe, videću.

Uglavnom, udavila sam vas i oprostite mi...

Vraćam se na ovaj Aurorin posao. Ja bih rado radila u nekom call centru ako postoji, pošto mi zdravlje ne dopušta da mnogo šetkam, a volela bih da se nekako aktiviram i pomognem osobama koje imaju psih.probleme.

Ne znam šta je sa call centrom u Beogradu, da li još uvek radi.

Nervoza ti je normalna stvar, pred bilo kakvu intervenciju, to znaš i sama. Pred običnu operaciju krajnika (imala sam 25 godina), toliko sam "slistila" cigareta, da sam se zakašljala za vreme operacije, pa je hirurg ličio na "Zeku Pegu", a ja sam samo mogla da kolutam očima, od sramote trtrr

Nije to davljenje, svi mučimo svoju muku, a ne možemo sa njom "pod tepih".
Kad sve prodje, nemoj biti lenja, niti stidljiva, nego se pokreni i raspitaj se, sigurno postoje i dobri ljudi, koji će te uputiti gde i kako možeš raditi.
Još jedan jakog

Master Spamer Location : Daleko Humor : :) Datum upisa : 22.01.2011

Auror@ ::: promenjen ritam u kući, dobro utiče i na mene i na njega. Što se mog sina tiče, sada uz skoro svakodnevni kontakt sa psihijatrom, dolazi se do prave kombinacije lekova, koji ga "drže pod kontrolom", a psihijatar ima lakši i bolji pristup za psihoterapije i razgovore sa nama. Postoji mali pomak ka poboljšanju

Tako mi je drago da ovo sve procitam:) Sretno Aurora, i samo naprijed:) jakog

حبيبي Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008

Auror@ ::: Grad Novi Sad je osnovao ULOP - udruženje lečenih od psihoze, da bi postojalo mesto okupljanja pacijenata koji su pod lekovima, kako bi imali jedan kuvani obrok i da bi se pratile njihove faze bolesti, i kako bi koliko - toliko bili pod nekim nadzorom. Ova okupljanja imaju svoje radne terapije sa radionicom gde svako od pacijenata može da pronadje svoja interesovanja, pa čak i da se usavršava, ide na takmičenja ili pronalazi svoju profesiju.
.......................................

... Psihijatar je predložio da pokušam da držim časove pletenja, kao volonter, zatim je otkupio sve moje radove i izložio ih u prodajnom izlogu radionice psihijatrije, nabavio mi materijal. Za nekoliko dana, psihijatru se dopao moj rad sa pacijentima, predložio mi da odem u udruženje i sada sam, osim što sam angažovana u radnim
terapijama, postala i domaćica ULOP-a, za šta dobijam honorar. Angažovana sam 3-4 dana u nedelji, u ULOP-u, nešto skuvam, malo pospremim i diskretno vodim računa o pacijentima, ko je u kojoj fazi, sve kroz druženje i rad. Sa ovim, povlačim i svog sina, da se pokrene, da ima svoj ritam, obaveze i komunikaciju sa ljudima. Mogu vam reći da mi je lepo, da uspevam da pokrenem pacijente, na vedar i zabavan način. Psihijatar je zadovoljan sa mojim radom i kaže da sam ja nešto najbolje što se dogodilo psihijatriji u zadnjih par godina.
.................................
Javljam vam se povremeno, ali svu snagu, maštu i vreme, koristim sada u mom poslu.

Ovo o cemu pricas je krenulo u nasim krajevima, sad vec ima desetak godina unazad, tzv. italijanski model. U pocetku je naislo na veliki otpor, da sad ne detaljisem , ali je vremenom uspelo na neki nacin da zazivi.
To je ogroman napredak za psihijatriju, ali tu razliku mogu da vide samo oni koji su radili ili boravili u ustanovama azilskog tipa...
Mislim da su ljudi iz Tuzle dolazili isto da nam prezentuju svoj nacin rada, kao model koji je zaziveo..Taj centar je bukvalno bio bez osoblja ( sem povremenih poseta) , i odlicno je funkcionisao samo zahvaljujuci korisnicima koji su se angazovali.

...........
Radne terapije su nesto najbolje sto psihijatrija moze imati, i tu se potpuno slazem sa recima vaseg psihijatra koji vodi tu ustanovu. Sigurna sam da ti odlicno radis, posto znam da za takve poslove pasu najbolje ljudi koji imaju volju, motivaciju i prirodni , instiktivni osecaj za rad sa ljudima kojima je potrebna pomoc tog tipa...

................
U staroj ustanovi, gde sam radila dugi niz godina, postoji ceo sistem razradjen sto se tice radne rehabilitacije. Tamo pacijenti odlaze nakon dorucka na svoja radna mesta i sl...Postoji i grupa zena koje rade rucne radove.
Ovo ti govorim cisto primera radi, i samo da skrenem paznju na to da je psihijatrija jako zanimljiva grana medicine, podlozna promenama, nije monotoni rutinski posao, trazi samoinicijativu, angazovanost, hrabrost , na neki nacin...
Godinama sto su te zene radile, stvarale... pletene stvari, heklane, nakit i jos puno toga sto je stajalo u jednoj prostoriji...
Kad sam pocela tamo da radim, susrela sam se sa puno problema, i uglavnom se sve vrtelo oko finansija...Te, nema se za vunicu, nema se za panoe ( bilo je vrsnih slikara ), boje, igle...I sve u krug...
Svoju ideju sam podelila sa najblizim kolegama, bilo nas je troje, i pokrenuli smo, sto se kasnije ispostavilo, odlicnu akciju. Aktivnim ucescem tih zena, i osoblja ( mlade pacijentkinje i sestre su bile modeli , starije prodavale i posluzivale goste ) napravili smo modnu reviju na kojoj su gosti bili radnici bolnice, zajedno sa upravom, celnici grada, drugih ustanova i sl...Prodat je veci deo rucnih radova i sakupljen novac , ne samo za osnovne potrepstine, nego i za godisnje izlete...
.............
Danas radim u ustanovi, koja je isto psihijatrijska , ali najvise paznje posvecuje osnovnoj nezi i cuvanju tih ljudi...Neguje se kucna atmosfera,i psihijatar nam dolazi jednom mesecno. Nas tri sestre smo na odeljenju, u razlicitim danima, a ostalo je uglavnom osoblje tipa bolnicar ili kao ti, aktivisti, asistenti...To odlicno funkcionise, razradjeno do detalja....
...............

Samo nastavi, bas me raduje da takve mogucnosti postoje i u nasim krajevima, posto su ljudi kao ti potrebni osobama sa psih. problemima -
''Obicni '' ljudi koji se odnose prema psih. pac. kao coveku.

Od kako sam tamo, u ULOP-u, primetno je povećan broj članova (pacijenata) koji dolaze, što zbog hrane, što zbog aktivnosti i druženja. Mladji me zovu "kevo", što podstičem iz više razloga, trudim se da svakom posvetim neko vreme, da uočim promene u ponašanju i rezonovanju, a u razgovorima, saznajem puno o tome, kako treba da reagujem i kod kuće.
Trenutno je aktuelna tema "Mentalno zdravlje" koja se priprema kao vrsta predavanja, ili "okruglog stola", što je kao uslov donacije, postavio Karitas. Nešto sredstava se dobija od izložbene prodaje radova, nešto od bolničkog budžeta, a uskoro, donacijom Karitas-a, još će se "lakše disati". Redovno se dele besplatne ulaznice za pozorišne predstave, muzeje... Podstiču se i pomaže se svakom pojedinačnom pacijentu, kada je u pitanju zaposlenje ili sredstva koja su potrebna da se započne neki umetnički rad.
Prihvaćena sam i kada je sve u redu, zaista je divno, a za sada, pacijenti jedni druge smiruju, pomažu mi da se snadjem, prihvataju se i redovnih poslova, što je jako dobro.
Drago mi je da u našoj državi, postoji barem nešto dobro, što je uskladjeno sa naprednijim zemljama i da to funkcioniše.
Moj sin, rekla bih, ima korak napred, pa 2 nazad, ali nekako "guramo". Ima sad tu i malo ljubomore, što više nije u centru pažnje, što ne vidi više mamu da je više za kompom i ozbiljna, (depresivna), što je nateran na komunikaciju, i što se dešava mnogo toga, što ne voli, za šta je lenj, što ne bi hteo... Dakle, treba sad da izdržim i budem dosledna, da mu dam do znanja, da mi nismo jedno, da ja imam svoje odluke, svoje poslove i svoje stavove, a on mora da izgradi sve to, ali - svoje.
Hvala svima na podršci, pa iako sada nemam toliko vremena, niti da čitam, niti da pišem, znajte da mislim na vas, pisaću kad god stignem, a ako uspem, ubaciću negde DF, da nam svira.

Datum upisa : 25.09.2014

Pa mislim da okolinu ne zanimaju na zalost takvi bolesnici,,
Sticajem okolnosti ( komsinica) ima sizofreniju,,,i ako kazem da jedino ja mogu da je smirim necu pretjerati,,,
Inace, u svim svojim " napadima" uporno trazi mene,,,kod nje se radi o stecenoj sizofreniji, koju je "dobila" na zalost od oko 20 godina,,,izgubila je brata jedinca, i veeliku ljubav,,,e sad ima jos takvih pa nisu "pali", no, nismo svi isti,,,,
Ja smatram da previse nezne osobe "stradaju", cak i previse i inteligentne,,,
Zao mi je kada ne mogu biti u tim "napadima" pored nje,,,daljina,,i uvijek zavrsi na psihijatriji, bas ovih dana mama mi je kazala,,,i da me trazila,,,
Kad sam bila u Crnoj Gori letos, imala je par tih napada, trazila me, bila sam tu za nju,,i nije bilo potrebe da je vode u bolnici,,,
I sad bas mislim o njoj,,,

حبيبي Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008

Marea ::: Pa mislim da okolinu ne zanimaju na zalost takvi bolesnici,,
Sticajem okolnosti ( komsinica) ima sizofreniju,,,i ako kazem da jedino ja mogu da je smirim necu pretjerati,,,

I sad bas mislim o njoj,,,

Osobe sa psihickim problemima su jos uvek, svugde u svetu, tabu teme, zalosno , ali je tako...
Ovo sto si pisala o komsinici ( nebitno koju dijagnozu ima ) verujem da je potpuna istina...

Sustina i jeste ta, da njima treba razumevanje, neko da ih cuje, podrzi i kad imaju ''napade'', kad im misli nevezano dolaze, kad ''cuju glasove''...

Bez obzira koliko, mozda okolini ponekad izgledaju strasno, i oni su uplaseni. I te kako jesu.
I mnoge njihove reakcije su proizvod straha, nesigurnosti.

Desavalo mi se da moramo prinudno savladati uznemirenog pacijenta ( i molim vas nemojte odmah zamisljati azilske metode iz proslog veka, batinjanje i sl. posto postoje mnogo humaniji nacini za to, a te tehnike se uce.. ) , posto je postojala opasnost od hetero ili samopovredjivanja.
I dok smo pokusavali spreciti da ne polupa sve prozore, pacijent bi, ne retko iz cista mira prestao da vice, psuje, sta vec i rekao- Nemojte jos malo da me pustate, ili strah me, drzite me jos malo...
I jos jedna stvar- Oni i te kako imaju dobra zapazanja. to su sitnice, ali njima ne promicu, pamte svaku rec, pogled, osecanje, koje je pokazano, cak i neverbalno...I ne zaboravljaju...A obicnom posmatracu izgledaju samo kao osobe koje su ''u nekom svom svetu''...

Datum upisa : 25.09.2014

Da, o da zapazanja su im nevjerovatna,,,osecam neku blagu nelagodu kada govorimo o njima kao "tamo nekima" ,,zato sto mislim da svakome od nas moze tako nesto da se desi,,
A postoji i jos jedna stvar: interesantno je koliko SVJESNO znaju da "koriste" to sto su bolesni,(sonia mislim da ces znati u kom smislu mislim),,ponekad im strucna pomoc ne vrijedi,,,cesto je dovoljno biti razumljiv, poslusati cak i njihov napad, i razgovarati sa njima kao da se nista nije dogodilo (u smislu kao da to nije bio nikakav napad),,,no nema pravila, s druge strane ako pokazes agresivnost i oni se "povlace",,

Čitam prethodne postove i učim... Stalno učim... Učim od pacijenata, od doktora, od mog sina, od ovih postova. Učim kako da reagujem u odredjenom momentu, učim kako i kada treba da malo povisim ton, a kada treba da ućutim i da se povučem. Ogromna stvar je to, što me pacijenti u udruženju prihvataju, što me doživljavaju kao pozitivnu osobu, što mi se poveravaju, što aktivno učestvuju u radnim terapijama i sada ih ima sve više aktivnih, u odnosu na prve dane, kada sam počela odlaziti na odelenje i u udruženje.
Naporno je, ali je i prelepo, jer osećam te duše, koje su ranjene, uplašene i nemoćne da se same izbore... Kao da se u svakom od tih osoba, odvija ona večita borba izmedju dobra i zla, pa je to ogroman teret o kome žele da pričaju. Različiti, emotivni, zbunjeni sa emocijama koje imaju u sebi. Još uvek vidim da je to vrlo "tanka nit" izmedju onoga što se naziva - bolest i praktično ne postoji potpuno mentalno zdrava osoba. Mi zajedno plačemo, zajedno se smejemo i često dolazi do spontanog zagrljaja, kao podrška i razumevanje, s tim, što su pacijenti pod lekovima i imaju "žig" svoje dijagnoze.
Postoje neznatni pomaci ka poboljšanju, kod mog sina. Njegova priča ostaje ista, ali malo, po malo, prihvata i druga mišljenja, razmišlja naglas, donosi odluke koje su bliže realnosti, iako veći deo dana, kada dodje kući, prespava (nešto zbog dejstva lekova, a nešto zbog prisutne želje da "pobegne"). Doktor, načelnik odelenja dnevne bolnice, svakog dana me oduševi sa nekim novim momentom, razgovorom i postupkom, kojima polako daje podršku mom sinu da ojača, da shvati gde greši u razmišljanju i da se pokrene iz letargije i lenjosti i da se u njemu pokrenu pozitivne emocije i misli.
Marea, pročitala sam i tvoj post o komšinici. Imala sam prijateljicu u preduzeću u kojem sam radila i svaki put, kada bi ona dospela u bolnicu, imala sam osećaj krivice - nisam bila prisutna, kada me je tražila, nisam je uspela smiriti, možda sam trebala reći nešto posebno, da je spasem... Vremenom, taj odnos, prerastao je u njenu ogromnu zavisnost od mene, mog prisustva i reči, da je to bilo zaista neprirodno i naporno. Tu nema ni krivice, kao što često nema ni zahvalnosti sa druge strane i to je jednostavno - tako. Ono što sada čujem i vidim kao "plus" i "minus" u trenutnom stanju pacijenata, ne zavisi uvek od onih koji im pružaju podršku, jer to ne funkcioniše tako. Psihotični pacijent, kada je "u minusu", često pokušava da "zgrabi" nekoga, rečima, postupcima, egoistično, jer je u panici, ali ne dopire baš uvek do te osobe, sve ono što im uputimo.
Vremenom, sami procenjuju koji im lek odgovara, koji ne, kada nadolazi kriza, kada i koliko treba da ostanu na odelenju, jer su tu, na neki način zaštićeni, od spoljašnjih uticaja ljudi, od novih dogadjanja u životu, od suočavanja sa onim, što se naziva "normalnim". Česte glavobolje, čudna "dešavanja u glavi", nagle promene raspoloženja, znak su da hemikalije koje dobijaju u lekovima, deluju...

Čuvar Vatre Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008

sonia ::: Desavalo mi se da moramo prinudno savladati uznemirenog pacijenta ( i molim vas nemojte odmah zamisljati azilske metode iz proslog veka, batinjanje i sl. posto postoje mnogo humaniji nacini za to, a te tehnike se uce.. ) , posto je postojala opasnost od hetero ili samopovredjivanja.

Ovo je verovatno najmanje pravno sređena kategorija -šta se sme a šta ne sme upotrebiti prema pacijentu.
Neretko se zaboravlja da je psihički pacijent opasan po život onoga ko se njime bavi ,i onda se dese razne tragične stvari .
Neki dan je u Srbiji otpušten sa psihijatrije neki mlađi čovek ,kao "stabilan i bezopasan" (inače ,policajac) i on je ravno otišao kod svoje bivše devojke i pucao joj u glavu (a odmah i sebi) Bio je svestan šta radi -jer ga je molila za život .
A ima i gorih stvari -evo, od danas

MASAKR U SANATORIJUMU: Psihički bolesnik nožem ubio 6 medicinskih sestara link

Dodatni problem u Srbiji je što još ne postoji jedinstveni elektronski karton svakog pacijenta ,uglavnom se lekari i osoblje rukovode propratnom medicinskom dokumentacijom ,imaju samo dijagnozu ,a recimo ,nemaju pojma da je dotični više puta privođen zbog porodičnog i drugog nasilja ,povređivanja itd ,što je uredno zavedeno u policiji i centrima za socijalni rad. Ni ocena pishologa uopšte nema u kartonima ,a ovi tačno znaju ko je sociopata ,pored toga što je bolestan .
I naravno,,,,naše bolnice nemaju adekvatne uslove niti sisteme obezbeđenja ,pa je ama baš sve moguće ,recimo, unošenje alkohola ili narkotika ,a zna se šta onda bude kod inače psihički obolelih osoba .

Da se nadovežem na tvoj post, Dany. Ono što je krivično delo, što je nasilje ili bezobrazluk, isto je i za psihički obolele i za one koji su, navodno "psihički zdravi". Rizik od povredjivanja sebe i drugih, u vremenu kada su česte pojave nasilja - u porodici, u školi, na ulici, moguć je, ali to je kao kada bih povukla paralelu - gde je veća smrtnost starih osoba, u domu za stare i nemoćne, ili van njega?
Naravno da postoje razni slučajevi, da se dogadja sve i svašta, ali postoji i mnogo slučajeva, kada je čovek "normalan", sve do jednog momenta, kada "pukne" pa učini nešto užasno.
Svi smo različiti, svi imamo svoje vidjenje života i sveta oko sebe, ali je neko sposoban da ojača od nevolja, a neko se "slomi", bilo u pravcu depresivnog stanja, bilo u pravcu besa i agresivnosti.
Pretpostavljam da će se Sonia složiti sa ovim što sam napisala, jer upravo takav stav, koji iznosiš ovde, Dani, uliva strah ljudima, da imaju bilo kakvu komunikaciju sa psihičkim bolesnicima. "Tempirane bombe" kako ih mnogi vide, kojih se treba kloniti, ljudi su, kojima treba objasniti, do kojih treba dopreti, ohrabriti ih da žive i stvaraju. A te "bombe" (Bože moj), dešavaju se i po kafićima, na ulicama, u komšiluku, pa ako dodje do takvih situacija, opet, svako od nas odreaguje na svoj način - instinktivno ili kako je naučio.

حبيبي Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008

Danubius ::: Ovo je verovatno najmanje pravno sređena kategorija -šta se sme a šta ne sme upotrebiti prema pacijentu.

Pa nije bas tako. Godinama unazad pacijenti imaju pravo na svog advokata kojeg im bolnica dodeljuje, i koji je duzan da ih zastupa.

Neretko se zaboravlja da je psihički pacijent opasan po život onoga ko se njime bavi ,i onda se dese razne tragične stvari .

Ko radi na psihijatriji nijednog momenta ne sme zaboraviti gde radi. Uostalom , svaki posao nosi svoj rizik, nevezano za psihijatriju, zar ne?

Dodatni problem u Srbiji je što još ne postoji jedinstveni elektronski karton svakog pacijenta ,uglavnom se lekari i osoblje rukovode propratnom medicinskom dokumentacijom ,imaju samo dijagnozu ,

Jedinstveni elektronski kartoni ne postoje ni u mnogo razvijenijim zemljama, ali to je problem kompanija koje prave bolnicke sisteme. Ponuda, cene, to je sve trgovina, zatoi ne funkcionisekao jedinstveni sistem. To jeste problem, ali se resava boljom komunikacijom izmedju stacionara i kucne nege, opstine, zajednice, porodice.
Danas se i sa teskim dijagnozama prilicno dobro moze funkcionisati u drustvu, i obrnuto...tako da to nije merilo.

I naravno,,,,naše bolnice nemaju adekvatne uslove niti sisteme obezbeđenja ,pa je ama baš sve moguće ,recimo, unošenje alkohola ili narkotika ,a zna se šta onda bude kod inače psihički obolelih osoba .
Ovo jeste problem, to je tacno. Znam da neke bolnice angazuju privatne firme obezbedjenja radi, ali je problem u globalu.
Radila sam u nasim uslovima, 80 pacijenata, forenzicko odeljenje, jedna sestra, jedan bolnicar ( ??? !!! ), a ovde na njih 10, na istom takvom odeljenju rade 4- 5 radnika (strucno i fizicki dobro potkovani )...Ova prica mi vraca slike koje bih volela da zaboravim...traju vec, evo 21 godina...)..

P.S. Aurora, pozdravljam svaku tvoju misao i aktivnost... Samo napred.

Hvala Sonia jakog

Odoh na posao
ULOP - UDRUŽENJE LEČENIH OD PSIHOZE link

Gost

Uglavnom ozbiljno, da svhati da je bolesnik i da nije sala ili slicno.

Čuvar Vatre Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008

sonia ::: Juce je jedna petnaestogodisnjakinja sa psihickim problemima, izbola do smrti radnicu u centru za zbrinjavanje maloletnika.

Opet se otvorilo pitanje forenzicke psihijatrije u Norveskoj, koje je visilo u vazduhu nakon 22. jula u slucaju Brejvika.
Krivicni zakon i zakon o psihijatriji su zastareli.

Jos uvek nije dovoljno definisana razlika izmedju prava i medicine, pa u ovakvim slucajevima dolazi do prebacivanja loptice i velikih dilema, koje inace ne bi trebalo da postoje, vec da se strucno i sistematski resavaju.

A kod nas izgleda nema nikakvih zakona .
Ako se nekome izrekne mera "obaveznog psihijatrijskog lečenja u ustanovi zatvorenog tipa" -onda se ne može puštati na "vikende" .
Koji je već ovo slučaj ,sa istim epilogom , iz Toponice ?

Pušten na vikend iz psihijatrijske bolnice: Muž nožem izbo suprugu, pa skočio sa šestog sprata link

Doduše ....kod nas je moguće da i ubice iz zatvora izlaze "za vikend" (lično znam dva slučaja iz Apatina ,više su bili napolju nego "unutra" ) te se ne treba ni čuditi .

Dani sve voli da izanalizira preko "crne hronike" (nedostajalo mi je i to, dok nisam bila ovde). No, toga ima i uvek će biti - "rupa" u zakonu, "maminih i tatinih sinova" koji mogu imati razne pogodnosti i u ustanovama zatvorenog tipa, a kako rekoh već, i onih kojima za par sekundi "padne mrak na oči".

Što se tiče mog posla, zaista uživam u tome, jer sve ono što sam ovih godina radila na netu, radim uživo. Uspevam da povremeno zainteresujem pacijente da budu kreativni, da uživaju u lepim stvarima oko sebe i to me ispunjava toliko, da često ostajem duže od svog radnog vremena. Doktor me opominje da ne ostajem toliko, radi sebe, jer se boji da ću se "kontaminirati" pričama (kako on kaže), pa sam sada malo usporila.
Moj sin, napreduje polako, onda ponovo "padne"... Još uvek nema otpusne liste, ide svakog dana u dnevnu bolnicu, nekad dodje u udruženje na ručak i na taj način ga barem malo "povučem" da ne bude samo kod kuće, da barem malo ima neke komunikacije i sa drugim ljudima.

Čuvar Vatre Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Auror@ ::: Dani sve voli da izanalizira preko "crne hronike" (nedostajalo mi je i to, dok nisam bila ovde). No, toga ima i uvek će biti - "rupa" u zakonu, "maminih i tatinih sinova" koji mogu imati razne pogodnosti i u ustanovama zatvorenog tipa, a kako rekoh već, i onih kojima za par sekundi "padne mrak na oči".

Priznajem da me to naročito iznervira .Pa šta reći na ovo ??????
Kakav "psihijatrijski bolesnik" ,ja bi mu sudio kao uračunljivom ,jer to monstrum očigledno jeste .

-------

Petak, 14. feb 2014. u 18:16

Brejvik preti štrajkom glađu: Zahteva plejstejšn 3 i bolje igrice

Norveški masovni ubica Anders Brejvik pripretio je u pismu da će stupiti u štrajk glađu, tražeći, između ostalog, bolje video igrice, kojima će se popraviti njegovi uslovi života, "nalik torturi".

Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku? - Page 5 Anders-brejvik_1345798198_670x0_1375197099_670x0_670x0

Brejvik, koji je u bombaškom napadu i iz vatrenog oružja 22. jula 2011. ubio 77 ljudi, priložio je i listu sa 12 zahteva, koje je u novembru poslao zatvorskim vlastima.

Brejvik kaznu od 21 godine zatvora služi u najobezbeđenijem delu zatvora u Skjenu, na jugoistoku Norveške. Od zatvorske uprave on traži bolje uslove za svoju dnevnu šetnju i pravo da slobodnije komunicira sa spoljnim svetom, "u skladu sa evropskim propisima".

Takođe traži da njegova konzola plejstejšn 2 bude unapređena u plejstejšn 3 "uz pristup igrama u većoj meri namenjenim odraslima, koje bih mogao sam da biram."

Iz bezbednosnih razloga Brejvika drže odvojeno od drugih zatvorenika. On smatra da zbog te izolacije treba da ima pravo "na veći dijapazon aktivnosti" nego drugi osuđenici.

Brejvik takođe želi da mu se standardni zatvorenički džeparac od 300 kruna (49,36 evra) nedeljno udvostruči naročito zbog pokrivanja poštanskih troškova njegove korespondencije.

Među ostalim Brejvikovim zahtevima je i onaj da mu se obezbedi kompjuter, umesto "bezvredne pisaće mašine čija tehnologija je na nivou 1873. godine".

Brejvik najavljuje da će uskoro objaviti datum početka štrajka glađu, koji će potrajati sve dok norveški ministar pravde Anders Anundsen i šef norveških zatvorskih ustanova "ne prestanu da ga tretiraju gore od životinje".

حبيبي Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008

Pa nemoj sad da mesas babe i zabe. Nije Brejvik psihijatrijski bolesnik, mada jeste za analizu.
Ekstremizam, najgore vrste.

I novine napumpavaju, to znamo.

A sto se tice naseg slucaja ( sa predhodne strane ovde )...samo/ ubijaju se i ''zdravi'' sto bolnicu videli nisu...
Mnogo je siroka problematika da bi stalo u jedan mali post.

Ali bez obzira ne sve, svaki pacijent ima pravo na ''vikend''...

Ne smemo zaboraviti da su i oni na prvom mestu ljudi...

Nastavljam temu, koliko mogu i koliko umem da komentarišem dalja dogadjanja.
Što se tiče mog sina, napredak je osetan, u odnosu na početak lečenja (maj prošle godine). Još uvek se vodi u dnevnoj bolnici, moguće da će dobiti otpusnu listu iduće nedelje, ukoliko ispuni zadatke koje mu je doktor zadao. Definitivno nedostaje figura oca u njegovom životu, gde se doktor pažljivo nameće, koristeći autoritet i poštovanje koje je zadobio kod mog sina, tako da, ako doktor zamoli, moj sin se presvuče, obrije, okupa i sve još funkcioniše preko doktora. Čitav niz psihologa, psihijatara i medicinskog osoblja, što u bolnici, što u udruženju, lagano utiču kroz razgovore, na menjanje nekih njegovih stavova, na suzbijanje sumanutih ideja... Očigledna je ogromna borba u njemu, ali gledajući druge pacijente, pravi pomak mogu očekivati za par godina, kada nastupe njegove zrelije godine i ako uspe da savlada, ili bar kontroliše, svoje strahove.

Mnogo stvari ne zavisi od nas samih, tako ni tok bolesti moga sina. Situacije i život, ukoliko on sam dopusti da dopru do njega, usmeriće i njegovo psihičko stanje.

Što se tiče mog rada u udruženju lečenih od psihoze, to je postao moj život, moj posao, moje okruženje. Vidi se iz mog slabog bavljenja na kompjuteru, da sam okupirana drugim, za mene mnogo važnijim stvarima. Praktično, ono što sam radila na netu, sada radim uživo - dajem od sebe sve što mogu, da delujem pozitivno, da utičem primerom svoje radoznalosti i interesovanjima, da ljudi pronadju lepotu življenja.

- slučajna prolaznica- Datum upisa : 11.07.2013

Aurora

,drago mi je sto makar ovako poznajem jednu upornu,jaku,hrabru zenu.I raduje me da je tvom sinu bolje,navijam za dalji oporavak..

Lakota ::: Aurora ,drago mi je sto makar ovako poznajem jednu upornu,jaku,hrabru zenu.I raduje me da je tvom sinu bolje,navijam za dalji oporavak..

Ma sve smo mi hrabre i jake, a to se kroz život pokaže, na ovaj ili onaj način. Hvala na podršci jakog

Prethodna 2 dana (18. i 19. marta) prisustvovala sam prvoj Konferenciji mreže udruženja za mentalno zdravlje, pod pokroviteljstvom EU i Caritas-a, koja se održavala u hotelu Palas u Beogradu.
Uslikaše i mene tu negde, kako držim mikrofon i predstavljam naše udruženje ULOP (ona čupava tamo negde, u krupnom planu... A peglala sam kosu 2 sata dm5

)

Dosta novih informacija, predloga, bitnih likova i planova. Deluje - onako... Može biti neke vajde od toga svega...

PRVA KONFERENCIJA MREŽE UDRUŽENJA ZA MENTALNO ZDRAVLJE link

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

A zasto peglas predivnu kosu

Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku? - Page 5 20sva53

Datum upisa : 25.09.2014

Kao i prema svemu sto nije "normalno", a sta je To normalno??
Ljudi "ispod oka" gledaju P. Bolesnike, a cesto su "bolesniji",
Zasto je neko bolestan?, cesto sam se to pitala,,
Ponekad To nisu ni geni,,,dodje niotkuda,,u Tim "opasnim umovima" Ja sam ubijedjena da lezi jako inteligentna osoba,,ovo ne govorim napamet,,,vec poznajem dvije osobe, jedna je srednjih godina (44) a druga je starija (oko 70), obje imaju jaku moc zapazanja, izgovaraju rijeci u svom ludilu koje cak vrijedi zapisati, zapamtiti za svoj "mali normalni Zivot"..
Dovoljno je odgledati film BLISTAVI UM, i To je TO,,,Ja sam plakala kao godina, film je inace prema istinitom dogadjaju, gledala sam ga davno,,,i skoro opet nedavno,,PREPORUCUJEM od srca svakome,,

- slučajna prolaznica- Datum upisa : 11.07.2013

i nisi 'cupava' vec :kisic1:

Čuvar Vatre Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Marea ::: Kao i prema svemu sto nije "normalno", a sta je To normalno??
Ljudi "ispod oka" gledaju P. Bolesnike, a cesto su "bolesniji",
Zasto je neko bolestan?, cesto sam se to pitala,,
Ponekad To nisu ni geni,,,dodje niotkuda,,u Tim "opasnim umovima" Ja sam ubijedjena da lezi jako inteligentna osoba,,ovo ne govorim napamet,,,vec poznajem dvije osobe, jedna je srednjih godina (44) a druga je starija (oko 70), obje imaju jaku moc zapazanja, izgovaraju rijeci u svom ludilu koje cak vrijedi zapisati, zapamtiti za svoj "mali normalni Zivot"..
Dovoljno je odgledati film BLISTAVI UM, i To je TO,,,Ja sam plakala kao godina, film je inace prema istinitom dogadjaju, gledala sam ga davno,,,i skoro opet nedavno,,PREPORUCUJEM od srca svakome,,

Biće da su psihijatrijski bolesnici ,kao manjinska grupa ,ipak diskriminisana na neki način i u svetu .
Inače ne bi bilo ovakvih stvari .
----

Mentalno oboleli maršili protiv diskriminacije u Parizu i Marseju

Oko 400 ljudi u Parizu i oko 100 u Marseju okupilo se danas na paradi mentalno obolelih "Mad Pride" u znak protesta protiv diskriminacije i predrasuda o osobama s psihijatrijskim poremećajima.

U ritmu vesele muzike, demonstranti u Parizu su nosili kostime Arlekina, psihijatrijske pidžame i kape dvorskih luda.

Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku? - Page 5 2zxr2fk

Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku? - Page 5 2zxr2fk

Na skup su došli mentalno oboleli koji su nosili veliki transparent "Lud sam, pa šta!".

Sličan skup je održan u Marseju, gde su pacijenti nosili transparente "Više empatije, manje ludila".

» ODNOS PREMA LJUDIMA
» FRIZURE ZA SVA VREMENA ?
» ODABERITE KARMIN -prema horoskopskom znaku