Proza-citati

First topic message reminder :

.ako nemate ništa protiv, mogli bi ovde da se nadju i citati iz
raznoraznih proznih dela - romana,priča,pisama...ima toooliko lepih
odlomaka koji se mogu izdvojiti,da se ne zaborave....

********************************************************

.evo napr.


Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa


Spavao bih manje, a sanjao više



Kada
bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario
mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome
što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo
šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u
sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući
otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao
bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu
pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao
bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada
ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko
sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće
koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost
početi da umirem...

„Što se, pak, tiče moje podele ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona donekle proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, njima je i u obavezi da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu.
Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.“

''Toplo meso omotano tkaninom, izdvojeno iz prirode, postavljeno na stražnje noge: u crkvu, u sudnicu, na kazališne daske, na propovjedaonicu, na katedru, u pisoare, u krčme, u kasarne, to toplo meso obučeno po tajanstvenim pravilima raznolikih historijskih kostima, razvrstano u svetotajstvene kaste, podržavljeno ljudsko meso u dresuri đavolskog stroja, to jadno ljudsko meso izgubljeno je potpuno pred beskrajno velikom količinom otvorenih pitanja, ne snalazeći se u zbrkama, odvojeno jedno od drugoga, ono osjeća isključivo sebe kao svoje vlastito meso, zaboravlja mesnatu sličnost svoga mesnatog bližnjeg i tako od straha i od gluposti grize jedno drugome grkljan, poživinčeno u stravi i u užasu pred tminom. Ljudi su ispunjeni odgojem, praznovjerjem, predrasudama i lažima kao slamom, ljudi igraju uloge kao lutke na orkestrionima, kako su ih drugi navinuli, po tuđem taktu njima kao takvima potpuno neshvatljive i nerazumljive muzike. Ljudi se tjeraju u slaboumnoj kružnici takozvanog socijalnouslovljenog carousela, i, kao na pravom sajamskom vrtuljku, ti su jahači na drvenim konjima društvenih predrasuda doista uvjereni da galopiraju nevjerojatnom brzinom u zatvorenom krugu "uspjeha". A kad se od vremena na vrijeme takav sajamski vrtuljak raspadne, i kad ti obezglavljeni jadni konjanici neočekivano poispadaju iz kolotečine, bjesomučni jahači svojih karijera ne snalaze se bez drvenih konja, i ja nisam imao prilike upoznati još ni jednog tzv. pametnog i normalnog čovjeka koji bi bio toliko smion da pozivi svoj život sam za sebe, bez svojih poslovnih pisama, bez svojih paragrafa, bez svoga ureda s pljuvačnicom i s pečatom, u jednu riječ: bez predrasuda i bez vjere u drvene bogove. Oficiri poslije izgubljenih ratova, bez konja i bez psovke, propali bankiri bez čekovnog kredita, pjevači bez glasa, otpušteni činovnici, odbačeni političari, svi ti sajamski pajaci, kao brodolomci na poplavi, plivaju strujom predrasuda u smeće, zaboravljajući bit svoje ljudske tvari; te su slamnate lutke uvjerene, kako je karneval doista tragično svršio samo zato jer je vjetar odnio njihove klaunske kape. Da se je to kojim slučajem dogodilo drugim maskama, bilo bi im smiješno. Ljudi se uvijek raduju tuđoj nesreći, zaboravljajući da je ta tuđa nesreća njihova vlastita. Za sve Ijudsko imao sam oduvijek slabost razumijevanja po starom klasičnom receptu: da su sve slabosti ljudske upravo elementi one ljudske tajne koja od čovjeka stvara sažaljenja dostojnog bijednika.''

''Koliko se, o Gospode, gnušam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti slične i koje ti laskaju! Mrzeći tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od šala tvojih lakrdijaša. Ti si gušionica naših ljubavi i naših buna, vatrogasac našega žara, ti si uzročnik svih naših detinjarija. Pre no što te potisnem u formulu, izgaziću sve tvoje tajne, prezreću tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sačinjena odeća Neobjašnjivog. Štedro si me obdario gorčinom koju si, iz milosrđa, uskratio tvojim robovima. A pošto je samo u senci tvoje ništavnosti moguć počinak, dovoljno je za tu, najnižu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga više da žalim, tvoje pomoćnike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunčica, ižica - to su rečce koje obeležavaju Stvaranje, tvoju petljanciju...

Od onog što je sa ove strane ništavila započeto, nešto jadnije od ovog sveta teško je naći, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god što diše, tu je i jedno nesavršenstvo: u svakom drhtaju potvrđuje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot užasava: ti ljudi, to su creva što zbog grčenja grokću..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak još jedna kuglica u glasačkoj kutiji moga beznađa.

Baš me briga hoće li tvoje delo nestati ili će se nastaviti! Tvoji potčinjeni neće znati da dovrše ono što si ti tako nedarovito započeo. Oni će se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoće li imati snage da se osvete, hoće li u tebi biti snage da se odbraniš? Ovaj je soj otupeo, a ti si još tuplji. Okrenuvši se tvom Dušmaninu, čekam onaj dan kada će ti on ukrasti sunce i okačiti ga iznad nekog drugog sveta.''

''Ti si udata za mene."
"Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se venčaš sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znaš. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svačije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u šta sam verovala i do čega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila važna. Ljubav je bila najveća stvar na svetu, zar ne? Samo smo mi znali šta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj život. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetić. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laž više. Ljubav, to su pilule da se izvučem, jer si se ti bojao bebe. Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobačaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori i zaglušujući tuševi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvek zavrsava iza vrata kupatila. Miriše na lizol. Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrećiš, pa onda zaspiš otvorenih usta, dok ja ležim budna cele noći bojeći se da se molim bogu, jer znam da na to nemam više prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naučio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pišče."
"Ti, mala droljo."

Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. A ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci. Svaki dan nosi u sebi Večnost..


Bilo šta na licu zemlje može da ispriča priču svih stvari. Ako bi otvorio neku knjigu na bilo kojoj stranici, ili pogledao u nečiji dlan, ili u karte, ili let ptica, ili bilo šta, svaki čovek bi pronašao neku vezu sa onim što trenutno proživljava. Zapravo, stvari nisu pokazivale ništa, nego su ljudi, posmatrajući stvari, otkrivali način da se prodre u Dušu Sveta.

Kada vidjamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život.A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.

Paolo Koeljo

"Čovek je životinja koja umire i ako ima novca, kupuje, kupuje, kupuje. I ja mislim da kupuje sve što može da kupi zato što negde u podsvesti gaji ludu nadu da će jedna od tih kupovina biti i život koji će večno trajati. A to mu se nikad neće dogoditi."

''Većina ljudi misli o svojim osećajima, dok ja osećam mislima.''

F. Pessoa

„

Citat :

Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“

[You must be registered and logged in to see this image.]

''Već osamnaest milijuna godina hodamo na stražnjim nogama, a još smo četveronošci u glavnom svi! I što to znači, znati čitati i pisati, kada pišemo već sigurno dulje od pedeset hiljada godina, a svakih stotinu godina rodi se jedan čovjek, koji umije doista pisati, a njega ne zna i ne čita nitko!''

”Odlučio sam, ko je bio u pravu: ti ili onaj koji ti je tada postavljao pitanja? Seti se prvog pitanja; mada ne bukvalno, ali njegov smisao je ovaj: »Ti hoćeš da ideš u svet i ideš praznih ruku, sa nekim zavetom slobode, koji oni u prostoti svojoj i po urođenoj anarhičnosti svojoj ne mogu shvatiti, od koga se boje i strahuju, jer ništa i nikada za čoveka i ljudsko društvo nije bilo nepodnošljivije od slobode! A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vreloj pustinji!... Pretvori ih u hlebove i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado, zahvalno i poslušno, mada večno strepeći da ćeš dići ruku svoju i nestaće hlebovi tvoji.« Ali ti nisi hteo da čoveka lišiš slobode i odbacio si predlog, jer si zaključio: kakva je to sloboda, ako je poslušnost kupljena hlebom? Ti si odgovorio da čovek ne živi jedino od hleba; ali znaš li da će u ime tog istog hleba zemaljskog i ustati protiv tebe duh zemljin, i sukobiće se s tobom, i pobediće te, i svi će poći za njim, kličući: »Ko je sličan ovom zveru, on nam je dao oganj s neba!« Znaš li ti da će proći vekovi i čovečanstvo će ustima svoje premudrosti i nauke proklamovati da nema zločina pa, prema tome, nema ni greha, već samo ima gladnih. »Nahrani, pa onda i traži od njih vrlinu!« - eto šta će napisati na zastavi koju će podići protiv tebe i kojom će srušiti hram tvoj. A na mestu tvog hrama podići će se nova zgrada, ponovo će se podići strašna Vavilonska kula, i mada se ni ona neće dovršiti, kao ni ona ranije, ali ti bi ipak mogao izbeći tu novu kulu i za hiljadu godina skratiti patnje ljudima, jer oni će ipak doći k nama, pošto se hiljadu godina namuče sa svojom kulom! Oni će nas tada naći ponovo pod zemljom, skrivene u katakombama (jer ćemo ponovo biti gonjeni i mučeni), naći će nas i zavapiće: »Nahranite nas, jer oni koji su nam obećali oganj s neba, nisu nam ga dali.« I tada ćemo mi dovršiti njihovu kulu, jer će je dovršiti onaj ko ih nahrani, a nahranićemo ih samo mi, u ime tvoje, i slagaćemo da je u ime tvoje. O nikada, nikada oni bez nas neće sebe nahraniti! Nikakva nauka im neće dati hleba dok budu bili slobodni, ali svršiće se time što će oni doneti slobodu svoju pred naše noge i reći nam: »Bolje je da nas porobite, samo nas nahranite.« Shvatiće, najzad, sami da je nezamislivo da slobode i hleba zemaljskog ima dovoljno za sve, jer nikad, nikada, neće umeti da podele među sobom ono što imaju! Takođe će se uveriti da nikada ne mogu biti ni slobodni, zato što su nemoćni, poročni, ništavni i buntovnici.”

''Braća Karamazovi'' Dostojevski

[You must be registered and logged in to see this image.]

Soe Valdes ( Žena koja plače)

~Nemoj nikad ništa da radiš komplikovano , ako moze biti prosto.
To je jedna od najvećih životnih mudrosti koje postoje.
Vrlo ju je teško primeniti. Naročito intelektualcima i romantičarima.

Kad sam sebe može da muči , čovek retko
propušta priliku da to ne učini.
~~Ponovo me muči sećanje koje se ne seća.

Tu mi ništa više nije potrebno. Ono što mi je potrebno
jeste strast , brutalna , mahnita strast.

Remark :)

„... ja sam tu svakodnevnu pojavu ljudske gluposti tumačio kao prirodnu stvar: ´Osovio se čovjek na stražnje noge, prohodao je kao dvonožac, glupost se vuče za njim kao sjenka!˝ Glupost je sestra mraka, glupost bi htjela da dvonožca ponovo vrati svojim četvoronožnim rođacima u prirodi, glupost ne da čovjeku da otputuje na zvijezde, kao što mu sila teže ne da da leti.''
Krleza

"Kada bi to bilo moguće, kad umrem, htela bih da me sahrane u tvom srcu.
Da otvorim oči u tom raju i zauvek ostanem s tobom. "

(Hurem-S. Veličanstveni... )

''Uzvraćam osmijeh. Kao mumija uputim se prema Beatricinu krevetu. Zgrozim se. Tekućina visi nad njom, jedna joj cjevčica ulazi izravno u vene, a kroz iglu što ranjava Beatricinu kožu nazire se njezina crvena krv. U tim venama teče i moja krv. Moje crvene krvne stanice što proždiru njezine bijele i pretvaraju ih u crvene. Beatricinu bol osjećam kao svoju i volio bih da je moja, a ona da je dobro. Ja ionako moram biti u bolnici.
Beatrice spava. Drukčija je od one koje se sjećam. Bez obrane. Blijeda, čudna plava boja uokviruje joj oči, znam da nije šminka. Spava. Ruke su pokrivene laganom svijetloplavom pidžamom, širokom na bokovima. Šake su joj prozirne i mršave. Nikada je nisam vidio tako izbliza. Poput vile čarobnice je.
Sama je. Spava. Ostajem ondje i gledam je bar pola sata. Ona spava. Ne govorimo, riječi nisu potrebne. Promatram je kako bih upamtio svaku crtu njezina lica. Na desnom joj je obrazu mala rupica, pa se doima da se smješka iako spava. Ne pušta nikakav zvuk. Ne čuje se ni disanje. Potpuno je tiha. Ali sjajna kao uvijek, poput zvijezde u noći. Ulazi sestra koja će provjeriti što treba i zamoli me da izađem. Nespretno ustajem u svojoj svečanoj pidžami.
"Poznaješ je, šminkeru?"
To me pita medicinska sestra debela kao simentalka stiještena u želatini, sva ushićena vlastitom domišljatošču. Na trenutak šutke stojim, a onda odgovaram sa širokim osmijehom.
"Da, to mi je djevojka. Da joj budem blizu, morao sam slomiti ruku."
Simentalki titra na licu neodređen osmijeh ... Prije nego što sam izašao, pomilovao sam Beatrice. No nisam je probudio. Samo želim kad se probudi da na svojem obrazu nađe moj dodir.
Ozdravi, Beatrice. Imam san. Ti si u njemu.''

Obični dane,dopusti da budem svjestan tvoje dragocjenosti.
Ne dopusti da te propustim u potrazi za nekim vrijednim i savršenim sutra.
Jednog ću dana noktima zagrabiti u zemlju, zagnjuriti lice u jastuk, istegnuti se do kraja ili podignuti ruke prema nebu i iznad svega poželjeti da se vratiš..................

iz godine u godinu sve sam uvereniji da je traćenje života u ljubavi koju nismo pružili, u moćima koje nismo iskoristili, u sebičnoj opreznosti koja ne prihvaća rizik, i koja izbegavajući bol , propušta i sreću...............

Granice vlastitog vidnog polja svaki čovjek shvaća kao granice svijeta...........

Više nemam strpljenja za neke stvari u životu! Ne zato jer sam postala arogantna, nego jednostavno zato jer sam došla do točke kada više ne želim gubiti vrijeme na stvari koje me čine nezadovoljnom ili tužnom.
Nemam više strpljenja za cinizam, pretjerani kriticizam ili zahtjeve bilo kakve naravi!
Izgubila sam volju za udovoljavanjem onima koji me ne cijene, nemam ljubavi za one koji me ne vole i ne želim se nasmiješiti onima koji se ne smiješe meni.
Ne trošim više niti sekundu na one koji mi lažu ili pokušavaju manipulirati.
Ne želim više biti u blizini onih koji se pretvaraju, koji su nepošteni ili površni.
Ne toleriram akademsku aroganciju i ne prihvaćam popularnu trivijalnost. Mrzim konflikte i usporedbe!
Vjerujem u svijet suprotnosti i zato izbjegavam ljude s krutim stavovima i nefleksibilnim osobnostima.
U prijateljstvu ne toleriram nedostatak odanosti i višak izdaje.  Ne slažem se s onima koji ne znaju dati kompliment ili riječ ohrabrenja. Teško mi je shvatiti ljude koji ne vole životinje.
A povrh svega – nemam strpljenja za nikoga tko ne zaslužuje moje strpljenje! – Meryl Streep

Imala je široku dušu, raskopčanu kao košulja- duša na raspašku

Kao seoska starina ja ponekad samo sedim i razmišljam, a ponekad samo sedim

(Sofka Zinovjev- Crvena princeza)

Prijatelj je velika reč, gospodine. Ja sam samo običan kornak kome su upravo promenili ime.

Sudbina kad joj se prohte ume krivo da piše, ali pravo da govori, baš kao i Bog.

(Saramago- Putovanje jednog običnog slona)

Ne možeš pobeći od beskraja, bekstvom u neki drugi beskraj, ne možeš pobeći od istovetnog obmanjujući se da možeš da pronađeš različito.

San je pismo, a mnoga pisma nisu ništa drugo nego snovi.


Pišem ono što pišem.

Umberto Eko
(in memoriam)

Samo drži glavu visoko i spusti pesnice dole. Bez obzira šta ti neko kaže, ne dozvoli da te isprovocira. Pokušaj da se boriš mozgom za promenu.

Ljudi generalno vide ono što žele da vide i čuju ono što žele da čuju.

Da bih mogao da živim sa drugim ljudima, prvo moram da živim sam sa sobom. Jedna stvar koja se ne pridržava pravila većine je čovekova savest.

Ne možeš da razumeš osobu dok ne sagledaš stvari iz njenog ugla… Dok se ne uvučeš u njenu kožu i prošetaš u njoj.

Harper Li
(in memoriam)

[You must be registered and logged in to see this image.]

]“ - Vidite, draga moja - rekao je drugarici Mitrović - svet je danas isuviše slojevit da bi se mogao obuhvatiti ili objasniti samo jednom ideologijom, ma koliko ona bila napredna, avangardna i svespasavajuća... Hteli mi to ili ne, možemo reći da živimo u doba krize ideologije. Naravno, lako ćete pronaći opravdanje za bilo koju tezu koju želite da dokažete, ali to ne znači apsolutno ništa! Tačnije, to samo znači da ste sami sebe onemogućili za sveobuhvatnije i slobodnije shvatanje života. Možete li da me pratite? - a hteo je da joj kaže: mora da Vas je strah da malo živite izvan neke ideje, makar i polovne; kada ste izvan čvrstog sistema mišljenja, koji Vam poklanja kakvu-takvu sigurnost (umesto proteze), kao dobro poznati nameštaj u sobi, bez obzira što su ormari toliko veliki da zaklanjaju prozore i vrata, i što nema izlaza iz te sobetine-klopke - ipak imate osećanje da niste sami, da smelo koračate okruženi istomišljenicima prema zajedničkom cilju...” 

Jutro
Ivan Sokač


Opet je jutro. Novi je dan i sve je čisto. Da ga ne uprljamo samo, da ostane baš takvo, isto…

Noć je odnela prethodni dan… I da vam kažem, i nije bio neki, ili, ili možda jeste?
Neke sam snove izgubio na trotoaru pa sam morao ponovo da ih odsanjam… Ali svejedno, opet je jutro i sve je čisto. Da ga ne uprljamo samo, da ostane baš takvo, isto…

Još ne znam da ti kažem da li se danas rodilo sunce ili će kišni oblak umiti tvoje i moje lice. I da li će latica divljeg cveta, čije ime ne znam, zalepršati na povetarcu i pomilovati tvoju kosu. E, baš onako kao da sam ja želeo da se tu i nastani.
Nisam siguran da li se danas rodila ljubav ili je zbog nje pala koja suza, mlada, bistra… Svejedno ko jutro je čista. Samo da je ne upraljamo, da ostane baš takva, ista…

I kad pogledaš nebo ti se seti da postoji neko ko te voli, pa makar on i nije kraj tebe, makar bio daleko ili visoko. Zato je ono plavo, iskreno i lepo…
Danas ćeš ponovo koračati pod njime pa se raduj danu što ti ga jutrom daruje. Ali ne daj mu da u večnost ode tmuran, da rastuži nebo i ne bude čisti. Nek ostane ovako vedar, ko jutro isti…

Neka se u tvome i mome zagrljaju ukrote divovi i neka se krila gvozdene ptice istope na ovom našem suncu, pa da se u goluba pretvori i da joj duša postane nežna…

Da ovo bude molitva, tvome ili mojem Bogu. Svejedno, ko jutro je čista. Samo da je ne upraljamo, da ostane baš takva, ista…