Moj stih za danas je...(STIH DANA )

First topic message reminder :

Nije to nagovaranje, rodjeni moji.
Ko nece dalje da cita - nek slobodno zazmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo zuri,
pitanje vece od brda,
i jedna treperava dusa sto veruje u cuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti radjaju,
onda je sasvim svejedno da li zmurite
ili ne zmurite
jer cuda se vec dogadjaju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka

---

---

Rajner Marija Rilken

Uz ljubav se nežno stislo biće moje,
A ona mi kaže putove, kroz koje
Moja čežnja ravno, samo njoj stiže.
Sada bela ruža, a sad belo cveće,
Pričinja se meni sneg što s neba leće,
Dok mislim .....

---

---

Matteo Mario Bojardo

---

na Sunce-Vojvodinu, kome sam sve bliže....Jer moje ♥ kroz nju dise....[You must be registered and logged in to see this image.]

Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Srećni Vam praznici, uživajte u predstojećm danima!
Од: Miroslav Mika Antic

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti.

(Branko Miljković)

Život je škola,ali šteta što je smrt završni ispit...


Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Kad na moj grad
Padne teški mrak
I u boju tvoga oka
Oboji nam zrak

Obuci crnu haljinu
Ja cu crni frak
Šetaćemo nevidljivi
I onda na moj znak

Počni da me ljubiš divlje
Niko neće vidjeti
Samo pas sa uzice
Da vodimo ljubav nasred ulice

Odlučim ponekad
pobjeći od svega
u odmoru se skriti,
ali uvijek postoji nešto
od mene jače...
iz krila misli
iznjedri se potreba
da još jednom,
bar još jednom
dodirnem rame,
na kojem sam
jecajima
zapjevala ti ljubav...
odem...
sakrijem se...
nestanem...
sama nisam...
tu si...
sa mnom si...
kao unutrašnjost neba nježan
u dušu mi cjelov tkaješ...
ja sam u raju,
na adresi, na periferiji Boga,
osjećaja uzdah svoj svijam...
i ništa ne znam,
i ništa mi važno nije...
kao lahor
u tvoju dušu zavirujem,
pogledom srca
milujem uspomene,
u kojima jedno drugome
vidamo rane...

---

***alba***

Odakle meni u dzepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamencica
Koje si bacala iza sebe
Govoreci da ces tako lakse naci
U povratku put do kuce
A vrapci ih nece pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lisce
Kada si volela da gazis po njemu

Odakle meni u kutiji od sibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reci
I gomile recenica
Koje ti pricas samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolazis ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga sto znam da znas
A meni je tesko da te reci izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaze mi samo jedno cao
Koje znaci i volim te
I drago mi je sto si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si bas ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali ciji je svaki pokret
Cija je svaka rec pesma
Odakle meni ti?

MATIJA BECKOVIC

Kada mi nedostajes
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes

---

---

Mika  Antic                                                          

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Ostavi mi miris ,
da mogu da te pratim
kroz hodnike vecnosti .
Da mogu da te zovem
glasom jaci od zvuka zvona .
Da mogu da te volim
kao sto rosa voli laticu ruze .
Da mogu da te ljubim
kroz zidove vecnosti .
Da te ozivim svakoga jutra
kad se probudim sama
i shvatim ... da vise nisi tu
i da me samo ... miris vara  

---

(Danijela ...)

---

                                                                                                           

---

                           

DANAS

Danas sam jaka kao stijena.
Ničeg me nije strah.
Znam da mi više nisi važan
i da od mene ne možeš stvoriti prah.
Postala sam čvrsta,
možda čak i hladna kao ti.
Ni suze, ni smijeh na moje lice
ti više ne možeš namamiti.
Preboljela sam te.
Danas to mogu reći glasno.
Ne volim te !
Dragi, da li ti je jasno

Ја уздах тихи, теби увек ћу бити,
И шума старих вечити шапат,
Кад мисли твоје ка мени крену,
У оном једном,
Тад теби тако лепом трену,
Што из душе некад ме позове,
Кад ветар хуком, моје име ти зове,
Кад сећање на мене, више те не вара,
Кад знаш да без мене,
Ти близу си очаја.  

---

---

 Masada(Ljubav Smrt Nada)                                                                                              

---

SIBINI

Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeć u noćni predeo.

Samoća u kojoj svene sve toplo i milo
pronosi kasne melodije.
Ne žari...
Kao da je još tu. Kao da je i nije bilo.
Malo još za mene mari.

Otišla je na Nevu sa njim, daleko, moćna.
Sad je Severna lepotica.
Sneguljica...
Na trepavici usnula joj pahuljica,
a gasne svetiljka noćna...

Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeći u noćni predeo.


Slobodan Marković - Libero Markoni

Ja sam od onih
Jelena Stojkovic Miric -

Ja sam od onih što najviše ćute,
kad najviše pričaju;
od onih , koje nećeš shvatiti,
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka .
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih,
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih,
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se ,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih,
što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu…
Ali ja sam i ono dete,
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih ,
što ti nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli,
a biće tužni , ako ih ne shvatiš.
Od onih , što vole osetiti
one prelepe treptaje,
u vazduhu i sebi ;
od onih ružnih spolja
sa skrivenim unutrašnjim biserima .

Ja sam od onih ,
što dodiruju horizont
i onih što dišu , pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza , ubiti može.

Ja sam od onih,
što se ceo život igraju,
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih , što misle da je reč ljubav ,
predugo u upotrebi i prazna,
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.

Ja sam od onih ,
što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali,
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih ,
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima,
a uplaše se sebe,
kad ih u njima vide.

Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.

Ja sam od onih ,
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.
Od onih , što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih ,
što vole slobodu duha, daha, pokreta , mira…
Od onih što ljube,
bez obzira da li su ljubljenoj osobi,
smešne sa svim svojim licima ljubavi.

Ja sam od onih veselih pajaca,
što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Od onih,
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole,
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.

Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.

Ja sam od onih blesavih što razmišljaju,
kome zaveštati pertle, cipele, kosu,
usne, dah i obraz ?
Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome zaveštati blato opipano samo mojim rukama ?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jeo
i omiljenu šoljicu,
iz koje sam prvu jutarnju kafu pio ?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivao
i četkice kojima sam ,
najlepše boje svojih snova naslikao ?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila;
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća ?
I oči…
da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele ?

Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti ,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti ;
od onih što daruju sitnice,
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.

Ja sam od onih ,
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih ,
što ih boli uvo za sve,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih , što teške rane otćute
a one najteže ,
rečima, bojom i glinom ispiraju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete…
Ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete,
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.

Ja sam od onih ,što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih,
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih pomerenih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.

Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim,
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi,
a ipak ,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…
Ali ja sam i ono dete,
izgubljeno na ulici,
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih,
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve podvoji.

Ja sam od onih ,
uzdržanih i krutih ,bez razloga;
od onih , što im gradovi mirišu,
samo na jednu personu;
od onih , što pokušavaju da determinišu,
vrstu , rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.

Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno ,
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.

Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika,
zarobljenih svetom u sebi.

Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju...

Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam davljenik što se ,
samo za svoju ruku hvata…
Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada,
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.

Ja sam od onih što najviše ćute,
kad najviše pričaju;
od onih , koje nećeš shvatiti,
misleći da ih shvataš...

ČAŠE

Poslednje ostaju one nasred stola.
Nekad pune smeha, nekad pune bola.

Sa malo vina što im na dnu osta
pričaju u mraku sudbu kasnog gosta.

A sa poda sivog kao mrtva sena
sanja svoje vino čaša razbijena.

Bar da neko tugu, tu na podu smrska,
ne bi čaše ove svitanje dok prska

i dok zora puna novog vina sviće,
ne bi zažalile što slomljene biće.

Nebo sve je šire. Dan seda kraj stola,
opet plav od smeha i krvav od bola.

Slobodan Marković - Libero Markoni

Opet se
polako u meni
budi sanjalica
čuvam te
u nekim svojiim
skrivenim svetovima
gde samo
voljeni se čuvaju
i polako u meni budi
ona spavalica
koja snom živi,
osećam kako
život o sreći peva
kako užitak okusa
prihvaćenosti slavi
pustiću onu milu glazbu
neka svaku moju
misao dotiče
pustiću neka se
reči moje kupaju
u rosi dragih osecanja.

---

Petar Matic

---

                                                                                             

---

SAMOCA-Mika Antic

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

Pa ipak biva ponekad da cujem
Nesto kao molitveni sapat u sebi.
To se moja stara i vecno ziva zelja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom trazi malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle nasao ono
Sto sam oduvek uzalud trazio ovde:
Sirinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodnog daha.

---

---

Ivo Andric
_

---

________________

Uhapšen u svojoj magli

Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.

I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.

I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti;
biti čisti. Biti sveti.

I kad nema Našeg Duha
među nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.

Hladno je
i pored ove topline
moje telo trese se ...
Plasim se noci
kada svaka sena,
svaki zvuk
nosi skrivenu tajnu.
Hocu da znam,
da rastumacim
svaku misao senke
svaki njen pokret.
Samoca me davi
uzima svaki moj dah
i njime se hrani...
Noc...
tiha i mirna,
ali opet
u grudima nesto lupa...
Divlje i snazno.
Trazim tvoju ruku
da zagrli me
i privije na grudi...
...nema je...
Plasim se..  

---

N.N

---

                                                                                                           

---

Koraci tvoji kojih vise nema ,
Sad veceri ove,
Kad novi san o tebi,
Ova noc mi sprema ,
U secanju i mislima tuga se prenu,
I daje mi ceznju i daje mi zelju,
Da te ljubim, bar u snu ,
Onom kratkom ali mome trenu.

---

---

 Masada (Ljubav Smrt Nada)                                                                          

---

Ti ne znas koliko ,
Tvoja suza svaka sada mene boli ,
Dok telo ovo samo za te gori,

I cutim ne govorim nista ,
Jer reci sve suvisne mogu sada biti,
Kad ti tugu ne mozes sakriti,
Jer uspomene zna da pece i boli,
A znas da zauvek ona ce da mori.

I jednom kad ti bez mene ,
Nekud kroz zivot krenes sama ,
Cekace tebe samo tuzna tama ,
Koja boli nase moze samo da vrati,
Jer zelju ljubavi nikad ona ne prati.

---

---

Masada (Ljubav Smrt Nada)

---

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zelim nekud da te vodim
dugo ...dugo....
Malo veruj.Malo sanjaj.
Nista drugo.

Iza suma tiho vece
plavim kjunom svija gnezdo I

Nikad ne znam da"l si reka,
ili ptica ,
ili vetra slap.

Nikad ne znam gde te nosim:
Da l" na dlanu ,il" na kosi.
Iza suma plavo vece

tiho kaplje
kap
po
kap

---

---

M.Antic

---

[You must be registered and logged in to see this image.]

SREĆA



Ne merim vise vreme na sate
Ni po sunčevom vrelom hodu
Dan mi je kad njegove se oči vrate
A noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
Da li je čeznja moja od njegove jača,
Sreća je meni kad bolno ćutim s njime
I kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
Odnijeti i kaplju moga življenja
Sad neka mladost i sve neka ode
On je stao kraj mene pun divljenja

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu.

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali.


Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle.


Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

---

[hrVasko Popa]

---

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zavoli trag mog osmeha na neznom licu

i uzurban hod duz ulice,koje mozda nikuda ne vode...

Mi!?

Bicemo suvise voljeni ili suvise prokleti da bi smo se

ikada zaista odrekli!!!

IPAK...budi uz mene kad ceznem...

Kad potpuno odlutam,kad znas da gresim,

da nisam u pravu,kada povredjujem druge i znas da cu unistiti sebe!

BUDI TU...dovoljno mi je da znam da si uz mene!!

Ponovo ti govorim ljubavi moja
poslije putovanja i svog zivota pusta,
ljubavnu pjesmu ponovo ti pisem
poslije pjesama iskustva.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
onaj kom je bilo premalo da voli
ponovo je ovdje pred vratima tvojim
i ponovo spreman da te moli.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
poceo sam sjajno da ponizavam i grijesim
gotovo pri kraju i gotovo mrtvac
na pocetku tu sam da se tjesim.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
na obratnom putu pretvorenim u tamu
poslije sedam mora i vlastite zemlje
dosao sam umrijet u tvom stanu.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
negdje sam vec bio, sad ostavljam sve to
da ti poslije srece, hrabrosti i znanja
da ti poslije svijeta vratim tvoje mjesto.

Pa ipak biva ponekad da cujem
Nesto kao molitveni sapat u sebi.
To se moja stara i vecno ziva zelja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom trazi malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle nasao ono
Sto sam oduvek uzalud trazio ovde:
Sirinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodnog daha.  

---

---

 Ivo Andric                                                                                                                      

---

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći ce posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Мне однажды ночью, снился странный сон!
В белую берёзу был в том сне - влюблён!
Побегу хоть ночью - страха не боюсь...
И моей берёзе в стебель поклонюсь!
Но пришёл тут вечер, сильный ураган,
Потемнел аж ветер, тёмный стал бурьян...
Всё кружится, скачет - будто АД настал,
Но зловещий ветер - вроде утихал.
Я бегу к берёзе, чтоб спасти её;
Не отдам я ветру - милое дитё !

Я хочу чтоб знала Ты, что как в вещий сон,
И как в ту берёзу - я в Тебя влюблён!
Я надеюсь, верю, что придет весна...
И Ты скажешь: "Здравствуй, я к Тебе пришла!!!"

E lucean le stelle...
e olezzava la terra...
stridea l'uscio dell'orto...
e un passo sfiorava la rena.
Entrava ella, fragrante,
mi cadea tra le braccia.
Oh dolci baci, o languide carezze,
mentr'io fremente
le belle forme disciogliea dai veli!
Svanì per sempre
il sogno mio d'amore...
L'ora è fuggita,
e muoio disperato...
e muoio disperato...
E non ho amato mai tanto la vita!
Tanto la vita...
Tanto la vita...

Paris At Night



Trois allumettes une à une allumées dans la nuit
La premiére pour voir ton visage tout entier
La seconde pour voir tes yeux
La dernière pour voir ta bouche
Et l'obscuritè tout entière pour me rappeler tout cela
En te serrant dans mes bras.


PARIZ NOĆU

Tri šibice kresnuh u noći
Prvu da ti vidim lice
Drugu da ti vidim oči
Poslednju da ti vidim usta
Onda pomrčina da se svega sećam
Dok te u naručju svome stežem srećan.

Dok ponoć kuca na prozore moje
misli mi nove rečenice kroje.
Rime što njene oči gledaju,
i možda, dok te stihove čitaju,
njene se misli za mene pitaju.

Ta hladna zima, sneg koji veje,
ne daju ni njoj da se nasmeje,
u tihu ponoć da poseti mene,
uz vatre miris mašta da krene,
da zbaci sa lica sve koprene.

Toplina sobe uz svetlost sveće,
u neku će ponoć vratiti senke,
po zidu crtaće pokrete naše,
do zore goreće ljubavne vatre,
u bekstvu od hladne nebeske šatre.  

---

---

  V. Đorđević (Lucky67)                                                            

---

Zbog tebe
odrezala sam kosu
spalila sam lice
oderala sam kozu
pretvorila sam se u izgoreo pejsaz
ali ti me prepoznajes.


Zbog tebe
odevala sam se u lice trave
i zaustavljala sene meseca
na svim oblicima tvog vrata,
zbog tebe
u ovoj polovini mog dana
rasprostirala sam vrtove reči,
koje pamtim od detinjstva,
kad su igre bile svečane
a kosa još mlada.
Nisam zaboravila korenje očiju
na obali onog drugog svetla,
što me doziva
mrežom svog glasa
i teskobom snega,
nisam stajala kraj reke ,
nisam gledala brodove,
koji odnose delove našeg tela,
nisam okusila ruže
na snopovima vetra..

Irena Vrkljan

Mrak se skupio u kap, rano jutro kao slap
Ulazi u sobu
Dal si ikad pitala tamne senke zidova
Ujutro gde odu

Oci su ti sklopljene, usne su ti umorne
Ne ljubi me njima
Nisu cvorci pevali dok je iznad krovova
Svirala tisina

Noc je kratko trajala a nama je trebala najduza na svijetu...

.. i sresces samo stranca, slucajnog prolaznika, i pogled leden, iako te taj neznanac nekada voleo vise od sebe....

Ti cvijete moj tajanstveni, ti ružo čudesna,
tražio sam te ja
i kad sam prošao kraj tebe i pogledao na te,
duša mi zadrhta sva.

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš


Vasko Popa