Proza-citati

First topic message reminder :

.ako nemate ništa protiv, mogli bi ovde da se nadju i citati iz
raznoraznih proznih dela - romana,priča,pisama...ima toooliko lepih
odlomaka koji se mogu izdvojiti,da se ne zaborave....

********************************************************

.evo napr.


Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa


Spavao bih manje, a sanjao više



Kada
bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario
mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome
što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo
šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u
sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući
otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao
bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu
pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao
bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada
ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko
sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće
koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost
početi da umirem...

.................Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo....
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."


“Ono najčudnije kada ljudi umru su njihove cipele. To je najtužnija stvar. Kao da najveći deo njihove ličnosti ostaje u njihovim cipelama.”

Carls Bukovski...

Tri posleratna druga (Balašević) -citati
„Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje“

Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi...Idealisti se neće tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat, a nesretan...
Verovatno. Ali praktični su otkrili i goru situaciju: -siromašan, a nesretan

Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To pouzdano znam...

Verovatno preterujem. U pitanju su samo neki mali kompleksi. Kompleksi moji, i kompleksi ovog grada. To je, jednostavno, obična, lepa varoš, koja se više raduje neuspesima nego uspesima nekog svog, što je verovatno slučaj sa svim gradovima tog formata na ovom svetu. I to je sve...

„Per aspera ad astra...“Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta

Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na čisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, učinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu. Baladu, naravno...

Zna se koja vrsta priča pocinje sa: Bilo jednom...
Ne hvala, već izvesno vreme ne verujem u bajke...


Mašta me je upropastila...Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama...Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao...


Prkoseći zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujucć kraj nosića. Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajući stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa... Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.

Kad su znali da prodaju maglu, valjda će znati i da kupe polovne snove, mada nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila troškove saznanja da smo odmalena sanjali u prazno...
U američkom muzičkom filmu dečaci snime pesmu, to cuje Mister Sa Debelom Cigarom, koji slučajno prolazi periferijom, kucne šoferu da stane, i dalje se redaju kadrovi naslovnih stranica i ploča koje se štancuju. Život, u većini slučajeva, nije muzički film, a i kad jeste, nikako nije američki...

Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam.

Kažu da je popularnost mač sa dve oštrice, ali to poređenje mi nije najjasnije. Prvo, nisam obavešten da ima i mačeva sa jednom oštricom, i, drugo, pipnuvši ih obe, ne mogu se oteti utisku da se u stvari radi o tupom predmetu. Svejedno...!

Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

...Odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pricčle, i On ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...
Nisam od onih naivaca koji jedva čekaju neki budući dan i raduju se rođendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni već dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde. Jesen je, znači...Ponovo...

Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio...
Oni su kao slike u dečijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo stranica tragajući za slikama koje ću lakše obojiti...

"Zauvek" je, ipak, samo reč...Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo bog zna šta...

Tišina se ponovo umešala u vezu. Zažmurio sam, i zamislio kako sam je upravo dopratio sa prvog sastanka, i kako stojimo pred vratima očekujući da se konačno desi ono što se obično dešava u tim situacijama. I ona je gledala taj film...

„Znala sam. Bilo je jedan i pet, baš sam pogledala na sat i pomislila da neko misli na mene. I mislio je...“ Pružio sam ruke ne pomišljajuci da se nešto drugo može dogoditi, i zaista, ona je, bez oklevanja, spustila svoje male dlanove u njih. Nešto ću ti reci, lutko, samo to nemoj pričati nikom. Ne moraš više čekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane...

Oni koji su želeli da me uvrede nazivali su me amaterom, a to je u stvari bila istina koje se nisam puno stideo. Amateri, uz sve mane, imaju nekog šarma koji je nedostupan profesionalcima, i posmatrajući kasnije fotografije na kojima su mi "profići" bili za leđima, video sam sebe kao turistu uslikanog u muzeju voštanih figura, na odeljenju "rock & roll music". Prilično čudan osećaj...

Kad smo postali takvi? Đavo ce ga znati...Možeš uzeti hoklicu, sesti pred drvo i gledati u njega deset godina, pa opet nećeš videti kako raste. Mi smo tako deset godina bili nerazdvojni. Letovali i zimovali zajedno. Jesenovali i prolećevali. I nismo primetili kako se menjamo...


Problem sa senkama je u tom što su ti uvek iza leđa kad je svetlost pred tobom. Zaslepljen reflektorima, blicevima i odsjajem na zlatnim civijama pokušavao sam da dokučim šarene nedoglede pred sobom, i nije mi bilo ni na kraj pameti da se osvrćem. I nisam primetio tu senku...Spazio sam je mnogo kasnije, kad je svetlost bila daleko za mnom, i tad sam ja pojurio za njom, ali sam prošao kao svi očajnici koji su nekad pokušali da stignu svoju senku. Ne, nikad se nismo našli...


.Priznajem da sam, primivši udarac, odlučio da mu vratim, ali više nisam znao šta da radim. Spremio sam se da malo pedagoški tresnem svog pijanog prijatelja, a preda mnom je, odjednom, bio neko kog nisam poznavao. Ne, nisam mogao, tek tako, da udarim nepoznatog čoveka...


Disciplinovano je ispila do kraja, ali čašu nije spustila na sto, nego ju je pružila meni. Slučajno? Ponadao sam se da je možda poželela da me dotakne, kao što sam i ja, očajnički, želeo da dotaknem nju...


Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš. Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leda...I trgao se. Uplašen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim? Ali, ne sad. Jednom. Možda...

Lepo sanjaj, mali mišu...Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja...Laku noć, njene pospane oči...

Čudno je to. Tokom godine sve je skoro identično zeleno, ali kad bi neko u jesen pokušao da naslika pejzaž široke močvare, morao bi na svojoj paleti pažljivo umutiti hiljadu i jednu nijansu žute, smede i crvenkaste. Lako je dok je zeleno. Kad dođe doba da se vene, stvari se odjednom prikažu u svojim pravim bojama...Šta je to, opet neka pouka? Ne, hvala...!!


Ne bih hteo puno da frojdišem, ali, znaš, ti loši momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep, i samo čekaju da usporiš. I kad to učiniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima, pokušavajući da ih obiđeš, kao što sam ja učinio. To ne može. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...


Dok je drvo mlado ima samo one rašlje, prve dve grane, i ako mu tad odrežeš jednu, terat će na sasvim drugu stranu. Bit će možda i visoko i raskošno, i ne znam kakvo, ali neće biti ono drvo koje je trebalo biti. Razumeš? Ko zna šta bi bilo da ste ostali zajedno ?!

Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kauču je ostao omot ploče koju je stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može... Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doručkom...Zašto to njuškam? Izgleda da sam skrenuo. To je samo obična vunena stvar i ništa više...Moraću da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dopadaju. A šta je ovo?
Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno...To sam uvraćao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda će još nekad doći ovamo...

Tešio sam se da će sve biti bolje kad se probudim. Ali, postojao je jedan mali problem.
Prethodno je trebalo zaspati...D-moll je šuškao po sobi preturajući po stvarima kojih se dotakla. Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stan.
-U redu, D-moll. Ne moraš se kriti, znam da si tu...Učinilo mi se da čujem divlje guske, sklopio sam oči pokušavajući da ulovim odjeke njihovog kričanja, koje se nije ponovilo, i samo mi je u glavi jedno vreme ostala slika olovnog neba, i spori ritam savršeno sinhronizovanih krila. I to je poslednje čega se sećam...

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju. Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstiće, smirene na mom desnom ramenu. -Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena. Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A naročito kucka tu. U tvojoj sobi... Pajaci su me zabezeknuto gledali. U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
Ne, nije mi bila prva...Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo...

Ćale je bio mlađi nego ja sad. I nije se ženio drugi put...Godinama je živeo sa Borkom, ali ja sam to saznao tek u petnaestoj, a nisam je upoznao sve do dvadeset i druge. Nikad je nije dovodio kući, nije me vrbovao pričom o dobroj teti koju mogu zvati "mama", ne znam kad je odlazio kod nje, ali bio je sa mnom za svaki rođendan, svaki praznik, i u ponoć svake Nove Godine, dokle god je to meni bilo potrebno...
E, moji divlji bademi...Ništa nije tako lepo dok cveta. I ništa tako gorko, kad se proba...
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči.

Sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san. Jedan jedini. I eto, ostvario ti se...Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama...Snovi su frka živa...Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih...To pouzdano znam. Imam i duplikata u svojoj kolekciji...Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove. Jedan ali vredan...

Tako je to...Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek. Kako i ne bih?

Dame biraju...O, još kako. I uglavnom izaberu barabe...

D-moll je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, začuvši ključ u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi. Ne. Nje nije bilo... Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije uklapao.
-Voliš ti nju...-Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho. -Pa, šta ja znam... Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko pomene...

Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar. Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila. Zadivljujuće jednostavno...- Samo sam htela da imam nešto tvoje...Zauvek...Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.Sretan sam ja momak...Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.Hajde konju...Reci joj...Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli. Želiš nešto moje? Zauvek?-Da li bi prezime moglo da posluži? Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari. Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe. Neću da se mešam, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...

Nije bilo izrazite potrebe da sanjam, ali zaspao sam i ja...Malo teže nego ona, ali mnogo lakše nego obično...Vetar je satima stepovao po roletnama. Nekad se pitam, odakle mu tolika energija?


Znala je tu pesmu..."Otkaci šlepove...Nanišani jutro i pusti tu lađu da klizi..." Eh...Da sam država, uzeo bih tu baladu za svoju himnu...Ali, samo u neponovljivoj, šaputavoj njezinoj verziji..."Spusti svetla... Oduzmi gas...Smešnih stvari se bojimo...Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo..." Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuči brod na te plišane sprudove...Dovraga...
Nikad mi neće poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo...

11 MINUTA


Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi prije toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i sviješću, iščekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osjećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbježno, da istina uvijek nađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklijevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobni trenutak, jer poštuju vrijednost svake sekunde.

Onaj ko je sposoban da osjeća, zna da je moguće uživati čak i prije nego što dotakne drugu osobu. Riječi, pogledi, sve to sadrži tajnu plesa. Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvijek sanjao, zna da se seksualna energija ispoljava prije samog seksualnog odnosa. Najveće zadovoljstvo nije u seksu, već u strasti. Kada je strast velika, seks dolazi da bi dovršio ples, ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljubljen, uvijek vodi ljubav, čak i kada to ne radi. Kada se tijela susretnu, to je samo prelivanje čaše. Mogu ostati zajedno satima, čak i danima. Mogu započeti ples jednog dana, a završiti drugog, ili čak i ne završiti, od tolikog zadovoljstva. To nema nikakve veze sa 11 minuta. I najjača odlučnost i volja ovog svijeta ne mogu spriječiti da ljubav izmijeni pravila igre u jednoj sekundi.

Paulo Koeljo

i dalje iz "11 Minuta"

"...Kad bih danas mogla ispripovijedati svoj život nekome, mogla bih to učiniti da se prikažem neovisnom, hrabrom i sretnom ženom. A nisam ništa od toga: zabranjeno mi je da spomenem jedinu riječ koja je važnija od jedanaest minuta - ljubav.

Cijeli sam život ljubav shvaćala kao neku vrstu prešutnog ropstva.
To je laž: sloboda postoji samo kad je ljubav prisutna. Onaj tko se potpuno predaje, tko se osjeća slobodnim, voli cijelim svojim bićem.
A tko voli cijelim svojim biće, osjeća se slobodnim.

Zbog toga, unatoč svemu što mogu proživljavati, činiti, otkrivati, ništa nema smisla. Nadam se da će to ubrzo proći, da bih mogla ponovno tragati za samom sobom - u odrazu muškarca koji me razumije, koji mi ne stvara patnju.

Ali kakve to gluposti govorim?
U ljubavi nitko nikoga ne može smrviti; svatko je odgovoran za ono što osjeća, i ne možemo za to kriviti druge.

Osjetila sam se ranjenom kada sam izgubila muškarce u koje sam bila zaljubljena. Danas sam uvjerena da nitko ne gubi nikoga, jer nitko ne posjeduje nikoga.
To je pravo iskustvo slobode: imati najvažniju stvar na svijetu, a da je ne posjedujemo...."

Paulo Koeljo

On je bio polovina nečega. Snažna, lepa i darovita polovina nečega što je možda bilo još snažnije, veće i lepše od njega. Bio je, dakle, čarobna polovina nečeg veličanstvenog i nedokučivog. A ona, ona je bila potpuna celina. Mala, dezorjetisana, ne mnogo snažna ni skladna celina, ali celina...

M. Pavić


[You must be registered and logged in to see this image.]

Sergej Minajev "DuhLess"



"Razmišljam o tome koliko su svi naši samozvani ideolozi revolucije uvek naginjali tako kitnjastim rečima kao što su "horde", "varvari", "ruski intelektualac revolucionarnog tipa". U svakom zarezu je neverovatna poza, maska svete misije. Iza svega toga - praznina, nedelovanje, odsustvo bilo kakvih zadataka, ideala i namera da se sve promeni na bolje. Strašno je zamisliti šta će biti ako se ti ljudi nekim slučajem nadju na vlasti. U kakav bar će promeniti zemlju, skrivajući se iza želje da je operu od prljavštine "prethodnog zločinačkog režima". Samo što je neće zaliti votkom, u tome je problem. Mogu da zamilim s kakvim uživanjem će vešati i izvoditi u unutrašnja dvorišta zatvora nas, menadžere srednjeg i višeg ranga. Tajkuni će do tad već zbrisati odavde i čuvena srednja klasa moraće da igra ulogu tirana koji su izgradili svoje blagostanje na krvi radnog naroda, a sada su stali pred njihov sveti sud. Niko se neće setiti imena onih koji su pljačkali prirodna dobra. Zato će se uvek naći "narodni osvetnici", koji plamte u svojoj vatri svodjenja ličnih računa s vlasnicima boljih kola na parkingu, skupih satova i odela. Mnogo je prijatnije uništavati one od kojih si pozajmljivao pedesetice i stotke, nego se boriti protiv milionera koji su pobegli. A onda će sva ta gadost poput crva pojuriti u regione, o čijoj sudbini sada tako patetično govori. Poješće do kraja leš Rusije koja truli. Iako su ovo, naravno, samo moje fantazije, revolucija će se završiti i ne počevši, čim se pojavi prva manje više solidna uplata sponzora za lične potrebe Vodje. Lova će opet pobediti zlo i sve u tom stilu.

*

Na izlazu me sustiže Crv.
- Slušaj... ovaj, nešto sam hteo... Daj par stotki, nemamo dovoljno da platimo za sve za stolom. Videćemo se sledeći put ili ćemo se dogovoriti tokom nedelje, vratiću ti.
- Vanja, ko sam ja ? Sava Morozov?
- U kom smislu? tupo pita Crv.
- U tom smislu što ne pomažem boljševicima. Pre sat vreemna si vikao da sam ti klasni neprijatelj. Ili možda nije problem da se od klasnog neprijatelja pozajmljuju pare za votku?
- Daj, šta se tu praviš neki, kažem da ću ti vratiti.
- Vanja, izvini, imam još samo dvesta rubalja za taksi. I dolare. Zločinački režim mi danas nije dodelio više.
- Jebote... daj onda dolare, idem da promenim vratiću ti kusur.
- Ne, Vanja ne mogu. A šta ako ti stvarno jednom postaneš Če Gevara? Svima ću pričati kako smo zajedno pili votku. To će biti super. A pričati da si nekada žickao od mene pare za votku i trčao u menjačnicu - to nije super. Neće me shvatiti. Če Gevara nije trčao u menjačnicu, kapiraš?
- Ti si cicija, bre! Žao ti je, jel da?
- Ne Vanja, nije mi žao. Brinem o tebi. Da u budućnosti imaš što manje stvari da prepravljaš u svojoj autobiografiji. Ja ti je unapred čistim od neprijatnih detalja koji mogu da kompromituju čistotu Vodje. Zdravo, matori."

Gospodine, zašto nemam dar molitve? Niko na svijetu nije Tebi bliži ni dalji. Mrvicu sigurnosti, trunak utjehe, to je sve što od tebe ištem. Ali ne možeš odgovoriti, ne možeš.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prije nekoliko dana… upravo sam se spremao izaći, kad sam se, da bih namjestio svileni rubac, pogledao u ogledalo. I odjednom neizreciv užas: tko je taj čovjek? Nisam se mogao prepoznati. Lako sam prepoznao svoj ogrtač, rubac, maramu, šešir, pa ipak nisam znao ko sam; jer to nisam bio ja. Trajalo je to tridesetak sekundi otprilike. Kad sam se uspio prepoznati, strah me nije namah napustio, nego je pomalo jenjavao. Sačuvati razum povlastica je koja nam može biti oduzeta.

Emil Sioran....

Postoje oni od kojih ne možete otići i oni
kojima se uvijek vraćate. Postoje i oni od kojih ste otišli, a oni jos
uvijek nisu otišli od vas. Susretanja, sudaranja... Slučajni i namjerni
saputnici…Istopljena prijateljstva… Promašene ljubavi… Po neki ispušten znak….
Gdje tebe da smjestim? U one od kojih ne idem, ili one kojima se uvijek vraćam?

Muškarac nikad nije viši nego kad klekne i pomogne djetetu. Abraham Lincoln

"...cak i tada, i dalje bi ga voljela, jer je, po prvi puta u svom zivotu, spoznala sto je sloboda.
Mogla ga je voljeti - cak i da on to nikad ne sazna; nije trebala njegovu dozvolu da bi joj nedostajao, da bi mislila na njega cijeli dan, cekala ga za veceru, da bi brinula sto su sve njegovi ljudi kadri smisliti da naude strancu.To je sloboda: osjecati ono sto srce zeli, bez ozbira na misljenje drugih.Bila je slobodna, jer ljubav oslobadja."


Paulo Coelho- Peta gora

Najbolje piće na svetu je kad čovek ne pusti zlu reč koja mu je u ustima nego je proguta.

Srpska poslovica.

,,I bila je noć, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu... A ja sam dolazio sa nekog mesta na kom su svi bili, recimo, rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i čudno se zgledali kad bi neko zapevao jednu od onih pesama koje se, znate, baš i nisu pevale tada...
I dugo sam stajao pod njenim prozorom tražeći, kao, nešto po džepovima a tišina je bila... Jedino odjek koraka daleko dole, niz Kisački drum iza onog nadvožnjaka, možda i dalje, i lepet nekih zagubljenih krila oko Almaške crkve, a opet... Ni na trenutak nisam čuo kako diše u snu moje pile... kako diše..."

Đorđe Balašević

---

MUDRE MISLI ‘MUDRIH MISLI’

Kada god čvrsto odlučite da krenete stazama kojima nikada prije niste išli, uvijek ćete, bez izuzetka, na njima pronalaziti odgovore na pitanja koja ste sebi ranije stalno postavljali.

Najveći problem intelektualaca je u tome što se isuviše mnogo oslanjaju na logiku, a isuviše malo na emociju.

Tamo gdje je koncentracija budala velika, budalasto je ne biti budalast.

Činite dobra djela ne očekujući ništa zauzvrat, a priroda će se već nekako pobrinuti za ostalo!

Svaki čovjek je planeta za sebe.

Ne možeš sve znati, ali možeš uvijek znati više nego što trenutno znaš. A to je više nego ‘sve znati’.

Ne smijemo se potpuno razočarati, jer iako privremeno pljušti po nama, sunce i dalje sija gore iznad oblaká.

Štedi novac kad ga imaš najviše. Kad ga imaš malo, onda ga nemoj štediti.

Život je egzaktna nauka! NEMA NEVAŽNIH STVARI.

Taj, koji uzima dah...
"Novost u mojem načinu života je sljedeća: sva pitanja ostaviti neriješena. Dakle, ne zatvoriti mišljenje, nego upravo otvoriti sva vrata. Ne svezati u čvor, nego rasplesti sve čvorove. Pitanja ne riješiti, nego ih naći što više i što opasnija i, po mogućnosti, najoštrije ih postaviti. Ne zatvoriti se prema rješenjima djelatnosti duha, nego otvaranjem svih prozora i vrata pustiti duhu slobodan ulaz i osigurati propuh. Nikakav čvrsti odgovor i tvrdnja.Nikava čvrsta pogodba i ustanovljenost. Nikakvo načelo. Nikakvo uvjerenje. Neka dođe zrak i neka me prožme, i neka peče sunca. Jedini način da sazrim. Rješenja, ako su dobra, uvijek me ushićuju. Ali neka nitko od mene ne traži da i ja riješim nešto. Ništa mi nije tako daleko kao to da stvorim sustav. I ništa me više ne zabavlja nego tzv. pogled na svijet. Potrebno mi je da svakoga trenutka slobodno raspolažem sobom i da zadržavam sebi pravo da radim što hoću. Paradoks. Paradoks je pokušaj da se bude istinitiji od istinitog.Paradoks je apsurd. Ali ja se sjajno osjećam u tom paradoksu. Jer me apsurd stalna otvoronost za mogućnost čuda. Čudo je zgusnuta zbilja. Čak nije ni ozbiljenje. Više od toga - ispunjenje. Time što sva vrata i sve prozore ostavljam otvorenima dan i noć, sebe činim dostupnim generirajućoj moći duha. Pustite unutra sunce. Alles stehet im Wunder. Duša je dijete Deset tisućokožne Vatre, deset se tisuća koža mora oljuštiti da bi bilo ono samo, da posve sazri, da se ozbilji i da mu tijelo bude kao u Henoka - živa vatra i svjetlost. Jer tijelo je zgusnuti duh."

Bela Hamvas - Jasmin i maslina
__________________

Orgasm of the brain

– Šta je stvarnost?

– To je ono što se podudara sa shvatanjima većine. To ne mora nužno biti ono što je najbolje niti najlogičnije, već ono što odgovara kolektivnim željama i potrebama. Vidite šta ja nosim oko vrata?

– Kravatu.

– Vrlo dobro. Vaš odgovor je logičan, primeren jednoj savršeno normalnoj osobi: kravata!

Jedan ludak, međutim, rekao bi da nosim oko vrata neku šarenu krpu, smešnu, beskorisnu, vezanu na jedan komplikovan način, koja uz to još i otežava pokretanje glave i zahteva dodatni napor kako bi vazduh mogao da dopre do pluća. Ako sam neoprezan, a nađem se blizu nekog ventilatora, ova krpa može da me zadavi i da mi dođe glave.

A ako bi me neki ludak upitao čemu služi kravata, morao bih da mu odgovorim: baš ničemu. Ne služi čak ni za ukras, jer je u današnje vreme kravata postala simbol ropstva, moći, prestiža. Jedina je korist od nje ta što kad dođemo kući i skinemo je, imamo utisak da smo se oslobodili nečeg za šta ne znamo ni čemu služi.

Ali da li je osećanje olakšanja dovoljno da opravda postojanje kravate? Naravno da nije. Pa ipak, ako upitam jednog ludaka i jednu normalnu osobu šta je ovo, smatraću zdravim onog ko odgovori: to je kravata. Nije važno čiji je odgovor tačan, već ko je u pravu.

Veronika je odlučila da umre - Koeljo



[You must be registered and logged in to see this image.]

Svuda se prica ista legenda. Nekada, pre pocetka vremena, zbog krivice prvoga medju nama bili smo proterani sa neba i baceni u podzemlje. Zbog toga, navodno, patimo i pokusavamo da se vratimo gore; ne uspevajuci u tome, borimo se protiv principa dobra, rusimo ga u svakoj prilici. Ima nas, navodno, svuda i sve mozemo ili sve smemo. Neki nasi neprijatelji su tvrdili da smo se materijalizovali i da smo deo vidljivog sveta, sastojak materije od koje je sve sacinjeno; to im je bio izgovor za bezobzirnu borbu protiv njihovih neprijatelja.
Ova legenda je netacna. Prvi medju nama nije nista sam zgresio; ili je to uradio u dogovoru sa vrhovnim (obojica su uvek skrivali ciljeve i razloge kao i svi vladaoci) ili je ovaj kasnije krivicu bacio na njega. Mozda su to izveli zajedno, a posvadjali se kasnije, oko podele vlasti, uticaja i dobara? Prvi medju nama ogovara vrhovnog, ali ima s njim neke tajanstvene odnose, mozda cak i tajne susrete; postupci su im ponekad cudno uskladjeni.

.. pocetak monologa jednog djavola iz romana Testament, Vidosava Stevanovica

Mario Vargas Ljosa: DON RIGOBERTOVE BELEŽNICA (POBUNA KLITORISA)

Shvatam, gospođo, da je feministički pokret, koji predstavljate, objavio rat polovima i da je filozofija vašeg pokreta u uverenju da je klitoris moralno, fizički, kulturno i erotski superiorniji od penisa, a jajnici plemenitiji od testisa.

Dopuštam da su vaše teze odbranjive. Ne nameravam da im suprotstavim ni najmanju primedbu. Moje su simpatije za feminizam duboke, premda podređene mojoj ljubavi prema individualnoj slobodi i ljudskim pravima, što ih stavlja u okvir nekih granica koje moram pojasniti kako bi ono što ću vam posle reći imalo smisla. Govoreći uopšteno, da počnemo s najočiglednijim, priznajem da sam za uklanjanje svake zakonske prepreke kako bi ženi bile dostupne iste odgovornosti kao muškarcu te da sam pobornik intelektualne i moralne bitke protiv predrasuda na koje se oslanja ograničenje prava žena, unutra kojih mi se, žurim da dodam, čini najvažnijim, kao i za muškarce, ne pravo na rad, na obrazovanje, i tako dalje, nego pravo na užitak, gde se, siguran sam, pojavljuje naše prvo razmimoilaženje.

Ali ono glavno i, plašim se, nepopravljivo što otvara nesavladivi ponor između vas i mene – ili, pomaknem li se na područje naučne neutralnosti, između mog uda i vaše vagine – zasniva se na tome što je, s mog stanovišta, feminizam konceptualno kolektivistička kategorija, odnosno sofizam jer nastoji da zatori unutar homogeno generičkog koncepta široku skupinu heterogenih pojedinaca, čije su razlike i nejednakosti važne barem toliko (zaceli i više) koliko klitorisni i jajnični imenitelj. Hoću da kažem, bez ikakve trunke cinizma, da mi se biti obdaren udom ili klitorisom (sprave sumnjivih razgraničenja, kako ću da vam dokažem u nastavku) čini manje važnim za razlikovanje jednog bića od drugog nego svi ostali atributi (poroci, vrline ili nasleđene slabosti) specifični za svakog pojedinca. Na to se zaboravilo i ideologije su dobile povoda za stvaranje izjednačavajućih oblika ugnjetavanja, što je uopšteno gore nego tiranija protiv koje pokušavate da se bune. Plašim se da će feminizam, u varijanti koju vi zagovarate, poći tim putem ako trijumfuju vaše teze, što, sa stanovišta položaja žene, neće da znači drugo seljački rečeno, nego slinu zameniti pljuvačkom.

To su, smatram, promišljanja moralnog i estetskog načela i nema razloga da ih delite. Na sreću, i nauka je na mojoj strani. Uverićete se ako, na primer, pogledate radove profesorke genetike i medicinskih nauka s univerziteta Braun, doktorke Eni Fausto Sterling, koja mnogo godina glasno pokazuje mnoštvu zaglupljenom konvencijom i mitovima, i slepom za istinu, da ne postoje dva ljudska pola, kako su nas naveli da verujemo, ženski i muški, nego barem pet, a možda i više njih. Premda prigovaram, iz fonetskih razloga, imenima koja je odabrala doktorka Fausto Sterling (herms, merms i ferms) za tri prelazna stadijuma između muškog i ženskog, koji su zabeleženi u biologiji, genetici i seksologiji, pozdravljam, u njenim istraživanjima i u istraživanjima naučnika kao što je ona, moćne saveznike koji, kao i ova kukavica koja piše, veruju da je manihejska podela čovečanstva na muškarce i žene kolektivistička iluzija, zacrtana zaverama protiv individualne suverenosti – pa prema tome i protiv slobode – re naučna laž koju je ustoličila upornost država, religija i zakonskih sistema kako bi održali taj dualistički sistem, nasuprot Prirodi koja to opovrgava na svakom koraku.

Maštovitost potpuno slobodne helenske mitologije znala je to vrlo dobro, kad je izmislila onu kombinovanu tvorevinu Hermesa i Afrodite, Hermafroditu, adolescentkinju koja je, zaljubivši se u nimfu, ujedinila svoje telo sa njenim, postajući tako muškarac-žena ili žena-muškarac (svaka od tih formula, doktorka Fausto Sterling objavljuje, predstavlja različito nijansirane spojeve u jednom jedinom pojedincu, žlezdi, hormona i kompozicije hromozoma te stoga i izvodi polove koji se razlikuju od onih koje poznajemo kao muškarci i žene odnosno kakofonične i korovom zarasle hermse, merms i ferms). Važno je da se zna da ovo nije mitologija nego eksplozivna stvarnost jer su se, i pre i posle grčkog Hermafrodita, rađala prelazna bića (ni mužjaci ni ženke u uobičajenom smislu reči) osuđena, iz gluposti, neznanja, fanatizma i predrasude, da žive prikrivajući se, ili, ako bi bila otkrivena da budu spaljena, obešena, prognana kao plodovi demona, a u moderno doba „normalizovana“ još od kolevke pomoću hirurgije i genetske manipulacije nauke u službi te varljive terminologije koja prihvata samo muško i žensko, a van okvira normalnosti, u pakao anomalija, čudovišnosti ili telesne nastranosti, odbacuje one fine međupolne junake – sve moje simpatije su na njihovoj strani – obdarene testisima i jajnicima, klitorisima poput penisa ili penisima poput klitorisa, matericama i vaginama, a koji, katkad, izlučuju spermatozoide istovremeno s menstruacijom. Vama na znanje, ti retki slučajevi nisu tako retki; doktor Džon Mani, s univerziteta Džon Hopkins, procenjuje da međupolci čine četiri posto rođenih hominida (saberite i videćete da oni sami čine stanovništvo jednog kontinenta).

Naučno utemeljeno postojanje te ljudske populacije )o kojoj sam se uverio čitajući te radove u kojima nalazim pre svega erotske interese), na granici normalnosti, i za čije se oslobođenje, priznanje i prihvatanje borim na svoj skroman način (hoću da kažem, iz svog usamljeničkog ugla anarhističkog hedoniste, ljubitelja umetnosti i telesnih užitaka, okovanog u beznačajnom sluzi direktora osiguravajućeg zavoda), grmeći na one koji se, kao vi, upinju da u nepropusne pregrade razdvoje čovečanstvo prema polu: penisi ovde, klitorisi na drugu stranu, vagine nadesno, testisi nalevo. Ovaj ograničeni šematizam ne podudara se s istinitošću. I s obzirom na pol mi ljudi predstavljamo lepezu varijanti, porodica, izuzetaka, originalnosti i nijansi. Da bi se shvatila konačna i neprenosiva realnost onoga što je ljudsko, na ovom području kao i na drugim, treba se odreći nagona krda, pogleda iz perspektive rulje i pribeći individualnom.

Sažimajući, reći ću vam kako mi se svaki pokret koji pokušava da nadvisi (ili potisne u drugi plan) bitku za individualnu suverenost, pretpostavljajući joj interese zajednice – klase, rase, roda, nacije, pola, narodnosti, crkve, poroka ili zanimanja čini urotom da se još više zauzda zlostavljana ljudska sloboda. Ta sloboda doseže svoj puni smisao tek na području individualnog, toj vrućoj i nedeljivoj domovini koju otelotvoravamo vi, sa svojim prodornim klitorisom, i ja, sa svojim obloženim udom (imam kožicu, a ima je i moj sinčić Alfonso i protivim se religijskom obrezivanju novorođenčadi – ne protivim se onome koje izaberu već razumna bića – iz istih razloga zbog kojih osuđujem ablaciju klitorisa i gornjih vaginalnih usana kakvom se služe mnogi afrički islamisti) i trebalo bi da je branimo, ponajpre, od namera onih koji žele da nas razdele u amorfne i uštrojeničke konglomerate kojima manipulišu oni koji su gladni moći. Čini se da sve ukazuje kako vi i vaši sledbenici predstavljate deo ove pastve i stoga mi je dužnost da vas izvestim o svom antagonizmu i neprijateljstvu preko ovog pisma, koje, uostalom, ni ne mislim da pošaljem.

Kako bih malo razvedrio pogrebnu ozbiljnost svoje poslanice i završio sa smeškom, izvestiću vas o slučaju pragmatičnog androgina Eme (trebalo bi, možda, da kažem androgine?) iz izveštaja urologa Huga H. Janga (takođe s Džna Hopkinsa) koji ju je obradio. Ema beše odgajana kao devojčica uprkos tome što je imala klitoris veličine penisa i gostoljubivu vaginu, što joj je dopuštalo seksualne razmene sa ženama i muškarcima. Kao neudata imala ih je najviše s devojkama, ona u ulozi muškarca. Potom se udala za jednog muškarca i vodila ljubav kao žena, a da je ta uloga, međutim, nije oduševljavala toliko kao ona druga; stoga je imala ženske ljubavnice, koje je radosno probadala svojim muškim klitorisom. Kad se s njim posavetovala, doktor Jang joj je objasnio da bi bilo vrlo lako da se hirurški interveniše i pretvori je u muškarca, kad se to već ispoljilo kao njena sklonost. Emin odgovor vredi koliko sve biblioteke ispisane o skučenosti ljudskog univerzuma: „Morali biste da mi uklonite vaginu, zar ne, doktore? Ne verujem da bi mito odgovaralo jer me ona hrani. Ako me operišete, morala bih da se razvedem od svog supruga i potražim posao. Zato mi je draže da i dalje budem kakva jesam.“ Priču citira doktorka Eni Fausto Sterling u Myths of Gender; Biological Theories about Women and Men, knjizi koju vam preporučujem.

Zbogom i prijatno tucanje, prijateljice.

I bi misao..

Ako budem tražio i koračao niz stvari ovog života u nadi da ću makar jednom sebe trgnuti iz sna i shvatiti, tada će mi prolaznost stvari jedna drugu nastavljati sa svakim otkucajem sata.
Koliko god uživao u ovom svetu sada, misli moje uvek skliznu sa ivice tih neizmerivih oličja sreće što ih vetar miluje kao hiljade proplanka.
I tako sve stvari lete i klize, nošene rukama vetrova među raznim razbacalim cvetovima, i obvijen oko njih, zajedno padamo niz liticu ovog vremena.
I tamo negde, u dubini ponora tuge pod senkom posmatram kako padaju listovi sa drveta.
Jedan za drugim, i tako dok na mojim očima ne ostanu crne i tvrde izobličene grane, i debelo i ispucalo stablo.
Svakom listu treba 3 sekunde da padne.
1-a, kada kreće; tad je najsporiji.
To je onaj kobni trenutak odvajanja i prepuštanja zemljinoj teži.
Uvertira za nebrojane spletove i preplete.
Tada list, da može da oseti, postaje svestan svih svojih žila na sebi osećajući kako se protežu i gube svoju jedinu vezu s onim što im je podarilo život.
I ubrzo slobodan pad preuzima svoje, i vazduh struji i naleće udarajući od krhke osušene membrane, ponekad i pocepajući otvor kroz njih.
Zatim bi vazduh prolazio kroz svaku okrzlinu ivice, nestabilno menjajući svoj intezitet i smer poigravajući se s njim.
Tako je počinjala igra.
2-ga sekunda, ona kobnija, koja određuje sudbinu, ili sama po sebi predstavlja tok sudbine lista, je možda i najduži period tragedije.
Tada, glavni lik predstave se udaljava iz okruženja u kom smo ga prvi put upoznali, i susreće se sa raznim nepoznatim objektima i neobičnim nasrtajima vetra.
I sva nemoćnost skupljena u njemu, jer je obamro, presuho i star, bori se sa kandžama vremena, i već pri kraju 2-ga sekunde, neminovno borba je izgubljena.
Ljuljanje se može vrlo brzo i prekinuti, ako se na putu naiđe na neku banderu, ili krov; ali samo to ljuljanje upravo određuje gde će biti završetak tog beskonačnog pada.
Sama srž ljuljanja čini se da je stopljena od raznih uticaja.
Ta cela 2ga sekunda je upijanje svih fizičkih zakona prirode u jednom trenutku naređane kontinualno, pa čak i isprepletene jedne s drugim.
Ali na kraju krajeva, i ta najbitnija sekunda koju bi mogli da nazovemo životom, je na neki način samo početak 3će sekunde, završne sekunde, u kojoj bi logikom gledano trebalo biti završetak puta i apsolutni kraj lista.

Ali nije.

List, kada padne, ono pada među stotine sebi sličnim, mrtvim listovima.
Leže tužno skupljene u podnožju drveta, male gomilice krhkih pokrivača tla.
A ipak, vetar i tu meša sebe, i raznosi ih daleko od svoje majke, i baca ih izgubljene po stranoj zemlji u kojoj ne vladaju moćni koreni njihovog roidnog stabla; njihove majke.
Neki su završavali na putevima, ostavljeni da im okrutna mašinerija ljudskog porekla slomi vrat, i njih cele.
Drugi su napuštali svoju popadalu braću, i izlazeći iz kruga ulazili u drugi, sasvim otuđeni krug.
Treći su pak išli sami, nošeni sobom, i podvajali se od drugih usamljeno ležeći na povijenim travkama i gledajući ostale svoje i sebi slične.
Treba biti podvojen i videti granice ostalih da bi mogli shvatiti mogućnosti i prilike oko nas samih.
Jer svi leže na jednoj gomili pokrivajući sebe drugima isto koliko i drugi pokrivaju njih same.
Negde, uz put kojim moj pogled sada korača, neki listovi su završavali u mutnim barama, većina na površini, plutajući nad muljom, i blatom.
Prodornost takvog okruženja vrlo brzo proširi svoje crnilo kroz svake pore počinjući sa donje strane, one izloženije.
I kroz rupice se minijutarnom brzinom na sredini lista oformljava kao.
Lagano šireći se, kap prelazi iz veličine semenke od grozda do oblika semenke suncokreta.
Pod tom težinom, krhka membrana se savija i majušnim zvucima krckanja širi se uzduž širine barice.
Ali niko neće znati da tu i postoji ikakav zvuk, da tako nekakvo malo i nebitno postojanje, ako se i može reći da uopšte postoji, može napraviti krike iz svoje celine.
I cela predstava postaje zaboravljena sa trenutkom kada crne zavese mraka pokriju tu tužnu predstavu.
Niko neće zaplakati, sem njega samog.
Njegova tuga je za njega samog da je odeli sa onim koga ima.
A on nema nikoga.
I tako moje oči prave tamne zavese, i okretajem glave kao svitaji Sunca što umire nanovo uporno, gde boja zaslepljuje okvire slike, tu gde unesenost prenosi granice i meša shvatanja ne postoji vreme, i moje ruke klize kao niz led preko ove iluzije.
Blagim niti razuma što prave konturu svesti fokusiram izmešanu sliku i izoštravam sliku ogromnog plavetnila.
I krijem se iza sećanja Anđela.
Krijem se jer se prisećam lica i ono što vidim je lice.
I posmatram ga duboko.
Duboko zagledan u njene oči ja ne vidim ni najmanjeg traga ljudske ruke.
U njima prelama, dobijaju blago tužni izgled, sa mokrim uglovima, kao da žele nešto da kažu.
Želim da čujem i osluškujem; ali čujem samo da vetar negde u daljini duva.
Ne smejući više gledati u njih, od straha da ću čuti ono što mi Njenzine oči govore, pogled mi bojažljivo klizi sa njenih tankih i održavanih trepavica niz njen nosić.
I kao na toboganu, vučen gravitacijom koja pobeđuje čak i nebo, odskačem sa vrha njenog malog prćastog nosića, i preskačem što brže da ne bih primetio kako joj grcaju nozdrve, i sa strane taj pakosni pejzaž njenih brda koja su pod poplavom iz onih krajeva očiju.
Načinih, sada to dobro znam, veoma pogrešan potez, i uskočih u tu crvenu jazbinu, taj pakao koji mi se strahovitom brzinom približavao.
Srećom, pre nego što sam upao, dva crvena brdašca, njene usne se sklopiše na vreme.
I osetih njih na mom čelu.
I utom, još nisam siguran, nasta ili presta san.
Tada dobih utisak kao da sam se probudio u polovini noći, jer ispred svojih očiju videh nepromočivu barijeru mraka.
Oko mene nije bilo ničega, osim možda onoga na čemu ležah.
Vrlo brzo pustih čula da nadoknade privremeni prestanak rada očiju.
I dok su mu se ruke krećale usporeno ka širini mraka, mogao sam omirisati mešavinu mirisa sveže zemlje, i svežeg drveta.
Otežale ruke su se ispružile, ali osim napora u njima, nisam osetio nikakav kraj mraku.
Lagano sam ih vraćao u prvobitan položaj.
Ubrzo sam shvatio zatišje moje čudne situacije, sa momentom kad u isčekivanju s nadom u preplašenom srcu baš prepustih ušima svu pažnju, tišina se razbijala zvukom udaranja grumena zemlje od drvo.
Dolazilo je u serijama.
Ležeći nemoćan, procenih da sam već duže vreme paralisan strahom, te s odlučnošću htedoh da se trgnem iz tog stanja,uspravljajući se lagano.
I zatvorenih očiju sam ustajao.
Lagano.
Nisam uopšte osetio težinu svoga tela dok sam se izdizao.
Ali, postojalo je nešto u tom predtrenutku otvaranja očiju, nešto što je možda promenilo mene.
Kao topla struja koja je neprimentom brzinom prostrujilo kroz mene, ne moje vene i žile, nego kroz celu strukturu moga bića počinjući iz sredine.
Postojao sam jedinstvo, celina sa završetkom tog toplog pojasa.
I kao iz tunela, svetlost me oslepeše.
I videh lice koje nebo ocrtavaše oblacima šarenim.
I okolo njega, mnogobrojne grupe nekih poznatih lica, obučenih u crno.
Omirisah i vazduh, i osetih da je gust od suza njihovih.
Pogledah oko sebe još jedanput, i stajao sam na pokrovu svog sanduka koga su par snažnijih i ćutljivih figura grubim potezima ukopavali.
Opkružen sam tamnim, žalosnim obličjima; dok se iznad moje rake izdvajala jedina bela figura od ostalih.
Beše nešto jako čudno i poznato sa njenim licem.
Nešto što je mene skoro i pobudilo, ali svi pripadnici moga ožalošćenja, ubrzano i neljudskim isprekidanim potezima oformiraše kolonu po jedan i bežali su sa dometa mog zamagljenog vida od njihovih suza.
Samo je figura radirajući belim svetlom, ili mi se tako samo činilo tada, ostala.

Zakasnela crna figura se brzo priključivala ostalima.
I krenuh ka onome što mu tada ličeše na Anđela.
A sedeše ispod drveta iz onog davnog sna.
U svojim malim rukama je držala jedini zeleni list sa hrpe suvog i opalog.
Prilazeći joj lagano, pdsećala me je na dete koje je pronašlo detelinu sa četiri lista, sasvim slučajno, u igri.
Ali prilazeći, video sam da to nije tako.
Njen osmeh iz daljine, pretvarao se u drhtaje donje usne i stegnutih obraza.
Klečala je pognutee glave nad listom u savršenoj tišini.
Kako sam se približava, tako se i sa ubijenom razdaljinom sjaj u njenim očima pretapao i kapljao tugom otrovan.
Taj sjaj u njenim očima, ne beše od sunca.
Njena usta su mucala i drhtala, kao da ima nešto da kaže.
Slušao sam, ali ni vetra nije bilo.
Blage usne izmamljivaše moj uzdah, i opčinjen krenuo sam rukom da dotaknem tugu koja je prelivala tako predivno biće.
I na santimetar, dva, od moje ruke, prstiju što se od želje izduživaše, rasprahnu se ona, kao mehurić sapunice u hiljade šarenih boja što leteše vazduhom.

Nestala je.

List iz njenih ruku je lagano i neprimetno pada među ostale.
Ljuljajući se lagano, levo pa desno.
Vetra, tih prošlih trenutaka nije bilo, i uprkos tome, blagi lahor predamnom je odneo list u nebo, van domašaja mog oka.
Na nebu, sunce, jedini putnik, je zalazilo lagano.
Kao da je znalo.
Previše umoran, znam da sam ostario prebrzo.
Gledajući svoje ruke kako ih vreme ubija, nemam reči više nijedne u ustima.
Ležem u travu sa zumbulima obešenim.
I vreme uzima deo po deo mene.
I sve što ostaje je skelet koji crna zemlja pokriva.
Više me nema, i sumrak se oglasio prerano.

A Sunce je umrlo.

Kao da je znalo.

Ljudi se plase iskrenosti i zato je ne prastaju... ne prastaju istinu koju iskrenost donosi, ne zele istinu...a kad je neko pametan i iskren vecina ljudi to dozivljava kao opasnost i atak na njih...jer pamet pojacava istinu koju iskrenost otkiva... pametan covek ce je prezentovati u punom njenom svetlu, a to je previse za vecinu onih kojima smetaju i delici nje…Vecina ljudi ne zeli da se suocava, ne zeli iskrenost, ne zeli istinu… ne zeli odgovornost zbog poznavanja nje…...nije na nivou dobrote ni ljubavi, koja podrazumeva svesnost...a suocavanje boli… najvise boli one koji su se najvise i udaljili od nje.. koji su je zapustili i zaboravili…Da, i zato je za iskrenost potrebna izuzetna samosvest , svesnost svega oko nas...Snaga duha, znati ko smo i sta smo.I stajati svojom licnoscu iza svega sto radimo u punom svetlu…Pre svega pred sobom.I ono sto drugi ne znaju i zanemaruju je cinjenica da je istina u vremenu iluzija i zaboravljenih vrednosti najjace oruzje…Istina je uvek najjace oruzje...kao najostriji dvosekli mac...Samo sto mnogi to ne znaju ili ne veruju… ili im ne izgleda tako...I zato je za njeno koriscenje potrebna vestina,da bi smo adekvatno prezentovali istinu…I da ne bismo nevestim koriscenjem nje povredili sebe ili druge…zato je potrebno mudro rukovanje istinom …A nije lako biti mudar…potrebno je da imamo odredjene osobine da bi smo mogli ispoljavati mudrost… potrebno je da budemo ponizni jer je to temelj mudrosti…A ljudi cesce i lakse ispoljavaju ponos i tako povredjuju druge i sebe…Ko zeli iskrenost, istinu, mora izaci na svetlost…. Za to je potrebna hrabrost...I takodje malo njih ce biti na vasem nivou svesti, na vasem nivou pojmanja…Da li ste spremni nositi sve posledice koje ona nosi…Duhovna pobeda je tu bice vam nagrada...Osim sto mozda mozete ostati sami…Makar jedno vreme…
Dok ne trijumfije ljubav.

Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba.

Idi kuda te srce vodi – Suzana Tamaro

Ako me ka nebu vuce moj nebeski ljubavnik kojeg naslucujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj zivot, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duse, knez oblasti nocne, ubica mog glasa, koji ce se neminovno jednom pojaviti da me odvuce u podzemlje, u cutanje i smrt. Zato sam zelela da nadjem onog prvog pre no sto me nadje drugi.”

Predeo slikan cajem, Milorad Pavic

"A postoji li veća sila i veća molitva od ljubavi ?!
Njoj se sve prepreke predaju, ispovesti darivaju, noći razdanjuju, nasilni poklanjaju, ledeni otapaju, glasni utišavaju...
Sila ljubavi blaži, ratnike čini pesnicima, slepe - vidovitima, kandže - maslačcima, trnje - cvetovima.
Kako ne zamirisati ljubavlju ?!
Odupreti joj se, znak je slabosti a ne snage."

Jovan Dučić

Pročitajte neke od najpoznatijih i najljepših ljubavnih citata svih vremena iz filmova, knjiga, poznatih osoba…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ah, ta ljubav. Ona je veličanstvena i nezamjenjiva. Kada ju jednom upoznate više ju nikada ne želite izgubiti. No, ako se i to dogodi, ljudima je u prirodi da ponovno mogu vole. Možda će to biti drugačija ljubav, no biti će ljubav i to je na kraju najvažnije od svega…

O  njoj pišu pjesnici i pisci, o njoj se govori u filmovima, a i o njoj govore stvarni ljudi, koji su još uvijek među živima i oni koji su nas napustili… No, iza svih njih ostale su ljubavne mudrosti, koje neće biti zaboravljene.
 
„Dakle, neće biti lako. Biti će jako teško. Morat ćemo raditi na nama svaki dan, ali želim raditi, jer želim tebe. Želim te cijelu, zauvijek, ti i ja, svaki dan…“ – Ryan Gosling, „The Notebook“

"Najbolja vrsta ljubavi je ona koja probudi dušu i tjera nas da tražimo više, zapali vatru u našim srcima, a umu pruži mir. To je ono što si ti meni dala, a nadam da ću to i ja tebi moći pružiti, zauvijek ..." – Ryan Gosling, „The Notebook“

„Ne, mislim da te neću poljubiti, makar tebi trebaju poljupci, očajno. To je ono što nije u redu s tobom. Treba te ljubiti i to često, netko tko zna kako“ – „Gone with the Wind“, Clark Gable.

„Dolazim ovdje bez ikakvih očekivanja, samo izjaviti, sada kada imam slobodu da to učinim, da moje srce je i uvijek će biti tvoje.“ – „Razum i osjećaji“, Jane Austen (Edward Ferrars)

„Bilo je milijun malih stvari koje kada su se dodale jedna na drugu, značile su da smo stvoreni da budemo zajedno… i tada sam znao“ - Tom Hanks, „Sleepless In Seattle“

„Srca nikada neće biti praktična, tako dugo dok ne postanu neslomljiva.“ – „Čarobljak iz Oza“, Tinman

„Tvoje srce je slobodno, imaj hrabrosti slijediti ga.“ –„Bravehart“

„Ja? Ja se bojim svega. Bojim se onog što sam vidjela, bojim se onog što sam učinila i tko sam, a najviše bojim se izaći iz ove prostorije i da više nikad, do kraja života neću osjećati ono što osjećam kada sam s tobom.“ – „Prljavi ples“, Baby

„Samo vrijeme može izliječiti slomljeno srce, isto kao što samo vrijeme može izliječiti njegove slomljene ruke i noge.“ – „Muppet show“, Miss Piggy

„Nemojte ostajati u vezi u kojoj nećete moći biti ono što jeste“ – Oprah Winfrey

„Sebična sam, nestrpljiva i pomalo nesigurna. Radim greške, izvan kontrole sam i s vremena na vrijeme teško podnošljiva. Ali, ako me ne možeš podnijeti kada sam najgora, onda me definitivno ne zaslužuješ kada sam najbolja.“ – Marilyn Monroe

„Ljubavni užitak traje samo trenutak. Ljubavna bol traje cijeli život.“ – Bette Davis

„Muškarci su luksuz. Ne potreba.“ – Cher

„Ljubav je obećanje; ljubav je suvenir, jednom dan nikad zaboravljen, nemojte dopustiti da nestane.“ – John Lennon

„Jednostavno „Volim te“ znači više od novaca.“ – Frank Sinatra

„Volim vjerovati da je ljubav uzajamna stvar, da ju ne može osjećati, istinski, samo jedna osoba.“ – Sean Penn

„Srce želi što želi. U tim stvarima nema logike. Sretnete nekog, zaljubite se i to je to.“ – Woody Allen

„Kada prekinete s nekim, cijeli vaš identitet je slomljen. Čini se poput smrti.“ – Dennis Quaid

„Mudra djevojka ljubi, ali ne voli, sluša, ali ne vjeruje, odlazi prije nego što ju ostave.“ – Marilyn Monroe

„Tako dugo dok znaš da je većina muškaraca poput djece, znaš sve.“ – Coco Chanel

„Znaš da je ljubav kada želiš da ta osoba bude sretna, iako ti nisi dio njihove sreće.“ – Julia Roberts

„Bolje je voljeti i izgubiti, nego nikada ne voljeti.“ – Immanuel Kant

„Ne udajete se za nekog s kim možete živjeti, nego za osobu bez koje ne možete živjeti.“ – Nepoznati autor

„Ljubav je od svih strasti najjača, jer simultano napada mozak, srce i osjetila.“ – Lao Tzu

„Ljubav se sastoji od jedne duše koja nastanjuje dva tijela.“ - Aristotel

"Kad se otvaramo, ti meni a ja tebi sebe... Kad se utapamo, u mene ti a u tebe ja... Kad nestajemo, ti u mene, a ja u tebe... Tek onda si ti ti, a ja sam ja." - Nepoznato

"Ljubav je veličanstvena katastrofa: znati da se zalijećeš u zid i svejedno ubrzavati; srljati u propast s osmijehom na usnama; radoznalo čekati trenutak kad će se stvar usrati. Ljubav je jedino programirano razočaranje, jedina predvidiva nesreća koja se traži repete". - Frédéric Beigbeder - "Ljubav traje tri godine"

"Ako nekog voliš, zgrabi ga i drži ga! Rađamo se sami i umiremo sami. Sve ovo ostalo između je dar..."
- film Vrijeme promjena (1980.)

"Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu.
I naučiš da voljeti ne znači oslanjati se, a da društvo ne znači sigurnost.
I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja.
I počneš prihvaćati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odraslog čovjeka, a ne tugom djeteta.
I naučiš da sve puteve moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje.
Nakon nekog vremena, naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš.
Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umjesto da čekaš da ti neko pokloni cvijeće.
I nauči da možeš mnogo toga pretrpjeti.
Da si uistinu snažan, i da uistinu vrijediš."

Veronica A. Schoffst

Strah od raka je u Srbiji sasvim potisnuo strah od Boga. Treci je na rang listi srpskih strahova, odmah iza straha od pomracenja Sunca i straha od realnosti. Na pomen raka, obavezno se mora reci daleko bilo. Daleko bilo je profilaksa koja zaista stiti od mnogih bolestina. Ali niko ni tada nece reci Daleko bilo, ovaj ili onaj ima rak. Jer ako pomenes rec rak znatno povecavas rizik da i sam obolis od njega. Ako ga pomenes nekoliko puta, bolje odmah pisi testament i pocni da pravis zalihe morfijuma. Ima tu necega. Otkako su na primer, na paklicama cigareta poceli da stampaju upozorenje pusenje povecava rizik od raka pluca, broj pusac se smanjio, ali se procenat obolelih od raka pluca znatno povecao. Ovo je zvanicna statistika Svetkse zdravstvene organizacije. Nije fikcija. Zato se uvek govori Ovaj ili onaj, daleko bilo, ima ono! Svi znamo sta je to ono. Ali ima zadrtih tipova koji traze djavola i namerno zacikavaju Koje ono? Pa, ono, najgore. Nista cudno za Srbiju u kojoj se bolesti prenose ogovaranjem, a lece precutkivanjem. Kada neko oboli od onog najgoreg niko mu to nece saopstiti. A oboleli nece ni nastojati da sazna. A opet, svi znaju. Osim onih bolesnika, krajnjih naivcina, koji zaista poveruju da umesto o raka debelog creva pate od bezazlene srdobolje, pa cesto u blazenom neznanju nadzive vecinu ukucana i zluradih suseda. ALi to su retki slucajevi. Obicno stvar tece drugacije. Obolele momentalno otpisuju. Iako uz odgovarajucu terapiju i koliko-toliko podnosljive bolove cesto pozivi pet-sest godina, gradjanski red nalaze da oboleli odmah legne u samrtnicku postelju, da pozuti, uvene i da se ne pojavljuje u javnosti. Nerado se gleda i na porodicu obolelog. Nesporna naucna cinjenica da nijedan oblik kancera nije zarazan, u Srbiji nikada nije u potpunosti prihvacena. Cak ni medju lekarima i medicinskim osobljem. Stvar je jos gora kada je rec o dusevnim bolestima. Tek tu endemski fasizam pokazuje svoje pravo lice. Nesporno je da svi ljudi, bar izvesno vreme nemaju kancer ili leukemiju, pa je donekle razumeljiva netrpeljivost prama obolelima, ali tvrdim da smo svi, doslovno svi, mentalno bolesni i to od svih dusevnih bolesti istovremeno.

Mein Kampf-Svetislav Basara

Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći. Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo - to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodredjen opis: "žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako - i jest i nije".
Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena "i jest i nije" bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.
U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gundjao majući se po dvorištu:
- Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit.
Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.
Djedov rodjak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začudjeno prekine:
- Otkud lisica crvena, kad je žuta!
- Hm, žuta? - beči se djed. - Žut je tvoj nos.
Sava zabrinuto pipne svoj ružičasti baburast nos i vreči:
- Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti ...
Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u apsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.
- Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj "Kuli" pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi.
A unučad, nas troje, nabili se u ćošak blizu staraca i čekamo kad će Sava započetm sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica pa ma kakve farbe bila.
Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku.
Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.
Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati:
- Djeco, ko zna kakve je boje vuk?
Ja prvi digoh ruku.
- Evo ga, Branko će nam kazati.
- Vuk je zelen! - okidoh ja ponosito.
Učiteljica se trže i začudjeno nadiže obrve.
- Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo?
- Kaže moj djed - odvalih ja samouvereno.
- Nije tačno, vuk nije zelen.
- Jeste, zelen je! - neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.
Učiteljica mi pridje sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.
- Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.
Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što se u školi dogodilo.
Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići.
Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno budalom! Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav ... hm! E, to ne može tek tako proći.
Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao zajedno sa mnom u školsko dvorište i pred svom dječurlijom razgalamio se na učiteljicu:
- A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a! Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu ... Po turu bi tebe trebalo ovim štapom pa da se jednom naučiš pameti.
Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a i mi, djaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.
Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandari. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj "buvari", a kad se vrati, ublijedio i mučaljiv, on mi naveče poprijeti prstom.
- A ta, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk.
- Pa kad me je ona pitala.
- Pitala te, hm! Imao si da ćutiš pa kvit.
Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu tu pomagali ni sva trtljanja neumornog rodjaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.
Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez.
Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio. ..(Branko Ćopić-"Bašta sljezove boje" )

Ljudi kao sto je ona pomalo su kao struja, razlicite jacine- ne shvataju da mogu da povrede druge.- Dzulija Gregson, Noci jasmina


[You must be registered and logged in to see this image.]

"Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo..."

Djole Balasevic - Jedan od onih zivota

"...Shvatio je da mu ona nije samo bliska nego da on sada ne zna gdje završava ona a gdje započinje on..."

L.N.Tolstoj ("Ana Karenjina")

...Ima u dusi oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa.

Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne ...

Ali...umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle....

Desanka Maksimovic

- Je li istina da nisi procitao ni jednu od ovih knjiga?
- Knjige su dosadne.
- Knjige su ogledala: u njima vidis samo ono sto vec nosis u sebi.



Karl Luis Safon
"Senka vetra"

''Jedno od najvažnijih ljudskih osećanja je ljubomora, zavist. Zato se ne treba hvaliti. Ljudi suviše zavide. Oni više vole sažaljenje nego nečiji uspeh. Čak ne treba govoriti ni neku istinu o sebi koja vas ističe. Sažaljenje izaziva simpatije, a uspeh neprijateljstvo. Na svim nivoima društva, kod bogatih i kod siromašnih to je jednako. Nesreća nekog prijatelja vas ne pogadja onoliko koliko to izgleda. Treba se stalno paziti, biti obazriv da bi čovek prezivio i izbegao nesreće. Nikada se, znači, ne treba hvaliti ni najmanjim uspehom, čak ni u vrlo rafiniranom društvu…čim neko napusti društvo, odmah postaje meta razgovora. Nije se ćak radilo o lićnim stvarima, gde se neko zamerio nekom, ne, to je jednostavno ono da čovek mrzi čoveka. To nisu bili zli ljudi, ali instinkt da umanje drugog su sačuvali kao neophodnu potrebu. Ja mislim da je čovek uvek takav. Možda toga nema kod monaha.''

Emil Sioran

Mesa Selimovic

“- Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!

- U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…

- Postoji i ljubav, Bardami!

-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”

- Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?

Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?

Evo od čega: od straha.

No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.

U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.

Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?

Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

''Ljudsko biće je čudno. Ono toleriše samo ono što uspe da ukroti, uključujuci i sebi slične. Njemu treba da sve bude uređeno, propisano, razvrstano, razumno obrazloženo. Iskreno da ti kažem, čovek ne može da se obuzda. Prepušten samom sebi, on čini najgora dela. Iza toga se krije povelika doza oholosti. Čovek misli da je centar sveta, ali svet je tako ogroman, a on tako mali, i prvi se sasvim lepo obrće bez ovog drugog. Zaključak je bolan, pa čovek svoju frustraciju rešava tako što pod svoju vlast stavlja sve što ga okružuje.''

Žan Pjer Dejvids

„Što se, pak, tiče moje podele ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona donekle proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, njima je i u obavezi da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu.
Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.“

''Toplo meso omotano tkaninom, izdvojeno iz prirode, postavljeno na stražnje noge: u crkvu, u sudnicu, na kazališne daske, na propovjedaonicu, na katedru, u pisoare, u krčme, u kasarne, to toplo meso obučeno po tajanstvenim pravilima raznolikih historijskih kostima, razvrstano u svetotajstvene kaste, podržavljeno ljudsko meso u dresuri đavolskog stroja, to jadno ljudsko meso izgubljeno je potpuno pred beskrajno velikom količinom otvorenih pitanja, ne snalazeći se u zbrkama, odvojeno jedno od drugoga, ono osjeća isključivo sebe kao svoje vlastito meso, zaboravlja mesnatu sličnost svoga mesnatog bližnjeg i tako od straha i od gluposti grize jedno drugome grkljan, poživinčeno u stravi i u užasu pred tminom. Ljudi su ispunjeni odgojem, praznovjerjem, predrasudama i lažima kao slamom, ljudi igraju uloge kao lutke na orkestrionima, kako su ih drugi navinuli, po tuđem taktu njima kao takvima potpuno neshvatljive i nerazumljive muzike. Ljudi se tjeraju u slaboumnoj kružnici takozvanog socijalnouslovljenog carousela, i, kao na pravom sajamskom vrtuljku, ti su jahači na drvenim konjima društvenih predrasuda doista uvjereni da galopiraju nevjerojatnom brzinom u zatvorenom krugu "uspjeha". A kad se od vremena na vrijeme takav sajamski vrtuljak raspadne, i kad ti obezglavljeni jadni konjanici neočekivano poispadaju iz kolotečine, bjesomučni jahači svojih karijera ne snalaze se bez drvenih konja, i ja nisam imao prilike upoznati još ni jednog tzv. pametnog i normalnog čovjeka koji bi bio toliko smion da pozivi svoj život sam za sebe, bez svojih poslovnih pisama, bez svojih paragrafa, bez svoga ureda s pljuvačnicom i s pečatom, u jednu riječ: bez predrasuda i bez vjere u drvene bogove. Oficiri poslije izgubljenih ratova, bez konja i bez psovke, propali bankiri bez čekovnog kredita, pjevači bez glasa, otpušteni činovnici, odbačeni političari, svi ti sajamski pajaci, kao brodolomci na poplavi, plivaju strujom predrasuda u smeće, zaboravljajući bit svoje ljudske tvari; te su slamnate lutke uvjerene, kako je karneval doista tragično svršio samo zato jer je vjetar odnio njihove klaunske kape. Da se je to kojim slučajem dogodilo drugim maskama, bilo bi im smiješno. Ljudi se uvijek raduju tuđoj nesreći, zaboravljajući da je ta tuđa nesreća njihova vlastita. Za sve Ijudsko imao sam oduvijek slabost razumijevanja po starom klasičnom receptu: da su sve slabosti ljudske upravo elementi one ljudske tajne koja od čovjeka stvara sažaljenja dostojnog bijednika.''

''Koliko se, o Gospode, gnušam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti slične i koje ti laskaju! Mrzeći tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od šala tvojih lakrdijaša. Ti si gušionica naših ljubavi i naših buna, vatrogasac našega žara, ti si uzročnik svih naših detinjarija. Pre no što te potisnem u formulu, izgaziću sve tvoje tajne, prezreću tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sačinjena odeća Neobjašnjivog. Štedro si me obdario gorčinom koju si, iz milosrđa, uskratio tvojim robovima. A pošto je samo u senci tvoje ništavnosti moguć počinak, dovoljno je za tu, najnižu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga više da žalim, tvoje pomoćnike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunčica, ižica - to su rečce koje obeležavaju Stvaranje, tvoju petljanciju...

Od onog što je sa ove strane ništavila započeto, nešto jadnije od ovog sveta teško je naći, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god što diše, tu je i jedno nesavršenstvo: u svakom drhtaju potvrđuje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot užasava: ti ljudi, to su creva što zbog grčenja grokću..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak još jedna kuglica u glasačkoj kutiji moga beznađa.

Baš me briga hoće li tvoje delo nestati ili će se nastaviti! Tvoji potčinjeni neće znati da dovrše ono što si ti tako nedarovito započeo. Oni će se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoće li imati snage da se osvete, hoće li u tebi biti snage da se odbraniš? Ovaj je soj otupeo, a ti si još tuplji. Okrenuvši se tvom Dušmaninu, čekam onaj dan kada će ti on ukrasti sunce i okačiti ga iznad nekog drugog sveta.''

''Ti si udata za mene."
"Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se venčaš sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znaš. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svačije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u šta sam verovala i do čega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila važna. Ljubav je bila najveća stvar na svetu, zar ne? Samo smo mi znali šta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj život. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetić. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laž više. Ljubav, to su pilule da se izvučem, jer si se ti bojao bebe. Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobačaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori i zaglušujući tuševi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvek zavrsava iza vrata kupatila. Miriše na lizol. Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrećiš, pa onda zaspiš otvorenih usta, dok ja ležim budna cele noći bojeći se da se molim bogu, jer znam da na to nemam više prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naučio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pišče."
"Ti, mala droljo."

Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. A ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci. Svaki dan nosi u sebi Večnost..


Bilo šta na licu zemlje može da ispriča priču svih stvari. Ako bi otvorio neku knjigu na bilo kojoj stranici, ili pogledao u nečiji dlan, ili u karte, ili let ptica, ili bilo šta, svaki čovek bi pronašao neku vezu sa onim što trenutno proživljava. Zapravo, stvari nisu pokazivale ništa, nego su ljudi, posmatrajući stvari, otkrivali način da se prodre u Dušu Sveta.

Kada vidjamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život.A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.

Paolo Koeljo

"Čovek je životinja koja umire i ako ima novca, kupuje, kupuje, kupuje. I ja mislim da kupuje sve što može da kupi zato što negde u podsvesti gaji ludu nadu da će jedna od tih kupovina biti i život koji će večno trajati. A to mu se nikad neće dogoditi."

''Većina ljudi misli o svojim osećajima, dok ja osećam mislima.''

F. Pessoa