Proza-citati

First topic message reminder :

.ako nemate ništa protiv, mogli bi ovde da se nadju i citati iz
raznoraznih proznih dela - romana,priča,pisama...ima toooliko lepih
odlomaka koji se mogu izdvojiti,da se ne zaborave....

********************************************************

.evo napr.


Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa


Spavao bih manje, a sanjao više



Kada
bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario
mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome
što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo
šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u
sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući
otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao
bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu
pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao
bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada
ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko
sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće
koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost
početi da umirem...

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao - da ćemo se probuditi, jecajući.

Ivo Andrić

Shvatio sam da je ljubav teško otrovanje, odredjeni nedostatak, nedostatak koji treba s nekim podjeliti, pa ako je jedan od sudionika zaljubljen, drugi je tek sukrivac, ili pak žrtva, ili je i on posjednut.
Ljubav je mazohistična. Ti krikovi, te jadikovke, te nježne uzbune, to tjeskobno stanje zaljubljenika, to stanje iščekivanja, ta pritajena patnja, prikrivena misao, jedva izgovorena, ta uznemirenost u odsutnosti voljena bica, taj bijeg vremena, te uzbudljivosti, te hirovitosti, ta snatrenja, te djetinjarije, to moralno mučenje u kojem se miješaju taština i samoljublje, čast, odgoj, stid, ta podizanja i opadanja živčanog tonusa, to zastranjivanje imaginacije, taj fetišizam, ta okrutna točnost osjecaja koji bičuju i ruju, ta propast, ta iscrpljenost, to odricanje, to poniženje, to gubljenje i to stalno obnavljanje osobnosti, to tepanje, te riječi, te rečenice, ta uporaba deminutiva, ta familijarnost, to ustručavanje pri dodiru, taj epileptični drhtaj, ti uzastopni i umnoženi ponovni padovi, ta olujna strast što sve više i više uznemiruje i što joj razaranja rastu do potpuna umrtvljenja, do posvemašnjeg uništenja duše, do mlitavila osjećaja, do iznemoglosti moždina, do praznine mozga, do jalovosti srca, ta potreba za rušenjem, razaranjem, unakažavanjem, ta potreba za izljevima, za obožavanjem, za misticizmom, ta nezadovoljenost koja se izražava prenadraženošću sluzokože, promjenama okusa, vazomotornim ili perifernim poremećajima i koja nalazi utočište u ljubomori i osveti, u zločinima, u lažima i izdajama, to idolopoklonstvo, ta neizlječiva sjeta, ta apatija, ta duboka moralna bijeda, ta skrajnja i bolna sumnja, taj očaj, nisu li sva ta znamenja upravo obilježja ljubavi, na temelju kojih je moguće postaviti dijagnozu i zatim sigurno ucrtati kliničku sliku mazohizma?

Ljubav nema druge svrhe, a kako je ona jedini pokretač prirode, mazohizam je jedini zakon svemira.

Blez Sandrar

Вукашине, да учиш што игда можеш.
Тамо, Европи, покажи ко је Србин.
Покажи, мајку им белосветску, да ми нисмо само с јатаганима вешти. Нек знају да смо исто тако и с књигама умешни.
Памет им покажи, а дукате не жали. Троши као да си кнез, нек виде да ми, Срби, сваки ред знамо.
Пиши за паре пре него што их потрошиш, али гуњ и опанке не скидај. Не срами се због тога, јер они то немају.

Нек виде шта је сељачки син!

A kad smo zauzeli nasip, kad smo ga raznijeli topovima i glavama, zastao sam, umoran: kakav besmisao! Šta smo mi dobili, a šta su oni izgubili? I nas i njih okrživao je jedini pobjednik, potpuni mir prastare zemlje, ravnodušne prema ljudskom jadu. Držao sam glavu u rukama, te večeri, sjedeći na mokrom panju, pred jadnom vatrom koja nam je kopala oči, zaglušen kricima barskih ptica, uplašen gustom maglom dnjestarskih močvara što nas je uporno zavijala u zaborav. Ne znam kako sam te noći uspio da preživim stravu, u meni i oko mene, i najdublju tugu poraza, poslije pobjede, nejasan sam sebi. U mraku, u magli, u kricima i zvižducima, u očajanju kojem nijesam nalazio razlog, u toj dugoj noći nesna, u crnom strahu koji nije od neprijatelja, već od nečega iz mene, rodio sam se ovakav kakav sam, nesiguran u sve svoje i u sve ljudsko.

Meša Selimović - Tvrdjava

Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.

Momo Kapor

Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.


Meša Selimović

Shvatio sam da je ljubav teško otrovanje, odredjeni nedostatak, nedostatak koji treba s nekim podjeliti, pa ako je jedan od sudionika zaljubljen, drugi je tek sukrivac, ili pak žrtva, ili je i on posjednut.
Ljubav je mazohistična. Ti krikovi, te jadikovke, te nježne uzbune, to tjeskobno stanje zaljubljenika, to stanje iščekivanja, ta pritajena patnja, prikrivena misao, jedva izgovorena, ta uznemirenost u odsutnosti voljena bica, taj bijeg vremena, te uzbudljivosti, te hirovitosti, ta snatrenja, te djetinjarije, to moralno mučenje u kojem se miješaju taština i samoljublje, čast, odgoj, stid, ta podizanja i opadanja živčanog tonusa, to zastranjivanje imaginacije, taj fetišizam, ta okrutna točnost osjecaja koji bičuju i ruju, ta propast, ta iscrpljenost, to odricanje, to poniženje, to gubljenje i to stalno obnavljanje osobnosti, to tepanje, te riječi, te rečenice, ta uporaba deminutiva, ta familijarnost, to ustručavanje pri dodiru, taj epileptični drhtaj, ti uzastopni i umnoženi ponovni padovi, ta olujna strast što sve više i više uznemiruje i što joj razaranja rastu do potpuna umrtvljenja, do posvemašnjeg uništenja duše, do mlitavila osjećaja, do iznemoglosti moždina, do praznine mozga, do jalovosti srca, ta potreba za rušenjem, razaranjem, unakažavanjem, ta potreba za izljevima, za obožavanjem, za misticizmom, ta nezadovoljenost koja se izražava prenadraženošću sluzokože, promjenama okusa, vazomotornim ili perifernim poremećajima i koja nalazi utočište u ljubomori i osveti, u zločinima, u lažima i izdajama, to idolopoklonstvo, ta neizlječiva sjeta, ta apatija, ta duboka moralna bijeda, ta skrajnja i bolna sumnja, taj očaj, nisu li sva ta znamenja upravo obilježja ljubavi, na temelju kojih je moguće postaviti dijagnozu i zatim sigurno ucrtati kliničku sliku mazohizma?

Ljubav nema druge svrhe, a kako je ona jedini pokretač prirode, mazohizam je jedini zakon svemira.


Blez Sandrar

Pomislio sam da vreme nije samo reka,koja se neprestano izliva iz korita,tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih ledja,da ne mora da beži u budućnost,praznih ruku,bez ičega,dok mu reka briše tragove sa svakim korakom,neprestano,kada iz jedne sekunde ulazi u drugu.Samo naša beznadežna uskladjenost ,umor čula,nestvarna snaga sećanja i navika,koja nas stiti ,vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru,izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana.Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto ,i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja,koja nam govore ko bismo mogli da budemo.Nepovezana,pohabana sećanja,koja više ne prave razliku izmedju sveta kroz koji smo usput prosli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu,dok smo bežali napred ,sve dalje.Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put ,jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret,i reči kojima ćemo ga nazvati ,ipak će biti beznadežno neadekvatne,i tako bezimo od razaranja vremena,unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili.

Tišina u oktobru - Jens Kristijan Grendal

Tek beše minula careva krsna slava,Sabor svetog arhistratiga Mihaila I ostalih bestelesnih sila nebeskih,koja se praznuje osmog novembra.Na dvoru u Prizrenu gostovalo je svo visoko plemstvo.
Lazar je vec ranije primio zvanje i dužnost velikog sluge.
Brinuo je o picu,da bude dobre sorte i godine,i da ga uvek,gde god car i svita dodju,bude dovoljno.Za vecerom je služio cara,kralja Uroša i neke od njihovih rodjaka.
I te veceri,koja ce promeniti Milicin život,ali ne samo njen,Lazar je stajao iza cara.Mladji sluga mu je dodao pehar crvenog vina.Ne pomerajuci se,Lazar je napunio carevu kupu od zlata.A onda je,mimo svakog reda,umesto kralju Urošu, ili kome od najviših kolenovica,drugu cašu nasuo Jug-Bogdanu.Tek je potom ophodio svu gospodu redom.Dobro raspoloženi kolenovici mislili su da Lazar samo sledi neki nedokuciv carev nalog,uvereni da sluga,makar i veliki,ne bi smeo po svojoj da promeni strogo utvrdjeni red dostojnosti.
Kada je opslužio svu gospodu,opet se vratio na svoje mesto iza cara.Sacekao je da mu mladji sluga ponovo napuni pehar,a onda je stupio korak napred.Stao je pored cara i okrenuo se ka njemu.Licem u lice.Ucinio je samo jedan korak više nego što je uobicajno.Prišao je caru samo jedan korak bliže nego što to sluga sme.Ali tim jednim korakom je prešao granicu.
Milica je posmatrala njegov hod.I srce joj je zadrhtalo.Ni tada je nije pogledao.Ali ona je odjednom nekako znala šta ce se zbiti.
-Svetla kruno,hocu pred svima da te pitam:
Da li je tvoja volja da ja uzmem Milicu Bogdanovu rekao je Lazar.
Odlucan,kao covek koji je potpuno siguran.I miran,kao da govori o svakodnevnom.A bile su to reci kojima je pocela da se menja srpska istorija.
Nikada se niko Dušanu nije tako obratio.Taj neprimerni cin pokazao je snagu,cvrstinu i smelost tog pokornog i uzdržanog mladica.
Muk!Potpuni muk pao je po skupu pristalom oko casne trpeze.A onda se cuo strašni šum potezanja maceva iz kovrdina.Mnogih u istom trenu.Kao da ih je ista ruka i misao vodila.Šum potmuo i opasan,kao šištanje zmije pred napad.Najpre su skocili Jugovici.Devetorica mladih,neustrašivih vitezova visokog roda,životom i Bogom zakletih na odanost Jug-Bogdanu.
Kako se Milica strašno uplašila!Za njegov život.Za njen život bez njega. Odjednom svesna,ne samo mišlju vec citavim svojim bicem,da ništa nije tako krhko i neizvesno kao ljudski san o sreci.
Lazar je stajao mirno kao i pre.Držao je pehar pun vina,i ruka mu nije zadrhtala.Ni obrazmu nje zaigrao.Ni oko.Ali gledao je u nju.Gledao je jasno,i bio je sav u tom pogladu.Kao u njenim maštanjima.I kao što ce je gledati onog jutra kada joj bude kazao svoje opredeljenje za Carstvo nebesko.Gledao je kao covek koji sve što ima i sve što jeste daje za jedno.Jer mora tako.
’’Nikada,nikada ga više necu ovoliko voleti.Zato što necu moci.Zato što se ne može ovoliko voleti,i sa silinom tog osecanja u sebi živeti duže od trena’’, mislila je Milica.

"IGRA ANDJELA"

Kad bi naša ljubav ovisila o vremenu i prostoru, onda bismo, svladavši vreme i prostor, upropastili i našu ljubav!
Svladamo li prostor, ostaje nam samo OVDE. Svladamo li vreme, ostaje nam samo SADA.
Zar ne misliš da ćemo se na tom putu, između Sada i Ovde, ipak povremeno susretati???

Richard Bach - Galeb Jonathan Livingston

Blaže Koneski - Majska noć

Svu noć je sanjam. Budim se povremeno tek koliko da osetim da je zapravo nema, da je realnost nemilosrdno prosta i jasna. Nezaštićeno je moje srce u ovakvoj noći, razgoljeno za patnju. U snu ja sa njom razgovaram, prilazim joj, ne mogu da savladam prokletu granicu između nas - budim se - i osećam neizmernu tugu - teško mi se svila na levoj strani grudi. Ovo je majska, kišna noć. Sada se čuje glas ptice iz bašte. Poput suza kaplje ta pesma. Šapućem njeno ime, sam iznenađen koliko sam zanesen. Ali me samo užasna, potpuna samoća svojim beztelesnim dlanom dodiruje ove noći.
(prevod sa makedonskog)

Herman Hese - Odlomak iz dnevnika (Razmatranja, pisma, eseji)

Patnja zadaje bol samo zato sto je se bojis. Patnja zadaje bol samo zato sto je grdis. Ona te proganja samo zato sto bezis od nje.
Ne moras bezati, ne moras grditi, ne moras se bojati. Moras voleti!
Ti sam znas sve to, ti u dusi sasvim dobro znas da postoji samo jedna jedina carolija, jedna jedina sila, jedno jedino izbavljenje i jedna jedina sreca i da se ona zove ljubiti.
Dakle, voli patnju!
Nemoj joj se odupirati, nemoj bezati od nje! Samo tvoja mrznja je to sto ti nanosi bol, inace nista drugo.
Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne nacinis time!
Patnja je najvelicanstvenije muzika - ukoliko je slusas. Ali ti je nikada ne slusas, ti imas drugu, sopstvenu, upornu muziku i ton u uhu, ti nju neces da ispustis, a muzika patnje nije s njom u skladu.
Cuj me! Cuj me i seti se: patnja nije nista, patnja je zabluda. Samo ti je sam stvaras, samo ti sam nanosis sebi bol!

so true...

"...Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odvec,
onda se u meni dusa okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodusnost
i crni ponos onih koji odvise pate.
Ne udaraj nas odvec , Gospode i ne daj nam teret iznas nase snage,
da nam se ne pomraci sjaj Tvoj
i da se zlo ne zacari nad nama..."

Ivo Andric

Prihvatila je to namerno otvoreno laskanje u duhu u kojem je izgovoreno,užvajući u njegovoj letpoti, njegovom udvaranju, njegovom oštrom i pronicljivom umu; bio bi zaista izvanredan kardinal. U čitavom životu, koliko se sećala, nije videla lepšeg muškarca niti muškarca koji je svoju lepotu koristio na takav način. Morao je biti svestan kako izgleda – svoje visine, savršenih proporcija svog tela, finih aristokratskih crta, toga da su svi ti fizički elementi kombinovani s takom brigom za izgled konačnog proizvoda kakvu je Bog pokazao kod malo koje od svojih kreacija. Bio je naprosto savršen, od nemirnih crnih kovrča na glavi i neobičnog plavetnila očiju do finih, vitkih ruku i sitnih stopala. Da, morao je biti svestan onog što predstavlja. Ipak, držao se kao da je sposoban da se odvoji od toga, izazivajući kod nje utisak da nije nikad robovao svojoj lepoti niti će ikad robovati. Upotrebit će je bez imalo griže savesti ako bude očekivao da će mu to doneti neku korist, ali ne kao da je fasciniran tom svojom privlačnošću, nego kao da smatra kako su ljudi na koje ona utiče dostojni samo preziru. A ona bi mnogo dala da sazna šta ga je u prošlosti načinilo takvim…

Kolin Mekalou, “Ptice umiru pevajući

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...

(Herman Hesse)"

Evo jednog divnog odlomka iz priče "Gospođa Erme" by Gi de Mopasan (jednog od mojih omiljenih pisaca):

"Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji."

"Put koji si prešla nije prav već pun raskršća. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je označavao različite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u šumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znaš kuda bi te odveli oni kojima si okrenula leđa, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znaš, ali u svakom slučaju se kaješ.Duž raskršća tvog puta srešćes i druge sudbine: da li ćes ih upoznati ili ne, proživeti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znaš, od toga da li ćes nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi često i tvoj život, kao i životi tvojih najbližih."
"Znaš u čemu grešimo? Verujemo da je život nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vishe mašte od nas. Upravo kada poveruješ da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje očajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledećeg trenutka shvatiš da živiš jedan novi zivot."
"Grešiti je prirodno, ali otići a ne biti svestan svojih grešaka, poništava smisao jednog života. Stvari koje nam se događaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznačajniji događaj, ima neko značenje. Sebe ćemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kožu kao gušter između dva godišnja doba."
"Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budesh htela da promenish nesto shto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode."
"I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce. Kad čuješ njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

Suzana Tamaro-Idi kuda te srce vodi

Nocu, kada gledate u nebo, namignite mi i neka to bude nasa tajna, da odraslima ne bismo bili cudni - Mali princ

[center]Godinama sam mudrace lakomisleno
tražio po izgledu
po dugim noktima ili sedim bradama
a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše
još odavno negde usput došapnuli
tri najveće mudrosti sveta
Samo da smo mi živi i zdravi...
Sve u svoje vreme...
Jesi ili nisi?

Ponekad je najteže uraditi nešto lako
i najkomplikovanije shvatiti nešto jednostavno
Precenio sam život
kao što precenjume sve i svakog
i neki misle da se nepotrebno rasipam
plaćajući prevelike cene na sve strane,
al’ ne radim to zato sto sam veliki troškadzia
Ne, ne uvek
Ljude katkad precenjujem
i zato što me je sramota da imam posla
sa jeftinima

Balašević / Dodir Svile[/center]

„Ne znam koliko sam tako ležao, devojkom kraj sebe. Samo je jednom rukom neprestano ovlaš doticala sada već preznijano telo. U meni je nešto likovalo, a to nije bio spokoj, nego nešto poput poslednjih plamsaja zapretene žeravice, od vatre što nikako da zgasne pod pepelom premda je oganj već posustao. Ne bih oklevao da blaženim nazovem onoga kome bi bilo dato da oseti nešto slično (mrmljao sam kao u snu), makar i retko, u ovom životu (doista, osetio sam to jedino taj put), i u letu, u magnovenju. Kao da se više ne postoji, više uopšte ne osećati sebe, biti stišan, bezmalo uništen, a da neki smrtnik (govorio sam sebi) uzmogne da u magnovenju i u letu okusi ono što sam ja okusio, odmah bi stao da zlobno gleda na ovaj opaki svet, potresla bi ga zlost svakodnevice, osetio bi težinu smrtnog tela…“

„Ime ruže“
U.Eko

Nanizane poput blistavih perli neke raskošne ogrlice na istu nit našeg neprekinutog ženskog rodoslova, postale su mala ogledala u kojima neprestano tražim različite odraze svoje ženske suštine.

Ljiljana Habjanovic Djurovic

Ko iskreno i strasno ljubi
istinu slobodu i otadžbinu,
slobodan je i neustrašiv kao Bog,
a prezren i gladan kao pas.

Petar Kočić

Ove stihove svi Banjalučani znaju, jer se nalaze na kipu Petra Kočića u istoimenom parku. Onaj ko ne zna, jednostavno, nije Banjalučanin. Jednostavno !!!

U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.

...

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućim i podnošljivim.

...

Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

...

Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom.



Ivo Andric
Znakovi pored puta...

"...Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator, vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna linija.
Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti.
Tu liniju socijalni matematičari nazivali bi možda normalnom, a socijalni fizičari početnim gradom toplote ili hladnoće, jer ona odista liči onome stepenu na termometru iznad kojega, pri hlađenju, silazi.
Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva.
Iznad te linije penju se samo pojedinci, koji imaju duševne snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira, iznad tradicija i iznad malodušnosti. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji ne čekaju da živu u društvenome termometru zagreje spoljna temperatura, već to zagrevanje nalaze sami u sebi, u svojim duševnim moćima.
I ispod te linije silaze samo oni pojedinci koji takođe imaju duševne snage da pregaze obzire i tradicije i otresu se malodušnosti. I ovi, koji u društvu silaze ispod linije normale, sve do dna društvenog, nose sami u sebi dispozicije hlađenja duše i hlađenja osećaja sve do tačke smrzavanja.
Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar.
Hrabrost je biti čestiti, plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao.
Treba imati mnogo moralne snage u sebi pa se uzneti iznad normalne linije, biti iznad ostalih,
iznad gomile, kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih,
ispod gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica.
Podjednaka je hrabrost uzneti se u zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi, koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se u gnjuračkome oklopu, u mulje morskog dna...."


Gospođa ministarka -odlomak
Branislav Nušić

Necu se ubiti...mtrve prebrzo zaboravljaju...neka niko ne bude optuzen za moj zivot..M.Jursenar......

Upravo sam duboko u ogledalima jedne kolibice videla zenu koja se zove Sapfo...Bleda je kao sneg,smrt,ili svetlo lice gubavih.A posto se sminka da bi prikrila to bledilo,izgleda kao les neke ubijene zene na cijim je obrazima ostalo malo njene sopstvene krvi.Njene upale oci utonule su bezeci od dana ,daleko od svojih suvih kapaka koji ih cak vise i ne zaklanjaju..Njene duge vitice padaju u pramenovima ,kao sumsko lisce kad naidju rane oluje...svakoga dana cupa nove sede vlasi,i tih niti od blede svile bice ubrzo dovoljno da od njih izatka sopstveni pokrov...

Oplakuje svoju mladost kao neku zenu koja ju je izdala,svoje detinjstvo kao neku devojcicu koju je izgubila...Mrsava je :dok se kupa,odvraca pogled od ogledala da ne bi videla svoje jadne dojke...Luta od mesta do mesta s tri velika kovcega puna laznih perli i mrtvih ptica...

Danas sam čvrsto ubijeđen da niko nikoga ne gubi, jer niko nikoga ne posjeduje. To je istinsko iskustvo slobode: imati najvažniju stvar na svijetu a ne posjedovati je.

Koeljo

- Sto se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za razanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezani biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...

- Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

Dostojevski
Zlocin i kazna..

.................Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo....
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."


“Ono najčudnije kada ljudi umru su njihove cipele. To je najtužnija stvar. Kao da najveći deo njihove ličnosti ostaje u njihovim cipelama.”

Carls Bukovski...

Tri posleratna druga (Balašević) -citati
„Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje“

Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi...Idealisti se neće tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat, a nesretan...
Verovatno. Ali praktični su otkrili i goru situaciju: -siromašan, a nesretan

Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To pouzdano znam...

Verovatno preterujem. U pitanju su samo neki mali kompleksi. Kompleksi moji, i kompleksi ovog grada. To je, jednostavno, obična, lepa varoš, koja se više raduje neuspesima nego uspesima nekog svog, što je verovatno slučaj sa svim gradovima tog formata na ovom svetu. I to je sve...

„Per aspera ad astra...“Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta

Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na čisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, učinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu. Baladu, naravno...

Zna se koja vrsta priča pocinje sa: Bilo jednom...
Ne hvala, već izvesno vreme ne verujem u bajke...


Mašta me je upropastila...Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama...Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao...


Prkoseći zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujucć kraj nosića. Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajući stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa... Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.

Kad su znali da prodaju maglu, valjda će znati i da kupe polovne snove, mada nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila troškove saznanja da smo odmalena sanjali u prazno...
U američkom muzičkom filmu dečaci snime pesmu, to cuje Mister Sa Debelom Cigarom, koji slučajno prolazi periferijom, kucne šoferu da stane, i dalje se redaju kadrovi naslovnih stranica i ploča koje se štancuju. Život, u većini slučajeva, nije muzički film, a i kad jeste, nikako nije američki...

Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam.

Kažu da je popularnost mač sa dve oštrice, ali to poređenje mi nije najjasnije. Prvo, nisam obavešten da ima i mačeva sa jednom oštricom, i, drugo, pipnuvši ih obe, ne mogu se oteti utisku da se u stvari radi o tupom predmetu. Svejedno...!

Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

...Odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pricčle, i On ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...
Nisam od onih naivaca koji jedva čekaju neki budući dan i raduju se rođendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni već dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde. Jesen je, znači...Ponovo...

Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio...
Oni su kao slike u dečijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo stranica tragajući za slikama koje ću lakše obojiti...

"Zauvek" je, ipak, samo reč...Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo bog zna šta...

Tišina se ponovo umešala u vezu. Zažmurio sam, i zamislio kako sam je upravo dopratio sa prvog sastanka, i kako stojimo pred vratima očekujući da se konačno desi ono što se obično dešava u tim situacijama. I ona je gledala taj film...

„Znala sam. Bilo je jedan i pet, baš sam pogledala na sat i pomislila da neko misli na mene. I mislio je...“ Pružio sam ruke ne pomišljajuci da se nešto drugo može dogoditi, i zaista, ona je, bez oklevanja, spustila svoje male dlanove u njih. Nešto ću ti reci, lutko, samo to nemoj pričati nikom. Ne moraš više čekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane...

Oni koji su želeli da me uvrede nazivali su me amaterom, a to je u stvari bila istina koje se nisam puno stideo. Amateri, uz sve mane, imaju nekog šarma koji je nedostupan profesionalcima, i posmatrajući kasnije fotografije na kojima su mi "profići" bili za leđima, video sam sebe kao turistu uslikanog u muzeju voštanih figura, na odeljenju "rock & roll music". Prilično čudan osećaj...

Kad smo postali takvi? Đavo ce ga znati...Možeš uzeti hoklicu, sesti pred drvo i gledati u njega deset godina, pa opet nećeš videti kako raste. Mi smo tako deset godina bili nerazdvojni. Letovali i zimovali zajedno. Jesenovali i prolećevali. I nismo primetili kako se menjamo...


Problem sa senkama je u tom što su ti uvek iza leđa kad je svetlost pred tobom. Zaslepljen reflektorima, blicevima i odsjajem na zlatnim civijama pokušavao sam da dokučim šarene nedoglede pred sobom, i nije mi bilo ni na kraj pameti da se osvrćem. I nisam primetio tu senku...Spazio sam je mnogo kasnije, kad je svetlost bila daleko za mnom, i tad sam ja pojurio za njom, ali sam prošao kao svi očajnici koji su nekad pokušali da stignu svoju senku. Ne, nikad se nismo našli...


.Priznajem da sam, primivši udarac, odlučio da mu vratim, ali više nisam znao šta da radim. Spremio sam se da malo pedagoški tresnem svog pijanog prijatelja, a preda mnom je, odjednom, bio neko kog nisam poznavao. Ne, nisam mogao, tek tako, da udarim nepoznatog čoveka...


Disciplinovano je ispila do kraja, ali čašu nije spustila na sto, nego ju je pružila meni. Slučajno? Ponadao sam se da je možda poželela da me dotakne, kao što sam i ja, očajnički, želeo da dotaknem nju...


Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš. Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leda...I trgao se. Uplašen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim? Ali, ne sad. Jednom. Možda...

Lepo sanjaj, mali mišu...Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja...Laku noć, njene pospane oči...

Čudno je to. Tokom godine sve je skoro identično zeleno, ali kad bi neko u jesen pokušao da naslika pejzaž široke močvare, morao bi na svojoj paleti pažljivo umutiti hiljadu i jednu nijansu žute, smede i crvenkaste. Lako je dok je zeleno. Kad dođe doba da se vene, stvari se odjednom prikažu u svojim pravim bojama...Šta je to, opet neka pouka? Ne, hvala...!!


Ne bih hteo puno da frojdišem, ali, znaš, ti loši momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep, i samo čekaju da usporiš. I kad to učiniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima, pokušavajući da ih obiđeš, kao što sam ja učinio. To ne može. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...


Dok je drvo mlado ima samo one rašlje, prve dve grane, i ako mu tad odrežeš jednu, terat će na sasvim drugu stranu. Bit će možda i visoko i raskošno, i ne znam kakvo, ali neće biti ono drvo koje je trebalo biti. Razumeš? Ko zna šta bi bilo da ste ostali zajedno ?!

Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kauču je ostao omot ploče koju je stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može... Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doručkom...Zašto to njuškam? Izgleda da sam skrenuo. To je samo obična vunena stvar i ništa više...Moraću da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dopadaju. A šta je ovo?
Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno...To sam uvraćao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda će još nekad doći ovamo...

Tešio sam se da će sve biti bolje kad se probudim. Ali, postojao je jedan mali problem.
Prethodno je trebalo zaspati...D-moll je šuškao po sobi preturajući po stvarima kojih se dotakla. Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stan.
-U redu, D-moll. Ne moraš se kriti, znam da si tu...Učinilo mi se da čujem divlje guske, sklopio sam oči pokušavajući da ulovim odjeke njihovog kričanja, koje se nije ponovilo, i samo mi je u glavi jedno vreme ostala slika olovnog neba, i spori ritam savršeno sinhronizovanih krila. I to je poslednje čega se sećam...

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju. Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstiće, smirene na mom desnom ramenu. -Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena. Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A naročito kucka tu. U tvojoj sobi... Pajaci su me zabezeknuto gledali. U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
Ne, nije mi bila prva...Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo...

Ćale je bio mlađi nego ja sad. I nije se ženio drugi put...Godinama je živeo sa Borkom, ali ja sam to saznao tek u petnaestoj, a nisam je upoznao sve do dvadeset i druge. Nikad je nije dovodio kući, nije me vrbovao pričom o dobroj teti koju mogu zvati "mama", ne znam kad je odlazio kod nje, ali bio je sa mnom za svaki rođendan, svaki praznik, i u ponoć svake Nove Godine, dokle god je to meni bilo potrebno...
E, moji divlji bademi...Ništa nije tako lepo dok cveta. I ništa tako gorko, kad se proba...
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči.

Sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san. Jedan jedini. I eto, ostvario ti se...Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama...Snovi su frka živa...Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih...To pouzdano znam. Imam i duplikata u svojoj kolekciji...Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove. Jedan ali vredan...

Tako je to...Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek. Kako i ne bih?

Dame biraju...O, još kako. I uglavnom izaberu barabe...

D-moll je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, začuvši ključ u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi. Ne. Nje nije bilo... Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije uklapao.
-Voliš ti nju...-Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho. -Pa, šta ja znam... Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko pomene...

Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar. Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila. Zadivljujuće jednostavno...- Samo sam htela da imam nešto tvoje...Zauvek...Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.Sretan sam ja momak...Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.Hajde konju...Reci joj...Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli. Želiš nešto moje? Zauvek?-Da li bi prezime moglo da posluži? Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari. Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe. Neću da se mešam, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...

Nije bilo izrazite potrebe da sanjam, ali zaspao sam i ja...Malo teže nego ona, ali mnogo lakše nego obično...Vetar je satima stepovao po roletnama. Nekad se pitam, odakle mu tolika energija?


Znala je tu pesmu..."Otkaci šlepove...Nanišani jutro i pusti tu lađu da klizi..." Eh...Da sam država, uzeo bih tu baladu za svoju himnu...Ali, samo u neponovljivoj, šaputavoj njezinoj verziji..."Spusti svetla... Oduzmi gas...Smešnih stvari se bojimo...Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo..." Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuči brod na te plišane sprudove...Dovraga...
Nikad mi neće poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo...

11 MINUTA


Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi prije toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i sviješću, iščekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osjećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbježno, da istina uvijek nađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklijevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobni trenutak, jer poštuju vrijednost svake sekunde.

Onaj ko je sposoban da osjeća, zna da je moguće uživati čak i prije nego što dotakne drugu osobu. Riječi, pogledi, sve to sadrži tajnu plesa. Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvijek sanjao, zna da se seksualna energija ispoljava prije samog seksualnog odnosa. Najveće zadovoljstvo nije u seksu, već u strasti. Kada je strast velika, seks dolazi da bi dovršio ples, ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljubljen, uvijek vodi ljubav, čak i kada to ne radi. Kada se tijela susretnu, to je samo prelivanje čaše. Mogu ostati zajedno satima, čak i danima. Mogu započeti ples jednog dana, a završiti drugog, ili čak i ne završiti, od tolikog zadovoljstva. To nema nikakve veze sa 11 minuta. I najjača odlučnost i volja ovog svijeta ne mogu spriječiti da ljubav izmijeni pravila igre u jednoj sekundi.

Paulo Koeljo

i dalje iz "11 Minuta"

"...Kad bih danas mogla ispripovijedati svoj život nekome, mogla bih to učiniti da se prikažem neovisnom, hrabrom i sretnom ženom. A nisam ništa od toga: zabranjeno mi je da spomenem jedinu riječ koja je važnija od jedanaest minuta - ljubav.

Cijeli sam život ljubav shvaćala kao neku vrstu prešutnog ropstva.
To je laž: sloboda postoji samo kad je ljubav prisutna. Onaj tko se potpuno predaje, tko se osjeća slobodnim, voli cijelim svojim bićem.
A tko voli cijelim svojim biće, osjeća se slobodnim.

Zbog toga, unatoč svemu što mogu proživljavati, činiti, otkrivati, ništa nema smisla. Nadam se da će to ubrzo proći, da bih mogla ponovno tragati za samom sobom - u odrazu muškarca koji me razumije, koji mi ne stvara patnju.

Ali kakve to gluposti govorim?
U ljubavi nitko nikoga ne može smrviti; svatko je odgovoran za ono što osjeća, i ne možemo za to kriviti druge.

Osjetila sam se ranjenom kada sam izgubila muškarce u koje sam bila zaljubljena. Danas sam uvjerena da nitko ne gubi nikoga, jer nitko ne posjeduje nikoga.
To je pravo iskustvo slobode: imati najvažniju stvar na svijetu, a da je ne posjedujemo...."

Paulo Koeljo