Proza-citati

.ako nemate ništa protiv, mogli bi ovde da se nadju i citati iz
raznoraznih proznih dela - romana,priča,pisama...ima toooliko lepih
odlomaka koji se mogu izdvojiti,da se ne zaborave....

********************************************************

.evo napr.


Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa


Spavao bih manje, a sanjao više



Kada
bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario
mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome
što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo
šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u
sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući
otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao
bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu
pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao
bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada
ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko
sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće
koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost
početi da umirem...

Borisav Stanković

Uvela ruža


Opet sam te snevao!
Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše
samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli
zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška,
hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i
mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka
je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim
izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno
ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole,
nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod
nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući
me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se
srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da,
bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već
zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja
kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam
ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao
sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa
ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od
mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko
puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko
puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen,
prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i
više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam
ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu
tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri
pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz
tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te
tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim.
Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto
drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio
sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i
razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te
više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza
se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto
radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika,
teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I
ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud
je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo
suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja
zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da
pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad
se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih,
dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam
se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta,
zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama.
Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva;
osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene.
Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i
pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe,
čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i
vidi!...

Jovan Dučić


Blago cara Radovana


O ŽENI





.."Znam
ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesečare; i
druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i treće koji su
smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu
ili pokažu. Samo ljudi velike uglađenosti i artisti u životu naprave od
ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge. Lirski pesnik
govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više
na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja
ili propale časti. Prosečni čovek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod
žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja
ne čezne da bude i voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o
ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i
pesnici. Svakako, od svih vaših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer
i oni žive u stalnom uzbuđenju i imaju puno ženskog i detinjastog.
Sanjalice i mistici, pesnici svagda nalaze da realni život nije
dovoljno velik ni dovoljno lep, i oni grade da bi ga dogradili, i
stvaraju da bi ga dovršili. Njihove su ljubavi nestalne, ali raskošne.
Žena je blagodarna čoveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je
voli; ne traži u čoveku herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su
delikatne i nežne, i uživa i u maloj sreći, ako je ništa ne muti. Čovek
voli ljubavbol, a žena voli ljubavradost. Za ženu je ljubav blistava
sasvim dovoljna. Žena može otići i u ludilo i u samoubistvo, ako je
stalno trujete rečima o dubini ljubavi i lepoti suza; ali po svom
instinktu deteta i epikurejca, ona mrzi svaku dubinu i ima užas od
velikih suza. Žene koje vole ljubavbol, to su obično žene koje su
prirodom određene majke. One se ne boje bola; one nose mesecima dete
pod pojasom, gotove da se nagrde noseći ga, i da mu žrtvuju život
rađajući ga, i upropaste mladost odgajajući ga. Žene koje ne trepe
nikakav bol u ljubavi, to su one koje ne vole ni decu, ni materinstvo.
Zato devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, neće nikad biti ni
dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduća raspikuća i
opasan poliandar, koja voli svet većma nego kuću, sebe nego ikakvog
čoveka; to je pustolov kojoj će muž služiti samo za pratnju i
podvođenje. Znao sam, naprotiv, devojaka koje su u petnaestoj godini
želele da se udaju, samo da što pre postanu majkama, i koje su unapred
imale u glavi plan da imadnu svoje desetoro dece, i već tako unapred
odredile i imena za svih desetoro. Prvi znak da jedna žena odista
ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete
od čoveka kojeg voli. "

Razmišljanje

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam
plašljiv, depresivan i ohol. I svatko mi je govorio: Ti se moraš
promijeniti. I svaki bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već
dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promijeniti, ali nikad
nisam uspio pa koliko god sam se trudio. To što me je najviše boljelo,
bilo je da mi je najbolji prijatelj uvijek govorio kako sam neurotičan.
I on je uvijek ponavljao, da se moram promijeniti. I njemu sam
obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspijevao.
Tako sam se osjećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on "Ne
mijenjaj se! Ostani kakav jesi!" I nije važno, da li ćeš se ti
promijeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude" Te
riječi su zvučale poput glazbe u mojim ušima. "Ne mijenjaj se, ne
mijenjaj se, volim te...". I ja sam se otpustio i postao sam življi, i
gle čuda nad čudom - ja sam se promijenio. A sada znam da se nisam u
istinu mogao promijeniti, dokle nisam našao nekoga, tko me zaista
volio, bez obzira da li ću se promijeniti ili ne. "Volim te" "rado te
prihvaćam onakvog kakav jesi" kad se nekome reče onda njemu ili njoj
čini neobično dobro. Biti voljen bez preduvjeta i pretpostavki
omogućuje život pun smisla. Ako se netko osjeća voljen i ljubljen onda
može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da
uopće ne gleda što mi to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa
ne vrijedite! Dopustite si biti voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi
jeste sa svim svojim vrlinama i manama!

Anthony de Mello

..."Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim
prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi,
nalazeci olakšanje. Kad osjetim radost, trcim da je podijelim s njom,
zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.Dobar je covjek, i lijepa žena,
ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio.Cak i da je imala
velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu
dopusti
ti da to ne bude.Dao sam joj sve što nisam našao u životu,
a bez cega ne mogu. Cak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veca,
i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem.Ja sam
osujecen, ona je ostvarena, i tako sam obeštecen.Ona mi namiruje
izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su
bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom
liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a
opet ništa ne gubim, odricuci se. Nemocan pred ljudima i slab pred
svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih.
Nespokojan pred nesigurnošcu svega, siguran sam pred ljubavlju,koja se
stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje.Ljubav je
žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj
svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc.
Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske
vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da
traži od njega obicne stvari ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca
oduševljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek
svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena,
radosti bez trajanja.
Zbog nje, iskljucive, i ljudi su mi postali bliži. "

M. Selimovic – "Tvrdava"

"Mali princ "

Antoine de Saint-Exupéry



XXI poglavlje

Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.



-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se ugram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi
imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni
gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?

-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno,
rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada
drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam
potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica.
Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene
biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?
-Ne.
-Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj
zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su
slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako
me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat
koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju
pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim
pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za
mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta.
A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me
pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu
voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrle rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Covek
poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise
vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A
kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju
prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
-Sta treba da radim? upita mali princ.
-Treba
da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo dalje od
mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nista
govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces malo
blize....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da
si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na primer, u cetiri
sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.
Ukoliko vreme
bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu uzbudjena i
uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na
pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce... Potrebni
su citavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I
to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini da
se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih
lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim
devojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do
vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani
licili jedan na drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
-Idi,
pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati
se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi
uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on.
Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto
je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada
drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada
jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe
ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas.
Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali
ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo.
Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj
napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one
dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise
ili kako ponekad cuti. Zato sto je to tvoja ruza.
I on se vrati lisici.

-Zbogom, rece joj on...


-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.


-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi
su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti
si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju
ruzu.

-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio...

GOSPODE

"...Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odvec,
onda se u meni dusa okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodusnost
i crni ponos onih koji odvise pate.
Ne udaraj nas odvec , Gospode i ne daj nam teret iznas nase snage,
da nam se ne pomraci sjaj Tvoj
i da se zlo ne zacari nad nama..."

Ivo Andric

Kada ih nateras da te mrze onda si siguran da dobro radis svoj posao...
Istina je da je zivot nepodnosljiv, samo sto je vecina ljudi naucena da se pretvara kao da nije takav...
S
vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u ludnicu, ali najveci deo
masa tera dalje i dalje pretvarajuci se kako je sve normalno i
prijatno...
Talentovane ljude bije glas da je tesko komunicirati s
njima u svakodnevnim situacijama - tako sam citao i tako su mi govorili
i tako sam gledao na filmu...
Ali otkrio sam da nije tako...
Sto su ljudi talentovaniji to je lakse sa njima - bice da cuvaju svoje lose trenutke za casove kada su sami..."


Carls Bukovski

Jovan Dučić

Blago Cara Radovana

"Lepota fizička, to je
neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je
samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije
nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek
pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih
ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgrađivala svoje
pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošću, i nikad nije bila
tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je,
istina, i bezumnih žena među lepoticama, kao i lepih ljudi među
glupacima. Ali je to bio svagda redak slučaj; jer su uvek imali pored
lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili veću pamet bez mnogo
srca. Ako lepotice obično svrše život u katastrofama i skandalima,
često i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tuđih strasti i
tuđih sujeta. Ako su lepotice često neobrazovane, to je što je
negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha.
Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladić u
Grčkoj, ali i najveći heroj; a Sofokle je bio najlepši mladić, ali i
najveći pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala
trostruku oreolu: lepote, vrline, i učenosti; ona je bila i veliki
astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i
veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog
spustio na naročito izabrape među ljudima; lepota je i blagos lovena,
jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno
osećanje. Kao što su antički Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i
hrišćani su najzad slikali lepim sve najveće ličnosti svoje crkve:
Bogorodicu, Hrista, svetog Đorđa i sve arhangele. Uostalom, stari Grci
su verovali da ružan čovek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u
ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja
XIV, najvećeg ljubavnika među svim kraljevima, nisu bile lepe, nego
samo žene od duha i od srca. Gospođica Lavalijer je bila čak vrlo
malenog stasa, bogknjava, smeđih očiju, velikih usta, zuba ne baš
najlepših; a koračala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje
njen poznanik Bisi Rabiten, rođak slavne gospođe de Sevinje. Ali
Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reči
pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva
predana, i, najzad, da je bila učena. I Mekole u svojoj istoriji govori
da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile
veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Čerčil i
Katarina Sidle. Bilo je sličnih ukusa i među filozofima. Dekart je prvi
put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i
simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze.
Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati i najlepših usana
koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su
nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju
čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta. Špa njolka ume da
pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje
tela, najveći događaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima očiju
koje se smeju, i očiju koje govore, i očiju koje ćute; a ima očiju koje
izgledaju da uvek nešto osluškuju i čekaju. Najlepše oči ima slovenska
žena, jer uvek izgledaju začuđene. "

Išao sam sokacima, bez cilja, nikud, a našao se pred pocrnjelim zidovima svoje kuće, nigdje.
Zar kod nas svaki pojas počinje sve iz početka?
Ta
mrtva prošlost i nikakva sadašnjost, te crne ruševine svega što je
bilo, na kojima ne mislim ništa graditi, ipak su nekakva spona s nečim.
S čime? Prepoznajem staru mjesečinu, liči na onu iz detinjstva, sad
vara, srebrom prekrivajući garež. Jesam li je gledao iz one svoje sobe,
gore, što je sad nema, ili pod hocinskom utvrdom, zamišljajući da sam
ovdje? Već dugo se u meni miješa vrijeme i prostor, pa ne znam gdje
sam, ni kad se desilo to što mislim. Ne postoje granice, kao u
pustinji, kao na nebu, i sjećanja mirno prelaze, smještajući se ondje
gdje im je zgodnije. Liče na oblake, svejedno im je gdje su, svejedno
im je kad nastanu i kad stanu. To mi ne smeta, čak je ugodno: ne
osjećam potrebu da išta razrješavam.

Meša Selimović-Tvrđava

Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su
se toplo, između kuća ćućorila je razbijena moć, po sokacima i avlijama
uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i
šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici.
I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga.
Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne
razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni
poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet
može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila
vilenjačka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, čuo
po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova,
nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su
im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što
prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas
vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine, i niko
neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom
da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja? Trebalo bi se moliti,
tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi.
Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve
što činimo? Je li riječ božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili
je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da
se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Derviš i smrt
Meša Selimović

Cekanju dodje kraj...

Sta mogu ja da kazem o toplom oku izvora, tako sablasno precistom i tako glatko gordom?
Mirisalo
je na nesto devicansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se,
valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u
sebi nosi nesto jos dublje i davnije.
Poskidali smo odecu i skocili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protice, umirilo se i zgrusalo u pogasenim plicacima.
Ronili smo i trazili.
Sada nas je bilo cetvoro: dve mreze i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U
prethodnim zivotima, sto su mi se dogadjali poslednjih dana aprila i
prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duse.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseaco, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.
Na drugom kraju izvora devojcica se grcila obavijena koprenom moje treperave neznosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrezu i nacinio telom kavez od zagrljaja.
Mreze su se zamrsile i pomesale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih.
I
motali smo u vodi moji dusu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam
shvatio da je ovo, sto cinimo, mnogo vece od ljubavi. Da plivamo kroz
vecnost...

...Vredi li se upustati u tumacenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Miljarde
su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih
kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. Jer ogromno je obnavljanje tog
svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.
U izmaglici dalekog, bas
kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i
zagledaj se pazljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis, neko
ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne
pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti...

Miroslav Antić

Zena na kamenu


... za velike i teske promene svog zivota covek ne bi mogao
nikad da kaze tacno kad su pocele. Cas izgleda kao da su oduvek
bile tu, cas opet kao da su se malocas pojavile i otkrile njegovim
ocima. Zatim, to je podmuklo i varljivo. Ta muka izgleda ponekad
teska, opipljiva, jedina i velika, kao crna planina koja zaklanja
svet i nece se nikad promeniti ni pomeriti s mesta. A zatim dodju
dani i citave nedelje kad izgleda da "planine" i nema, da nije
nikada ni bila, da ne moze uopste biti. Dok jednog dana, jednog
trena, ne iskrsne opet i ne ispreci se pred nama, stvarna, ogromna,
veca i crnja nego sto je bila pre tog kratkog i varljivog zatisja
i olaksanja.

.......
Ne, starost nije dobra ni lepa. Ni u cem, ni u cem, ni u cemu!
Nije cak ni cista! Ne samo sto paznja otupi, obzir oslabi, interes
obamre, pa je covek sklon da se zapusti u odelu i drzanju, nego
cak i samo telo kao da se tesko cisti a lako prlja. Samo od sebe,
iznutra se prlja. A ako, sa krajnjim naporom, coveku koji stari
i podje za rukom da se odrzi uredan i cist, to je sterilizovana
cistoca apoteke a ne cistoca cveta. A mladost je cista, jer se
njeni sokovi obnavljaju, dok su sokovi starosti ustajali i kad
jos nisu potpuno usahli. Ni seda vlas nije casna kad lici na
sramotu koju skrivas a sakriti je ne mozes. Ni bora na licu.
Bore ulivaju svakome postovanje, daju draz i toplinu licima
skromnih starica i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore
na licu lepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati
i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore
izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osecanja sa kojima ih
ta zena nosi. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masazom
zbrisati, cak kao da ne mogu - proklete bile! - ni oprati kako
treba. U njima uvek ostaje senka starenja, kao sto na bronzanim
i mramornim bistama, po provincijskim muzejima, ostaje uvek malo
prasine u borama lica i naborima odela. Iza njih jedva vidljivih,
a ipak uvek vidljivih i pre svega vidljivih bora na licu lepe zene
koja pocinje da stari - bije hlad i pustos, kao iz dubokih haluga
i planinskih provalija.

Takva je ta kleta starost da se sve okrece protiv onoga protiv
koja je i inace sve, jer stari.

I.Andric

Možda ćeš me razumeti tek kada budeš starija i kada predješ onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sažaljenje. Ako me budeš sažaljevala, sići ću kao oni zli duhovi i napraviću ti gomilu pakosti. Isto ću učiniti i ako budeš stidljiva umesto skromna, ako se budeš opijala praznim razgovorima umesto da ćutiš. Eksplodiraće lusteri, poleteće tanjiri sa polica, gaćice će završiti na lusteru; od svitanja do duboko u noć neću te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tačno, neću uraditi ništa od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, biću samo tužna, kao što sam tužna kad god vidim uništen život, jedan život u kojem se put ljubavi nije ispunio.

Čuvaj se. Svaki put kada, sazrevajući, budeš htela da promeniš nešto što je pogrešno u ono što je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvažniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.

Svaki put kada se osetiš izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drveće i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krošnjom i malim korenjem ishčupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo žila i malom krošnjom i sokovi jedva protiču. Korenje i krošnja moraju da rastu zajedno; moraš da budeš istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ćeš moći da ponudiš hlad i zaklon, samo tako ćeš se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima.

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce. Kad čuješ njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.


Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi?
Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren
i nezlobiv smeh znaci veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti
i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja
ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar
jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah
kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo
i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom
umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da
prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako
govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje
da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino
deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.

F.M.Dostojevski - Smeh - Proba duše

Onda sam pokušala da ga dotaknem usnama i na prevaru posrčem.
I skoro sam se udavila.
Gadjala sam ga kamenjem,a kamenje se vraćalo i tuklo me po licu.
I,ma koliko se trudila da ga odatle izvadim uvek bi mi na dlanu ostao njegov izgužvan osmeh,mokar kao celofan i curio mi kroz prste.
Nista se nije izmenilo.Lik se i dalje javljao.
Ubrzo sam razumela da nema smisla bežati. Ne prati on mene,već ja idem za njim....

****

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao - da ćemo se probuditi, jecajući.

Ivo Andrić