ŠTA JE SVE VOJVODINA

Годишњица присаједињења Војводине Србији
НОВИ САД -

У Новом Саду данас ће свечаном академијом бити обележено 95. годишњица Дана присаједињења војвођанских области - Срема, Баната, Бачке и Барање - Краљевини Србији 1918. године.

Осим министра правде Николе Селаковића, присутнима ће се обратити и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, као и бројни представници политичког, верског, културног и научног живота Новог Сада и Војводине.


muzejvojvodine.org.rs


Очекује се и присуство амбасадора и представника земаља савезника Србије у Првом светском рату, саопштено је јуче из Министарства правде.

"Подсетимо да је 25. новембар најзначајнији датум у модерној историји Српске Војводине, који има свој културно-историјски и политички значај. То је дан када су сви словенски народи који живе на овим просторима преко својих народних представника и првака на Великој скупштини заједнички прогласили отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији", пише у саопштењу.

Челници Новог Сада данас ће положити цвеће на месту где је одржана Велика народна скупштина, а где је сада седиште Војвођанске банке, као и на гробове српских лидера из тих времена, Светозара Милетића и Јаше Томића, на Успенском гробљу у Новом Саду.

Након тога, на великој сцени "Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта, биће уприличена Свечана академија, на којој ће се, како је најављено, поред градоначелника присутнима обратити и Селаковић.

Vojvodina su i ratovi i bune..tican i Karadjordje koji je u frajkorima u Banatu služio i stekao vojna znanja ..pa posle propasti Prvog ustanka našao utočište (sa mnogima) u Manastiru Fenek..

Vojvodina su i Varadinski topovi.. za koje se svi prave da ne znaju kako su stigli do Valjeva 1804 -te godine ..i prva štamparija ..i prva ženska škola ..i Matica Srpska osnovana u Pešti pa seljena u Vojvodinu kada joj je za to došlo vreme ..i Srpsko narodno pozorište ...

Vojvodina je i spaljen i bombardovan Novi Sad 1848 godine ..i racije ..i strahote i prvog i drugog svetskog rata i prisajedinjenje 1918 -te godine i predivan odgovor Vojvodjana ..kada ih pitaš "da li su za Monarhiju" ..a oni odgovaraju pitanjem "a za koju" ...

Vojvodina je i sukobi i rasprave prosvetitelja i crkve ..i Svetozar Miletić ..i Dositej Obradović ..i Mihajlo Pupin ..i Jaša Tomić .. I Dimitrije Davidović Mileva Marić ..i znamenite žene novosadske i Teodora Sekulić ..i sestre Ninković i mnogi znani i neznani koji su živeli i radili u Vojvodini o kojoj je Mika Antić govorio iz duše svog garavog srca ...

Meni je najljepse sto je Vojvodina izrodila bas Mika Antic...a ti kako si pocela,rekoh...sad kad njega zaboravi,sreca izvukla si se na kraju.

V O J V O D I N A
Autonomna pokrajina Vojvodina prostire se na površini od 21.506 km2 Panonske nizije, sa oko dva miliona stanovnika. Većinu stanovništva Vojvodine čine Srbi, a potom Mađari, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Crnogorci, kao i manje etničke grupe, koje žive u 466 naseljenih mesta Vojvodine. Vojvodina se graniči sa Mađarskom, Rumunijom, Hrvatskom i BiH i predstavlja najrazvijeniji region Republike Srbije.
Zahvaljujući plodnom zemljištu Vojvodinu nazivaju i "žitnicom Evrope", a zbog multietničkog sastava "malom Evropom". Novi Sad, administrativni centar Vojvodine poznat pod imenom "Mala Evropa" je ujedno i centar kulturnih zbivanja u regionu, te stoga kroz vekove nosi naziv i "Srpska Atina".
Vojvodina je svojim većim delom ravničarski region, smeštena na jugoistoku prostrane Panonske nizije. Nakon isušivanja nekadašnjeg Panonskog mora, na ovom prostranstvu ostala su dva vidno istaknuta reljefna uzvišenja, nekadašnja ostrva, a današnje Vršačke planine i Fruška Gora. Vojvodinu presecaju tokovi tri plovne reke: Dunav, Tisa i Sava, koje ujedno formiraju i tri vidljive celine: Banat na istoku, Bačka na severozapadu i Srem na jugozapadu. Sva tri vojvođanska regiona karakterišu plodno, obradivo zemljište, sveukupni ekonomski i kulturni razvoj, visoka gustina naseljenosti i demografske raznolikosti.
Vojvodina ima umereno kontinentalnu klimu koju karakterišu hladne zime i topla leta, sa dobro raspoređenim padavinama i kratkim prelaznim godišnjim dobima. Teritorija Vojvodine je ispresecana kanalskom mrežom, putevima i železnickim prugama koji povezuju Centralnu i Zapadnu Evropu sa Balkanom i Bliskim Istokom. Najznačajnije veze su Koridor 10 za drumski saobraćaj i Dunav-Evropski Koridor 7 za vodeni saobraćaj. Dunav je plovan celim svojim tokom kroz Srbiju (588km), kao i njegove pritoke: Tisa, Sava i Begej.
Najstarije institucije u Vojvodini, koje su tradicionalno i kulturna središta srpskog naroda, su: Matica Srpska, osnovana 1826. godine i Srpsko Narodno pozorište iz 1861. Univerzitet u Novom Sadu, osnovan je 1960. godine kao autonomna institucija. Danas Univerzitet u Novom Sadu predstavlja obrazovni, naučni i umetnički centar regiona, dok poslednjih godina blisko sarađuje i sa mnoštvom obrazovnih institucija u EU i svetu.
Vojvodina je jedna od etnički najraznovrsnijih područja u Evropi, sa preko 25 različitih nacionalnih zajednica.

Priča o EMILI.

Čudne su legednde vezane za banatske dvorce koje se i danas prepričavaju prašnjavim sokacima banatskih sela. Malo je medjutim onih koji znaju legendu o vatrama na Svetog Iliju, tajnama Danijela, zgubljenim snovima jednog slikara ... Jednom rečju, Vojvodina je priča o usamljenim, bajkovitim mestima nekadašnjih veleposedničkih, vojnih, trgovačkih i zanatskih porodica tadašnje Austrougarske carevine koja ce zauvek ostati tajna.
Nekadašnjeg lovačkog zamka Kaštel erdeljanskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj. Pustaru Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio jermenin Lukač Lazar 1781.godine.
Kao sto je za svaki dvorac vezana po neka prica po kojoj su prepoznatljivi, tako se i za i za Kaštel vezuje legenda koja svedoči o snazi i večnoj ljubavi.
Pre mnogo godina, naime, putujuća družina Jove Cizmica stigla je do zamka u Ečkoj. Već sutra dan, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina ... Tri spahijine ćerke su sa zanimanjem pratile pripreme, a najviše pažnje su posvetile jednom vitkom, prelepom mladiću.
Od uzbudjenja ciknula je najmladja cerka. Još dugo posle predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca. Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo vise od dogovorenog i otpustio ih. No, mladić nije otišao. Danima se skrivao u senci ogromnog hrastovog parka u Ečki. Spahija nije nista primećivao, sve do jedne večeri kad ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i primetio ih u dubini parka. Odvezao je pse i pustio ih na mladića. Počeo je da beži, ali je samo stigao da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi stigli i rastrgli. Devojka se nikad nije udala i živela je u zamku Ečke sve do smrti.

SALAŠI

Salaši su gazdinstva sa kućom za stanovanje, ekonomskim zgradama, štalama i obradivim zemljištem, koja su u prvi mah bili staništa stočara, a zatim ratara. Reč salaš je mađarskog porekla, prvi put upotrebljena u 13. veku za poljsko prebivalište. Pet vekova kasnije, na austrijskim vojnim mapama obeleženi su somborski salaši. Prema nekim zapisima, na teritoriji današnje Vojvodine, pred Prvi svetski rat u okolini Subotice bilo je 11 hiljada salaša, a pet hiljada u okolini Sombora. Bogate gazde su imale salaše na obradivom zemljištu, a siromašan narod pravio ih je u ritovima i pustarama. Na tzv. Gospodskim salašima gradile su se vile i letnjikovci bogatih zemljoposednika, varoških advokata, lekara, ali i prateći objekti, štale. Uz salaše, obično su se nalazili vinogradi i voćnjaci. Bile su to prave male fabrike hrane. Vredno se radilo, ali i lepo živelo. Posle Drugog svetskog rata i nacionalizacije zemljišta, mnogo salaša je izgubilo vlasnike i prepušteno je zubu vremena.
I verovatno bi to tako potrajalo, dok se nisu neki preduzimljivi privatnici setili da bi salaši sa svojom ponudom mogli da budu zanimljiv segment srpskog turizma. Uz malo mašte i ulaganja nastale su oaze, u koje svakog vikenda dolazi sve veći broj ljudi iz gradskih sredina. U Vojvodini danas ima oko tridesetak salaša, lepih naziva, ni jedan nalik na drugi. U trpezariji i salonima vatra pucketa u kaljevim pećima koje su stare više od sto godina, u sobama škripuće drveni pod, na kome su ručno tkane krpare. Gosti spavaju u raskošnim krevetima od izrezbarenog drveta, na beloj uštirkanoj posteljini bogato izvezenoj motivima. U rekonstrukciju salaša je uloženo mnogo truda kako bi se očuvao autentičan ambijent, a turistima ponudio vrhunski komfor za uživanje.
Neki salaši imaju jezero sa ribnjakom, mini zoo vrt, terene za bavljenje sportom, konje za jahanje, ali i čeze sa zapregom za obilazak okoline. Na salašima se uživa u domaćoj hrani i piću, koji su još ukusniji kada se služe uz zvuke tamburice. Nedavno je na Zekinom salašu u Krčedinu na Dunavu otvorena Regionalna vinoteka najboljih sremskih vina, gde se služi 47 proizvoda iz 14 sremskih vinarija.

Za one koji žele da vide deo Vojvodine -biciklom .

1. Bački breg - Sombor (32km)	•	mapa (1,4Mb) legenda za mapu	H - hrana P - prenoćište
2. Sombor - Apatin (28km)

Objašnjenja i fotografije su unutar linkova .

Vojvodinu najviše oslikavaju fasade i kapije -čim vidite ,znate gde ste .

Kaštel Lazara Dunđerskog u Čelarevu, tik uz pivaru...

AJNFORT KAPIJE

Posebno odličije u nizu arhitektonskih dragulja su ulazi u kuću-vrata. U Vojvodini imaju specifične nazive-ajnforti.
Ajnfort (modifikovana nemačka reč Einfant označava pokriveni kolski ulaz u dvorište, veliku ulaznu kapiju kroz koju mogu ući kola, veliki ulazni hodnik).

Karakterističan je i prepoznatljiv elemenat vojvodjanske arhitekture s kraja 19. i pocčetka 20. veka. Bio je neophodan jer su svi objekti gradjeni na regulacionoj liniji,pa se u dvorište moglo ući samo na ovaj način. Ajnfort se danas zove suvi ulaz (ulaz u dvorište kroz prizemlje objekta) i često se primenjuje u savremenoj arhikteturi (u porodičnoj stambenoj zgradi ali i kod savremenih stambenih poslovnih višespratnica). Sve češće je tradicionalni element koji inspirise arhitekte. Ajnfort ima grandiozne dimenzije:širina je veca od 2-3m obicno 3,0 do 3,5,visina od 4,0 do 4,5m,najcesce 4,5m. Likovno i vizuelno ajnforti obiluju umetničkim detaljima u drvetu, staklu, kovanom gvozdju na koje treba obratiti posebnu paznju.

Dekorativno obradjene kvake (svaka je unikat i odgovara arhitektonskom stilu u kome su gradjeni objekti) prvi su susret sa vratima i ajnfortima. Fina plastičnost, mekoća, monumentalnost upotpunjuju opštu lepotu i vrednost (u velikom broju sacuvanih) velikih kapija sirom Vojvodine.

VOJVOĐANSKI PROZORI

Prozor je otvor na zgradi ili kući, obično na zidu, ali može biti i krovni. Namena mu je da propusti svetlost (služi da se prostorijama obezbedi dovoljna količina prirodnog svetla tokom dana) i da se vrši provetravanje zatvorenog prostora kroz njega. Deo prozora je prozirna površina kroz koju svetlost može da prođe.
Jedan vojvođanski kuriozitet i jedna od njegovih brojnih definicija…
“Kibic-fenster je posebno dizajniran prozor da bi se sa njega ili kroz njega moglo kibicovati. Obavezno je morao imati i firange, posebno šivene, da bi se po potrebi onaj ko kibicuje mogao zakloniti i diskretno propratiti ono što ga zanima. Kibic-fenster je kroz razna vremena imao i razne uloge, ali uglavnom su ga koristile vojvođanske ‘frajle’ da bi pratile društvena događanja tog doba. Posebnu draž ima genijalno osmišljena izbočina koja vam omogućava da i u hladnim zimskim danima kibicujete kroz njega, a da pri tom na razlađujete kuću.”

ŠTA JE SVE VOJVODINA

Ako vas put nanese kroz neko selo usporite, pogledajte sa strane, skrenite nekom sporednom ulicom i videćete ono što je samo naizgled skriveno. VOjvodina su fasade, salaši, rodna polja i veseli ljudi ... Pa dobrodošli u Vojvodinu.

NARODNE NOSNJE SREMA, BANATA I BACKE

Plodna vojvođanska ravnica obezbeđivala je ne samo žitarice, nego je obilato pružala i sirovinu za izradu ljudske odeće. Panonska klima sa dugim i žarkim letima i veoma oštrim i vetrovitim zimama, uslovljavali su i način oblačenja njenih stanovnika. Glavne sirovine za izradu stare srpske nošnje bila su biljna vlakna kudelje, lana i pamuka. Pored biljnih vlakana za zimsku odeću korišćena je i vuna, jagnjeće i ovčije krzno čemu su pogodovale osnovne privredne grane.
Odeća 19. veka krojena u domaćoj radinosti bila je jednostavnog kroja. Osnovnu platnenu odeću karakterisali su ravno krojeni delovi odeće, čija se širina oblikovala prema telu nabiranjem tkanina. Prihvatanjem u nošnji gornjih haljetaka komplikovanijeg kroja, koji su u srpsku nošnju došli uticajem gradske mode i mode srednje i zapadne Evrope, naročito bečke, šivenje ovakve nošnje prepušteno je krojačicama. Seoske krojačice u narodnu nošnju unose nove modne elemente, što je uticalo i doprinelo naglom gubljenju srpske narodne nošnje u Vojvodini.
Stara srpska nošnja u Vojvodini formirana je tokom dugog vremenskom perioda, te u svojim odlikama sadrži tragove minulih epoha, kao i tragove primljenih uticaja drugih naroda sa kojima su Srbi živeli u etnički mešovitim naseljima.
Mušku odeću tokom 19. veka leti i zimi činila je platnema odeća bele boje koja je nošena do samog tela, a to su tako karakteristične široke platnene gaće i košulja. Uz njih u nekim selima severne Bačke i severnom i srednjem Banatu nošene su bele plisirane suknje. Preko bele odeće muškarci su nosili štofani crni prsluk ili prsluk od svile i somota. U proleće i jesen nošeni su gornji sukneni kaputi zvani doroc i kabanica.Već u drugoj polovini 19. Veka narodnu mušku nošnju dopinjavaju kratki do ispod bedara kaputi takozvani rekla, bena, bekeš, jankel.
Zimi su preko gaća nošene crne štofane čakšire, obično u kompletu sa kaputom. U svečanim prilikama leti, mlađi ljudi su nosili plisirane bele suknje. Srbi u Bačkoj nisu nosili gaće vezene pri donjoj ivici ili gaće sa čipkama i fronclama, kao što su nosili Šokci. Muške suknje ukrašavane su uz ivicom ažurom, tehnikom izvlačenja žice iz osnove. Suknje su se nosile sve do vremena prvog svetskog rata.
Grudi, košulje ukrašavane su belim vezom ili pak vezom izvedenim zlatnom žicom. U svečanim prilikama nošene su posebne šivene vezene grudi, naročito ukrašene zlatovezom koje su nazivali formeti, nedra, plastroni. Ovakva vezena nedra mogla su se postaviti na svaku košulju a uvek su se videti ispod prsluka i gornjeg kaputa. Košulja je nošena preko gaća, a tamo gde su muškarci nosili belu suknju, košulja je upasivana unutra ispod suknje.
Prsluk je najčešće šiven od crnog štofa, somota, pliša ali je bilo i prsluka i od šarenog svilenog brokata. Stariji muškarci su nosili samo prsluke crne boje. Momci su nosili prsluke spreda bogato ukrašane srebrovezom ili zlatovezom. Kao ornament najčešće se javljaju biljni motivi, potkovica, inicijali i godine. Bogato ukrašeni prsluci trebalo je da pokažu bogatstvo momka koji ih je nosio.
U Banatu i selima severozapadne Bačke momci su kao ukras nosili toke preko grudi.
Uz letnju svečanu nošnju nošene su lakovane kožne čizme ili pak kožne opanke i papuče kod siromašnijih. Glavu su pokrivali crnim filcanim šeširima.
Za vreme hladnijih dana i zimi muška nošnja dopunjavana je toplijim haljetcima. Preko košulje oblačena je toplija košilja od debljih tkanina, zvana košuljac kao i drugi delovi odeće sa dugim rukavima šiveni od sukna. Zimi je oblačen pršnjak i kožuh od krzna kao i krznena duga odeća opaklija, ducin ili bundaš. Uz reklu, benu ili jankel šiju se i štofane pantalone koje su u početku bele suknene takozvane graničarske ili na uzengije. Kasnije ove pantalone se prave u crnoj boji. Oko 30-tih godina 20. Veka nošene su i čakšire na šunke koje su nošene isključivo uz čizme a došle su u seljačku modu pod uticajem čakšira vojničke uniforme stare jugoslovenske vojske.
Zimi su uz krznenu odeću nosili i krznene kape na glavi - šubare. Kao obuću u zimskim danima nošene su čizme ili opanci sa obojcima. Obojci su vremenim zamenjeni čarapama prirodne boje vune ili crvenim. U Bačkoj je bila karakteristična i drvena obuća koja je nošena zimi kad je blato i sneg. Klompe su bile veoma širokog stopala tako da se lako hodalo po blatu i snegu a da bi bile toplije stavljali su slamu i seno unutra. U drugoj polovini 19. veka nošene su i cipele.
Mlade žene i devojke kosu su splitale u dve pletenice koje su nošene slobodno puštene niz leđa ili obavijane oko glave ili samo na potiljku u punđu. U svečanim prilikama mlade žene posle udaje dok ne dobiju prvo dete ili dok ne dođe nova mlada u kuću išle su sa džegom na glavi. Prvobitno džegu je činila najčešće crna manja trouglasta marama kasnije se razvila u posebnu šivenu kapicu koja se sastojala iz dva dela: kapice koja je pokrivala punđu i deo kose oko nje i donjeg dela koji je padao niz vrat. Najčešće su ukrašavane zlatnim vezom po čemu ih u nekim krajevima nazivaju zlatare. U Somboru i okolnim salašima umesto džege nošen je ubrđaj.
Osnovni delovi ženske nošnje su skute i košulja koji su nošeni do tela. Pored skuta žene su nosile još po jednu donju suknju koju su u nekim selima zvali suknjerac. Preko suknjerca je nošena gornja suknja od domaćih tkanina a za svečane prilike i od kupovnog fabričkog materijala. Suknje su u prošlosti bile duge do članaka.
Preko košulje nošen je prsluk, jelek šiven od somota ili svile obično tamnijih boja najčešće ukrašavan zlatnom čipkom i zlatovezom. Bio je dugačak do struka. Spreda se zakopčavao zapinjačama ili šnirao pomoću gajtana.
Preko suknje nošena je kecelja obično od iste tkanine i na isti način ukrašena kao prsluk. U nekim selima nošene su i tkane kecelje od vune na raznobojne pruge, sa utkivanim ornamentima ili pretkivanim cvetnim motivima. Uz bele letnje suknje nošene su i bele platnene kecelje ukrašene belim vezom i šlingerajem.
Od 80-tih godina 19. veka u modu ulaze svilene haljine iz dvaju delova čija je gornja bluza nošena uvek preko suknje. Ovakve tkanine došle su pod uticajem evropske mode.
Zimsku odeću žena činili su rekla, kožuh, ćurak, bundica i velika vunena marama. Devojke su za svečanije prilike nosile crne jakne od pliša. Kragna na jakni bla je kod imućnijih devojaka od astragana i nekog drugog plemenitog krzna.
Kao ukras, a i znak bogatstva devojke su oko vrata nosile seferine - niske dukata.
Karakteristična ženska devojačka obuća bile su bele čarape i šarene papuče, kao i cipele. Za svaki dan su nošene štrikane zepe, natikače ili čarapci. Na posao su nošeni opanci od kože a kasnije i od vune. Zimi su nošene papuče sa drvenim đonom, cokule ili klompe.
Već tokom druge polovine 19. veka nošnja je skroz izjednačena sa građanskim krojem tog vremena, a postojeće razlike bile su samo u pojedinim detaljima odevanja.

DUDI BRENDI (rakija od Duda )
Dudovača



Dud je valjda jedina voćka koja je stigla u ove krajeve po nalogu sa najvišeg mesta jedne od starih dobrih propalih država. Bilo ga je, dakako, i ranije, ali je tek grof Mersi u Banatu a Marija Terezija i u ostalim delovima današnje (jučerašnje) Vojvodine, čak i zakonski, obavezala podanike da sade ovo plemenito drvo. Razlog je bilo gajenje svilenih buba, jer imperija nije želela da se njeni novci troše za uvoz svile.

Početkom prošlog veka po širokim vojvođanskim šorovima i kraj državnih puteva već su se dostojanstveno šepurile desetine hiljada krošnji listopadnog drva, u nauci poznatog pod imenom morus (alba, nigra ili rubra, to jest bela, crna ili crvena murva). Prepuštajući svilarstvo stručnjacima, ovde ćemo smerno skrenuti pažnju na jedan sporedni, ali ništa manje dragocen proizvod. Reč je, pogodili ste, o dudovači

Plodovi se zovu dudinje i neobično su sitni u odnosu na veličinu drveta. Počinju da zriju već krajem juna, a ima ih sve do kraja avgusta. Bilo da se dud nalazi na ulici, ukraj lenije ili u avliji, dudinje se skupljaju ručno, najčešće iz trave. Posao je izuzetno pipav, pa se u njemu često koristi dečja radna snaga. Mada su dudinje slatke, klincima ovo maltretiranje pada izuzetno teško, pošto krajnji proizvod sa njihove tačke gledišta nema nikakvog smisla. Skupljanje dudinja može da traje i po nekoliko nedelja. Ako je murva u dvorištu, najbolje je prostrti ispod nje plastične ponjave i predveče lepo pokupiti ono što je tog dana sazrelo

Dalji proces je istovetan kao i kod proizvodnje ostalih rakija: sirovina se smešta u sudove, pokriva i redovno meša, uz stalnu upotrebu čula mirisa. Ko se odriče kakvoće zarad količine, upropastiće buduće piće dodavanjem ostalog voća ili, što je krajnji bezobrazluk, šećera. Jer, dudovača se, kao i sve prirodne rakije, peče isključivo za domaće potrebe. Tamo gde se kupuje ili prodaje nema ni govora o plemenitom piću, već o brljama različitih mirisa i sa različitim količinama kojekakvih sastojaka

Ako godina ponese i ako je dud posadio još deda ili pradeda uoči stupanja u brak (uzgred, u crno-žutoj monarhiji to je bio jedan od uslova za ženidbu odnosno udadbu), sa jednog stabla se, bez grama šećera, može dobiti po litar za svaku sedmicu u narednoj godini

Priče o tome da se ona peče samo u nedostatku boljeg voća ili da je nečiji deda umro od dudovače spadaju u opake izmišljotine. Od svih pića umiru samo oni koji ne umeju da piju i oni koji loču šta god im se nađe. Dakle, nije isključeno da je nečiju jetru izjelo nešto za šta je on mislio da je dudovača, ali to je svakako bilo nešto što se samo očešalo o dud

Nakon pečenja sledi takođe uobičajeni postupak: točenje u staklene balone od pet ili deset litara, te pečačenje voskom. Ostatak ide u buriće (zapremine 30-50 litara) od ponajbolje dudovine. Baloni se ostavljaju za rođenja i venčanja unuka, ostalo se nakon isteka određenog vremena pušta u opticaj.

Dudovača je u početku samo bezbojna tečnost specifičnog mirisa. Kroz koji mesec, a naročito kroz koju godinu, biće to prvoklasna rakija za vrhunske meraklije. Merači se uz kisele krastavce i pokoje parče slanine

Pre tri godine jedan gospodin mi je, kao deo naknade za intelektualnu uslugu, doneo politru dudovače made in FNRJ, što će reći starije od četvrt veka. Dotični je odavno ostavio piće. Ipak, razumeli smo se bez reči: znao je da daje nekom ko zna šta dobija.

Putujući zimus u Evropu, poneo sam i jednu flašu. I gle: gospodin sa severa Bačke je omirisao, lagano prineo čašicu ustima, još laganije gucnuo, zadivljeno pogledao i krajnje sabrano izgovorio: "Čoveče, mislio sam da toga više nema!" Ima, i imaće sve dok živi duh dedova.

Mihal Ramač

SPECIJALNI REZERVAT PRIRODE „GORNJE PODUNAVLJE“

Gornje Podunavlje je specijalni rezervat prirode koji se nalazi u Vojvodini. Rezervat je ostatak nekadašnjih prostranih plavnih predela Podunavlja. Čine ga nekoliko odvojenih celina: Monoštorski rit, Apatinski rit i područja Štrpca, Kozare i Karapandže. Nalazi se na aluvijalnoj ravni i aluvijalnoj terasi leve obale Dunava, na nadmorskim visinama od 80 do 88 m sa izraženim mikroreljefom, neposredno od granice s Mađarskom do Bogojeva u dužini od 64 - {km} i površini od 19,648 ha.Smešten uz reku Dunav, u blizini Sombora i Apatina , dobro povezan komunikacijama i lako pristupačan, Specijalni Rezervat Prirode „ Gornje Podunavlje “ svojim prirodnim osobenostima , estetskim vrednostima , mogućnostima za lov i ribolov i drugim sportsko-rekreativnim aktivnostima na vodi, poseduje i mogućnosti boravišno sportsko-rekreativnog turizma, izletničkog i ekskurzionog turizma , manifestacionog turizma, eko turizma, seoskog turizma i drugih vidova turizma. Posetioci mogu uživati u lepoti pejzaža, ostvariti kontakt sa živim svetom, potražiti duhovno osveženje, mir i tišinu. Koloritni pejzaži raznovrsnih ritskih šuma, vodenih i močvarnih ekosistema, pružaju mogućnost eko turizma, posebno posmatranje ptica i divljači, kao i zaštićenih biljnih vrsta. Područje rezervata je skup vodenih i kopnenih ekosastava. Najveću površinu rezervata zauzimaju ritske plavne šume. Ovakvi očuvani izvorni biotopi retko gde se mogu sresti u Evropi. Zajedno sa desnom obalom, plavnim područjem u Baranji u Hrvatskoj poznatom po Kopačkom ritu i plavnim područjem Karapandža u Mađarskoj čini prirodnu celinu.U rezervatu živi 51 vrsta sisara, 280 vrsta ptica, 50 vrsta riba, 11 vrsta vodozemaca, stotine vrsta insekata, vodena, močvarna, livadska i šumska vegetacija. Osim biološke raznovrsnosti Gornje Podunavlje krasi i autentično kulturno nasleđe. Kao rezultat prilagođavanja velikoj reci i njenim ćudima nastali su karakteristični izvorni običaji, nošnje, jezik, riblovni alat, čamci i jela koji privlače goste i Gornje Podunavlje čine atraktivnom destinacijom za posetioce. Jedna od retkih destinacija gde se još uvek može uživati u vožnji Dunavom, nepreglednim rukavcima i kanalima, nesputanoj rici jelena, mirnim noćima u seoskim domaćinstvima, autentičnim ribljim specijalitetima, poslednjim dunavskim alasima Zbog svojih izuzetnih prirodnih vrednosti Gornje Podunavlje je 1989. godine proglašeno za međunarodno značajno stanište ptica (IBA), sastavni je deo potencijalnog rezervata biosfere Drava-Mura i nalazi se na spisku potencijalnih vlažnih područja za upis na listu Ramsarske konvencije.

TISA

Reka Tisa (mađarski: Tisza, ukrajinski: Tysa/Тиса, slovački i rumunski: Tisa i nemački: Theiß) je reka, najveća leva pritoka Dunava. Protiče kroz Panonsku niziju. Izvire u Ukrajini, na Karpatima u oblasti Bukovina, i dalje prolazi kroz Mađarsku, Rumuniju, Slovačku i Srbiju. Uliva se u Dunav kod Starog Slankamena. Tisa nastaje u Ukrajini, u zapadnim Karpatima, spajanjem Crne Tise i Bele Tise, koje izviru na 960 metara, odnosno 1.700 metara nadmorske visine.Tisa predstavlja prirodnu granicu između Bačke, na desnoj, i Banata na levoj obali, a pošto dodiruje i Srem na ušću kod Starog Slankamena, predstavlja pravu vojvođansku reku.Zbog njene širine i nemirnog toka, u prošlosti se često pričalo o Tisi sa strahopoštovanjem i divljenjem. Pominje se u mnogobrojnim pričama i pesmama, a prema legendi krije i misteriju groba velikog hunskog vođe, Atile “Biča Božjeg”.
Zbog malog pada, koji u srednjem i donjem toku Tise iznosi svega 4,54cm/km Tisu karakteriše na ovom sektoru pojačana bočna erozija. To je razlog nastanka krivudavog toka reke, stvaranje meandara i njihovog pomeranja po prostranoj aluvijalnoj ravni. Zbog malog pada i sporog oticanja aluvijalna ravan Tise bila je često plavljena tokom proteklih vekova. Stanovništvo potiskih naselja vodilo je vekovnu borbu sa poplavama u kojima su stradali usevi, stambeni objekti, a ne retko bilo je i ljudskih žrtava.
Ribolov na reci Tisi je nekada bila vrlo značajna privredna grana, danas jedva da je vredna pomena. Ipak recimo da je Tisa i sada ribom bogatija od Dunava. Danas je na toku Tise kroz Vojvodinu razvijen i privredni i sporstki ribolov.

Tradicionalna Vojvodjanska kuca!


Nastanak i razvoj.

Arhikteture u Vojvodini moze se pratiti tokom dva, do dva ipo veka unazad, na osnovu postojecih objekata, koji su u vecoj ili manjoj meri zadrzali originalni izgled.
Sa podizanjem nivoa kulture stanovanja koji je znacajnije poceo da se menja tokom 18 veka, paralelno su se razvijale, i tokom dugog perioda formirala dva stila stambene arhiktekture - na jednoj strani profana, gradjevinska, varoska i na drugoj narodna arhiktektura.
Iako je razvoj oba stila na neki nacin prekinut posle drugog svetskog rata, u gradovima Vojvodine sacuvana su gotovo u celosti gradska jezgra, postavsi tako svojevrsni spomenik reprezentantivnije i stilski bogatije varoske kuce, o cemu se kasnije pobrinula i drzava stavljajuci ih pod zastitu. Na drugoj strani nastanak, razvoj i opstanak tradicionalne Vojvodjanske -Panonske kuce isao je drugim tokom. U okviru narodnog graditeljstva, ona je postala odraz vekovne covekove potrebe za zaklonom i komforom. Kao takva, narodna arhiktektura obelezena istinom vezanom za nacin zivota, delatnost, uslove stanovanja, ukuse i potrebe vojvodjanskog seljaka, pronasla je svoj materijalni izraz u tradicionalnoj seoskoj kuci koja se jos krajem 18 veka javlja kao vec potpun formiran zreli arhitetonski tip.
Bogatom mastom nepoznatih neimara iz naroda, stvoreni su, u okviru preciscenog stilskog izraza.
Najstariji oblik vojvodjanske kuce je jednodelna zgrada od jedne prostorije sa otvorenim odakom, u kojoj se kuvalo, ali i spavalo.
Dogradivanjem sobe i sa druge strane kuhinje, nastaje trodelna kuca i kao takva postaje prepoznatljiva u arhiktekturi kao kuca vojvodjansko -panonskog tipa.
Na prostoru Banata kuce ovog tipa odlikuje ravna fasada, malterisana blatnim malterom i okrecena belom ili drap bojom, sa naglasenim coklom braon boje.
Fasadu karakteristisu dva manja prozora, bez ulicnog ulaza u kucu.
Ulaz u kucu postavljen je po sredini dvorisne fasade i on je u nivou dvorisnog terena.
Krovne ravni su strme radi lakseg slivanja vode iz njih, posto ih je pre crepa pokrivala najpre slama, zatim trska, a ponegde i sindra.

Sećanje na jednu od zadnjih zemunica u Vojvodini

Novo Miloševo

... Deda Ljalja je živeo odmah pored karlovačkih jamura. Njegova više koliba nego kuća, koja se sastojala od jedne prostorije polukopane u zemlju, a krov što je pokriva bio je od trske i slame. Samo seoski put kojim su se vozili zemljoradnici sa njive i na njivu, ga je odvajao od seoskog groblja koje se nalazilo sa druge strane puta, pa je pokojni deda Ljalja im'o prica i o noćnim zbivanjima na groblju.
   Bilo je naroda koji nisu obraćali paznju na njegove price, ali je ipak bilo vise oni koji jesu, a pogotovo mi deca. Često je pričao priču o poslednjoj, morskoj Vili, koja je potomak Vila koje su ostale zaglavljene bez izlaza po rekama i baruštinama, od kada se je Panonsko more izlilo i nestalo. Posto je živeo odmah pokraj jamura, mi smo mu verovali da je ponekad i čuje.
(sećanje na deda Ljalju jednog savremenika)


deda Ljalja kraj svoje zemunice

   Kako su izgledale zemunice u kojima se živelo u vreme seoba nema opisa, ali se sigurno nisu mnogo razlikovale od one u kojoj je Rada Palov živeo šezdestih godina dvadesetog veka. Njegov dom je sagrađen 1947. godine po uzoru na zemunice koje su se i pre toga pravile ne samo u okolini Novog Miloševa.
       Nivo poda je ukopan u odnosu na okolni teren 1.5 m. Zgrada nije imala zidova. Dvoslivni krov dodiruje zemlju. Krovnu konstrukciju čine slemenjača koju nosi soha i gredice koje su oslonjene na nju i koje dodiruju sa strane zemlju. Na krovnu konstrukciju nabacan je sloj trske i preko nje blato. Zemunica nije imala tavanicu.
       Prvobitno je zemunica Rade Pavlova imala jednu prostoriju, na koju je kasnije sa spoljne strane dodata još jedna. U kuću se ulazi kroz kuhinju, a dalje iz nje u sobu. U kuhinju je mali dimnjak za otvoreno ognjište, a u sobi je zemljana peć koja se loži iz kuhinje.

Mirjana Đekić

Beli vez - šling
Nekada je beli vez bio veoma zastupljen u našim krajevima. Najčešće se radila takozvana šlinga - na belom platnu se vezlo belim koncem, šilom se bušile rupice i obrađivale takođe belim koncem. I pored velike zastupljenosti mašinskog veza naše žene sa ljubavlju neguju stare tehnike ručne izrade belog veza.
Vezu se najrazličitiji predmeti: stolnjaci, maramice, posteljina, nošnje... Za izradu veza su potrebne makaze, konac i igle različitih debljina, i nacrtana mustra na papiru. Precrtavanje mustri (crteža) na platno zove se trukovanje. Izrađeni predmet se pere i štirka. Za štirkanje se koristi krompir, brašno ili štirak. Kad se osuši izrađeni predmet se ispegla. Nekada se u tu svrhu koristila roljka ili pegla sa žarom.
„Šlingerajom“ se ukrašavala odeća (donje košulje, mideri, podsuknje, kecelje, zavese, čaršapi za dolaf, oltarnici...).
U pisanim izvorima o belom šlingu nije puno zabeleženo. Na povremenim izložbama mogu se naći eksponati stari i preko 80 godina. I sačuvati tolike godine po fijokama ovaj vez je bilo veliko umeće. Prema nekim podacima poreklo veza potiče iz starih kultura, asirsko-babilonske i egipatske. U srednjem veku vezenjem se često bave i redovnici u muškim i ženskim samostanima.
U 16 veku vezenje postaje kućna radinost, a do sredine 18 veka vezenje postaje deo obrazovanja tadašnjih devojaka, i ono postaje glavno zanimanje tadašnjeg ženskog sveta. Do polovine 19 veka žene su oblačile 9 podsuknji, a poslednja suknja je bila najbogatije našlingovana. Od 20 veka do kraja prvog svetskog rata oblačile su se 4 podsuknje, a kasnije 2 podsuknje.
Ženama na našem području vezenje je bilo obavezni rad, koji se obavljao u slobodnom vremenu između teških poslova na njivi i kući. U zimsko vreme kad utihnu poljski poslovi, žene su skupljale, prele, tkale, na prelima. Pojedine vezilje su bile maštovitije, stvarajući prava umetnička dela.
Uticajem evropske mode u Bačkoj je za beli vez odomaćen nemački izraz „šling“ koji je i do danas zadržan. Živeći na salašima gde je zajedno živelo više generacija, svoje znanje i iskustvo su prenosili jedna na drugu – generacijama.
Savremena žena sve manje ima vremena za ovu umetnost. Pa ipak ima vezilja koje svojim vezenjem čuvaju ovu veštinu od zaborava, držeći se tradicionalnih motiva, ali uvodeći i puno novog. Beli rišelje vez i danas oduševljava i pleni uzdahe ljubitelja belog veza.

Autentična taxi služba po kojoj je Sombor poznat (i u pesme ušao ) ,a i Vojvodina :

SOMBORSKI FIJAKER




Stanica -ispred Pozorišta i muzeja (oduvek ) Nekada ih ima više ,nekada manje ,pa jedan ili nijedan ...e kada se to desi (poslednji fijakerista umre ) Opština se pobrine da nekog novog angažuje .
I tako ,uvek ima bar jedan ,iako nema više (originalnih ) barona ,glumica ,kockara i boema da se u zoru voze fijakerom ,niti pravih konja i fijakerista (profesionalaca ,sad su više turistički vodiči)
Tako će fijaker i dočekati (valjda jednom ),i ulazak u Evropu ,autentično i potpuno isto kao i pre nekoliko vekova (kad može Nju Jork ,valjda može i Sombor ?)
Jedina "novina" je ,da kočijaš mora odmah da počisti horse shit sa gradske ulice -čim se srećni događaj desi .

Somborski vodari

Osam decenija je zanimanje vodara predstavljalo jednu od somborskih autentičnosti, ali ne toliko po svojoj retkosti (bilo ih je i u drugim mestima), koliko po činjenici da je ovo zanimanje jedino u Somboru bilo institucionalizovano, a još više po jedinstvenim vodarskim kolima, koja su predstavljala specifičnost isključivo ovdašnjih vodara. Nakon što je 1890. gоd. proradio prvi arteski bunar na Svetođurđevskom trgu (o kome je u ovoj rubrici već bilo reči), ubrzo je izbušeno još 30-tak, ali nešto plićih arteskih bunara u svim delovima grada. Vodu sa ovih bunara počeli su po gradu da raznose vodari, sa posebnim vodarskim kolima načinjenim od nekadašnjih paorskih kola, na kojima je vrlo dovitljivo bilo montirano bure zapremine od 450 do 600 litara. Kako bi se napravio red u snabdevanju vodom, gradske vlasti su 1910. god. donele „Statut o raznašanju vode iz arteskih bunara“, kojim su bili uređeni redosled točenja vode, broj vodara (25), uslovi za bavljenje ovim poslom, broj buradi koje mora da ima svaki vodar (po dva – jedno za pijaću, a drugo za vodu za pranje), raspodela teritorije za raznošenje vode, cena vode, odnosno vodarske usluge, higijenski uslovi za držanje buradi, način ophođenja sa građanstvom (kupcima), obaveza vodara da u slučaju požara sarađuju sa vatrogasnom službom i kaznene odredbe za slučaj da se ne poštuju odredbe Statuta. Vodari su burad punili na svim gradskim arteskim bunarima, a najčešće na najprotočnijim, kakvi su bili bunari na Svetođurđevskom trgu, te na Bezdanskom, Sonćanskom, Apatinskom i Sivačkom putu, kao i na „Konjovačkom bunaru“, koji se nalazio na početku Konjovićeve ulice. Voda je raznošena pomušterije bila su deca, koja su sačekivala vodare, sa kantama od 10-12 litara i sitninom kojom se plaćala voda. Pojavom vodovoda početkom šezdesetih godina XX veka, vodari su polako nestali sa somborskih ulica.

preuzeto od M. Stepanović

O Banacanima kao Lalama i njihovom humoru - Vitomir Sudarski


Banacani su poznati po nadimku - Lale. Cesto pogresno sve Vojvodjane smaraju Lalama a kao sto svi Vojvodjani nisu Lale, nego samo Banacani, tako i svi stanovnici mnogonacionalnog Banata nisu Lale, vec samo Srbi -starosedeoci. Poznate su i rado slusane, o junacima banatskog humora -Lali i Sosi.
A zasto uz Banatske Srbe ide nadimak Lala, manje je poznato. Da li je po cvetu istog imena?
Nekoliko starih legendi, teorija i tumacenja nude odgovore na postavljeno pitanje.
CARICA I BANACANI
Posle pobede nacionalno sarenih trupa Marjie Terezije protiv Turaka, uprilicena je, negde u Backoj, velika vojnicka smotra. Postrojeni po regimentama vojnici su ocekivali pocetak ceremonije. U stroju su bili prekaljeni borci - granicari iz Srema i Backe. Nedostajali su samo Banacani. Do tada niko od carskih oficira nije mogao sa sigurnoscu da kaze da li ce oni uopste stici. Ali, neposredno pred Caricin dolazak, uspelo je i banatskoj regimenti posle vise neuspelih pokusaja, da predju nabujalu Tisu. Postrojili su se brze -bolje. A onda se sa svojom svitom, pojavila Marija Terezija.
Medu visokim oficirima i carskim dostojanstvenicima nastala je primetna zbunjenost i komesanja kada su saznali da su bas tog trenutka stigli i Banacani. Jer, prethodnog dana bile su potvrdene informacije da Banacanima visoke vode Tise ne dozvoljavaju prelazak.
Zasto nisu predvideli odlikovanja za cuvenu banatsku regimentu. Podelivsi Sremcima i Bacvanima odlikovanja, carica je na kraju stigla do Banacana. Videvsi da za njih nema gvozdene kolajne nije se zbunila. Skinula je svoj skupoceni zlatni carski lanac na kome je u obliku priveska bila prekrasna lala, cvet koji je u to vreme bio simbol lepote, prišla oficiru i stavila mu ga oko vrata. Sa svih strana, kazu, odjekivalo je vojnicko uraaa..uraaa.
Tako se, eto na ovoj smotri, medju mnogim gvozdenim krstovima, nasla i zlatna "Lala orden ". Za vreme rucka, ljubomorni na Banacane, vojnici i oficiri ostalih regimenti ismevali su banatske vojnike nazivajuci ih lalama od tada, pa do danas, Banacani ostadose -LALE.

..hvala Zox ..znala da postoji nesto posebno zbog cega smo lale..

Lakota ::

..hvala Zox ..znala da postoji nesto posebno zbog cega smo lale..

Meni se više dopada ona druga o tome kako su Banaćani postali Lale.Pa evo i nju da opričam.

Lala ili tulipan kao cvet je bio visokocnjen u XVII i XVIII veku. Lukovice su se plaćale zlatom u svojoj težini. Turski Sultani su za pokušaj švercovanja istih propisivali smrtnu kaznu ... Bogatstva su se sticala i gubila zbog ovog cveta. Ovo samo da razumete vrednost i važnost sledeće pričice.

Kad je blaženopočivša Carica Marija-Terezija vršila vizitaciju Potisko-pomoriške granice Srbi-graničari su joj poklonili buket lala za dobrodošlicu. Carica koja je bila zadivljena brojnošću i vojnom veštinom istih je buket primila, predala ga nekoj od prisutnih dvorskih dama i pokazujući rukom Sviti na postrojene Graničare rekla - OVO SU MOJE LALE!

U značenju da je to najvrednije što ima u Carstvu joj. Od tad Srbi, starosedeoci Banata imaju privilegiju da nose ovaj naziv. Takođe jedino na muškoj narodnoj nošnji banatskih Srba se sreće stilizovan cvet lale vezen na čakširama  i prslucima.

Vojvodina

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

                                                       Miroslav Mika Antić

Arteski bunar
Izvor: Wikipedia

Arteski bunar sa pozitivnim hidrostatičkim pritiskom. Voda se nalazi između dva vodonepropusna sloja tla .
Arteski bunar (arteški bunar) je izbušeni dubinski izvor vode (bunar) pod hidrostatičkim pritiskom. U starom vijeku bio je poznat u Kini i Egiptu, a prvi arteski bunari u Evropi buše se u 12. vijeku u provinciji Artoa (Artois), odakle potiče ime.

Arteska voda se nalazi na određenoj dubini između dva vodonepropusna sloja tla. Da bi se došlo do vode buši se tlo na dubinama od nekoliko desetina metara do 2.000 metara. Kod pozitivnih arteskih bunara, voda sama izlazi na površinu pod hidrostatičkim pritiskom, a kod negativnih ili subarteskih bunara voda se pumpa iz bušotine.

U bivšoj SFRJ arteska područja su u mlađim geološkim slojevima: Panonska nizija (dubine vode 40-600 metara) i obodni tereni (Mladenovac, Šabac, Beograd, Obrenovac, Vršac, Sisak), u Timočkom basenu, u skopskoj i veleškoj kotlini u Makedoniji i na Kosovu.



Na onim seoskim pojila se stoka u povratku sa ispase,nosila voda ako nisi imao iskopan svoj,sluzio kao mesto za razmenjivanje prica,dogovarali sastanci,gledali se momci i cure...a u ovim kucnim se hladila lubenica,pivo,rakija..

KLUPE NA SOKAKU

- Divan pod otvorenim nebom -

Pre neki dan dok sam u smiraj vrele subotnje večeri sedeo sa jednim mojim poznanikom u jednom restoranu u misili mi dođeše neke davne slike života. Na te misli me je podstakla jedna rečenica koju je moj poznanik te večeri sasvim slučajno izustio dok je prepričavao događaje iz svoje rane mladosti. Postojalo je nešto što je mesta u Banatu činilo tako posebnim, tako ljudskim, tako neposrednim U koje god mesto tog dela Vojvodine da ste došli tu posebnost ste mogli jednako da primetite. Tu posebnost je imala i Jaša Tomić. To su bile klupe na sokaku. Da, klupe na sokaku. Danas klupa na jašatomićkim sokacima skoro da i nema a ako se po koja i nađe onda ona deluje ili prazno i napušteno, ili na njoj sedi po koja usamljena duša koja zagledana u beskraj današnjice kao da lebdi između sna i jave.
klupe-5Nekada nije bilo tako. Nekada su klupe bile sastavni, skoro neizostavan deo okućnice na kojima se rado sedelo i divanilo. Okupljanje na klupama je bio deo rituala koji se nije smeo propustiti. Ljudi su se na klupama družili. Neke od tih klupa su bile lepe i sređene, neke su bile napravljene onako jednostavno tek da mogu da prime svoje goste, dok su neke klupe vlasnici iznosili na sokak a po završenom divanu ih vraćali u svoje dvorište. Nije bio redak slučaj da je neki stari balvan bio korišćen kao klupa. Kada popusti letnja žega, kada se teški paorski poslovi pozavršavaju ljudi su izlazili na ulicu i sedeli na klupu. Na svoju, ili na komšijsku nije bilo bitno. Bilo je bitno da se uz koju reč pokaže da je čovek društveno biće. Tu su se vodili svakojaki razgovori. Tu se bistrila ozbiljna politika, vodili se razgovori o životnoj svakodnevnici, muški deo društva pričao je o fudbalu ili rukometu ženski o ženskim poslovima, šalilo se na svoj i tuđi račun ali isto tako vodili su se i seoseki abrovi bez kojih jedno selo jednostavno nije moglo da se zamisli. Sa tih klupa dok je razgovor tekao upitni pogledi okupljenih ljudi su kao po pravilu leteli ka prolaznicima iza kojih su se krila razna pitanja na koja su u isto vreme traženi i odgovori. Baš ti pogledi su umeli da budu nekada i smetnja prolazniku pogotovu ako je prolaznik mlađeg uzrasta bio, javljala se određena doza nelagodnosti zbog silnih očiju koji su ka njemu bili upereni. I baš tada se kao po pravilu kod prolaznika dešavao kakav peh ili maler što je mladalaču zbunjenost učinilo još većom a znatiželjne poglede skoro nepodnošljivim. Bilo je skoro nezamislivo da prolaznik prođe pored ljudi koji su sedeli na klupi a da se ne čuje „Dobar dan“ ili „Dobro veče“. Kućno vaspitanje se skoro svaki dan javno proveravalo. Stariji prolaznici su često koristili priliku da zastanu i da se bar nakratko priključe razgovoru koji se vodio na klupi. Da kažu svoje mišljenje ili da čuju nešto što već nisu imali priliku da ranije čuju. Čak ni uporni i dosadni komarci nisu mogli da te razgovore završe pre nego što to nisu hteli da učine sami akteri druženja. Kada su se razgovorili za taj dan istrošili ljudi su se povlačili u svoje kuće i prepuštali klupu nekom drugom.
klupe-4Kada je Jaša utonula u san a noćni život počinjao da se budi i tada su klupe imale svoje goste. Tada su po pravilu gosti na tim klupama bili predstavnici mlađe generacije. Tada su se na klupi šapatom vodili sasvim drugi razgovori. Na mnogim klupama su počinjale, ali i završavale se ljubavi. Mnoge klupe su pod plaštom noći sakrivale mladalačke tajne, prikrivale mnoga mladalačka razočarenja, mnoge poljupce učinile skrivenim od strogih očiju javnosti. Isto tako bile su klupe i mesta na kojima su se kovale nekada naivne a nekada ne, male ili velike mladalačke pakosti i osvete. Kada je razgovor iz šapata prelazio u zvonak govor nije bio redak slučaj da se iza otvorenog prozora od spavaće sobe oglasi domaćin ili domaćica kuće strogim glasom „Ajte deco bešte odatle!“. Bio je to nedvosmisleni znak da se ode sa klupe. Tad bi se mladi svet nevoljno povlačio sa tog mesta vidno nezadovoljan što se razgovor tako grubo prekida, mrmljajući sebi nešto u bradu.
klupe-3Život na klupama na jašatomićkim sokacima prestajao je tek u ranim jutarnjim satima kada su prvi petli nagoveštavali dolazak novog dana. Tada bi se zapravo cela Jaša napokon odmorila od svih dešavanja koja su se u tom mestu tokom dana desila. Tih dešavanja je baš bilo. Međutim, sa novim danom dolazila su nova druženja i novi razgovori. Klupe su čekale nove, stare goste nove, stare razgovore. I tako u krug sve dok ne počnu prohladni i sumorni kišni jesenji dani. U tim danima kao i u vreme zime klupe su bile mesto na koje se nije svraćalo. Jedino tada razgovora na njima nije bilo. U to vreme i klupe su tonule u zimski duboki san sve do proleća i prvih suncem okupanih prolećnih dana.
Danas u Jaši retko gde možete videti ne samo da ima klupa ispred neke kuće nego retko možete videti da ljudi sede ispred kuće i da razgovaraju. Tek, tek ponegde možete videti nekog starca ili staricu kako sami sede i misli o Bog će ga znati o čemu. Izgleda da je novo vreme sa sobom donelo novo ponašanje i nove odnose. Da je novo vreme donelo i probleme koji su postali jači od čovekove želje da pokaže da je društveno biće.
R. Zubac



Zamenite ime sela u ovom članku bilo kojim imenom sela u Banatu i niko neće ni primetiti razliku.

Lakota ::

Arteski bunar

Istine radi -voda iz arteskog bunara ume da bude jako "tvrda" a pomalo i slankasta ,no kada nema drugog načina ....
Recimo ,Sombor je bio zavistan od ovog načina snabdevanja vodom ,dok se u Apatinu mirno mogla piti voda iz Dunava ili plitkih bunara sve do ranih 60 tih (sada već prošlog veka)
Prosta verzija arteskog bunara (somborskog) je ovo



...dok su bogatiji somborci "dali ozidati" ovakve (arteske ) bunare


Najtačnije :



Dok se to nije desilo ,Sombor je imao i specijalno zanimanje "vodonoša" Siromasi koji su imali kola i konja su u  velikim buradima razvozili pijaću vodu (i naravno ,prodavali je )

Bogatiji somborci su imali svoje bunare ,a takvu vodu su eventualno koristili za pranje .Za piće -vina i piva ,a kao što se vidi na ovoj slici -samo su zastali da operu ruke  na "arteckom" .

Jedna zanimljivost o bunarima iz istorije Banata. Mudri urbanisti Carstva su u težnji da što više poboljšaju poljoprivrednu proizvodnju i tako dignu materijalno stanje Carstva predvideli da se po ataru na svake tri duži (duž merna jedinica od približno 440 metara) iskopa bunar i uz isti postavi i valov za pojenje stoke. Na ovaj način se štedela stoka za rad koja nije morala da vuče i vodu za sebe. Jednostavno u podne kad je bilo vreme da se volovi ili konji napoje bili bi odvedeni do valova u koji je neko od ljudi đermom izvadio svežu vodu da piju. Obaveza je bila i da se posadi i drvo šire krošnje u kraj svake njive. Ovo je štitilo stoku od vrućine pri kopanju ili žetvi gde nije direktno učestvovala ali i ljudima obezbeđivalo malo hladovine u trenucima predaha. Znam da u susednom selu recimo postoji deo atara koji se zove Ćesarski bunar* iako više nigde u okolini nema nikakvog bunara.

* Ćesar - Cezar ili Car - Ćesarski odnosno Carski bunar


Oni prvobitni bunari nisu imali betonske valove već drvene, izdubljene od stabla nekog drveta.

Prodajem!!!

Ako vas put nanese nekad kroz Banat vozite polako sokakom. Pogledajte levo i desno. Videćete možda i nešto što ćete poželeti da kupite.

Stari bataCki običaj je da se stvar koja se prodaje iznese ispred kuće i na nju zakači ili veže stara metla korovuša (korovača kako još kažu). Tako mimoprolazeći znaju da domaćin ima sena, tulaja, kukuruza ili štogođ drugo naProdaj. Pa kad vidiš digođ ono što ti treba samo na avlinska vrata vikneš "Oćel kera Domaćine?". I već će neko od ukućana izaći.


Dugačka kola naProdaj negde u Banatu.

One sitnije stvari ko što su orasi, mak, pasulj se stave uPendžer sa sokaka pa ko god prođe sokakom vide šta koja kuća ima na prodaju. Ako ne treba njemu može da bude "usmena reklama" jer već će negde reći da je "kod Verice Miline u pendžer vidio šareni pasulj".



Oni koji nemaju vremena da svaki dan budu za pijačnom tezgom lepo iznesu hoklicu il' kakvu manju klupu pa na nju stave lubenicu, dinju, koji paradajz, kotaricu s graškom il' šta već ima za prodaju. Samo vikneš domaćicu i začas obaviš nabavku svežeg voća i povrća

ČARDA

Reč čarda je persijskog porekla i označava potkrovlje na četiri stuba. Takva svratišta nastajala su na drumovima između i na kraju naseljenih mesta, ali i duž vodenih puteva. U njima su obedovali, odmarali i konačaili ljudi i konji koji su, u davna vremena, uzvodno vukli dereglije i lađe.

Čarde su danas svratište za odmor i opuštanje, gde se i dalje dobro jede i pije. I gde se veseli!
Dunav je moćna reka. Na putu od Švarcvalda do Crnog mora, dugom skoro 3.000 kilometara, ona nosi mnoge tajne: buja, preti, ruši i razara, kroji nove obale i ostrva, ali i stvara široka prostranstva i slike za nezaborav!

Na obalama Dunava, ova ogromna količina vode traži priliku da se rastereti, da zađe u rukavce, da zaviri u ritove i prašume u kojima naprosto buja vegetacija i gde se rado legu ptice i mresti riba.

Na putu kroz deset država, velika reka spaja milenijume, povezuje narode i približava različite kulture.

Ljudi na obalama Dunava u našoj zemlji održavaju i neguju mnoge tradicije. Jedna od njih su i čarde.U njima se neguju posebni jelovnici i običaji, a gotovo su nezamislive bez muzike tamburaša.





Jedna od poznatijih kazu da je carda u Kovilju.Dva kilometra od bačkog sela Kovilja, putem pored manastira, na jugoistok, stiže se na mesto odakle se dalje nigde ne može otići. Odatle - pravo, levo i desno šire se staze i bogaze kroz neprohodne močvare i rukavce Dunava, ali se nigde ne stiže. Može samo nazad, na čardu "Arkanj", u ambijent iz 19. veka. Zbog takvog položaja, boemi su smislili da se nalazi "nakraj sveta".

Čarda radi decenijama, a zgrada u kojoj je smeštena stara je blizu dva veka. Na čardi nema struje, a vodom se snabdeva iz bušenog bunara, što joj pruža neobičnu draž. Leti, ispod nadstrešnice od trske i pod krošnjama dudova, a zimi u potkrečenim sobama, naspram svetla fenjera i lojanica, gost ima priliku, uz muziku tamburaša, da se provede - do nezaborava.

Ovde se služe isključivo jela od rečne ribe. Tradiciju je započeo pokojni vlasnik Pera Varenika, a nastavlja njegov sin Đoka. (Da ne grešim dušu, mislim da sada porodičnu tradiciju Varenika nosi Steva.)

Sveža riba iz Dunava u čorbi ili pržena na masti u tiganju, uz vino, rakiju i pivo ohlađene u bunarskoj vodi, privlačili su i privlače znane i neznane goste. Dolaze političari, biznismeni, glumci, ambasadori i drugi stranci sa svih strana sveta. Pored svakodnevne ponude, nude se i retka jela. Ako poruči bar dan ranije, gost može da jede škembiće od soma i belu alasku čorbu. Škembići ko škembići. Samo što su od somovskih želudaca. Sakuplja ih Đoka kada mu ribari donesu rečne nemani od 15, 20, 30 i više kila. Čuva ih u zamrzivaču (nalazi se kod kuće, jer na čardi nema struje), pa kad zatreba isecka na rezance, prokuva, pripremi začine i onda stavi u kotlić i kuva dok ne budu gotovi. Prste da poližeš.
A bela riblja čorba? Kuva se onako kako su to radili nekadašnji alasi. Samo se umesto dunavske koristi bunarska voda. Stavi se osam vrsta ribe: šaran, karaš, deverika, manjov, protviš, krupačica, kesega, mrena, štuka i kao deveti - bandar! Đoka Varenika kaže da je ta deveta riba kao začin, jer pored soli i sveže paprike daje poseban ukus ovoj čorbi. Rezanci ne idu, ali može da se razmuti jedno jaje, što su i ribari radili pre stotinu i više godina, kada su bili u prilici da se dohvate nekog kokošinjca.

Pa kad vidiš digođ ono što ti treba samo na avlinska vrata vikneš "Oćel kera Domaćine?". I već će neko od ukućana izaći.
E sad i boldovano da objasnis...to bi bilo hoce li PAS domacine....a to bi znacilo???
(Ona kola bi ja kupila)

Oćel kera? Ili duža varijanta - Oćel kera Domaćine? je tradicionalno dozivanje na avlinskim vratima kuće gde ne poznaješ nikog. Ili ih i poznaješ ali nisi redovan posetilac te kuće. Tako se proveravalo dal je pas tj ker pušten s lanca, dal je besan tj da li ne voli strance. A i nije trebalo da ih voli jer keru je posao da čuva kuću i ne dozvoljava svakom ulazak. Danas se ovo sve ređe čuje pa sam ga "učačkala" u onaj tekst gore čisto da se ne zaboravi.

Bunjevački običaji za Badnji dan Božić.

BADNJI DAN- 24.decembar

Badnji dan je velik radni svetac, po bunjevačkom redu i običaju, na ovaj dan strogo se posti (suši), cio dan dok zvizde ne izađu sve do posne al bogate večere, uz znak pokore za ljudsku grišnost.
Viruje se da se ne smi niko udarat jer će se na tom mistu javit čir, onom ko udara. Ništa se iz kuće ne iznosi da se srića ne bi iznela.
Obavezno se iđe na groblje i nosi zeleno žito na grobove, bližoj rodbini.
Badnji dan je za žene, kadgod počinjo je rano u zoru, oma posle Rorate. Pripravljale su puno ila, završavale spremanje, pekle su božićne kolače med kojima posebno se ističe kolač '' božićnjak'' koji je karakterističan i svojstven po izgledu samo kod Bunjevaca. Pripravljale su bogatu posnu večeru, ukrašavale kuću po bunjevačkom redu i običaju.
Muški svit u kući na Badnji dan samo namiriva josag i pripravlja ogriva. Najstariji –muški ima za obavezu da zamedlja rakiju.
Simboli Badnjeg dana i cilog Božića su: slama, božićnjak, božićna grana grana, zeleno žito, žito, med, zamedljana rakija, bili luk, jabuka, vino i Betlehem.
Slama- Isus se rodijo u štalici na slami. Božićnjak je kvasni kolač koji simboliše zajedništvo i viru u stvoritelja i rođenje otkupitelja. Božićna grana- drvo ko simbol života, danas jelka. Zeleno žito- simbol obnavljanja života. Žito- simbol opstanka. Bili luk –simboliše čovčiju grišnost i gorčinu duše. Med- potire oštrinu luka, to su riči sv. Otkupitelja..
Zamedljana rakija- ima zajednički simbol meda i luka. Uzimanjem, potvrđiva se spremnost za Isusa neugodnosti trpiti.
Svića- koja gori cilu noć je simbol Isusa Krista koji je svojom naukom posto svetlost svita. Jabuka- simbol zajedništva i siče se na toliko kriški koliko je čeljadi za astalom. Slika ljubavi i zajedništva što je Isus dono rođenjem med nama. Vino- se isto nazdravlja i pije iz iste čaše u znak zajedništva i ljubavi, sa ostatakom vina trne se svića, posli večere. Što pridstavlja da ćemo svi umriti i da smo u smrti svi prid Bogom jednaki.
Betlehem - štalica sa Isusom i drugim likovima po tumačenju sv. Pisma, izrađivana od slame, kukuružnje, tista a kasnije gipsa, keramike i porculana zauzima glavno misto ispod grane.

Pripravljanje astala

Za Badnje veče astal se pripravljo bogato i svečano, što simboliše Božije darove, kojim je obdarijo čovika, pa se od svi plodova pomalo meće il na pod il na astal, da se ove noći zafali Bogu na tim darovima.
U srid sobe, obično ispod slimena prid pendžerima postavlja se dugačak astal da mogu sist sva čeljad. Pod njega se prostirala slama, mećale su se i kose, motike, grablje, amovi, zobi, kuruza, sina i žita. Na astal, prije neg se prikrije svečanim bilim čaršapom raspe se šaka slame il sina, na čelu astala stoji ''božićna grana'' ukrašena vatom, vilinom kosom, krep papirom i salonskim šećerom. Ispod grane stoji velik plitki svečani tanjir u kojem je ''božićnjak'' oko njega dvi-tri lipe jabuke, orovi u ljuski, suve šljive i smokve. Pored se meće isklijalo zeleno žito, u kojeg je zabodena na sredini svića. I čaša sa zrnevljem žita u kojoj je bila velika svića koja je gorila cilu noć. Kadgod su se pravili i jaganjci od vate.
U boci zamedljana rakija, zdilica sa medom i očišćenim orovima, bilim lukom i jabukom isičenom na kriške ( koliko je čeljadi ima za astalom). Astal se postavlja naj svečanije, koliko je moguće. Početkom XX vika postavlja se i mali betlehem.

Večera na Badnje veče

Morala je bit kako su satri Bunjevci kazali ''po bunjevačkom redu i običaju'' .
U kuću prija same večere dolazio je položaj koji prvi čestita: "Faljen Isus, čestitam Vam Badnje veče!". On se čeka na nogama , odpozdravljaje svi: ''Navike faljen bijo! Ti živ i zdrav bijo!''. Položaj uzima badnjaču sa ognjišta i s njom udara u prag el dovratak, i blagosiva ričima:" Koliko varnica toliko pilića, pućića, prasića, ovčica, ždrebadi teladi..., nek da dragi Bog!". Vrati badnjaču na ognjište pa ćućne iza vrata pa ponovo poželi domaćici: ''Ajd nek vam ove godine kvočke side, nek vam da dragi Bog'' . Ukućani na sve uvik odgovaraju :'' Nek da dragi Bog! Živ ti i zdrav bijo!''
Prije nego se i sidne za astal, otac izađe prid kuću i pukne iz puške u znak da je vrime za večeru. Sida se za astal, položaj uzima sviću iz žita i nosi je na ognjište da je užeže, vraća se u sobu i pozdravlja ponovo: ''Faljen Isus, čestitam Vam Badnje veče!'' i sida za astal, di ima posebno misto pored najstrijeg - strešine kuće. Na pozdrav mu svi u kući odgovaraju:'' Uvik Isus faljen bijo, i ti živ i zdrav bijo!'' Domaćin ga za to vrime blagosivlja zrnevljem žita. Na redu je zajednička molitva naglas. Viruje se da je molitva divan s'Bogom, čin zafalnosti i ljubavi. Nakon molenja domaćica unosi posnu gravom čorbu uz isti pozdrav: ''Faljen Isus čestitam, Vam Badnje veče!'', domaćin je blagosiva zrnevljem žita. Prvo starešina kuće ustaje i nazdravlja sa podignutom bocom zamedljane rakije, uz zdravicu: ''Čestitam Vam Badnje veče, nek nam dragi Bog dade i na godinu vako svi zajedno nek se skupimo u zdravlju i veselju i još boljem blagostanju!''. Svi redom popiju gutljaj, posli svi uzimaju prvo luk, orove i jabuku s medom.
Posli čorbe na astal se dodaje papula (nagusto gra), nasuvo s makom i orima, riba i pleten kolač. Na kraju se pije vino iz iste čaše po starosti, s vinom se na kraju gasi svića. Stari su obično kazali na koga dim ode taj će prvi umrit. Sa astala cilu noć ilo se ne sklanja, jel to veče niko ne smi bit gladan ni slučajni prolaznik, ni josag, ni ker, ni mačka pa ni ''tice nebeske.''
Posli večere obično se zabavilo s dicom: izvlačila se slamka ispod čaršapa, čija je bila najduža taj će najduže živit. S dicama se valjalo u slami i bacalo njim se ora. Dica bi ji lupala i ila, ko simbol zdravlja i čvrstine, ljuske od ora su se bacale pod astal da bude više pilića. Pivale su se božićne pastirske pisme: ''Hajde braćo da iđemo'', ''Marija Divica sinka rodila.'' Dica su ostajali spavat na slami dok čeljad i veći iđu na ponoćnicu.
Mlađi posle večere iđu čestitat Badnje veče, kadgod davno išli su Betlemari a kasnije su se održavale Vašange.
Božićnjak je kvasni kolač koji se samo kod Bunjevaca pripravlja za Božić u ovom obliku. Božićnjak ima simbol zajedništva svega živog na zemlji. Od Betlehema do prikazivanja svega živog na salašu koje bi tribalo bit za astalom kad se moli Bogu. Čeljad su oko astala a sve živo što ji okružuje je prikazano na Božićnjaku. On se pripravlja od dobro zakuvanog kvasnog tista, u tri dila (lepanje) u koji se metne novac, posložu se jedan na drugi i obaviju pletenicom, priko gornje pribaci se dva usukana tista u obliku križa, kojim su krajevi razdvojeni da bi se namistila ružica, ko i na sridini. Onda se slažu druge figure već napravljene od beskvasnog tista: Misec, Sunce, cvitovi, žitno klasje, loza, bure, grančice, tice, kokoška s pilićima, pućka, krmača s prasićima, ovce jasle i volovi.... Najvažnije misto ima Majka Božija povezana s maramom na dva kraja (povezana bunjevački) s malim Isusom i mali anđo ko čauš, Božiji navistitelj Božića. Tako napravljen kolač Božićnjak se peče.
Običaj je da se za velike svece, sva čeljad budu uvik u svojoj kući, baš zbog simbola zajedništva. Za Božić peku se obični pleteni kolači bez ukrasa koji se idu umisto kruva.

Položaj i badnjača

Položaj najčešće bude mlađe muško dite, drag deran u gostma, mož bit i slučajni gost namirnik, koji najčešće ostaje cilog Božića i bude najvažniji gost kojem se posebno udovoljava. On nosi badnjak, pali sviću i čestita Božić. Položaj je simbol ljubavi čovika prema bližnjem svom. [9]
Badnjak je komad tvrdog drveta ko simbol svitla i topline. Spomen na ognjen stup koji je gorio i pokazivo put Izraelcima kad su izlazili iz Egipta.
Posebna pažnja posvićena je bunjevačkom običaju prija same večere na Badnje veče kad '' položaj unosi badnjaču''.

Betlemari

Ovaj običaj je skoro zaboravljen, ima podataka da je postojo u vrimenu dok su Bunjevci većinom bili rasuti po salašima na nepriglednim ravnicama di nisu imali u blizini crkvu. Umisto ponoćnice u crkvi, sami sebi su upriličili običaj u kojim su ukazivali na veličinu rođenja malog Isusa. Okupljeni u grupe, pravili su male crkvice, koje su pridstavljale mali Betlem, štalicu di se rodio Isus. Crkvice od daščica postavljene na nosiljke, nosili su od salaša do salaša. Muškarci i muška dica, kad bi ušli u salaš svi zajedno bi pivali božićne pisme, domaćini bi ji častili i darivali a oni bi posli išli dalje.
Bogica

Zabiluženo je da su strija čeljad obučeni u bile čaršape priređivali za svoju malu dicu šalu, da im Bogica donese poklon. Dica su se kadgod plašila nepoznati, pa su dugo virovala i pripovidala doživljaje. Na selima i danas dolazi Bogica dicama.
Vašange

Pamti se ko stari običaj i kod niki Bunjevaca, a postoje i danas. Većinom slučaja pokupi se duštvo od 3-5 pari čeljadi sridnji godina, namaškarani u krpe, umazani čađom i kojekakim farbama prave veliku larmu s loncima i poklopcima, obalaze komšije, poznate i nepoznate.
Zbog prikomirnog pića nerado se primaju u kuće, pa običaj lagano nestaje.

Ponoćnica

Vrime ponoćne mise, za Bunjevce znači svečano okupljanje sviju koji mogu otić u crkvu da dočekaju vrime rođenja malog Isusa. Porid pridike i molitve svi pivaju božićne pisme ''iz srca''. Kod Bunjevaca vrlo pripoznatljive su:
"Hajte braćo da iđemo", ''Spavaj mali Božiću'', ''Marija Divica sinka rodila'', ''Zdrav budni, mili gost.''
Nakon mise isprid crkve se pozdravlja sa: "Čestitam Vam Isusovo porođenje!"Vrativši se s ponoćnice domaćini, budili su i naranili josag, oslovljavajući ji s imenima. Crvena lipa jabuka baca se u otvoreni bunar, iz kojeg su napajali josag sve do Tri Kralja. Kad izvade jabuku, ako je lipa biće zdravi, ako otrune biće bolesnog josaga.
Na ponoćnici uvik je puno svita i gužva, pante se šaljive zgode da su huncuti u gužvi pozašivali svitu odila jedno za drugo pa kad krenu ne mogu se razdvojit. Tako se zbijala šala i veselje. Posli ponoćnice iđe se kući i idu se pača. Veliki dio običaja se i danas drži, prominjen u onom dilu u zavisnosti od sridine življenja (na salašu el u varoši).
Spomenuti simboli ni danas nisu zaboravljenni. Poslednji godina organizuju se izložbe narodni rukotvorina pa i pozorišne pridstave u kojima se prikazivaje bunjevački običaji na temu Božića.

BOŽIĆ 25. decembar

Na Božić se slavi spomen na rođenje Isusa Sina Božijega. Iđe se na sve tri svete mise u crkvu, u spomen trostrukog rođenja Kristovog. Sva čeljad se ispovide da bi se pričestili na Božić. Oblače se svečana zimska ruva, posle sv. mise iđe se kući na užnu. Na ovaj veliki dan, obavezno se pozdravlja sa svakim:''Faljen Isus, čestitam vam porođenje Isusa!''
Red je da se do Božića izmire dugovi, kod Bunjevaca kaže se:" Ko je dužan - na Božić je tužan!" , i još se oprosti svima za uvride! Na Božić se svečano svetkuje, nikakog posla se ne laća, samo se kuva i rani josag.
Važno je da cila familija zajedno za astalom bude na užni koja se pripravlja na poseban način.
Užna počinje palenjemsviće, blagosivanje, molitvom, nazdravljanjem, unošenjem ila, gašenjem sviće (isti tok običaja ko za Badnje veče).
Za Bunjevce vikovima se poštiva tradicijonalna ''pečena pućka'' za Božić. Za užnu se spremalo tradicionalno ilo: zlatna friška čorba od pivca il morkače, kuvano meso sa sosom od višanja, pečena pućka sa duncom (šljive, višnje i briske), kiselim (krastavci, paprike). Na kraju iđu sitni kolači, puno fela.
Bukarica je ukrašena boca s vinom, pokadkad u šali i pečenim batakom nosila se obično na Božić posli podne, u rodbinu i komšijama, kumovima u znak poštivanja i prijateljstava uz čestitanje Božića. Domaćin prima bukaricu, i svi piju to vino, u znak poštivanja običaja i prijateljstva.
Vino iz bukarice znači prvu mučeničku krv prolivenu za spasitelja svita. Bukarica se morala popit u svakoj kući a domaćin u čijoj je mora bukaricu ponovo napunit, livalo se najbolje vino.

Marta Andjelic Goretic

Danas bez mnogo priče. Samo slike - sankanje u Vojvodini.

I ovo je Vojvodina -i to ona starosedelačka .
Pomalo humora ,pomalo zbilje ,po vojvođanski

Празнична трилогија



O Srbima i Mađarima,običajima, porodicima ,prijateljstvu i mešanju ....imate ovde sva tri nastavka .
Možda i prvi put da se ovako nešto napravilo -nije epohalno "zanatski" ,ali sa dosta istine ,i kroz humor ...pogledajte .

Ispravka ...nema trećeg nastavka (sutra u 13 h na RTV 1 ,repriza .Na Y Tube su samo trejleri (za sada))

..gledala..i dopalo mi se nije naporno, isfolirano,nego onako,bas kao sto je u stvarnom zivotu..duhovito..

Muzej hleba - Pećinci

Muzej u slavu hleba, u sremskom selu Pećinci u Vojvodini, osnovan je 1995. godine i nazvan Jeremija je po imenu svog idejnog tvorca Slobodana Jeremića - Jeremije. Muzej hleba Pećinci je rezultat je dugogodišnjeg istraživačko - sakupljačkog rada slikara Jeremije, koji je problematici evharistijskog hleba posvetio dobar deo svog života. Muzejski fond Muzeja hleba čini 2000 predmeta, razvrstanih u etnografsku, arheološku i likovnu zbirku. Uz Muzej hleba u Ulmu u Nemačkoj, Muzej hleba u Pećincima je jedinstven u svetu, budući da čuva bogatu dokumentaciju o obrednom hlebu kod Srba, od neolita do današnjih dana i posetiocima predstavlja zbirke originalnih alata i načina kojima se obrađivala zemlja u Srba. U Muzeju hleba u Pećincima su izložena originalna oruđa za obradu zemlje, predmeti za preradu pšenice i kukuruza, predmeti za pripremanje hleba, rekonstruisano ognjište oko koga se okupljala cela porodica, furuna, zanimljiva zbirka obrednih hlebova...

ZoxZoja ::

Muzej hleba - Pećinci

Muzej u slavu hleba, u sremskom selu Pećinci u Vojvodini, osnovan je 1995. godine i nazvan Jeremija je po imenu svog idejnog tvorca Slobodana Jeremića - Jeremije. Muzej hleba Pećinci je rezultat je dugogodišnjeg istraživačko - sakupljačkog rada slikara Jeremije, koji je problematici evharistijskog hleba posvetio dobar deo svog života. Muzejski fond Muzeja hleba čini 2000 predmeta, razvrstanih u etnografsku, arheološku i likovnu zbirku. Uz Muzej hleba u Ulmu u Nemačkoj, Muzej hleba u Pećincima je jedinstven u svetu, budući da čuva bogatu dokumentaciju o obrednom hlebu kod Srba, od neolita do današnjih dana i posetiocima predstavlja zbirke originalnih alata i načina kojima se obrađivala zemlja u Srba. U Muzeju hleba u Pećincima su izložena originalna oruđa za obradu zemlje, predmeti za preradu pšenice i kukuruza, predmeti za pripremanje hleba, rekonstruisano ognjište oko koga se okupljala cela porodica, furuna, zanimljiva zbirka obrednih hlebova...

Slučajno mi je ovo poznato ,jer je moj kum ortak sa Jeremijom ,pa shodno tome ,ima  i desetak pastela na temu hleba i peći za pečenje hleba .
Dodao bih samo da ovaj slikar ,u samom muzeju ,ima i prilično veliku postavku dela na temu "salaši" i "vojvođanska polja" .


Inače je Jeremija Srbijanac iz Šapca ,njegova porodica se bavila muškim frizerajom ,a on je potpuno samouk ,i sem eksponata -sam je osmislio i ozidao i čitav muzej (nekih 1200 kvm prostora )

Posle muzeja posvećenog Hlebu nekako samo se nameće

Muzej pčelarstva i vinski lagum porodice Živanović, Sremski Karlovci

Praunuk profesora Jovana Živanovića, gospodin Žarko Živanović, sledeci tradiciju svoje porodice, učestvuje u formiranju školskog pčelinjaka Bogoslovije karlovačke. Obnavlja preko dvesta godina satru tradiciju svoje porodice, i čijim su podrumima spravljena i negovana najplemenitija karlovačka vina, ausbruh, bermet, rizling služena i na dvorovima.
Svoje oduševljenje ovim sitnim Božjim stvorenjima, pretočeno u pesmu u prozi, prof. Jovan Živanović (1841-1916) preneo je na svoje potomke, te porodičnu tradiciju nastavljaju njegov sin Žarko (1875-1933) i unuk Borivoje (1914-1997). Danas, praunuk Žarko objedinjuje iskustva svojih pradaka, koristeći savremene metode pčelarenja, pa u ovoj kući i dalje teče med.
U Karlovcima, u roditeljskoj kući i prostranom dvorištu sa preko 200 košnica i stotinak predmeta, kojima je pčelario njegov deda, Borivoje Živanović je 1968. godine osnovao Muzej pčelarstva porodice Živanović. Izložio je predmete, koji se danas zaista retko mogu videti i trudio se da uz zanimljivu priču o njima, zaiteresovani posetioci osete miris voska i propolisa iz minulih vremena.
Danas, možemo videti nekoliko tipova košnica i mnoge predmete, koji su se upotrebljavali prilikom rada oko pčela i njihovih proizvoda: meda, polena, voska, propolisa. Tu su: istresaljka iz 1876. godine, parni topionik za vosak iz 1881. godine, dimilica i dr. Najatraktivniji eksponat je svakako košnica u obliku crkvice iz 1880. godine. Ona je godinama ukrašavala veliki pčelinjak Jovana Živanovića, a danas joj je, pošto je veoma stara, sigurnije pod krovom.
Pošto stalno pristižu novi predmeti, koji svedoče o ljudskom bavljenju pčelama kroz istoriju, u planu je modernizovanje i proširenje stalne izložbene postavke. U ovaj Muzej, jedinstven u našoj zemlji, pored pčelara, često navraćaju mladi ljudi, naročito učenici Karlovačke bogoslovije i studenti poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i Zemunu.
Praunuk profesora Jovana Živanovića, gospodin Žarko Živanović, sledeci tradiciju svoje porodice, učestvuje u formiranju školskog pčelinjaka Bogoslovije karlovačke. Obnavlja preko dvesta godina satru tradiciju svoje porodice, i čijim su podrumima spravljena i negovana najplemenitija karlovačka vina, ausbruh, bermet, rizling služena i na dvorovima.
Dvorište muzeja pčelarstva i pčelinjaka, baštu porodične kuće Živanović, milošću Božjom, materijalno podiže i snaži podižući etno-park, da bi pokolenja spoznala kako su naši preci u znoju lica gradili Srpski Sion i Sremske Karlovce.

Za današnje Badnje veče poklanjam vam priču mog komšije.

Na Badnji dan, o „komađima”

Badnji dan se u mome detinjstvu mogao prepoznati po mirisu peći koje su se kadile. Već od ranog jutra, po mraku, žene su palile vatru u paorskim pećima, čulo se šuškanje kukuruzovine i ogrizina, njihovo lomljenje, a dim se vijorio iz odžaka sa velikim badžurama iz kojih se osećao miris dimljenog mesa. Selo se šezdesetih godina odupiralo ideologiji koja se protivila i nipodaštavala tradicionalne religiozne praznike, jer ih je shvatala kao deo folklora koji napredno društvo, a pogotovu ono koje stremi komunizmu, treba da odbaci. Narod je ideologiju shvatao samo u površinskom delu, spolja, i koji se morao, kao što su se neki zakoni morali, poštovati: od obaveznog služenja vojske i plaćanja poreza, pa do puštanja stoke na ispašu. Oni koji su u Banatu bili rođeni početkom prošlog veka, u svojim paorskim kućama pamtili su i pridržavali se pravila i običaja koje su kao deca naučili. Jedan od tih praznika koji je za decu oduvek bio svečan i poseban po mnogo čemu je i Božić, pre njega Badnji dan koji je nagoveštavao i govorio o rođenju Bogomladenca, a takođe je i deci nudio obilje radosti. Dakle, na Badnji dan, od ranog jutra, stariji ukućani su sve poslove užurbano radili kako bi na vreme sve završili i dospeli da, kad dođe veče, čekaju korinđaše. Žene su, čim dobro ukade peć i učine da soba bude topla, odmah posle doručka, koji je bio uglavnom postan, počinjale da tegle testo i pripremaju česnicu. Dok se to radi, ostali ukućani, da ne bi smetali, sklanjali su se iz dobro ugrejane sobe jer su se po krevetima stavljali beli čaršavi na kojima se sušilo istegljeno testo. Ja sam kao dečak voleo da prisustvujem tegljenju testa i zadivila bi me preciznost sa kojom su majka i baka sinhronizovano i uvežbano to činile. Usput sam i ja dobijao zadatak da krckam čekićem orahe i da ih stavljam u posudu kako bi se docnije samleli i pomešani sa suvim grožćem i sitnim šećerom stavljali kao fil između listova testa. U česnicu se obično na jednom kraju stavljao dinar koji je, verovalo se, posebno donosio sreću onome ko ga nađe. Kuće koje su slavile Božić, nisu mogle da zamisle taj praznik bez česnice, koja se, kad je napravljena, rezala na komade. Za svakog ukućanina spremao se po jedan komad, a takođe i komađe koje se pravilo i za one koji su izašli iz kuće. Tako je moja baka pravila komađe i namenjivala ih za dedine tri sestre, koje su otišle pre gotovo četrdeset godina iz naše kuće, a takođe i za dedinog brata, a i za mog strica, koji je bio oženjen i živeo je u gradu. Svaki od ukućana imao je svoj komad česnice i još prilikom pravljenja i prilikom sečenja česnica se namenjivala i komađe je namenjivano, pa je baka govorila: ...Jedan komad za Macu, komad za Ljubicu, komad za Boju, komad za Jeftu, komad za Ljubu, i to komađe smo mi, deca, nosili, ili se čuvalo, pa kad bi se išlo kod tih rođaka koji su otišli iz kuće, nosilo se njima. Moj deda je tada imao oko šezdeset godina i bio je pravi starešina koji je znao starinski red i poštovao ga je sa pažnjom i posvećenošću kako i dolikuje pravim domaćinima. Pred Božić, kad su žene gotovile česnicu, voleo sam da gledam i slušam kako moja baka namenjuje komađe ukućanima koji nisu živeli sa nama. Svi koji su bili mome dedi, kao starešini, najbliži po krvnom srodstvu, imali su pravo na komađe česnice kao Tela Hristovog koje su dobijali simbolično iz kuće odakle su potekli. Sad, četrdeset godina docnije, kad moja supruga pravi česnicu od kora iz prodavnice, taj lepi običaj namenjivanja komađa česnice izgubio se, ali ja i dalje volim da krckam orahe na Badnji dan i da sa nestrpljenjem čekam korinđaše.

Da pričamo o Vojvodini -a da ne pomenemo dunavske alase ? 

(halász -ribar ,mađarski ,skraćeno po vojvođanski, alas )



Da ne stavljam ceo tekst i gomilu fotografija ,evo linka -tu je sve



Vojvođanski alasi  
(i kakve li slučajnosti -Apatinski ) 

Božić i korindjanje

U većini kuća, na sam Badnjak ujutro rano očekivao se prvi čestitar, kojeg bi domaćica posula mešavinom žita i kukuruza, a ako je bio stariji, domaćin bi ga ponudio i kuvanom rakijom kako bi se malo zagrejali. Na Badnjak se inače postilo. Za to je domaćin morao da obezbedi neku vrstu ribe. Najbolji je bio pravi dunavski šaran ili som, a u nekim kućama se našla i suva štuka.
Domaćice su dovršavale po kuhinji božićne kolače, zadnje poslove oko čišćenja kuće i priprema za božićni sto, a domaćin je po dvorištu dovršavao i priređivao sve što treba za blago koje poseduje, jer se stoka samo hranila a štala i svinjci su se, kao i sama kuća, čistila tek treći dan posle Božića.
Domaćin je pored toga što je morao da pripremi božićno drvce tj. jelku, morao da pripremi i slamu koju će pred veče uneti u sobu u kojoj će se ukućani većinom zadržavati tokom božićnih praznika.
Došlo bi i veče.
Domaćin bi uneo slamu i rastirivši je po kući, ukućanima bi, uz prigodnu čestitku, čestitao nadolezeći Božić. Domaćica bi na prekriveni sto, ispod već okićene jelke koja je imala istaknuto mesto na čelu stola, iznosila božićnjak tj specijalno ispečeni oblik hleba, kovrtanje (pletenice), mlado zeleno žito kao ukrase na stolu, pa prikladnu posudu sa mešavinom žita i kukuruza u koju su bile zabodene tri sveće. Kada bi sve bilo spremno, na sto bi se donelo i jelo. Oko tako pripremljenog stola, okupila bi se porodica, zapalile sveće, molitvom bi se zahvalilo Bogu za sve što se uspelo spremiti, pa tek onda bi se krenulo sa večerom. Nakon večere obično su se pevale božićne pesme, a deca su se vrlo rado valjala po prostrtoj slami. Stariji su znali da namerno bace u takvu slamu i pokoji orah, kako bi deca mogla da ga traže. Najveseliji je bio onaj koji bi našao najviše oraha. Kad se tako malo zabavilo, moglo se krenuti u čestitare - korinđanje
deca korinđaju-pevaju božićne pesmice, idući od vrata do vrata kod prijatelja, komšija... Domaćica ih dočekuje i dariva sa voćem, sitnim kolačima, bombonama sitnim novcem zabodenim u jabuku. evo nekoliko lepih pesmica koje sam ja naucila od svoje prabake i pevala na badnje vece.
Dobro vece Gospodaru
Danas nam se Isus rodi
U stalici
U jaslici
Doletese dva andjela
Donesose dva kamena
Sazidase slavnu Crkvu
U toj Crkvi sveti Stipan
Sveti Stipan i Nikola
Sveta Lena svece pali
Sveta Klara progovara
Dajte nam dajte
Sta cete nam dati
Jednu krajcaricu
U casicu
Hvaljen Isus
ustajte pastiri
Ustajte pastiri,
na Betlemskoj gori
u stali
porodila Diva
prava Boga ziva
Isusa
Cedo bozanstveno
svima navisteno
Bozji sin
On za nasu ljubav
doso jeste uprav u Betlem
On se ne ponosi
svima dare nosi
u stali
na slamici lezi
i u ruci drzi
svo nebo
a ima novijih iz mog detinjstva, koje su vise saljive a manje verske. imali smo i bezobraznih i te baba zna ali bi me izbacili sa foruma ako bi vam i njih pisala

ja sam mali pera
Ja sam mali Pera
ujela me kera
za nogu, za ruku
daj mi gazda jabuku
ako nemas jabuku
daj mi krusku
ako nemas krusku,
razbicu ti njusku....

ja sam mali korindjas
Ja sam mali korindjas
daj mi gazda sta imas
vina, rakije
Bozic ti je ispred kapije
Ako neces dati
ja cu Bozic oterati.

Ja sam mali Iva
Ja sam mali Iva,
trcim preko njiva
njiva se zeleni,
gazda se veseli.
Daj gazda vina
soka il rakije,
Bozic je kod kapije.

Ja sam mala Nata
a sam mala Nata,
otvorte mi vrata,
ja vam zelim puno srece
i najlepse Badnje Vece.

Ja sam mala Kata
Ja sam mala Kata
otvorite mi vrata
da se popnem
na stolicu
da dovatim kobasicu
kobasica smrdi
gazdarica pr*i.

Ja sam mali bata
a sam mali bata
Otvorte mi vrata
Da vam vidim jelku
I poljubim cerku

I tako pevajući i veseleći se približilo se i vreme polaska u crkvu na Ponoćku. I u samoj crkvi ugođaj je bio poseban. Okićene jelke, Vitlejem i prizor štalice s malim Isusom, a tom ugođaju su pridonosile i najveselije božićne pesme.
Nakon Ponoćke, na povratku kući svakome se čestitao Božić...

izvor net

Korinđe i korinđaši


Korinđanje je stari vojvođanski običaj da na Badnje veče deca idu od kuće do kuće i čestitaju Badnje veče i Božić rođacima, komšijama, prijateljima ali i potpuno nepoznatim ljudima a ovi ih daruju orasima, bombonama, voćem i nekim sitnijim novcem.

Kad se završi Badnjačka večera i kad deda prekrsti sobu orasima nastaje spremanje za korinđanje. Kape, šalovi, gumene čizme da ne mora da se pazi kuda se ide. One najmlađe neko od ukućana povede po komšiluku dok se malo stariji organizuju u grupice i kreće se u Korinđe.

Prvo se obiđe najbliži komšiluk a onda se zaređa po okolnim sokacima. Tamo gde “primaju korinđaše” avlinska vrata su odškrinuta. Čuvarkuća je vezan pod slamom il zatvoren u štali da slučajno ne ujede neko dete. Upaljeno svetlo “u kraj kuće” prosto poziva korinđaše da viknu “JEL SLOBODNO KORINĐATI?” Tad obično domaćica izađe i rečima “Jeste, jeste” poziva korinđaše u kuću.

Poređani u kraj vrata kreće “korinđanje” odnosno svako od dece odrecituje neku prigodnu pesmicu spremljenu za taj dan. Oni koji znaju otpevaju “Roždestvo” ali ti su bili retki kad sam ja išla u korinđe.

Najčešće su se korinđele one kratke kao što su:

Ja sam mali Jaša
Jašem na čilaša
Čilaš kleče
Ja vam reče
ČESTITAM VAM BADNJE VEČE

Ili

Ja sam mali korinđaš
Daj gazda šta imaš
Jel vina il rakije
Evo Božić kod kapije
Ako nećeš dati ja ću Božić oterati
Nazdravlje gazda večera

Ili

Ja sma mala Jana
Idem iz dućana
Posl’o me je Bora
Da mi date ora
Il kolač da čekam
Il žarač da begam
Nazdravlje gazda večera ….

I meni najlepša koja se korinđa u kući gde je mlad bračni par

Mi smo došli na taljige
Da nam date mamaljuge
I po čašu crnog vina
Da vam snajka rodi sina
Da vidimo vašu jelku
Da vam snajka rodi ćerku
Da vidimo vaše koke
Da vam snajka rodi dvojke

One najmlađe ali isključivo dečake su stričevi ili ujaci učili i nekim “golicavijim” tekstovima koje su strogo korinđali samo u određenim kućama i određenim ljudima.

To je ona čuvena "ja sam mali poštar ...." koju ću preskočiti jer kao lepo vaspitana devojčica TO nisam korinđala.

Kad se svi korinđaši izređaju domaćica iznosi unapred spremljenu činiju i svakom daje po nekoliko oraha, jabuku, narandžu, bombone, krem bananice ili šta je već spremila ali orahe obavezno. Sve to završava u torbi koja je od kuće poneta. I tako do duboko u noć dok se polako ne krenu zaključavati vrata i gasiti sveta po kućama. Danima smo se posle hvalili “plenom” koji je sakupljen za korinđe. Bila je to prilika da i oni kojima noćni izlazak nije bio dozvoljen (oni od 7-14 godina recimo) izađu “u provod” i to do duboko u noć.

Ono po čemu najviše pamtim korinđe je moja baba-Vida, mamina mama, koja nije baš zarezivala Novu godinu i Deda Mraza već se od nje poklon dobijao za Badnji dan tj za korinđe. Najlepši i najveći koji pamtim je žuti hula-hop koji sam dobila tamo kad sam imala nekih 10-12 godina. Možda je bilo pre njega skupljih ali za mene vrednijeg nije bilo. Tu negde prestaje moja korinđaška karijera i svodi se samo na odlaske kod babe da joj se čestita Badnje veče i kao uzdarje dobije “dinar” i par oraha.


Moji korinđaši

Danas sedim kod kuće, čekam korinđaše i uživam gledajući ih onako zarumenele i slušajući korinđe koje sam i ja onomad korinđala. Običaja radi ako baš moram nekom u kuću na badnji dan ja pitam “jel slobodno korinđati” i dobijem orah dva kao uzdarje što sam čestitala Badnji dan i Božić.

Priča sa mog bloga ovdašnjeg. Danas me podsetili na još jedno korinđe i ako uspem da ga "ukradem" postaviću i video.

Ja sam mali Bata
Otvorte mi vrata
Da vam vidim jelku
I poljubim ćerku.



Ovu su korinđali dečaci i to vrlo mali i samo tamo gde je bilo udavača. Naravno da se "prozvana" odmah saginjala da dobije poljubac od korinđaša.

Još jedna priča mog komšije. Mislila sam da vam ja opričam ovaj običaj ali lepo ga je pročitati iz sećanja onog ko je Božić pratio nekad. Još jednom moj komšija Radovan.

Božićni jahači ili kako sam pratio Božić

Običaj praćenja Božića na konjima u našem narodu datira od davnina, a ja sam prvi put pratio Božić na konju kad sam imao četiri godine, ili možda malo više, ali sećam se da još nisam išao u vrtić. Otac je vodio kobilu koja se zvala Sigma glavnim drumom, a ja sam jahao. Na roglju kraj naše kuće s balonom vina stajali su ljudi, malo su napijali, razgovarali i pratili drumom kako momci jašu. Otac je, vodeći kobilu sa mnom do roglja, malo trčkarao tako da sam prvi put osetio konjski kas, i sav sam se tresao, a činilo mi se da strašno jurimo. Zaustavio se kod ljudi na roglju, sad kao da ga gledam, i malo je spustio glavu, sad znam da se smejao i da je sakrivao smeh da ja ne vidim i pustio je da me komšije zadirkuju i da im ja odgovaram na njihova pitanja. Ja sam, naravno, bio veoma ponosan na svoje jahačko umeće, a na njihova pitanja kad ću naučiti sam da jašem bez pomoći oca, odgovarao sam: Dogodine. I kad su me ponudili vinom, prihvatio sam čašu i napio do polovine, ljudi su se smejali i još su govorili da imam i na koga da volim vino, a ja sam im odgovarao da je Božić i da se vino pije kad se Božić prati. Svi su se smejali, a ja sam, kad smo se vratili kući, osećao malu vrtoglavicu. Baka je, videvši da mi nije dobro, grdila oca što je dozvolio da radim to makar šta. Nekoliko godina docnije već uveliko sam sa drugarima pratio Božić, s pesmom od kuće do kuće, a svake godine su se moje granice sloboda proširivale, a i moji drugari iz generacije su želeli da prave posebne vratolomije na konjima, jer smo generacija koja je odrasla uz američke vestern filmove. Sećam se... Jedne godine smo se penjali, jašući na konjima, na terasu Kaštilja. Bilo je to veoma smelo s naše strane, a Kaštilj je u tim godinama bio prazan. Poslednji put na konju sam pratio Božić u Sremu, početkom osamdesetih, sa krušedolskim momcima. Jahao sam manastirskog konja i zajedno s momcima sam išao po blagoslov kod igumana Damaskina koji se pre nekoliko godina upokojio. Jahali smo laganim kasom i, kako smo išli sokakom, tako su se otvarale kapije i domaćini su nas primali i nudili pićem i kolačima. Bilo nas je dvadesetak jahača s prelepim konjima od kojih je svaki bio okićen peškirom, a na mom, koji se zvao Soko, iguman Damaskin je naredio da se veže starinski izvezen pamučni peškir, što je sestra Melanija, inače najmlađa monahinja, i učinila. Prelepa krušedolska tradicija je da božićni jahači pevaju u svakom dvorištu Roždestvo Tvoje, Hriste, Bože naš. Ozbiljnost koju su jahači pokazivali prilikom ulaska u dvorište i neko posebno vojničko držanje činili su da se, zaista, svaki od domaćina kod kog su ulazili osećao počašćenim. Tog Božića moj pokojni otac je bio gost kod mene u Krušedol Selu. Nije poznavao običaje u Sremu i kad smo se s konjima postrojili i poskidali kape i počeli da pojimo Roždestvo, otac je počeo da plače zadivljen prizorom: da skinutih kapa dvadeset momaka sa pogledima uprtim u nebo, svi kao jedan, pevajući pronose glas, i donose ga u njegovo dvorište, o rođenju Spasitelja sveta − Gospoda našeg Isusa Hrista. Otac je čitavo vreme služio plačući i pevajući, a bile su to suze isceljenja i iskupljenja koje same krenu kad lepota slatkog pravoslavlja dotakne nam srce. Od tada je prošlo više od četvrt veka i danas se na konjima prati Božić, ali onaj trenutak u Krušedol Selu kad dvadeset momaka s postrojenim konjima, skinutim kapama i pogledom uprtim u nebo poji Roždestvo, i otac koji ih služi i poji zajedno s njima i plače, bio je zaista malo čudo. Tad sam osećao da se Božja blagodet sliva na nas, da Boga oca doživljavam kroz mog oca, a da je Bog ljubav.

Radovan Vlahović
iz knjige „Džems Bond u kratkim pantalonama: Facebook beleške II“



Prve dve fotografije su današnje i pozajmila sam je od moje mlade prijateljice Milane čiji brat je jedan od jahača. Ostale su moje od pre par godina.

Somborski bođoši ...

Pričamo danas o drvetu bođoš ili ti po latinski Celtis occidentalis L a po srpski Američki koprivić , nije reč o dođošima , to neki drugi put .

Citat :

Drvo visoko do 25 m, u starih primeraka karakteristične, debele i nepravilno plutasto-hrapave kore. Alohton je, porekolom iz severne Amerike. Neugledni žućkastozeleni cvetići izlaze u aprilu i maju. Plod je mala okrugla mesnata koštunica, jestiva kao i kod autohtonog koprivića (Celtis australis). Plod i listovi obe vrste izgledaju gotovo identično osim kore, koja je kod košćele ravna (nalik na bukvu) i kod starijih primeraka.
Zbog velike otpornosti u novije vreme ovaj koprivić se sadi na velikim prostorima, u parkovima, drvoredima pa čak i kao šumska monokultura. Hraniteljka je koprivićevog leptira (Libythea celtis) nedavno otkrivenog u Srbiji, a koji se javlja lokalizovano u zavisnosti od prisustva i brojnosti drveta. Ovaj koprivić je naročito omiljeno drvo za sadnju u severnoj Vojvodini, računa se da Subotica – gde ga inače zovu "gelegunja" – ima najmanje 10.000 stabala! Drugi grad ne manje poznat po popularnosti ove egzote je Sombor, gde ga zovu "bođoš" (= na mađarskom znači drvo sa bobicama). Gelegunja ili bođoš ima važnu ulogu u zimskom othranjivanu ptica, jer ga jedu sve ptice pa i gradski golubovi. A tek su deca pomenutih sredina navikla jesti ove ne baš izdašne ali za njih interesantne i ukusne plodove.

Posebno je zanimljivo da u Somboru svako to drvo ima svoj zdrastveni karton u koji se upisuju sve promene na drvetu .


Listovi , krošna drveta izvrsno upija prašinu , gasove i buku . U Somboru je posebno poznat Fijakerski plac gde je svojevremeno posađeno drveće da bi fijakeristi i njihove mušterije imali hladovinu za vreme letnjih dana.
Lepa je vest što su u Somboru odlučili o podmlađivanju , stari bođoši su već počeli posustajati pod teretom godina . Bođoša ima po celoj Vojvodini ali su somborski ušli u istoriju .

KOTOBANJE - GOLUBINCI

Kotobanje su po definiciji, pomoćni privredni objekti nastali u XVIII veku. Potreba za njima javlja se u vreme kada je poljoprivreda počela toliko da se razvija da ostaju viškovi koji nisu mogli da budu potrošeni ili prodati na vreme, pa su morali biti negde uskladišteni. Tada su počele da se grade kotobanje i ambari, prvo manje zapremine, a kasnije sve veći i veći. Kako se poljoprivreda intenzivirala ostajalo je sve više viška proizvoda, pa su i kotobanje dobijale sve lepši i veći izgled. Građene su odmah do ulice da se vide, i bila je stvar prestiža da domaćin ima veću i puniju kotobanju.
Golubinci su karakteristični po kotobanjama, koje predstavljaju remek-delo narodnog graditeljstva. „Lepšanovića kotobanja“ ušla je u katastar evropske kulturne baštine. Nazivaju je i čardak, zbog vanredne lepote, a ima istovrsne kible na zabatu kao i glavna kuća.
Kotobanje su ambari, koji su u Sremu jedinstveni zbog svoje višestruke funkcije. Na ovom području ambar, kao spremište za kukuruz, žitarice i drugu hranu kombinovan je sa prostorom za stanovanje mlađih članova domaćinstva. Vrlo često su kotobanje pravi festival narodne drvorezbarske umetnosti, zbog čega neke od njih uživaju status spomenika kulture od velikog značaja.

..letnja kujna obavezno ispod ambara,zatim je tu i odeljenje za zimnicu,a ispod podrum..divne uspomene i mirisi detinjstva vezu me za njih...