Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?

First topic message reminder :


1935.Antonin Artaud,Open leter to medical directors of madhouses:
U skladu sa definicijom zdravlja SZO,po kojoj je zdravlje stanje fizickog,psihickog i socijalnog blagostanja coveka a ne samo odsustvo bolesti,nametnula se potreba za sagledavanjem psihijatrijskog bolesnika u njegovoj uzoj i siroj soc.sredini i njegovom reagovanju na zadovoljavanje individualnih potreba za zdravstvenom negom i osposobljavanje za samonegu.
Tako su granice delovanja psihijatrije prosirene izvan okvira psihijatrijskih stacionarnih ustanova.
Reorganizacijom i uvodjenjem modernijih oblika u sistemu rada u psihijatriji stvoren je stil timskog rada u sveobuhvatnom tretmanu korisnika sukcesivno,u prevenciji,lecenju i rehabilitaciji.
Ova promena zasnovana je kako na postovanju prava mentalno obolele osobe tako i na osavremenjavanju tehnika i postupaka u lecenju.
Ukratko: Obezbedjivanje za mentalno obolele osobe iste standarde koji vaze za osobe koje boluju od somatskih bolesti(u svim fazama prevencije).

Pa nemoj sad da mesas babe i zabe. Nije Brejvik psihijatrijski bolesnik, mada jeste za  analizu.
Ekstremizam, najgore vrste.

I novine napumpavaju, to znamo.

A sto se tice naseg slucaja ( sa predhodne strane ovde )...samo/ ubijaju se i ''zdravi'' sto bolnicu videli nisu...
Mnogo je siroka problematika da bi stalo u jedan mali post.

Ali bez obzira ne sve, svaki pacijent ima pravo na ''vikend''...

Ne smemo zaboraviti da su i oni na prvom mestu ljudi...

Nastavljam temu, koliko mogu i koliko umem da komentarišem dalja dogadjanja.
Što se tiče mog sina, napredak je osetan, u odnosu na početak lečenja (maj prošle godine). Još uvek se vodi u dnevnoj bolnici, moguće da će dobiti otpusnu listu iduće nedelje, ukoliko ispuni zadatke koje mu je doktor zadao. Definitivno nedostaje figura oca u njegovom životu, gde se doktor pažljivo nameće, koristeći autoritet i poštovanje koje je zadobio kod mog sina, tako da, ako doktor zamoli, moj sin se presvuče, obrije, okupa i sve još funkcioniše preko doktora. Čitav niz psihologa, psihijatara i medicinskog osoblja, što u bolnici, što u udruženju, lagano utiču kroz razgovore, na menjanje nekih njegovih stavova, na suzbijanje sumanutih ideja... Očigledna je ogromna borba u njemu, ali gledajući druge pacijente, pravi pomak mogu očekivati za par godina, kada nastupe njegove zrelije godine i ako uspe da savlada, ili bar kontroliše, svoje strahove.

Mnogo stvari ne zavisi od nas samih, tako ni tok bolesti moga sina. Situacije i život, ukoliko on sam dopusti da dopru do njega, usmeriće i njegovo psihičko stanje.

Što se tiče mog rada u udruženju lečenih od psihoze, to je postao moj život, moj posao, moje okruženje. Vidi se iz mog slabog bavljenja na kompjuteru, da sam okupirana drugim, za mene mnogo važnijim stvarima. Praktično, ono što sam radila na netu, sada radim uživo - dajem od sebe sve što mogu, da delujem pozitivno, da utičem primerom svoje radoznalosti i interesovanjima, da ljudi pronadju lepotu življenja.

Aurora ,drago mi je sto makar ovako poznajem jednu upornu,jaku,hrabru zenu.I raduje me da je tvom sinu bolje,navijam za dalji oporavak..

Lakota ::

Aurora ,drago mi je sto makar ovako poznajem jednu upornu,jaku,hrabru zenu.I raduje me da je tvom sinu bolje,navijam za dalji oporavak..

Ma sve smo mi hrabre i jake, a to se kroz život pokaže, na ovaj ili onaj način. Hvala na podršci

Prethodna 2 dana (18. i 19. marta) prisustvovala sam prvoj Konferenciji mreže udruženja za mentalno zdravlje, pod pokroviteljstvom EU i Caritas-a, koja se održavala u hotelu Palas u Beogradu. 
Uslikaše i mene tu negde, kako držim mikrofon i predstavljam naše udruženje ULOP (ona čupava tamo negde, u krupnom planu... A peglala sam kosu 2 sata )

Dosta novih informacija, predloga, bitnih likova i planova. Deluje - onako... Može biti neke vajde od toga svega...

PRVA KONFERENCIJA MREŽE UDRUŽENJA ZA MENTALNO ZDRAVLJE 

A zasto peglas predivnu kosu

Kao i prema svemu sto nije "normalno", a sta je To normalno??
Ljudi "ispod oka" gledaju P. Bolesnike, a cesto su "bolesniji",
Zasto je neko bolestan?, cesto sam se to pitala,,
Ponekad To nisu ni geni,,,dodje niotkuda,,u Tim "opasnim umovima" Ja sam ubijedjena da lezi jako inteligentna osoba,,ovo ne govorim napamet,,,vec poznajem dvije osobe, jedna je srednjih godina (44) a druga je starija (oko 70), obje imaju jaku moc zapazanja, izgovaraju rijeci u svom ludilu koje cak vrijedi zapisati, zapamtiti za svoj "mali normalni Zivot"..
Dovoljno je odgledati film BLISTAVI UM, i To je TO,,,Ja sam plakala kao godina, film je inace prema istinitom dogadjaju, gledala sam ga davno,,,i skoro opet nedavno,,PREPORUCUJEM od srca svakome,,

i nisi 'cupava' vec :kisic1:

Marea ::

Kao i prema svemu sto nije "normalno", a sta je To normalno??
Ljudi "ispod oka" gledaju P. Bolesnike, a cesto su "bolesniji",
Zasto je neko bolestan?, cesto sam se to pitala,,
Ponekad To nisu ni geni,,,dodje niotkuda,,u Tim "opasnim umovima" Ja sam ubijedjena da lezi jako inteligentna osoba,,ovo ne govorim napamet,,,vec poznajem dvije osobe, jedna je srednjih godina (44) a druga je starija (oko 70), obje imaju jaku moc zapazanja, izgovaraju rijeci u svom ludilu koje cak vrijedi zapisati, zapamtiti za svoj "mali normalni Zivot"..
Dovoljno je odgledati film BLISTAVI UM, i To je TO,,,Ja sam plakala kao godina, film je inace prema istinitom dogadjaju, gledala sam ga davno,,,i skoro opet nedavno,,PREPORUCUJEM od srca svakome,,

Biće da su psihijatrijski bolesnici ,kao manjinska grupa ,ipak diskriminisana na neki način i u svetu . 
Inače ne bi bilo ovakvih stvari .
----

Mentalno oboleli maršili protiv diskriminacije u Parizu i Marseju

Oko 400 ljudi u Parizu i oko 100 u Marseju okupilo se danas na paradi mentalno obolelih "Mad Pride" u znak protesta protiv diskriminacije i predrasuda o osobama s psihijatrijskim poremećajima.

U ritmu vesele muzike, demonstranti u Parizu su nosili kostime Arlekina, psihijatrijske pidžame i kape dvorskih luda.



 
Na skup su došli mentalno oboleli koji su nosili veliki transparent "Lud sam, pa šta!".
 
Sličan skup je održan u Marseju, gde su pacijenti nosili transparente "Više empatije, manje ludila".

Marea ::

Kao i prema svemu sto nije "normalno", a sta je To normalno??
izgovaraju rijeci u svom ludilu koje cak vrijedi zapisati, zapamtiti za svoj "mali normalni Zivot"..
,,

Šta je zapravo ludilo? Ne postoji u klasifikaciji mentalnih bolesti ta F dijagnoza.

Postoje psihički poremećaji i mentalne bolesti.

Uz lekove i razgovor sa psihijatrom i psihologom kao i voljom da se bude bolje, te F dijagnoze se lakše podnose..da, potrebna je i podrška porodice i najbližih prijatelja.

Covjek se odnosi prema svom nahodjenju...treba da shvati da je to bolest a ne hir,medjutim ,bas na nasim prostorima i medju nasim ljudima se cesto cuje komentar....ON je LUD.
Ako nekome kazes od takvih da oni trebaju pomoc psihijatra ili psihologa,odgovor cete dobiti jednak:Pa nisam ja LUD!

Tačno Astra.

NAPAO SLUČAJNOG PROLAZNIKA HOROR U VRBASU: Izašao sa psihijatrije i iz čista mira ubio čoveka nožem na ulici!

Polio komšiju benzinom i zapalio ga!  

Ove dva slučaja su delo (lečenih ) psihijatrijskih bolesnika i dogodila su se u poslednja dva dana . 
Verovatno nije moguće baš sve predvideti ,ali ovo nije uopšte redak slučaj ? 
Biće da onda nešto nije u redu sa odnosom prema psihijatriskim bolesnicima ?

Pa logicno je da sa teskim sizofrenim licnostima ne moze izaci niko na kraj,pa ni doktori bez jakih sredstava za umirenje,jer oni nisu svjesni svoga ponasanja,gledala sam takve i to je samo da places od muke,a ne znas sta da im radis,posebno jer oni odbijaju cinjenicu da su bolesni i ne prihvataju terapije.

Danubius ::

Ove dva slučaja su delo (lečenih ) psihijatrijskih bolesnika i dogodila su se u poslednja dva dana . 
Verovatno nije moguće baš sve predvideti ,ali ovo nije uopšte redak slučaj ? 
Biće da onda nešto nije u redu sa odnosom prema psihijatriskim bolesnicima ?

Ovo je banalizovanje. Dva slucaja...a citamo o takvima svakodnevno...Tacno nije redak slucaj, ali ti ''svakodnevni'' nisu leceni, pa se ne racunaju ili sta?
Nesto nije u redu sa odnosom prema obicnim ljudima, rekla bih ja...Problematika vezana za ovaj post je mnogo dublja da bi se tek tako komentarisala, zato preskacem.

Vraticu se na ovo sto pisu devojke gore. Svaka bolest, i nevezano za psihijatriju, je skup simptoma, pa njih i ''tretiramo''.
Radim ovaj posao, evo vec 20 god... prosla sam i videla sve sto psihijatrija ima, videla neke specificne simptome koji se danas skoro ne mogu videti ( zahvaljujuci psihofarmacima) kao sto su katatoni stupor i sl...
Problem stigme je rasprostranjen svuda po svetu ( videla i dozivela na tri kontinenta, iz prve ruke cula bukvalno sa svih ) , i on se moze gledati sa istorijske, kulturoloske, tradicionalne strane, te tako i raditi na njemu...
Ono o cemu obican covek govori je bas ovo sto se pise gore- ''lud'', ''nisam lud'', '' kako sa ludilom''...
Opet bih morala govoriti oo sto uporno pokusavam izbegnuti, a tice se nase zemlje- losa organizacija, nedostatak sredstava, ljudstva...da bi se postigao tako potreban odredjeni nivo odnosa ( primenjeno u svim padezima)  sredina- covek sa psih. problemima.
A potencijala tu ima, neiscrpno... inspirativno...potpuno positive feedback...

Ida Storm je snimala samu sebe godinama...unutar i van svojih psihickih problema...
Ovo vredi pogledati...Gledaju ga i studenti na visim skolama u Norveskoj.
Jaka prica, 100% otovrena i istinita.
Teska borba...

Što sam duže u direktnom kontaktu sa registrovanim bolesnicima (kako sve češće imam običaj da kažem - da postoje samo registrovani i NEregistrovani bolesnici), sve češće gubim tu nit - šta je normalno?
Prava su uskraćena, to je činjenica i sve osobe koje imaju psihičkih problema - niti su invaidi, niti su radno sposobne. Ko će kome da odredi "nivo ludosti" ili da overi nekom da je mentalno zdrav, kada je ČINJENICA, da potpuno mentalno zdravih osoba - nema.
Postoje stabilne osobe, koje rezonuju po zakonskim, moralnim i ljudskim normama, koje uvažavaju tudja mišljenja i ne oslanjaju se samo na svoj um, ali - da li su sve osobe, sve vreme jake i stabilne? Prepozna li se neko, kojim slučajem u ovim mojim rečima, molim za izvinjenje.

Plašiti se ili ne? Da... Treba se plašiti... Treba se plašiti svake osobe kojoj nanesemo neku nepravdu ili učinimo neko zlo, i/ili nanesemo duševnu bol, jer - može poludeti.
Koliko je oko nas zla i nepravde, negde se i na nekom, to mora "slomiti".
Treba se plašiti onih depresivnih dana, dana mrzovolje, dana lenjosti, dana prevelike euforije i sreće, treba se plašiti suza i besa, treba se plašiti ako nam um uživa u tudjoj nesreći, ako prestanemo opažati lepotu života - jer, ako bilo koja od tih faza potraje duže - lomi se, ono što medicina leči, onako kako zna i ume, a što mi, obični ljudi, zovemo - duša.
Pozdravljam sve od srca i svima želim mir uma.
:heart1:

Auror@ ::

Što sam duže u direktnom kontaktu sa registrovanim bolesnicima (kako sve češće imam običaj da kažem - da postoje samo registrovani i NEregistrovani bolesnici), sve češće gubim tu nit - šta je normalno?

Ovo moze biti hipoteticki ali i ne mora. I da bi se dilema uklonila, covek uvek treba da krene od samog sebe, a onda da slusa, osluskuje, razume...

Plašiti se ili ne? Da... Treba se plašiti... Treba se plašiti svake osobe kojoj nanesemo neku nepravdu ili učinimo neko zlo, i/ili nanesemo duševnu bol, jer - može poludeti.


Moj savet je , a govorim kao neko ko je u ovom poslu sad vec preko 20 god.  na svet oko sebe gledati pozitivno. Uvek, ma kako teska situacija bila, potraziti u tome svetlu tacku i drzati se nje. 
Psihijatrija izucava samo bolesni deo, ali ne trebamo zaboraviti mentalnu higijenu, i uvek traziti onaj deo licnosti koji je zdrav i na njemu raditi, njega ocuvati...Isto je tako i sa onima koji nemaju trajne psihicke probleme, svi imaju pozitivne strane u sebi...Ne treba se plasiti, treba ziveti.
Koliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti. Ivo Andrić ( svakako)

Veliki pozdrav za tebe, Aurora, drago mi je da nisi odustala.

Moj savet je , a govorim kao neko ko je u ovom poslu sad vec preko 20 god.  na svet oko sebe gledati pozitivno. Uvek, ma kako teska situacija bila, potraziti u tome svetlu tacku i drzati se nje. 
Psihijatrija izucava samo bolesni deo, ali ne trebamo zaboraviti mentalnu higijenu, i uvek traziti onaj deo licnosti koji je zdrav i na njemu raditi, njega ocuvati...Isto je tako i sa onima koji nemaju trajne psihicke probleme, svi imaju pozitivne strane u sebi...Ne treba se plasiti, treba ziveti.
Koliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti. Ivo Andrić ( svakako)
[/quote]

Veliki pozdrav za tebe, Aurora, drago mi je da nisi odustala.[/quote]



Ovde nema odustajanja, jer od života se ne odustaje. Da, stalno mi se vrti u glavi, pesma "True colors" - vidim u tebi tvoje prave boje. Pokušavam da od toga složim slogan za udruženje. To mi je postao moto svakodnevnice, a da bih to postigla sa 20-30 ljudi, svakodnevno radim na tome, pojedinačno, a doktor me je imenovao za "mentalnog higijeničara" (još jedna plata i još obaveza). Iako nisam stručno lice, nisam psihijatar, ni psiholog, očigledno sam stabilna i vedra ličnost, koja je dobrodošla u udruženju.
Sve što je preterano - loše je, strah koji parališe i ne dozvoljava da se živi punim životom, a to je osnova mnogih priča koje čujem. Ove reči koje sam napisala, više su revolt, na prethodna pisanja, gde se jasno naglašava "crta" izmedju "normalnih" i "ludih", sa čim se nikako ne mogu složiti. Tragati za morbidnim i ekstremnim slučajevima, takodje je štetno po ljudski um (to imam i kod kuće). No, ljudi su različiti, treba poštovati i tudj karakter i tačke gledišta, sve dok to ne preraste u nešto što postaje opsesija, paranoja, morbidan životni stav...
Mi, koji radimo u udruženju, svakodnevno se toliko smejemo, "provaljujemo" fazone i šalimo se, da ni sami više ne znamo ko je tu pacijent, a ko nije. To je jedini način da se um spase od dubokih fiozofija i unutrašnjih borbi, koje proživljavaju pacijenti.

Problem nastaje, kada čovek, na izgled - zdrav, prav, snažan, inteligentan - ne može i ne ume da funkcioniše u svakodnevnici. Lekarska komisija ne proglašava duševne i psihičke bolesnike, invalidima, a oni, u svom svetu, ne umeju sami da se pokrenu, da rade, zaradjuju za život. To je bila i tema na seminaru Caritas-a, tako da je povorka u Parizu, po mom mišljenju, DOBRA vest.
Hvala Sonia
Malo je tako jakih osoba u ovoj grani medicine, kao što si ti. :heart1:

Imala sam mnogo tezak vikend...Dezurna sam bila, osim rada u smeni, vec od petka vece, kad je sve i pocelo. 
On je preziveo infarkt, ima dijabetes, govorili su da zivi ''na rezervi''...Stanje mu se pogorsalo, i ...strah...zajedno sa ''glasovima koji mu govore da ce ga neko ubiti''...Osim klasicne nege kod somatskog pac. trebalo je i umiriti...
Psihofarmaci nisu dolazili u obzir ( ''pokriven'' je terapijski )...
Sedela sam tu kraj njega, slusali smo muziku, pricali o Bozicu ( ja govorim tiho, on prekida kratko napominjuci sta cuje i koliko se plasi)...
Predala smenu i svu noc bila polubudna ( nesto mi se nije dopalo u izgledu lica...prvi simptom...brada se povlaci...)  07:45- whats app- dodji hitno na odeljenje- kratka poruka.
Trebalo mi je nekih dvadesetak minuta...Na ulaznim vratima srela sam ekipu lekara koju su vec zavrsili posao- konstatacija...Bog dusu neka mu prosti, rekao bi nas narod...
Taj pacijent je bio ziva legenda nase ustanove...
Sa svojih 120kg, celav, baby face, stalno u pokretu do wc-a i nazad ( zbog dijabetesa), mumlajuci ( hoce da me obese...) i komentarisuci u momentu sve sto vidi i cuje, ali tako da ne ulazi u direktnu diskusiju, nemoguce je bilo ne primetiti ga. On je stalno citao, nema tog kviza koji nije on umeo da resava...Voleo je decu,  svi radnici koji imaju malu decu su obavezno za bozicne praznike dobijali cokolade od njega, i nikad nije zaboravljao one koji mu pomazu. Naime, nekoliko puta je imao prelome zglobova, sto je bilo jako naporno za njega a i za radnike. Sa njim je uvek bilo komicnih situacija, a sve zbog njegove ljubavi prema hrani i zenama- odvezem ga u bolnicu, pao, posekotina iznad oka- doktor mlad, mislim Indijac, hoce pazljivo da usije, iznosi cinjenice, smiruje ga, a on- 'ajde, brze, zavrsi, treba pepsi i virsle da kupim, obecala sestra :D  ili prelom skocnog zgloba, sestra sa hirurgije mu drzi nogu, a opet neki mlad doktor, sav usplahiren, da namesti gips dok moj pacijent ne prstaje- pozurite, sta si smotan, brze to malo, ajde, gladan sam, piski mi se...sve u dahu, i ponavljajuci opet i opet isto, a izmedju svake recenice onu sestricu udari rukom po guzi!  Hhahaha, jao,  ja jedino sto mogu da kazem, suzdrzavajuci se da ne prasnem u smeh- nije on opasan ( znam da se sa drugih odeljenja radnici obicno plase psihij. pac. )...Prodje neko vreme, previjam mu taj zglob, a on samo kuka kako ga boli, nije mu dobro i opet---ubice me...zurim da namestim to kako treba a on mi povuce bluzu da bolje pogleda dekolte, hææ!? - Nije tebi nista, vicem na njega- znas, ti si jedan- stara svinja, dopunjuje me :D 
Kolega iz nocne i jedan iz prve su pokusali reanimaciju...ali insuficijencija, edem ...organi su jednostavno popustili...Svi su u soku...Smirujem njih...Koleginica i ja sredjujemo pokojnika, obavestavamo koga treba, palim svecu, stavljam mu krstic u sake ...Poslednji pozdrav i idem, moram nazad, popodne opet radim...Na pola puta sam morala stati...Plakala sam kao da mi je umro neko iz familije, daleko bilo...A mozda na neki nacin i jeste...