Ljubavna poezija.....

First topic message reminder :

Ceznem da me dodirom poneses do
ivice neba, gde sve prestaje.
Ceznem da osluskujemo vetrove u liscu i
prve korake mlade gazele.
Budi ONA u mom bicu,
koracaj tiho da ne probudis oluje
uspavane dugim cutanjem.
Poravnaj poleglu travu, uzdrhtalu na prve stope.
Otvori mi oci poljupcem i ucini da se ne plasim,
ne drhtim od nepoznate munje
koja ce mi probiti srce.
Osluskuj moje disanje kao govor brezovih suma i
sapni mi da si staza na koju slobodno mogu da zalutam.
Otmi mi misli o prolaznosti, o gubicima i ocaju.
Zgrabi me kao barku i odnesi na pucinu,
daleko....
da u zagrljaju tvojih talasa osetim svu tezinu
neba pod zvezdama.

nikada
jedno drugom usne ljubili,
uvijek smo se vredjali,
izludjivali i
prepucavali.
Nikada jedno drugo nismo shvacali,
nikada na istoj
valnoj duljini bili
razlicitim stazama zivota hodali,
al uvjek bi
se negdje sretali.
Uzivala sam u tome sto te nervira
moja
hladnoca,moje gluposti,

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ljubav je Zvijezda
Ljubav je
Mijesec
Ljubav je Noc
Ljubav je Nesto
Sto nemoze proc
...!!!

[You must be registered and logged in to see this image.]

ZASTO SMO TAKO DALEKO
ZASTO NAS DJELE
GORE
ZAR NEZNAJU KAKO JE
KAD SE DVOJE VOLE

[You must be registered and logged in to see this image.]

nenormalne ideje i blesavi prijedlozi.
Ali
nikada ni ja nisam otisla kuci
«spasenih zivaca»
onaj tvoj
pogled,podignuta obrva,
zagonetan osmjeh i cudan sjaj tih plavih
ociju
uvjek me to iz takta izbacivalo...
Al' nocas alkohol je
oduzeo nasa tjela,
podignuo si casu u mom smjeru,
i onaj
pogled,onaj osmjeh...
opet sam za tobom pukla,
iako sam te tisucu
puta stavila na «listu zaborava»
opet si se izvukao,opet me osvojio
i
vratio se tamo gdje ti je mjesto
u mojim venama,pod mojom kozom,u
mojim mislima
kao jedini pravi cuvar mog srca!

Sitna sova mog imena



Presitno je…
premalo
ze te’
ovo ime moje,
da bi ta ruka
od smrtnih grijeha
uzdrhtala…
na
svetost Istine
ispisati ga mogla.

Presitna su…
je l’ da,
presitna
su slova
ovog mog imena?
Neka…
očekivati je i to od duha
koji
se davi…
u očaju i tami.

A žalim te…
žalim te draga…
Pored
svih plemenitih poema
što si na životne zidine poredala,
još te
nije dotakla Istina jedna:
-od rođenja
do nebeskog beskraja,
samo
za moju dušu
ta presitna slova
rukom Božijom su svezana.

Pazi
mi na dušu…
Misli…
kad prešutiš
ili izgovoriš mi ime.

Pazi
mi na dušu…
pazi riječi njene!
-za  presitna slova
za te’
beznačajna imena,
cijela duša moja
Njegovom rukom
je svezana!

SRECA

Ne merim vise vreme na sate
Ni po sunčevom vrelom hodu
Dan mi je kad njegove se oči vrate
A noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
Da li je čeznja moja od njegove jača,
Sreća je meni kad bolno ćutim s njime
I kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
Odnijeti i kaplju moga življenja
Sad neka mladost i sve neka ode
On je stao kraj mene pun divljenja.....

Desanka Maksimovic

vrijeme leti



Vrijeme
leti, prolaze dani,
smjenjuju se jutra i noći,
trenutak svaki uhvatiti treba,
u slučaju da uhvati nas sjeta...
Uzmi me, uzmi vrijeme
pod orkilje svoje
i provedi me kroz snove moje,
svaku moju uspomenu bilježi,
čuvaj je i onda kad hladno je i sniježi!

Veceras dok slusamo stare ploce
i neke davne kise opet liju
veceras na dan naseg vencanja
tiho me pitas dal' pamtim jos Veneciju

Veceras uz pesmu i staro vino
tvoje me oci miluju i piju
veceras na dan naseg vencanja
sta mislis mila dal' pamtim jos Veneciju

Jedan covek i jedna zena
jedna ljubav za sva vremena
dani idu zivot se brise
ja tebe cuvam volim sve vise

Jedan covek i jedna zena
dva su tela a jedna sjena
moja sreca je sreca njena
jedan covek i jedna zena

Veceras dok gledamo stare slike
i tvoje oci neku tugu kriju
veceras na dan naseg vencanja
zar mogu ipak da zaboravim Veneciju

Mi se čudno razumemo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala,
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagadjanja.

I stvarni snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.


Stanislav Vinaver

Kao bajka

[You must be registered and logged in to see this image.]


Hteo bih jednu noć kad mesec kunja,
Plačevan, kržljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Što mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tužno, sve da bude
Kao da svuda ječe bolna deca,
Rastapaju se čežnje kao grude,
I sve kroz suton prigušeno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zaječamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noć venčano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesečini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se čini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesečinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iščezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da iščeznemo i mi, obadvoje...


Milan Rakić

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg vise, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, sto mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći ce posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković - Dis

SUNCE SVIH BEZ SNA

O tužna zvezdo, sunce svih bez sna!
Što iz daljina suzna treptiš sva,
Što u noć sjaš al' ne goniš tim mrak,
O kakve davne sreće ti si znak!

Tako sja prošlost, svetlost sveg' što minu,
Što blistava je, al' nema toplinu;
Zuri u tami Bol u sjaj tvoj bled,
Jasan, al' dalek - čist, al' kao led!


Nećemo više šetati po noći

Ne, nećemo više šetati po noći,
Do sitnih sati odlagati san
Ma koliko mi srce želelo poći,
Ma mesec sjao kao da je dan.

K'o mač po boju u korice što legne
K'o duša što grudi zna da smori,
Tako i srce mora da prilegne
I ljubav mora da se odmori.

Mada je noć za milovanje,
I mada prebrzo osvane dan,
Nećemo ići u ašikovanje
Kad mesec sija kao da je dan.

Bajron

Kad rastasmo se tada

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.

Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.

O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubljaše oni?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.

Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.

Bajron

Srce nije kamen



Ne zaboravi nikad, na tvojoj sam strani
da volis me niko ti nece zabranit'
jos minut pa ponoc i suza za kraj
al' tu sam za tebe, znaj

Jer srce nije kamen
ne, srce nije kamen
da ga samo bacis iz kaputa
kao kartu poslije puta

Srce nije kamen
ne, srce nije kamen
kad pukne na dva dijela nije vrijedno
jer vise ne kuca ko jedno
srce nije kamen

Tebi je lako proglasit' me greskom
skupit' sve stvari i otic' sa smijeskom
sad ti je lako, a lose kad krene
onda se sjetis mene


U dusu me tvoj pogled tak'o
lomim se, pucam ko staklo
kako da kazem ti zbogom
kad sve gubim s tobom

Čudo najkraće tajne

Znaš, bilo je mnogo dobro.
Bilo je, bolje nego bilo šta.

Bilo je, kao nešto,
što možemo da podignemo,
držimo, gledamo i
onda se smejemo,
zbog toga.

Bili smo na Mesecu.
Bili smo u Mesecu,
imali smo ga.

Bili smo u vrtu,
bili smo u beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog mesta.

Bilo je duboko,
i svetlo,
i visoko.

Primaklo se tako blizu ludila,
smejali smo se bezumno.

Tvoj smeh i moj.

Pamtim kad su tvoje oči,
glasno rekle volim,
sada, dok se ovi zidovi,
tako nečujno ljuljaju.

Čarls Bukovski

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje


Vasko Popa

Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

Milos Crnjanski

OSECAM.....

Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
“Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu.”

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati

I vernošću ne muči me,
vernost svaka meni smeta.
Ko pesnika rodiše me,
ljubiću te k’o poeta.
Neka zvoni pesma,
nek se pesma lije,
ipak neće biti
što je bilo prije.

Od gordosti prošle
i snage, što posta?
Ova svirka tužna
jedino mi osta.

Sergej Jesenjin.....

Senka

Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.

U carstvu na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar nocu sa neba,
sledi mi Anabel Li ,
i dodjoše od mene da je odnesu
njezini rodjaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da vecni sanak sni.

Andjele zavist je morila što su
tek upola srecni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjacasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer vecite snove, dok Mesec sjaj toci,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud vidjam ja oci
prelepe Anabel Li
po svu noc ja tako uz dragu pocivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buci i vri.

EAP

Ljubav je društvo.

Ne znam više sam da hodam putevima,

Jer više ne mogu da hodam sam.

Neka nevidljiva misao nagoni me da brže hodam

A vidim manje, a da u isti mah vidim sve.

Čak i njeno odsustvo u korak sa mnom ide.

A ja je toliko volom da ne umem da je želim.

Ako je ne vidim, zamišljam je i tada sam snažan kao visoko drveće.

Ali ako je vidim, uzdrhtim i ne znam šta se zbilo s onim što sam osećao u
njenom odsustvu.

Sav sam neka snaga koja me napušta.

Svekolika stvarnost me posmatra poput suncokreta s njenim licem u
sredini.



Fernando Pesoa –Albert Kaejre

[You must be registered and logged in to see this image.]



Nedelja


Necu da odem ovom stazom

Na kojoj vene uvelo lisce:

Tu je na svakom koraku

sve dublja,sve maglovitija jesen.

Navraticu tamo gde je zeleno,na izvor

Oko kojega cvetaju bojom neba

Nevini nezaboravci

I secanje u tisini trazi tvoje ime.


Leopold Staf

"Ne stoj pred vratima

Pusti svojoj sjeni neka uđe

Neka se pomješa sa siluetama

Na zidu moje sobe.



Ne govori ništa,

Tek diši uz mene.

Ljubit ću ti dlan

Do jutra

Kad sjene i siluete

Nestanu pred izlazećim suncem."

Postajem kamen


Govorim svojoj ljubavi

Kad smo skupa,

Kad smo skupa, a medju

nama tri dana hoda,

tri noci sna.


Jer ovaj zrak oko mene

zgusnut umire

Cim ga zelim dotaknuti.



Dubravko Skurla

Ala volim
Volim komšinicu Mimu
Onako komšijski
Kad mi zorom zađe u vidokrug
Onim njenim kukovima
Što su ko svod
Nad masivnim,dugim lukovima.
Volim kad okom švrljne
Kad joj se kućna malo razdrlji
Pa grudi sevnu
Onako bele,čvrste
A moje oči zevnu.
Al na prstiće kad se propne
Da štipaljkom veš stegnu
Skuti joj se tada kopne
Migolje,
Gledaju ka meni da pobegnu..
Alaj volim
Komšinicu Mimu...

Pogledam te.
A ti odeš. Gde si?
A znam da postoji tajni ključ.
Ali, lako je tebi, nemariš ti za pesmu.
Tvoja vera je jaka ali stalno tražiš dokaze.
A oni su tu u svoj svojoj lepoti.....

CEKANJE

Voljela bih napisati stih
Bez uzdaha bola i suza svih.
Da se kroz njega ljubav prozima
Kao novorodjence kad se prima.
Htjela bih napisati rime
Bez patnji muka i gorcine.
Da u tom stihu ljubav vlada
Beskrajna kao nikad do sada.
Kao kad more grli rijeku
A zatim u vjecnost skupa teku...
Zeljela bih napisati pjesmu
Bez tuge za dusu mi tijesnu.
Vise mjesta tegobi nije
Mnogo toga u dusi se krije...
A kako da pisem sretan stih?
Kad moj je zivot s bolom tim.
Kao da slijepog tjeras da gleda
Srce mi moje to pisati neda.
Ne mogu pisati sretne rime
Ti si moj zivot i tvoje ime.
Ljubav si moja tajna skrivena
U njoj sva bol patnja ulivena.
Sve tuge svijeta,uzdahe muke
Primise moje te krhke ruke.
Sve suze svijeta prolivene
Niz moje lice su slivene.
Ni usne vise osmijeh ne daju
Cute,na Tebe cekaju...

SENDY

Oprosti

Oprosti, sto je ovo srce na tren voleti htelo,
Oprosti, sto je zavoleo ono sto nije smelo.
Oprosti, sto je zadrhtalo jer drukcije nije znalo,
Oprosti, mozda bi bolje bilo da je tog trenutka stalo.

Neka voli,neka boli, neka drhti,neka pati,
Ili tuguje ili se raduje dok te zeljno ocekuje,
A kad dani srece prodju i ostanu uspomene ,
Oprosti mu duso moja,zaboravi tada mene.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Odlazim


Prašnjavi peron, hladni vjetar i mali kofer.


Pun uspomena, sjećanja, pun prošlosti


Putokazi života možda opet pokazuju pogrešan smijer,


Al` ja
ipak odlazim..





Ostavljam ti sve svoje
dodire, poljupce, zagrljaje


I
svoja slomljena krila, tek onako, da me
se sjetiš


Vlak pun nepoznatih lica, na peron staje


Ja od tebe , zauvijek,
odlazim..





Ostavljam te zauvijek, dragi moj, u
gradu sjećanja


Možda nekad zažalim, što sam otišla,


Što sam, glavu, pred sudbinom pognula…





Da ti poželim drugu, ne želim, ne umijem..


Samo da ti sreću poželim, mi preostaje


Zbogom, jedini moj


Budi uvijek tako fin, zgodan, pametan i svoj.





Nesigurnim korakom ulazim, neosvrćući se


Odlazim
daleko , ostavljam te..


U ruci
samo, mali kofer


Pun uspomena,
sjećanja. Pun prošlosti..

Spalir

Slucajno sretoh misao tvoju
u pratnji pogleda oka bistra,
zudnja ti prolaz napravi kroz spalir
i drsko mi ote pogled sa oka.
Da li te zelja ucini jakim
...da jednoj dami sto seta spalirom
dubinom pogleda nemir stvoris
bila je bezbrizna s lepezom i sesirom?
Krenuse leptiri po mojoj glavi,
prelepi ,nezni ,zuti i plavi,
a drhtaj srca tada mi rece:
-pusti tu reku sto bujicom tece
moze te poneti svojom snagom,
ili te vec nosi ,ovo vece.

by jutarnja izmaglica

Prkos

Umem da ti kazem ali ne znam zasto
zastane rec ugrlu i roji
da li sam u basti pogleda tvojih
spoznala sebe ko hrast da stojim.
I kada pokusam da izustim slog
...sto predvodi hordu mislenu moju
kao prkos prekrasnih boja
odcutim sebe i dusu svoju.

Mozda ce grana sto hlad ti pravi
uspeti ono sto nisam ja mogla
milujuci osmeh usana tvojih
jer tako blizu njih sam dosla.

by jutarnja izmaglica

Koliko nas ima???
Koliko nas ima u jednom danu
sto kapiju tuge otvaramo staru
slucajnih prolaznika s tovarom od jada
srecemo al nemo gledamo ih tada
jer sta bi smo rekli jedni drugima
prica je ispricana nasim pogledima.???
I kao po pravilu stidimo se tada
sto nas reka jada dovela bas tada
i drugi da vide ono sto ne zelimo
da nemamo sa kim ni bol da podelimo.
A kapija cuti,jedini saveznik
odtrpi i odslusa svaciju pricu
i nikome nece verujte pricati
ko je sve bio i u kakvom grcu
proklinjao zivot i sve sto mu uze
a ostavi samo bol ,cemer i suze.

Koliko nas ima u jednom danu
neka se prestroje na jednu stranu
mozda iz mase tolikog bola
nikne i neka nada nova
za bolje dane bez kapija starih....
by jutarnja izmaglica

Cekajuci....

Cekajuci uzdah da prodje kraj mene
ociju siroko pogleda stremnog
izvan sjene dodirom vetra
shvatih da beskraj prolazi kroz mene...
a samo mu trag videti zelim
sto kapljicom znoja beleg mi stavlja
pogledom u nebo oblaku sto plovi
iznad nasih glava zlosutno se valja......
Cekam...i znam....da docice ...mora
da zednoj mi vodu prinese makar
mozda i nijema ko prilika neman
pise mi na licu ...putanja bora....

by jutarnja izmaglica

Tebi

Kad otkrijes se nocu

Pazi

Da ne slomis pesmu

Jer

Moglo bi jutro

Zaboleti samocom

Mogao bi dan

Ne doneti ljubav

Spavaj mirno

Ja

Pokrivacu te srcem.....

Lepo spavaj najdraze moje...

...da li nekad moje ime sapuces...,
da li propasuces kad na spavanje krenes,
da li me ikada spomenes...?
Da li moje ime prosapuces ovih dana,
dok prve jesenje kapi kise dobuju po oknima tvojih prozora,
da li ikada i tebi svane po neka tuzna zora...
Da li i tebi nekad suza krene zbog mene...
Da li ikad prelistas knjigu pesama koje sam tebi posvetila,
da li osecas strah od sledece zime, da l' mi ikada prozboris ime...

Ne dozivam, ne žalim, ne plačem...
Sve će proći ko behara kad.
Žutim zlatom venjenja označen,
Nikad više neću biti mlad.

Nećeš više treptati ko ptica,
Srce ludo, oprljeno mrazom.
Ni zemlja me, brezinoga cica,
Bosog neće namamiti stazom.

Dani skitnje, sve je manje mena,
Sve mi manje plamen usta rudi.
O svežino moja izgubljena,
Oči bujne, preplavljene grudi.

Želje štedim ko tvrdica zlato.
Moj živote, beše li tek san?
Ko na rujnom da prohujah hatu,
U proleće kada sviće dan.

Lišća bakar tiho kaplje s klena.
Sve je trošno. Plot u prah nam gre.
Nek je navek stvar blagoslovena,
Koja dođe da cveta i mre.

Jesenjin