ŠTA JE SVE VOJVODINA

First topic message reminder :

Годишњица присаједињења Војводине Србији
НОВИ САД -

У Новом Саду данас ће свечаном академијом бити обележено 95. годишњица Дана присаједињења војвођанских области - Срема, Баната, Бачке и Барање - Краљевини Србији 1918. године.

Осим министра правде Николе Селаковића, присутнима ће се обратити и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, као и бројни представници политичког, верског, културног и научног живота Новог Сада и Војводине.


muzejvojvodine.org.rs


Очекује се и присуство амбасадора и представника земаља савезника Србије у Првом светском рату, саопштено је јуче из Министарства правде.

"Подсетимо да је 25. новембар најзначајнији датум у модерној историји Српске Војводине, који има свој културно-историјски и политички значај. То је дан када су сви словенски народи који живе на овим просторима преко својих народних представника и првака на Великој скупштини заједнички прогласили отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији", пише у саопштењу.

Челници Новог Сада данас ће положити цвеће на месту где је одржана Велика народна скупштина, а где је сада седиште Војвођанске банке, као и на гробове српских лидера из тих времена, Светозара Милетића и Јаше Томића, на Успенском гробљу у Новом Саду.

Након тога, на великој сцени "Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта, биће уприличена Свечана академија, на којој ће се, како је најављено, поред градоначелника присутнима обратити и Селаковић.

wrdoljak ::

Vikend naselje kraj Bezdana, Daraži Fok
Fantastičan prizor cvetanja algi 👌

"Daraž"na mađarskom znači "osa"(kako "divanim "madžarski )
Alge nikako nisu dobra vest -jer "otimaju" kiseonik ,"množe" se geometrijskom progresijom ,i obićno "ubiju" sve živo u vodi .Ne znam o kojoj je vrsti reč -ali ,ako je neka koju požderu rečni "biljojedi" (amuri ,tolstolobici ) onda je to ipak dobra vest .Prizor je svakako impresivan ,što me podseti na jednu posebnost Vojvodine (i jedinstveno je u svetu)m
U jednom trenutku "Tisa procveta" (nikada u isto vreme,jednom godišnje ) a radi se o vrsti insekata koji 3 godine žive u mulju ,i jednog trenutka reše da "izađu" Ne znam latinsko ime ,ali narodno je "Tiski cvet" .


Sem što je prizor fenomenalan -to podigne svu moguću ribu da jedu te insekte



pa se dešava da veliki primerci tiba (somova ,naročito ) se bukvalno "opiju" od tolike gozbe ,pa isplivaju na površinu -tako da se rukom mogu pokupiti .

MOžda će nekog zanimati - da li se ispalti investiranje u poljoprivredu LINK

Ovog momenta, održava se sada već tradicionalna sportska manifestacija "Zrenjaninski maraton".
Da me neko ne shvata pogrešno, sport obožavam, al' brataš, snajka, Nedelja je crveno slovo, Nedelja je veliko slovo, Nedeljom se odena u Banatu ustaje kasnije , a sve ide ovim redom : odmor, kafa, odmor, rakijica, odmor, fruštuk,odmor gibanica, supa, sos rinflajš, pa ondak iznenadni popodnevni odmor,makovnjača, gibanica sa višnjama, uslatko sa grizom i ludajom, odmor, laka užina od onog što je ostalo od ručka, odmor, večera radi lakšeg sna i protiv stresa, odmor, priprema za ponedeljnik.
Da je moj pokojni deda Radivoj živ, pa da vidi ovaj događaj , znam dobro, kazo bi " šta su ovi radili, pravili i namešćali cele nedelje, kad sad imadu snage da bežu po sokacima četeresdva kilometara!?"
Ponavljam, volem sport, podržavam, idem, učestvujem, al ću geknuti sa zlatnim, nepisanim banatskim zakonom, a on kaže : Nedeljom se dobro je, dobro pije,dobro misli, smeje, odmara i ne sikira nizašta !
To je to! Dao nam Bog, fala mu! 👌


P.S. Preporučujem da zapratite Nebojšu na FB

VAROŠ
"E, kad nas baba odvede u varoš...
Kad njeg majka pita: "Jeli Lazo, a jes ti pono buđelar?"
"Neg šta, neg sam pono. Samo za vas nije ni buđelar, već šarajtov...Samo bi da trošite"
A mi tako, dojdemo u varoš; pa na onaj trajzliban. Pa se vozamo.
Pa ondak sidjemo, pa kroz gospodski sokak. A tamo; ju šta sve nema.
Oni ajnzlozi. Pa sigračke, pa ajncug, pa pomade.
Šeširi razni, untercigeri; baba Mici smo uzeli i budjike - naručila je.
Baba sebi uzo čakšire - neke, mišprdifarba boje. Kaže on majki: "Jel Katice, jel pašu?"
"Ko kanda su pasent...A ti, kad se nabokaš...Ne znam; uzmi ti veće, za svaki slučaj. Meter raste..."
"Jaooo što je divan ovaj iberciger..."
"Kolko?
"I ova jankla..."
"Ju što je lepo; ju što je divno; ju što bi ja sve to..."
"Oš malo morgen. Pa nisam ti ja Dundjerac..."
"Katice?! Ne zaboravi dejki zokne. Nešto na dunkl."
"Glišo?! Sofort da si došo ovamo! I neš opet dobiti medveda. Pa jel imaš već jednog kući?!"
"Ali, majka..."
"Nema majka, Gliša ga rastroco načisto. Kaže, operiso ga..."
"Ju napako! Pa što crni Glišo?"
"Pa, majka, operiso sam ga...ko fizik"
"Ajd, ne njanjavi mi tu...Vid ga, sav se umacuro od slina...Evo ti, na; uzmi tog medveda...Samo! Nema više operacije! Jes čuo? Ovaj medved ima da preživi! Ovo je zdrav medved!"


Milan Moga

NOVI SAD GRAD KOJI VREDI POSETITI

Novi Sad se smatra biserom Panonije. Ispod „petrovaradinske stene“, male panonske planine Fruške gore, nastao je nadaleko čuven grad na Dunavu. Novi Sad nadaleko je poznat po Petrovaradinskoj tvrđavi i međunarodnom muzičkom festivalu Exit. Ovaj grad još nosi naziv Srpska Atina, a smatra se i Maticom kulture. Ako još uvek niste posetili ovaj grad, ili ga niste pažljivije upoznali, svakako to treba što pre da uradite. Pokušaćemo da vam predstavimo ono što mislimo da vredi da posetite i zbog čega treba da uvrstite ovaj grad u vaša omiljena mesta za turizam. Turizam u Novom Sadu Početak upoznavanja sa ovim gradom kreće iz centra grada. Sam centar grada obiluje atraktivnim lokacijama. Možda je i ponajlepša pešačka zona. Krenite od Zmaj Jovine ulice, pa onda Pašićevom, ulicom Svetozara Miletića pa Laze Telečkog. Obavezno obiđite i Katoličke portu i čuveni Trg slobode. Samo ime mu kaže da je bio svedok istorije i mesto najznačajnijih ili važnih događaja u gradu. Nekada i sada. Šetalište centar Novi Sad Kada ste na trgu ne možete da ne uočite Gradska kuću i Crkvu Imena Marijinog, u stvari je to rimokatolička crkva poznatija kao Katedrala. Negde između njih je spomenik Svetozaru Miletiću, jednoj od najpoznaitjih ličnosti 19 veka u Srbiji. Nikako ne preskočiti Dunavski park. Možda i zato što je to najlepši park u Novom Sadu i sa najdužom tradicijom. Impresivno i romantično je biti u centru parka. Tu je malo jezerce okruženo pešačkim stazama i bogatim drvećem. Oaza lepote i uživanja. I pravi mali raj za turističke hedoniste. Ako ste još neodlučni pročitajte ovaj citat i možda će vam biti jasnije koliko je lep i jedinstven Novi Sad: „Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo…“ Miroslav Antić Provod? Naravno da je ovaj grad poznat i po odličnom provodu. I to za svakog ponešto. Za provod do ranih jutarnjih sati izaberite baš centar grada jer je tamo najviše mesta za izlazak. Nocni zivot Novi Sad Nikad dosta kulture Matica Srpska je najstarija književna, kulturna i naučna institucija srpskog naroda, osnovana u Budimpešti 1826. godine, a 1864 . godine je preseljena u Novi Sad. Više informacija možete pogledati na sajtu: https://www.maticasrpska.org.rs/ Neke od poznatih crkava u Novom Sadu: Hram Sv. Georgija – Saborna crkva (1734-1740) Hram Uspenija Bogorodice – Uspenska crkva (1765-1776) Hram prenosa moštiju Sv. Nikole – Nikolajevska crkva (1730) Hram Sveta tri jerarha – Almaška crkva (1797-1808) Centar grada, Stari grad, Katedrala, Dunavski park RIMOKATOLIČKA ŽUPA “IME MARIJINO” (poznata kao katedrala). Naravno, tu se ne iscrpljuje spisak verskih objekata u ovom gradu. Potpuniji spisak verskih objekata u Novom Sadu možete naći na ovoj adresi. Crkve Novi Sad Ko još nije čuo za Petrovradinsku tvrđavu? Petrovaradinska tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, u Petrovaradinu, na petrovaradinskoj steni. Na mestu prethodne srednjovekovne građevine, sadašnju tvrđavu je izgradila Austrija u periodu od 1692 do 1780 godine zbog stalne opasnosti od Turaka i blizine granice sa Osmanskim carstvom. Naravno, ono što treba videti jeste Sat kula, jer je pogled sa ovog mesta na Novi Sad čaroban i fascinantna. Blago je reći da je to jedinstven doživljaj za one koji uživaju u turizmu. Više informacija možete pogledati na sajtu: https://www.visitnovisad.rs/petrovaradinska_tvrdjava.html Sremski Karlovci se nalaze na desnoj obali reke Dunava, 12km od Novog Sada i 9km od Petrovaradina. U doba Rimskog carstva na mestu danšnjih Karlovacase nalazilo malo utvrđenje. Grad se prvi put pominje 1308. Kao tvrđava pod imenom Karom, podignuta na rimskim temeljima. Dovoljno je reći da je najstarija srpska gimnazija upravo Karlovačka, a osnovana je 1791. godine. Ono što takođe izdvaja Sremske Karlovce je neobični Muzej pčelarstva i vinarstva. A tek ogroman broj vinarija učiniće posetu ovom mestu više nego inspirativnom. Fruška gora je ostrvska planina u Srbiji u okviru koje se nalazi nacionalni park. Na Fruškoj gori najznačajniji spomenik kulture predstavlja 17 manastira Srpske Pravoslavne Crkve raspoređenih po celoj planini. Više informacija možete pogledati na sajtu: https://fruskac.net/ A kad se ogladni Vojvodina i Novi Sad su poznati po mnogobrojnim specijalitetima lokalne kuhinje. Takođe, veliki broj restorana pruža i zavidne specijalitete inostranih kuhinja. Samim tim to potkrepljuje činjenicu da je ovo kosmopolitski grad u kome ni najizbirljiviji gurmani neće ostati gladni. Hrana Novi Sad Restoran Stara Dalmacija Šetnja i kupanje u Novom Sadu Blizina Dunava potiče na šetnje, kupanje. A gde su najbolja šetališta i kupališta u Novom Sadu? Naravno, to je čuveni Štrand. Štrand je slobodno mođemo reći najpopularnije i najposećenija plaža na skoro pa celom toku Dunava. Tih oko 700 metara peščana plaža obiluje barovima, restorsanima, kafićima, ali i drugim maštovitim sadržajima za rekreativce i sve one koji vole zabavu i provod. Ko još nije bio na nekoj od lokalnih žurki na Štrandu trebalo bi da ovaj događaj, ugođaj ubaci u svoj itinerer. Prenoćište i smeštaj Prenoćište u Novom Sadu je sve traženije jer je i sam grad sve posećeniji iz više razloga. Turizam, poslovni razlozi, školovanje, ekskurzije su različiti motivi zbog kojih je sve više turista u ovom gradu. Mnogobrojni hoteli, hosteli, apartmani pružaju zavidan nivo kvaliteta usluge i privlače turiste iz regiona, ali i iz celog sveta. Ako ne želite da eksperimentišete rezervišite smeštaj preko agencija za nekretnine iz Novog Sada. A lokalno stanovništvo ili Novosađani? Svaki grad ima nešto svoje. Novi Sad ima divne ljude, koji ovaj grad čine još lepšim i privlačnijim. Dobićete pomoć od svakog koga pitate za nešto i to iskreno, od srca i nesebično. Jer, zgrade i ulice su jedno a ono što vi volimo i želimo da osetimo to je duh grada a njega čine ljudi. ::

https://www.srbijaspace.com/blog/Novi-Sad-grad-koji-vredi-posetiti-118.html

SVIRCI-naravno .
Tamburaši ,*armunikaši ,begešari ,gajdaši ,pleh-duvači ....ruralna Vojvodina .

СВИРАЦ

"Онај деран Пуркин, дивани Браша Прцков, иско да му купиду тамбуру, тео да биде тамбураш, ил да га нема. Купиду му његови баш лепу тамбуру, а он ни да свира није научијо, а већ је изгустиро и баталијо. Ал нема ђаво мира, иско после да му купиду рамунику, да биде свирац и да свира у сватове и згрће велике новце! Купили му здраво добру и скупу рамунику и дебело платили, да га учи да свира један познат рамуникаш са телевизије. Ишо у варош пар пута да свира, па и то мано, каже, тешка му рамуника, а лаже, нејде му свирка од руке. Изгустиро он рамунику још брже нег тамбуру, његови се вату за главу и питу, шта ће саде да измудри, да можда неће бегеш да му купиду? Одусто деран од свирања, видијо да то није за њега, а чуо да његови вршњаци иду "преко" и да тамо зарађиваду велике новце?! Извадијо у милицију пасош, његови га опремили и испратили, а ди друго, нег у Немачку! Сви су здраво дрекали за свoјим jединчетом, ко да недај Боже, иде у рат, а знали су да је лењош и да ће брзо да се врне из печалбе. Грдно cе преваријо, мислијо је да тамо паду "печене шеве", не зна он да код Швабе нема "леба брез мотике" и да тамо има да ринта код газде цели боговетни дан, да би штогод зарадио, а не да се провађа, како је то он у своју ћускију замислијо! Сваки дан је звао и кукулеко, како му је здраво тешко, А његови малко наивни, а баш ни начитани нису били, па им жао сина јединца и пошаљеду му паре да се врне кући, јер је све новце што је поно списко, а зарадијо ништа није! И тако деран проветријо гузицу до Немачке и врно се кући, пре нег је тамо очо. Ено га саде се скрасијо и ради паоршаг код његовог бабе, више не изволева и не иште "преко леба погачу". Оженијо младу из добре куће, мираџинка, "запатили" децу, купијо бесну лимузину, па се само пува кад кроз село нагари на гас. И тако се он очовијо, посто (место тамбураша и рамуникаша) паор и свој газда! Чак свеке године иде са децама и женом негди на море, да се брчкаду, ваљаду у песак и чвариду на Сунце! Посто добростојећи, један од најјачи у село, а ко би казо пре десет година, да ће од пропалог свирца да испадне таки домаћин човек и паор?!"

Tekst Ljubinko Žarkov

STAPAR
GUSARI... AL FINI
"U doba kolonizacije ovih prostora, strogo se vodilo računa o tome da nijedna nacija ne dođe u priliku da se grupiše, a samim tim i prevlada nad svojim komšijama. I zato, nakon što Dunav uđe u našu zemlju, prvo nailazite na oduvek, mahom mađarski Bezdan. Sve niz Dunav, iz Bezdana stižete u Bački Monoštor, u kojem će vas sačekati Šokci. Onda ćete doploviti do srpskog Stapara. Pa tako rekom, stižete u Apatin, u kojem su u velikoj većini živeli Nemci.
Na ovom mestu, već se njih deset, ne čekajući kraj teksta, nadnelo nad tastaturu, sa sve povikom: „Ali Stapar nije na Dunavu“!!!
U tome i jeste štos! Nije... al bio je.
Pre 300 godina, preci današnjih Staparaca živeli su uz obalu Dunava. A onda je 1748. godine krenula masovna kolonizacija Nemaca u ove krajeve. Stizali su mahom brodovima.
E tu su promućurni seljani „sabrali dva i dva“. Em nisu bili oduševljeni što dobijaju nove komšije, em što je, da budemo iskreni, u svemu bilo prilike za lakom zaradom. I tako su krenuli sa samostalnom zanatskom delatnošću u vidu gusarenja... U narednih nekoliko godina, u tradiciji pravih pirata sa Kariba, presretali su lađe sa nemačkim kolonistima.
Carica Marija Terezija prvo je samo pretila, al’ kad je videla da se stvar potpuno otela kontroli, rešila je da srpski živalj otera od obala Dunava. I tako su ti ražalovani pirati 1752. godine, osnovali današnji Stapar.
Ipak, i dan-danas, seoski fudbalski tim zove se „Hajduk“, a stonoteniski klub „Gusar“.
Svesni tradicije, Staparci su neverovatno ponosan svet. Desetak kilometara udaljeni Sombor smatraju predgrađem Stapara.
Pored ostalog, Staparci će rado istaći da se nalaze na „glavnom putu“. Ispred su Odžaci, iza Sombor. Vojvodina im se tu računa kao šire dvorište.
Ovo je jedino selo koje ima dve Slave, dve crkve, dve kapele, dva groblja... Imaju još svašta nešto. A koliko vole „svoje“, svedoči priča da je svojevremeno, kada se gradila sportska hala, bilo predviđeno da ona bude malo šira, kako bi u njoj mogle da se igraju i rukometne utakmice. Staparci na to proširenje nisu pristali ni po koju cenu...  Jer u tom slučaju, morali bi da - poseku lipu ispred škole!
Izeš rukomet i sto drugih sportova. Lipa raste s nama i ne damo je nikom.
Šta reći, osim... Staparci!
Ovde toliko vole što su svoji na svome, da imaju: „Staparski ćilim“, "staparski sir", jedinstvene „staparske ambare“, pa svoju „staparsku listaru“... Ova nastaje razvlačenjem kora za pitu, uz dodatak oraha, grožđa i domaće masti. Staparce prati od rođenja do smrti. Jede se na krštenjima, kida se na svadbama. Odmah po venčanju mladina mama mladencima pruža listaru. Ovi je lome. Ko zalomi veći deo, biće gazda u kući.
Uostalom, Staparci nisu hteli ni goluba da imaju ko svi drugi. Dugom selekcijom, stvorili su autohtonog „staparskog letača“, prelepog goluba kojeg nam je lakše da zamislimo u formi keramičke figure, nego negde visoko na nebu.
Možda su ovi Staparci stvarno nekad bili gusari. I možda su dozlaboga nervirali caricu Mariju Tereziju.
Al’ nekako, danas uopšte nisu loši. Čak mu dođu fini.
Vama možda budu još bolji. Svratite!
Na glavnom su putu."  

Tekst Ilija Tucić
---
Nije sve to tako idilično .
Svedoci (još živi) kažu da je u  Apatin prvi ujahao neki Staparac na belom, konju.
Kad se uverio da nema "vojske" (nemačke )onda je počela pljačka .
Staparci  su kolima vukli sve živo iz nemačkih (napušetenih) kuća .
Ako lažu retki preživeli očevici -lažem i ja.

Kako se živilo kadgod--divanili su mi stari
ELENOR
Za vrime ll Sv Rata, bila je kontrola od države, morala se prijavit stoka, žitarice i inventar gazdašaga. Nije bilo ništa oduzimano, al se vodila evidencija. Na svakoj vršalici za žito, bio je postavljen elenor --kontrolor koji je upisivo svaki "mereš" žita koji je prišo priko maže. Naravno da je tog kontrolora svako želio potplatit, da ne upiše svaki džak Dida je bio miran čovik u pravdu i nije smijo nudit mito. Majka je bila okoprcna žena, uzvala bi kontrolora unutra ko peče palačinke a nema brašna za sve pa njega ponudi. Ha ha, a Madžar učtiv, fini, pa fali palačinku Onda ga majka lipo zamoli da "ispušti "koji meter žita i ne zapiše u teku, usput mu malo tutnila u džep i gotovo. Na kraju kad su odlazili, lipo se zahvalio majki na palačinti i manijo šeširom. Eto mogli su prišparat malo žita, za ne daj Bože zafaljujući majkinom znanju mađarskog i snalažljivosti !!

Tekst Lajčo Ilovac

Kokoške ...one koje ne žderu koncentrat ,nego "čeprkaju po bunjištu " i jedu žito i kukuruz ,travu ,gliste i insekte . I "stara leba" .



Ako niste prelenji ,pa pogledate na pijaci (Vojvodina ) a ne idete odmah u "Lidl" -još ima "toga" .
Jes* da se mora "priklati" ,"ošuriti" ,očupati i "tranžirati" -ali to jeste "to" .

"Đeram" -vrsta bunara koji radi na "protivtežu"
Jedna od zaista "odlika Vojvodine" I ima ih još !
Čak se i jedno mesto ,u Banatu ,od turskih vremena zove "Alibunar"

Ako je nešto Vojvodina to su Sremski Karlovci.
Istorija Sremskih Karlovaca

Sigurno ste barem jednom posetili Sremske Karlovce i uživali šetnjom kroz ovo simpatično Sremsko mesto. Ovaj gradić ima bogatu istoriju, a prvi pisani tragovi ukazuju na to da je na ovoj lokaciji 1308. godine još u doba Rimskog carstva, izgrađena tvrđava pod nazivom „Karom“.

Reč Karom potiče iz mađarskog jezika i u prevodu znači Kandža. Naziv tadašnje tvrđave verovatno je povezan sa orlom Krstašem, koji je sigurno u ono vreme nadletao tadašnju tvrđavu. Sremski Karlovci plene svojom lepotom, a kada posmatrate arhitekturu ovog mesta, jednostavno vam zastaje dah.


Na mestu današnjih Sremskih Karlovaca 1308. godine izgrađena je tvrđava Karom!

Sremski Karlovci su ušuškani na obroncima Fruške gore, a istorija ovog grada započinje još u 14. veku. Na tadašnjem prostoru, formiran je grad pod nazivom Opidium (lat. Oppidium). Sremski Karlovci su poznati i pod sledećim nazivima: nem. Karlowitz, mađ. Karloca, tur. Karlofca.



Grad se zvanično pominje u jednom dokumentu iz 1308. godine, a poznato je da je tvrđava Karom bila pod vlašću tada poznatih i izuzetno cenjenih porodica Morović i Batori. Karlovci su od 1521. godine bili pod vlašću Turaka, dugih 170 godina. U dokumentu Otačniku manastira Krušedol iz 1532. i 1533. godine, prvi put se spominje slovensko ime mesta pod nazivom Karlovci.


Slovensko ime Karlovci spominje se 1532. godine!

Sremski Karlovci su pod Turskom vlašću bili sve do Velikog Bečkog rata, kada je turska vojska u svom povlačenju ka Beogradu na žalost skoro potpuno uništila ovo mesto. I onda se od 1698. do 1699. godine održava kongres tokom koga je označen kraj neprijateljstava između koalicije Mletačke Republike, Austrije i Poljske sa Osmanskim carstvom.

Karlovci nakon 1699. godine postaju izuzetno poznati kao trgovačko mesto, jer su kroz njega prolazili brojni trgovci ka Turskoj. Još većem značaju ovog mesta za trgovce u onom vremenu, doprinela je i blizina Dunava kojim su plovili trgovački brodovi.

Karlovci od 16. veka postaju jedno od najznačajnih crkvenih središta srpskog naroda, a nakon Prve seobe Srba 1690. godine, postaju jedan od značajnih kandidata za sedište srpskih arhijereja. Godine 1713. nakon Trećeg crkvenog privilegovanog izbornog sabora 1713. godine, odlučeno je da se iz manastira Krušedol premesti u Sremske Karlovce.


Od 1699. godine Karlovci postaju izuzetno poznato trgovačko mesto!

Veliki požar je na žalost 1788. godine uništio dobar deo naselja, ali je zahvaljujući mitropolitu Stratimiroviću grad ubrzo obnovljen. Nadaleko poznata Karlovačka gimnazija počela je sa radom 1791. godine, a Bogoslovija počinje sa radom 1794. godine. Karlovačku gimnaziju su pohađali sinovi Jakova i Alekse Nenadovića, kao i Vuk Stefanović Karadžić.

Naučno društvo „Karlovački krug“ osniva se početkom 19. veka, 1809. pokrenuta je „Crtačka škola“, a zgrada Magistrata završena je 1811. godine. „Majska skupština“ održana je u Sremskim Karlovcima 1848. godine, a poznati „Blagoveštanski sabor“ održan je 1861. godine, dok je godine 1918. dogovoreno je Ujedinjene srpskih pravoslavnih eparhija. Godine 1920. svečano je proglašena „Srpska Pravoslavna Crkva“.


Karlovačka gimnazija u Sremskim Karlovcima započela je sa radom 1791. godine!

Najpoznatije ličnosti Sremskih Karlovaca su: Arsenije III Čarnojević, Josif Rajačić, Stefan Stratimirović, Đorđe Stratimirović, Stevan Šupljikac, Lukijan Mušicki i nadaleko poznati pesnik Branko Radičević.

Na temeljima starog manastira iz 16. veka 1746. Godine, izgrađen je potpuno novi hram Gornje Vavedenjske crkve. U Karlovce se 1739. godine doselila 51 Nemačka porodica, a ove porodice su se nastanile oko Kapele mira koju su kasnije i obnovili.


Gimnazija


Zahvaljujući Pavlu Nenadoviću 1749. Godine, obnovljene su zapuštene škole, a iz posebnog crkvenog fonda koji je osnovao finansirani su učitelji i sveštenici. Nenadović je školama poklonio puno knjiga, a izgradio je i Sabornu crkvu koju je posvetio Svetom Nikolaju. Proširio je i ukrasio baštu, a obnavljao je Fruškogorske manastire i osnovao štampariju.

Zgrada nove rimokatoličke crkve izgrađena je 1768. godine pa su zatim nove crkve posetili feldmaršal Laudon, budući car Josif kao i princ Albert.


Pavle Nenadović je 1749. pomogao obnovu zapuštenih škola u Sremskim Karlovcima!

U Donjem kraju 1770. godine podignuta je bolnica, a te godine Karlovci su posedovali puno trgovačkih radnji negde oko 36 dućana, kao i veliki broj zanatlija čak 144. Tih dana na prostoru Sremskih Karlovaca pod zasadima vinograda bilo je čak nekoliko hiljada jutara.

I ono bez čega Sremske Karlovce ne možemo zamisliti a to su gostione kojih je bilo skoro 40. Najstarija gostiona u Sremskim Karlovcima je gostiona „4 Lava“, koja je naziv dobila po nadaleko poznatoj česmi u centru Sremskih Karlovaca. Danas ova gostiona nudi vrhunske specijalitete koji su poznati u ovom kraju, a nudi isključivo vina ovog kraja.

Česma „4 Lava“ izgrađena je 1799. godine u spomen završetka prvog vodovoda u Sremskim Karlovcima. Glavni finansijer i pokrovitelj česme bio je Stefan Stratimirović, a za izgradnju česme posebno se angažovao dr. Jovan Živković. Zapisi na pločama od kamena iznad bazena česme ukazuju na to da je ova nadaleko poznata česma obnovljena 1858. i 1925. godine.


Poznata česma „4 Lava“ izgrađena je 1799. godine!

Česmu čine mermerni bazen koji je formiran od crvenog mermera, kao i česmeni stubac kvadratnog preseka sa profilisanom plintom sa gornje strane i baroknom vazom na samom vrhu česme. Poznato je da je crveni mermer donešen iz kamenoloma koji se nalazio u blizini mesta Pečuj.




Bakarne lule izlaze iz metalnih glava lavova, a iz tih lula bez prekida teče voda. Postoji i određeno predanje po kojem će se svako ko popije vodu sa ove česme, jednog dana vratiti u Sremske Karlovce i tu se venčati.

Sremski Karlovci poseduju još nekoliko česmi sa izvorskom vodom i to su: Česma Patrijarhovac koja se nalazi u dvorištu palate Ilion. Ova česma je izgrađena 1884. godine, a posvećena je Bogojavljenju. Česma Svetog Andrije nalazi se kod kuće Popović-Smotra u ulici Mitropolita Stratimirovića, a možemo navesti još jednu to je Varadinska česma koja se pominje još u Tursko doba.

U Sremskim Karlovcima posebno se ističe prelepo staro jezgro, a sačuvan je i jedan broj starih građevina:

Crkva uvođenja u hram presvete Bogorodice (izgrađena 1746. godine)
Rimokatolička crkva Svetog Trojstva (prvi put se pominje 1735. godine)
Saborna crkva Svetog Nikole (izgrađena 1758. godine)
Karlovačka gimnazija (poseduje biblioteku sa čak 18.000 knjiga i to je najstarija školska biblioteka u Srbiji)
Kapela Mira
Pravoslavna Bogoslovija
Gradska kuća (građena u stilu neoklasične arhitekture od 1808. do 1811. godine)
Palata Ilion (građena od 1836. do 1848. godine)
Zgrada Patrijaršije (građena je u stilu neorenesansne i barokne arhitekture od 1892. do 1894. godine)
Karlovački Stefaneum
Dvorska bašta




Na Karlovačkim brežuljcima Mateju, Ešikovcu, Lipovcu, Čeratu, Krstuševini i Banstolu od davnina su sađeni čokoti loze. Sremski Karlovci su poznati već vekovima po kvalitetnim vinima i naravno čuvenom Bermetu. Trgovci su od davnina kupovali Karlovačka vina i izvozili ih u daleki svet, a postoje tvrdnje da se Karlovački „Bermet“ služio na carskim dvorovima, brodovima pa čak i na čuvenom prekookeanskom brodu Titanik.




fotografije: Hedonist magazin
tekst Solis nekretnine

Skela iliti "kompa" .
Čest slučaj (bio ) na vojvođanskim rekama .

"Slamnati krovovi"
Nije bila slama -nego trska .Ali su se tako ,ipak ,zvali .
Moj neki bliski rođak (koji je mogao kupiti "spratnicu" ) je imao "slamnati krov" do smrti .

Svakl grad (i selo) ima kioske .Ovaj je nekadašnji "tipični" . Nekada su tu radili ljudi invalidi -danas rade mladi sa fakultetima (jer nemaju gde )
Bilo tu od "igle do lokomotive" (na selu se oko njega i cugalo -iz "unučića" koje kupite u njemu )


Ali se samo u Vojvodini kiosk zvao BUDA ili BUDICA .
Zašto -ja ne znam .
Zna li ko ?

Danubius ::

Svakl grad (i selo) ima kioske .Ovaj je nekadašnji "tipični" . Nekada su tu radili ljudi invalidi -danas rade mladi sa fakultetima (jer nemaju gde )
Bilo tu od "igle do lokomotive" (na selu se oko njega i cugalo -iz "unučića" koje kupite u njemu )


Ali se samo u Vojvodini kiosk zvao BUDA ili BUDICA .
Zašto -ja ne znam .
Zna li ko ?

Kod nas u Banatu BODA ili BODICA. A čerez čega to ti ni ja numem kasti. Al glediću da se raspitam čim pređem sone strane Mažarskog drota.

Pa DUNJA (ne ona "na ormaru" )
Vrsta "pokrivala" uobičajena u Vojvođanskim kućama.Napunjena najfinijim guščijem perjem (paperjem)
Uz nju idu isto takvi jastuci (vojvođanski hungarizam -VANKOŠI)
A pored kaloričnog dejstva -dodavala se i ugrejana cigla (zamotana u peškir ,za grejanje nogu)
Jer pobogu -u vojvođanskim kućama se u "spavaćoj" -ne loži .

Ja bi se udavila u tom krevetu tj potonula. Mnogo je to . Upadneš u sve to i samo gviriš .

Selo nadomak Zrenjanina ,u SFRJ je imalo 27 nacija .I posle ovih nesreća ,još imaju 14.
I žive kao i ranije .

Meštani Belog Blata obeležiće seosku slavu trodnevnim bogatim programom od 24. do 26. septembra.

Tokom ovogodišnje proslave, za meštane i goste svih uzrasta, biće organizovani zanimljivi dečiji, kulturno-umetnički i sportski događaji.

Tih dana će se okupiti svi oni koji su u mogućnosti da dođu, čak i oni van granica naše sadašnje države. Da se druže, da razmene emocije i da ponovo stvore iluziju lepog, mirnog i dostojanstvenog življenja.

Za petak je planirano polaganje cveća na spomen obeležje palim borcima II Svetskog rata, svečanom sednicom Saveta i seoskim turnirom u basketu 3*3 na školskom terenu.

Subota je dan pun različitih aktivnosti. “Budilnica” u organizaciji DVD-a, “Šicara” takmičenje lovaca u gađanju lovačkom puškom, zatim izložba rukotvorina Kluba žena "Belo Blato" u Goklerovoj kući, a nadalje i ” Beloblatski ovčiji paprikaš”-degustaciono-prodajna manifestacija. Kraj dana biće obeležen igrankom.

U nedelju će se kuvati "Beloblatska riblja čorba", a takmičenje će biti održano u dvorištu Doma kulture, u organizaciji MZ "Belo Blato", a tokom takmičenja i posle će moći da se zabave uz bend "Elementriks". Istog dana i na samom kraju trodnevnog programa biće održana prvenstvena frudbalska utakmica između FK "Mladost" i FK "Bilećanin".

Stanovnici Belog Blata pozivaju goste-prijatelje da im se pridruže na proslavi dana sela.
Jer ,mi Lale to tako (bez obzira na ove decenijske "nacionalne "i "popovske "trovače ".

...ja bih kupio sav njen kupus (razlozi su jasni?)

AL" SE NEKAD DOBRO JELO! 😉
"Gastronomska kultura i tradicija jednog naroda se, poput pismenosti, oblikovala prema potrebama i uslovima za opstanak. Tako je svaki narod, neki više, neki manje – dao sopstveno obeležje, koje se svakodnevno prepliće, dopunjuje i pojačava bez obzira na stare korene i nove uticaje.
Vojvođanska kuhinja je mešavina različitih kuhinja naroda koji su vekovima živeli na ovim prostorima.
Najveći uticaj na ishranu i pripremanju jela stanovništva imao je dolazak Nemaca, koji su doneli svoja jela, običaje, pripremanje zimnice. Takođe, prisutan je i međusobni uticaj mađarske, rumunske i slovačke kuhinje, dok su neka jela izvedena iz ruske i drugih kuhinja iz okruženja. Slobodno se može reći da se radi o evropskom načinu pripremanja jela, a ne o balkansko – turskoj kuhinji. Uticaj ovih naroda uočava se i u nazivima mnogih jela koji su sačuvani i danas.
Tokom zime u celoj Vojvodini su od starina postojala tri obroka: doručak zvani “fruštuk”, ručak i večera. Tokom leta, kada su dani bili duži pripremalo se više obroka, koji su predstavljali prepodnevne i popodnevne užine, kada se uživalo u poslasticama poput jabuka u “šlafroku” ili u hlebu namazanom mašću i paprikom.
Za doručak, osim u vreme posla, slanina je gotovo uvek bila prisutna na trpezama, zatim sir, kajgana sa lukom, kulja s mlekom poznata pod nazivom “kačamak”, palenta, mamaljuga, pura ili žganjci, a pripremala se i popara od starog hleba i sira kao i bela kafa sa “cikorijom” ili “divkom”.
Neka od starih jela i danas se mogu naći na trepezama poput cicvare- koja se priprema od kukuruznog brašna, dobro uprženog na masti sa malo vode, sa dodatkom sira ili jaja, koja se jela sa mlekom, čvarcima ili slaninom, zatim mandara koja se priprema od upržene slanine u čiju mast se dodaje pšenično brašno i zaliva vodom kako bi se zgusnula.
Od glavnih jela od mesa značajna su jela poput gulaša, paprikaša, tokanja, perkelta i ajmokca, koja se pripremaju uz obilno korišćenje crnog luka, paradajza i drugih vrsta povrća, sa različitim začinima, poput mlevene crvene paprike. Neizostavan je “rinflajš”, kuvano govođe meso sa kuvanim krompirom i sosom, potom pečeno meso sa dodatkom “čušpajza” od ludaje. U kuhinjama b možete susresti razne vrste sosova: paradajz sos, sos od belog luka, mirođije, rena, višanja, sos od kiselih paprika ili krastavaca."
Fotografija iz 1969. pozajmljena sa stranice- "Завичајни клуб Дероње"

Uz blagoslov magle i nebeske pravde
vreme je, vele, da idem odavde.
E, ne volem s takvima ni da se svađam,
al’ nisam ja došao, gdi da se vraćam?
Tu je sjahao moj Askurđen!
To je naša ledina, naša Vojvodina,
jedna i jedina.
Nebo i zemlja su spojeni šavom
i jedini kamen je onaj nad glavom.
Tu mi je čardak odliven u zlatu
i komotno vreme na crkvenom satu.
I tu je moja dragana,
baš za Božić neguje klas.
A usput, k’o da tancuje stari laloški vals.
Rasti pšenice, nek nam je roda,
opleti brazdama.
Nisam ja bitanga pa da te prodam
ovakvim gazdama.
Možda odem jedared, kad naiđe red,
al’ idem zadnji od nas,
dok na miru odslušam stari laloški vals.
Nalož’te vragovi urune pakla,
ma, nek se zažari.
Al’ moja se zvezda još nije ni makla,
Bog nad njom stražari.
Ja vam sledim jedared, kad naiđe red.
Al’ i tad mi ostavte čas
da sa njome odigram stari laloški vals.

ČERPIĆ
Ovaj arhaični izraz potiče iz turskog jezika ( kerpiç )
Tradicionalne tehnike gradnje podrazumevale su da se kuće grade od materijala koji je najviše zastupljen. Kuće napravljene od zemlje, bile su uobičajene i u našim krajevima.
Čerpić je naziv za nepečenu opeku, koja je napravljena od blata i sušena na suncu. Blato se obično mešalo sa slamom , a i peskom. Smeša bi se stavljala u drvene kalupe i sušila na suncu.
Za izgradnju kuće od čerpića, bila je potrebna određena veština. Tako su po selima postojali majstori zidari, koji su pravili čerpić i gradili kuću domaćinima. Takve kuće su bile izdržljive i mahom su se krečile u belo.
Tridesetih godina je počela masovnija upotreba pečene cigle.


----
I moja kuća ,koja je stara 106 godina ,ima poneki deo od "čerpića" Probali smo to budacima da "izvalimo" -sevale su varnice .Tvrdo kao kamen .
Postoji ovdašnji izraz (kod nekadašnjih "kolonista" iz 1945 "švapske blatare " ) A odakle ste vi došli ,gospodo ? Iz drvenjara ,brvnara ,koliba , sa nešto kamena (lepljenih takođe blatom ,niste imali "cimente"(cementa ) ,zar ne ? ) Bez uvrede po ikoga -ali je tamo domaća stoka (liti "blago" ) živela gotovo u "stambenom prostoru" ,zar ne ? (opet -bez uvrede po nikoga -činjenica )
Apatin ima viševekovnu tradiciju proizvodnje "opeke" (tj cigle i crepa )
I dan danas -bar 65 % celokupnog građevinskog fonda je "švapska gradnja" (čerpić ili "Ciglus Apatinus" ) što bi rekao profesor Vujić (a i Mika Alas )
Tako da malo poštovanja ne bi škodilo .



Pogotovu što "roditeljskom kućom" nazivate kuće gde još uvek postoje nemačka prezimena i godine gradnje na fasadi . A "blatare " su sasvim nešto drugo .To potiče iz XVIII veka ,malo teži način gradnje .I gle čuda -neke "stoje "i danas ?
Bez uvrede po bilo koga -samo činjenice .

"Špajz" (od nemačkog "speisen" -"čuvati" )

Istorija Sremskih Karlovaca

Sigurno ste barem jednom posetili Sremske Karlovce i uživali šetnjom kroz ovo simpatično Sremsko mesto. Ovaj gradić ima bogatu istoriju, a prvi pisani tragovi ukazuju na to da je na ovoj lokaciji 1308. godine još u doba Rimskog carstva, izgrađena tvrđava pod nazivom „Karom“.

Reč Karom potiče iz mađarskog jezika i u prevodu znači Kandža. Naziv tadašnje tvrđave verovatno je povezan sa orlom Krstašem, koji je sigurno u ono vreme nadletao tadašnju tvrđavu. Sremski Karlovci plene svojom lepotom, a kada posmatrate arhitekturu ovog mesta, jednostavno vam zastaje dah.


Na mestu današnjih Sremskih Karlovaca 1308. godine izgrađena je tvrđava Karom!

Sremski Karlovci su ušuškani na obroncima Fruške gore, a istorija ovog grada započinje još u 14. veku. Na tadašnjem prostoru, formiran je grad pod nazivom Opidium (lat. Oppidium). Sremski Karlovci su poznati i pod sledećim nazivima: nem. Karlowitz, mađ. Karloca, tur. Karlofca.


Crkva


Grad se zvanično pominje u jednom dokumentu iz 1308. godine, a poznato je da je tvrđava Karom bila pod vlašću tada poznatih i izuzetno cenjenih porodica Morović i Batori. Karlovci su od 1521. godine bili pod vlašću Turaka, dugih 170 godina. U dokumentu Otačniku manastira Krušedol iz 1532. i 1533. godine, prvi put se spominje slovensko ime mesta pod nazivom Karlovci.


Slovensko ime Karlovci spominje se 1532. godine!

Sremski Karlovci su pod Turskom vlašću bili sve do Velikog Bečkog rata, kada je turska vojska u svom povlačenju ka Beogradu na žalost skoro potpuno uništila ovo mesto. I onda se od 1698. do 1699. godine održava kongres tokom koga je označen kraj neprijateljstava između koalicije Mletačke Republike, Austrije i Poljske sa Osmanskim carstvom.

Karlovci nakon 1699. godine postaju izuzetno poznati kao trgovačko mesto, jer su kroz njega prolazili brojni trgovci ka Turskoj. Još većem značaju ovog mesta za trgovce u onom vremenu, doprinela je i blizina Dunava kojim su plovili trgovački brodovi.

Karlovci od 16. veka postaju jedno od najznačajnih crkvenih središta srpskog naroda, a nakon Prve seobe Srba 1690. godine, postaju jedan od značajnih kandidata za sedište srpskih arhijereja. Godine 1713. nakon Trećeg crkvenog privilegovanog izbornog sabora 1713. godine, odlučeno je da se iz manastira Krušedol premesti u Sremske Karlovce.


Od 1699. godine Karlovci postaju izuzetno poznato trgovačko mesto!

Veliki požar je na žalost 1788. godine uništio dobar deo naselja, ali je zahvaljujući mitropolitu Stratimiroviću grad ubrzo obnovljen. Nadaleko poznata Karlovačka gimnazija počela je sa radom 1791. godine, a Bogoslovija počinje sa radom 1794. godine. Karlovačku gimnaziju su pohađali sinovi Jakova i Alekse Nenadovića, kao i Vuk Stefanović Karadžić.

Naučno društvo „Karlovački krug“ osniva se početkom 19. veka, 1809. pokrenuta je „Crtačka škola“, a zgrada Magistrata završena je 1811. godine. „Majska skupština“ održana je u Sremskim Karlovcima 1848. godine, a poznati „Blagoveštanski sabor“ održan je 1861. godine, dok je godine 1918. dogovoreno je Ujedinjene srpskih pravoslavnih eparhija. Godine 1920. svečano je proglašena „Srpska Pravoslavna Crkva“.


Karlovačka gimnazija u Sremskim Karlovcima započela je sa radom 1791. godine!

Najpoznatije ličnosti Sremskih Karlovaca su: Arsenije III Čarnojević, Josif Rajačić, Stefan Stratimirović, Đorđe Stratimirović, Stevan Šupljikac, Lukijan Mušicki i nadaleko poznati pesnik Branko Radičević.

Na temeljima starog manastira iz 16. veka 1746. Godine, izgrađen je potpuno novi hram Gornje Vavedenjske crkve. U Karlovce se 1739. godine doselila 51 Nemačka porodica, a ove porodice su se nastanile oko Kapele mira koju su kasnije i obnovili.


Gimnazija


Zahvaljujući Pavlu Nenadoviću 1749. Godine, obnovljene su zapuštene škole, a iz posebnog crkvenog fonda koji je osnovao finansirani su učitelji i sveštenici. Nenadović je školama poklonio puno knjiga, a izgradio je i Sabornu crkvu koju je posvetio Svetom Nikolaju. Proširio je i ukrasio baštu, a obnavljao je Fruškogorske manastire i osnovao štampariju.

Zgrada nove rimokatoličke crkve izgrađena je 1768. godine pa su zatim nove crkve posetili feldmaršal Laudon, budući car Josif kao i princ Albert.


Pavle Nenadović je 1749. pomogao obnovu zapuštenih škola u Sremskim Karlovcima!

U Donjem kraju 1770. godine podignuta je bolnica, a te godine Karlovci su posedovali puno trgovačkih radnji negde oko 36 dućana, kao i veliki broj zanatlija čak 144. Tih dana na prostoru Sremskih Karlovaca pod zasadima vinograda bilo je čak nekoliko hiljada jutara.

I ono bez čega Sremske Karlovce ne možemo zamisliti a to su gostione kojih je bilo skoro 40. Najstarija gostiona u Sremskim Karlovcima je gostiona „4 Lava“, koja je naziv dobila po nadaleko poznatoj česmi u centru Sremskih Karlovaca. Danas ova gostiona nudi vrhunske specijalitete koji su poznati u ovom kraju, a nudi isključivo vina ovog kraja.

Česma „4 Lava“ izgrađena je 1799. godine u spomen završetka prvog vodovoda u Sremskim Karlovcima. Glavni finansijer i pokrovitelj česme bio je Stefan Stratimirović, a za izgradnju česme posebno se angažovao dr. Jovan Živković. Zapisi na pločama od kamena iznad bazena česme ukazuju na to da je ova nadaleko poznata česma obnovljena 1858. i 1925. godine.


Poznata česma „4 Lava“ izgrađena je 1799. godine!

Česmu čine mermerni bazen koji je formiran od crvenog mermera, kao i česmeni stubac kvadratnog preseka sa profilisanom plintom sa gornje strane i baroknom vazom na samom vrhu česme. Poznato je da je crveni mermer donešen iz kamenoloma koji se nalazio u blizini mesta Pečuj.


Gostiona 4 lava


Gostionica 4 lava


Bakarne lule izlaze iz metalnih glava lavova, a iz tih lula bez prekida teče voda. Postoji i određeno predanje po kojem će se svako ko popije vodu sa ove česme, jednog dana vratiti u Sremske Karlovce i tu se venčati.

Sremski Karlovci poseduju još nekoliko česmi sa izvorskom vodom i to su: Česma Patrijarhovac koja se nalazi u dvorištu palate Ilion. Ova česma je izgrađena 1884. godine, a posvećena je Bogojavljenju. Česma Svetog Andrije nalazi se kod kuće Popović-Smotra u ulici Mitropolita Stratimirovića, a možemo navesti još jednu to je Varadinska česma koja se pominje još u Tursko doba.

U Sremskim Karlovcima posebno se ističe prelepo staro jezgro, a sačuvan je i jedan broj starih građevina:

Crkva uvođenja u hram presvete Bogorodice (izgrađena 1746. godine)
Rimokatolička crkva Svetog Trojstva (prvi put se pominje 1735. godine)
Saborna crkva Svetog Nikole (izgrađena 1758. godine)
Karlovačka gimnazija (poseduje biblioteku sa čak 18.000 knjiga i to je najstarija školska biblioteka u Srbiji)
Kapela Mira
Pravoslavna Bogoslovija
Gradska kuća (građena u stilu neoklasične arhitekture od 1808. do 1811. godine)
Palata Ilion (građena od 1836. do 1848. godine)
Zgrada Patrijaršije (građena je u stilu neorenesansne i barokne arhitekture od 1892. do 1894. godine)
Karlovački Stefaneum
Dvorska bašta


Objekti Sremski Karlovci


Na Karlovačkim brežuljcima Mateju, Ešikovcu, Lipovcu, Čeratu, Krstuševini i Banstolu od davnina su sađeni čokoti loze. Sremski Karlovci su poznati već vekovima po kvalitetnim vinima i naravno čuvenom Bermetu. Trgovci su od davnina kupovali Karlovačka vina i izvozili ih u daleki svet, a postoje tvrdnje da se Karlovački „Bermet“ služio na carskim dvorovima, brodovima pa čak i na čuvenom prekookeanskom brodu Titanik.

Sad nije teško izvući zaključak zašto je kupovina kuća u Sremskim Karlovcina sve tražniji pojam kako kod onih koji žele da uživaju u ovom čudesnom malom mestu.


fotografije: Hedonist magazin
tekst Solsi nekretnine

savo ::

Sad nije teško izvući zaključak zašto je kupovina kuća u Sremskim Karlovcina sve tražniji pojam kako kod onih koji žele da uživaju u ovom čudesnom malom mestu.

Apsolutno si u pravu .
A što se tiče "bermeta" -postoji način da se i danas nabavi .Ja ne pitam ni kako ni odakle -neke "veze" mog zeta ,preko prijatelja njegovih prijatelja nam periodično dostavi koju litru .To je sve pod "monopolom" SPC (da se ne lažemo) I nisu to "arhivska" u kojima uživaju "mantijaši" ili "političari" Ali je ipak teško išta progovoriti .

Eugen Grafvajer ::

Vojvodina je sve, što nikada nije bila.

NARODI U VOJVODINI
"Tokom istorije, na teritoriji današnje Vojvodine trag su ostavili mnogi narodi: Srbi, Iliri, Tračani, Kelti, Rimljani, Sarmati, Goti, Huni, Gepidi, Ostrogoti, Langobardi, Vizantinci, Stari Sloveni, Avari, Franci, Bugari, Mađari, Turci, Nemci i drugi.
U vreme rimske uprave, područje današnje Vojvodine bilo je u samom središtu svetskih dešavanja, budući da je grad Sirmijum (današnja Sremska Mitrovica) bio jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva, a u samom gradu ili njegovoj okolini rođeno je šest rimskih careva.
Sloveni (uglavnom preci današnjih Srba) se naseljavaju na teritoriju današnje Vojvodine u šestom veku, zajedno sa Avarima (a u manjim grupama verovatno i pre šestog veka). Za vreme avarske i bugarske uprave, delovima današnje Vojvodine su upravljali lokalni vladari koji su nosili titule vojvode ili župana. Takvi vladari bili su Kuver (7. vek), Buta-ul (8. vek), Salan sa rezidencijom u gradu Titelu i Glad (9. vek), kao i Ahtum i Sermon (11. vek).
Između desetog i dvanaestog veka, na području današnje Vojvodine se ustaljuje ugarska vlast. Stanovništvo srednjovekovne Ugarske bilo je etnički mešovito i uključivalo je Mađare, Slovene, Kumane, Sase, Sekelje, Jase, Vlahe, itd. Mađari su u početku činili vladajući sloj ugarskog društva, dok su kmetovi bili uglavnom Sloveni.
Krajem 13. i početkom 14. veka, donjim i gornjim Sremom (današnja Mačva i današnji Srem), vladali su srpski kralj Stefan Dragutin (između 1282. i 1316. godine) i ugarski velikaš Ugrin Čak (umro 1311. godine), a obojica su bili faktički nezavisni vladari.
Iako su Srbi na teritoriji Vojvodine bili deo starosedelačkog slovenskog stanovništva (posebno u Sremu), veći broj Srba počinje da se naseljava na ovo područje počevši od četrnaestog veka. Neposredno pred otomansko osvajanje ovih prostora, Srbi su činili znatan deo stanovništva današnje Vojvodine. Posle pada Srbije pod Turke (1459. godine), despoti Srbije su nastavili da vladaju na teritoriji današnje Vojvodine (uglavnom u Sremu), tada pod upravom Ugarske, kao vazali ugarskih kraljeva. Rezidencija srpskih despota nalazila se u gradu Kupiniku (današnje Kupinovo) u Sremu."

SUPA


Na našem vojvodjanskom astalu navek je bio i osto ko sveti zalogaj prvo lebac naš nasušni i to onaj petokilaš sa iscvetanom pupuškom što kad ga rasečeš a unutra ko saće ,sav ko rovašen .Za celi vek tog leba se nismo odrekli ni nasitili jer je lebac Božija rana od paorske muke i opanka poderanog .Oma posle leba na našem vojvodjanskom astalu se puši,zlati i miriši u tri sokaka prava naša rodjena,domaća žuta supa.Svake nedelje il kad su veliki sveci ,svečari ,seoske crkvene slave.... supa krasi ravničarske astale i okuplja čeljad u miru ,slozi i radosti .To je ona svečana supa koja se sipa u porculanske tanjire tek kad se prekrstimo i očitamo Očenaš kad nam je duša topla i bogougodna ko i zlatna supa koje se puši i miriši u tanjiru .Kadgod su govorili kakva supa na astalu taki i domaćini, ako je masna ,žuta pa gusto zakuvana sa friškim rukom seckanim rezančićima i flekicama a po njoj se brčkaju knedlice to je prava gazdačka supa ako se tanjir providi a brk domaćina se ne omasti i po koji rezanac se ne otegne na njemu to je supa siromaškog sveta.Da supa bude udešena i na prvu kašiku faljena mora se paziti sa kakvom će se vodom kuvati ,bunarska nikako jer je tvrda neg ona sa arteljskog bunara meka ko duša.Kadgod se u selu tačno znalo sa čijeg bunara će se u plekanoj kanti vode doneti da se supa pristavi .E ondak se bira meso koje će se metnuti u duboki lonac i u ladnu vodu .Najlepša je supa od mešanog mesa ,fini juneći močing da se rozli prošaran masnim štrafticama , meso od stare koke nosilje il petla koga je bećaršag prošo, a da bi supa bila carska doda se još friškog pačijeg il morčijeg mesa , ihaj pa to nigde nema.Lonac se metne na šporet i čim supa provri sklanja se ukraj plotne ,skine se pena i supa se lagano kuva celo pre podne .Kad supa provri dodaje se baštenska zelen i onaj lukac zapečen na plotni koji zamiriši celu kujnicu , bome i avliju a i na šoru blagorodni miris se širi i budi ona meka i topla porodična osećanja . E sad svaka reduša udešava supu po svom ,onako kako je od matere naučila il kako je od Boga darivana Neke i nečije supe nikad se ne mogu ponoviti valjda je to do ruku do onog što se nad supom bdi što joj se umašta ,što se kašikom malo malo isprobava pa koješta dodaje i štima ,što joj se dodaje i ljubav ko začin bez koga ne bi bilo ni ovog sveta .Supa tijo šapuće ukraj plotne celo pre podne dok se crkvena služba ne završi u podne .Kad zaškripe avlijska vrata i domaćin udje u kujnicu sa mirisom tamjana na odelu supa se zakuvava .Kroz cetku u šerpu supa se cedi a ondak se zakuvavaju debeljuškaste knedlice od džigerice i griza i oni sitno ,sitno rukom seckani rezanci mešeni od žutih žumanaca onih kokošiju što kljucaju po avliji.Supa je gotova i sipa se u porculanske činije i s ponosom iznosi na astal a miriše ,miriše ....To je onaj miris tople mamine supe našeg detinjstva koji uzalud posle ceo život tražimo, miris svečarskog astala i lojane sveće koja pucketa u čiraku ,miris Uskršnjeg i Božićnog blagoslova ,miris po kome se prepoznaju i čuvaju uspomene i ono zrnce sreće koje samo što primetiš,proživiš i upamtiš začas se izgubi.Te tople supe su znamen našeg prolaznog života i da nije njih i nas koji smo ih za istim astalom srkali ,pirili u kašiku i falili redušu ......ništa ne bi bilo isto ni imalo onu draž od koje se živi . Čim se prva kašika srkne oma se mora i reduša faliti što je supu celo pre podne udešavala ,ugadjala joj ,bdela nad njom ,čas je sladila čas solila a bome i dušu joj davala.I obavezno se dvared sipa ,ta di ćeš taku lepotu jedared gustirati . Zato se i zove svečana supa jer su i dani svečani a nekako i mi se osećamo svečano za astalom na kome se u porculanskoj činiji zlati i puši supa za nezaborav .To se oseti dal je supa smandrljana il je prava domaćinska da se reduša ni pred carem ne bi postidila.To vam je tako štogod čovek da radi ,moraš se posvetiti svemu.
Supa nije samo rana ,topla supa je i lek. Sećate se kad ste bili mali pa se preladite a mama oma kuva pileću supicu il još bolje onu golupčiju .Kašikom nas rani ko tiće i začas osetiš kako ti krv brže struji ,supa te ugrije i javi ti bolje.
E sad ima i onih supica što se kuvaju za svakidan i pre kojih se ne čitaju Očenaši i ne krsti se .Malko zeleni naseckaš ,koju šiju ili trticu metneš tek da zamiriši s proleća se doda mladog graška i krompirića bude slatka i štogod fina .To su one supice na brzaka ,lagane,,supice ,di se tanjir providi ... .Mi Vojvodjani volemo što no kažu samo nek je s kašikom ,čorbasto a ondak može sve po rediu jel.Tako bilo odvajkada navek se na astalu pušile i mirisale supe ,taki red držim da će i ostati .Zato reduše vojvodjanske učite svoje ćeri i unuke kako da pristave supu , dušu joj daju i potrefe one ukuse i mirise na kojima smo odrasli .Samo tako jednog dana za nekim sretnim astalom naših potomaka neki švrća il mamina princeza će prepoznati supu svoje bake i onu toplinu kadašnjeg porodičnog okupljanja.Samo tako živeće uspomene nekih prohujalih vremena kada smo za istim astalom srkali ,pirili u kašiku ,falili redušu i bili tako sretni što smo zajedno ,živi i topli...

.Vesna Nestorov

Eugen Grafvajer ::

-  Al, prošlo vreme, nana zove: - ajte na už'nu. -

Užina se iz nekih razloga zove "jauzna" -i teško je pogoditi iz kog jezika potiče ta reč ?
Melenci, Sviloš ,Subotica, Ravno Selo, Đurđevo, Kać ,Begeč ,Novi Sad, Kovilj, Novi Kneževac, Novo Miloševo ,Novi Bečej ,Orlovat ,Farkaždin Ivanda.Sombor ,Apatin (i svuda i okolna sela ) -taj izraz se koristi .
Nije ni srpski ,ni hrvatski ,ni hungarizam ili turcizam .
Zna li neko poreklo reći ?

Vojvođanska "sveta životinja" -svinja .

Jedna od najlepših gradjevina u Novom Sadu

Gradska kuća u Novom Sadu



Gradska kuća u Novom Sadu, monumentalno je magistratsko zdanje. Ovaj objekat je izgrađen po projektu tada poznatog arhitekte Đerđa Molnara, a izgrađena je 1895. godine u neorenesansnom stilu.

Prvi magistrat je bio smešten u iznajmljenoj kući gradskog senatora Petera Ferencija u takozvanoj „Ferencijani“. Ova kuća se nalazila na sadašnjem mestu gde je izgrađena Gradska kuća, kako se tada govorilo na „Glavnom varoškom trgu“. Tadašnji magistrat su često selili od mesta do mesta od Apelacije koja je bila smeštena na sadašnjem mestu robne kuće Bazar, na mestu Svojina u Glavnoj ulici, kao i na mestu Gvozdenog čoveka, koji se nalazio na trgu.

Između 1873. i 1874. godine, organizovan je jedan interni konkurs za podizanje gradskog zdanja u kome su mogli učestvovati svi projektanti i graditelji u tadašnjoj monarhiji. Odbor za izgradnju nove Varoške kuće (Rathaus Varoshaz), bio je osnovan 1869. godine. Jedan od najvećih građevinskih problema tadašnje gradske vlasti, bila je upravo njena izgradnja. Zanimljivo je da je u Državnom arhivu Budimpešte, bio sačuvan i jedan plan za izgradnju Gradske kuće, a ovaj projekat je uradio varoški inženjer Lazar Urošević.

Zatim je 1885. godine raspisan i zvaničan javni konkurs, prvi tog tipa na ovim prostorima. Radovi Budimpeštanskih arhitekata su bili i najzapaženiji. Na konkurs je bilo prijavljeno trideset dva rada, ali se komisija nije odlučila ni za jedan prispeli rad. Svi primljeni radovi su bili izloženi u velikoj dvorani starog magistrata u maju mesecu iste godine. Obzirom da komisija nije odabrala nijedan izvođački projekat, odlučili su da pozovu prvu trojicu arhitekata. Zatim je odlučeno da njih trojica, zajedno sa arhitektonskom komisijom, koju je izabrao grad, naprave novi projekat. Komisija ipak nije bila u mogućnosti ponovo organizovati izradu planova zajedno sa učesnicima konkursa i odlučuju da se ipak kao najbolji, izabere Molnarov projekat. Molnaru je predloženo da se na osnovu svih radova, njegov plan malo izmeni i dodatno popravi i prilagodi. Varoški odbor odlučuje u jesen 1885. godine da kompletan posao od izrade projekta do izgradnje, poveri Đerđu Molnaru za tadašnjih 300 Forinti.

Pre dobijanja statusa slobodnog grada, Petrovaradinski šanac je bio pod takozvanom civilnom i vojnom upravom. Granica između dve uprave, išla je Dunavskom ulicom. Nakon ukidanja Vojne granice, grad dolazi pod civilnu upravu sudaca do 7. decembra 1788. godine i tada grad Novi Sad, dobija i svog prvog gradonačelnika. Dimitrije Bugarski kao dotadašnji senator, bio je ujedno i prvi postavljeni gradonačelnik Novog Sada, a na tu funkciju je bio biran dva puta. Smatra se da je najpoznatiji gradonačelnik Novog Sada, bio Stevan Miletić. Iz današnje zgrade Gradske kuće, našim gradom se upravlja tek nešto više od 100 godina.

Zanimljiva je priča pre same izgradnje, jer je kamen spoticanja bio odabir samog mesta, gde će se Gradska kuća izgraditi. Jedni su hteli da se gradska kuća gradi na takozvanom Hanskom placu (mesto gde se sada nalazi Matica Srpska), dok su drugi želeli da se ona izgradi na glavnom trgu u gradu. Posle izvesnog vremena, pobedila je opcija, kojom je odlučeno da Gradska kuća bude izgrađena na glavnom trgu u Novom Sadu. Poznata je i informacija koja kaže da je Stevan Miletić na sadašnjem mestu, gde se nalazi Gradska kuća, želeo izgraditi Srpsko narodno pozorište.

Gradska kuća je građena u trenutku, kada je gradonačelnik Novog Sada bio Stevan Popović, tada veoma cenjeni advokat. Projekat gradske kuće u Novom Sadu u suštini je kopija gradske kuće u mestu Grac u Austriji. Sama institucija magistrata, stara je onoliko koliko je star i status slobodne kraljevske varoši od 1748. godine. Na izgradnju samog objekta, čekalo se sve do samog prikupljanja potrebnih finansijskih sredstava 1893. godine. Nakon usvajanja kompletnog projekta izuzetno poznatog i u to vreme cenjenog arhitekte Đerđa Molnara, prikupljena su potrebna sredstva i tada se pristupilo i izgradnji Gradske kuće. Zgrada je okrenuta licem prema severoistoku i izlazi na dve ulice.


Gradska kuća u Gracu



Kompletno zdanje je završeno je 1895 godine i prelepo renesansno zdanje magistrata sa tornjem, smatrano je tada jednim od najlepših zdanja u Novom Sadu. Samo čelo fasade ima istureni rizalitit sa veoma snažnim stubovima te arkadama u prizemlju. Godine 1907. vatrogasci na prelepi visoki toranj, postavljaju zvono pod nazivom „Matilda“.

Ovim zvonom se obaveštavalo, kada je negde u Novom Sadu izbio požar. Fasada ove palate poseduje predivne alegorijske figure grčkih boginja. Ove skulpture je izradio Julije Anika, tada poznati i priznati vajar. Slikar Pavle Ružička je u svečanoj sali na prvom spratu, postavio obeležja zanata, trgovine i radinosti. Sadašnja Gradska kuća je podignuta u takozvanom kitnjastom stilu eklekticizma.

Ovaj projekat je na svoj način odražavao razmišljanje i uopšte stanje duha građana Novog Sada u to vreme.Zbog svog prepoznatljivog i poznatog stila, ovaj objekat ima veliku sličnost sa upravnim gradskim zgradama, koje su bile građene širom Austrougarske monarhije u drugoj polovini 19. veka. Gradska kuća svojim izgledom izuzetno liči na gradsku kuću u gradu Grac u Austriji.

Prva skupštinska sednica u novoj palati, održana je 3. januara 1895. godine. U ovoj sali su se održavali i čuveni novosadski balovi, ali na žalost u sadašnjem vremenu, prelepih balova više nema. Nema više ni zvona „Matilda“, koje je pretopljeno tokom rata. Kada je već bio u poznim godinama, Molnar je dobio zadatak da svoj započeti, predivan projekat katoličke crkve, dovrši do kraja. Molnar je rođen 1829. godine u Budimpešti, a tu je i završio graditeljski zanat.

Kasnije postaje baumajster, a u Novi Sad dolazi odmah nakon bombardovanja, jer je želeo učestvovati u velikoj obnovi grada 1850. godine. Ovaj poznati arhitekta 1850. godine kao građanin Novog Sada, gradi svoju kuću na Trifkovićevom trgu i ta kuća i danas postoji. Molnar je izgradio mnoge značajne objekte u Novom Sadu i to poput Reformatorske crkve u Šafarikovoj ulici od 1867. do 1871. gradio je bolnicu, prvu zgradu Srpskog narodnog pozorišta, kao i građansku dvoranu.

Poznato je da je Molnar bio i suvlasnik fabrike za proizvodnju građevinskih materijala, ali i predsednik novosadskog udruženja zanatlija.

Mada je sasvim sigurno da sećanja na dešavanja tokom duge istorije ovog prelepog objekta, kao i lepota samog zdanja i danas privlače pažnju mnogih. Najmonumentalnija građevina u Novom Sadu pored katoličke crkve, zasigurno je gradska kuća izgrađena krajem 19. veka. Na bronzanoj tabli, koja je postavljena na ulazu u gradsku kuću, ispisani su gradovi pobratimi Novog Sada sa kojima se godina ostvaruje kulturna i privredna saradnja.

Gradovi pobratimi Novog Sada su: Modena iz Italije, Dortmund iz Nemačke, Čengčun iz Kine, Budva iz Crne Gore te Norvič iz Norveške. Novi Sad je do sada imao 58 gradonačelnika, a neki su bili birani na mesto gradonačelnika i više puta.

Tekst je objavljen na sajtu solis nekretnine
Link ka sajtu odakle je korišćena fotografija:
https://de.wikipedia.org/wiki/Grazer_Rathaus

Genetika . Nisam siguran da nisam već gde stavio ovu sliku pod nazivom "Negde u Sremu" .
Jer deca rade što od odraslih vide .A šta će videti u Vojvodini ,između ostalog ?
Svinjokolj.


I ode "Pepa prase" u kobasice .

- STARE VOJVOĐANSKE KUĆE -

* Vojvođanska kuća je tradicionalna kuća, vojvođansko - panonskog karaktera, koja se još krajem 18 veka, pojavljuje u Vojvodini.
* Nastanak i razvoj ovih kuća se vezuje za najširi društveni sloj, seosko paorsko stanovništvo,koje je bilo u obavezi, od austrijskih vlasti, u vezi poštovanja propisa o gradnji, te se i razvila autentičnost u izgradnji i stilu ovih kuća, koje karakteriše funkcionalnost, svedenih oblika.
* Materijali od kojih su zidane su zemlja, slama, trska,drvo...Pravljene od zemlje, (nabijače) jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici ,rođeno je iz zemlje, od nje se živi život.
Sunce nam se u Vojvodini rađa iz zemlje i u zemlju zalazi...u nepreglednom prostranstvu zemlje i neba.
* Poštujući Panonsku ravnicu, građeni su domovi, koji su životni ali tromi, teški, da se usklade sa iskonskom ostavštinom, Panonskog mora, zemlje, vetrova, sunca...
* Na krovovima su se nalazili visoki i veliki odžaci, da bi rode i druge ptice selice, imale gde praviti gnezda, strehe duboke, za lastavice koje su, dolazile svako proleće u svoje porodice.
* Debeli zidovi, građeni sopstvenim rukama i mobama, pravljeni da zimi štite od vetra severca koji ledi dah. Leti hlade i sva hladovina, ostaje u kući i pruža osećaj svežine, kad paori dođu umorni sa njiva i jakog sunca.
* Morale su imati i Gonk... Mesto okupano svetlom, ispred ulaza u kuću, gde se počinje i završava dan.
Ukrašeno cvećem, tikvama, paprikom, mesto dogovora, razgovora i kratkih predaha u toku dana.
* Klupe ispred kuće su morale postojati, obično ispod nekog velikog oraha. Klupe su mesto, istinskog nasleđa, mesto dešavanja, susreta, priča.
Mesto gde se sve moralo saznati, čuti, podeliti, utešiti...
* Prepoznatljive po " Zabatu " dekorisanom delu, na kući, koji je obično bilo u znaku, meseca, sunca, sa inicijalima vlasnika, brojem koji je označavao godinu gradnje, što se i danas može videti na njima.
* Sobe velike i široke, mirišu na dušu, na paorski život, na snove, na nadanja. Okrečene krečom i utisnutim šarama, okačenim slikama, bivših i budućih generacija. Mirišu na čisto, na bosiljk, dunje sa ormara...
* Senik je mesto na tavanu...e tu se nalazio, spokoj, kad sunčevi zraci prođu kroz delove crepa. Mesto gde se budi mašta, gde letite u mislima po Vojvođanskom nebu, gde se u mislima, voli, želi i nada...
* Kapije...( AJNFORT). U kuće se ulazilo preko glavne kapije, velike, gde ulaze zaprege, čeze, gde se dovozi pšenica, kukuruz...Mesto gde se ulazi dobrodošao, gde se grli, smeje, otpozdravlja...
zdravlju, životu, dobroj letini, godini. Mesto gde se dolazi i odlazi, mesto gde se smenjuju, radost i tuga kao i godišnja doba.
* Ima još mnogo lepote u tim Vojvođanskim kućama...kojih je sve manje! Stariji meštani ih još uvek " drže" popravljaju i čuvaju od zaborava. Nigde na svetu nije tako lepo, kao na svom, na svojoj paorskoj zemlji...Kao u svom " Sokaku " i nigde nema toliko uspomena i sećanja. Vraćaju nas i podsećaju na najlepši period života, na detinjstvo...koji smo imali tu sreću da ih proživimo u takvim kućama...sa dušom kao leb' mekani! Hvala im na tim uspomenama, čuvajte ih od zaborava...sve nam je to dato u amanet!
Autor teksta: Krndija Ljiljana
Fotografija: preuzeta sa Net- a
----
Da dodam -ovo se zove "seoski barok" (stručno )
Urbane kuće u Vojvodini su bez previše tih "ukrasa" (a ono što ih imaju ,su više "secesijski ")
Za oba tipa kuća je tačno ono što je pomenuto u tekstu "veliki kolski ulaz" -sa tim da je na selu tkzv "anjfurt" bio pod "otvorenim nebom" (zemlja ili "pocigljano" ,kako se govorilo ) ,a u urbanim sredinama je obavezno pokriven (u mom slučaju -masivna drvena kapija sa ornamentima +  "pokriven" ajnfurt" sa teraco pločicama kao "pod " )

Ovako nekako (seoska kuća ) -no "kapije" i "raspored " su isti kao kod "urbanih"




Pored "velike" obično su postojale i dve manje "kapijice" .Jedna pored "kolskih vrata" ,namenjena za poštara, paore napoličare ,biroše (sluge ) ,prosjake i druge ređe -a "službene posetioce" ,a familija i prijatelji su ulazili na treću "kapiju" ,koja je vodila direktno na "gang " (natrkriveni hodnik ) koji je vodio opet direktno do stambenog dela "domaćina" (vidi se na slici )

ŠOROM ŠAJKE, A DUNAVOM - VOZ!


Prilog sa sajta RAVNOPLOV o nekadašnjem "svetskom tehničkom čudu", koje je, od 1871. do 1911. godine, prevozilo vozove preko Dunava, između Bogojeva (Gomboša) i Erduta, pre nego što je izgrađen most. Jedinstvena i svetski čuvena gomboška parna železnička skela preuzimala je do osam putničkih ili teretnih vagona i prebacivala ih je na drugu stranu Dunava, za svega desetak minuta, čime su, konačno, železnicom bili povezani Pešta, Segedin, Subotica, Sombor, V. Bečkerek, Temišvar i Novi Sad, sa zapadom i Jadranskim morem, sve do Rijeke i Trsta. Više u zanimljivoj i bogato ilustrovanoj priči koja sledi.
https://www.ravnoplov.rs/sorom-sajke-a-dunavom-voz/

Šta radi jedan Novosađanin, kad nema drugog posla
"Probudi se, propisno se istegli i zeva, pa gleda iz kreveta kakvo je vreme napolju. U glavi računa koliko mu je ostalo od juče novaca, a ujedno konstatuje da leva čarapa, koja visi na stolici, ima rupu na palcu. Posle još jednog značajnog teglenja ustaje i bunovnim očima traži papuče, koje su na neki volšeban način nestale, tj. ne nalaze se na svom mestu. Pošto je obukao čakšire i cipele konstatuje da je napolju „dosta lepo vreme“, umiva se, pere zube i češlja. Za to vreme prima u audijenciju suprugu, koja mu referiše najnovije događaje od prošle noći, da je došao u 3 sata ujutru potpuno pijan, razlupao bokal sa vodom i napravio čitav skandal u kući. Pošto je primio taj referat i procenio da se u kući prošle noći, osim nekih manje važnih sitnica, nije dogodilo ništa, lakim nagibom glave meće šešir i izlazi na ulicu. Pošto je u svom komšiluku i odnapred i odnatrag rekao „dobro jutro“, čim je kročio na ulicu zapeo je za kantu sa smećem ispred samog ulaza, na trotoaru. Usput je bacio oko na par komšinica prodavačica, nasmejao im se onako „novosadski“ i uputio se ka centru varoši da doručkuje. U kafani je konstatovao da je još isuviše rano za doručak, a takođe da je i kafa jako loša, isto kao i juče. Uzima svu dnevnu štampu sa šanka, čita ih i psuje nepismene uvodničare, koji nikako da nauče pisati. Posle doručka odlazi na posao gde većinu radnog vremena prepričava ono što je čitao u novinama, i naravno, dodavajući sa strane po koju novost, koju je sinoć čuo u kafani. Zatim se celo pre podne svađa sa strankama i kolegama u kancelariji, a pred podne uhvati malo vremena da ode na pivo u obližnju pivnicu."
Publicista - Zoran Knezev

Nedavno se pojavio tvit o Sremcima, koji govori o tome, kako su Sremci potomci graničara, ratnici paorskog srca, tvrd narod, nezgodnog karaktera itd. Ne sumnjam da je tako, čak verujem u to.
Tu su se naravno odmah Bačvani ubacili u celu priču, jer je poznat, sada već tradicionalni rivalitet između Sremaca i Bačvana. Počev od toga ko ima bolji kulen, vino, do toga čije su žene lepše, opasnije i ko je tvrdoglaviji .
Mi Banaćani, kad ovi krenu da se čupaju, obično otvorimo ladno pivo, sednemo, gledimo u nji', ne navijamo, samo pažljivo pratimo...
Znamo sve dobro, braća smo mi panonska, razumemo se odlično.
E pajsad, Mi Banaćani za nekoga ko ima nezgodnu narav, kažemo " zajeban je". Sad ću ti kazati nešto što nisi znao. Mi Banaćani kad se rodimo, prvo se u'vatimo za sisu i za brisu. Za sisu, da pokažemo da su žene najvažnije u životu i uvek na prvom mestu, a drugo da pokažemo koliko volemo da jemo i pijemo . A za brisu, čisto da najavimo, da ćemo brzo da pređemo na čvrstu hranu, tj leb, paradajz, slaninu, šunku, kobasicu itd, kao prvo, a kao drugo, šaljemo jasnu poruku , nemoj me jebavati imam brisu uruke . Nemoj me jediti, da ti sotom brisom ne izvadim bris iz tamo di ne treba i odud di rošu nisi im'o ranije, luft da ti upustim, džagnuću te pa ćeš drekati !!!
Nakraj ću ti kazati nešto što nisam ja izmislio!
Brataš, ne sumljam ja da ste vi zajebani, al nemoj zaboraviti jednu stvar!
SVE VOJVOĐANSKE LUDNICE SU U BANATU ! ! ! Zašto? N'umem ti kasti, a i ne pitaj, ni mene ni druge Banaćane. Ne sigraj se ŠNJIMA!
A OVO UPAMTITE ZA ŽIVOTA!
Sremci su Sremci! Bačvani su Bačvani!
SAMO SU BANAĆANI LALE!

Biće da smo i ovo ...

NOVOGODIŠNJA ZDRAVICA (u starom duhu i novom ruhu)
Evo, stiže, leto novo,
pa vam ovo držim slovo,
sa željama za boljitak,
za veseo i zdrav žitak!
Ova čaša, dika naša,
koju dižem kod birtaša,
gde nas prate dva gajdaša
i tri dobra tamburaša,
nek’ se diže povisoko,
da nam bude svetlo oko,
da jasnoga bude vida,
da se gradi, da se zida,
da se rađa, da se množi,
i ognjište da se loži!
Da se jagnji, da se prasi,
a žeđ vinom da se gasi,
da se koti, da se ždrebi,
neka bude žetvi, berbi,
da se teli, da se jari,
da ne budeš tvrd na pari!
Gde košnice medne stoje
neka ti se pčele roje,
nek’ rađaju slatke voćke,
nek’ se legu guske, kvočke,
morke, plovke, ćurke, patke,
da poljupce brojiš slatke
što ti snaša zorom deli,
da se peva i veseli,
da te svirac kući prati,
da u kuću dođu svati,
veseljaci i bećari,
a pop samo o svečari!

Drven čardak nek’ nabrekne,
pa još više da se stekne,
da ne bude ni trag bede,
nek’ tavanske legnu grede
od težine žitnih vreća!
Nek’ ti snažna budu pleća,
nek’ te razum služi zdravo,
a noge te nose pravo!
Kad pojure nek’se praši,
tvoji vranci i čilaši,
a karuce neka blešte,
pa ih teraj sve do Pešte.
Tor nek’ ti je pun ovaca,
šlajpik nek’ je pun novaca,
a srce ti puno bilo
svime onim što ti milo!
Nek’ rumene zveče čaše,
da ne damo što je naše,
da nas hrabrost ne izdaje,
a mišice ne zataje!
Nazdravimo novom letu,
poželimo celom svetu,
da se nađe štogod volje,
pa da bude svima bolje,
a prvenstvo u toj želji
vama, moji prijatelji!
ŽIVELI!

A pod "drvo života" se u Vojvodini ne podrazumeva istoimena biljka -nego kada šunka ,slanina ,kulen i kobasice "vise" sa neke šljive ,recimo . Da se "vetre" .

Volim Vojvodinu
21 мин.  ·
Oslikani ajnforti u Banatu – najčešće u rumunskim domaćinstvima
Prolazak kroz ajnforte u nekim banatskim kućama može ličiti na obilazak muzeja jer su zidovi puni slika velikih formata sa najrazličitiijim motivima koji najčešće nemaju mnogo veze sa ovim podnebljem. Dolovo je jedno od sela gde je oslikavanje ajnforta česta pojava.
U starim banatskim kućama u okolini Pančeva nekada je bio običaj da se oslikavaju ajnforti, pokriveni kolski ulazi u dvorište koji su karakterističan deo vojvođanske arhitekture s kraja 19. i početka 20. veka. Oslikavanje ajnforta bila je stvar prestiža, način da domaćini pokažu koliko su imućni i ugledni. U mnogim kućama u Dolovu česti su ovakvi prizori.Oslikani ajnforti u Banatu – najčešće u rumunskim domaćinstvima
Prolazak kroz ajnforte u nekim banatskim kućama može ličiti na obilazak muzeja jer su zidovi puni slika velikih formata sa najrazličitiijim motivima koji najčešće nemaju mnogo veze sa ovim podnebljem. Dolovo je jedno od sela gde je oslikavanje ajnforta česta pojava.
U starim banatskim kućama u okolini Pančeva nekada je bio običaj da se oslikavaju ajnforti, pokriveni kolski ulazi u dvorište koji su karakterističan deo vojvođanske arhitekture s kraja 19. i početka 20. veka. Oslikavanje ajnforta bila je stvar prestiža, način da domaćini pokažu koliko su imućni i ugledni. U mnogim kućama u Dolovu česti su ovakvi prizori.
„Često su to motivi atipični za ovo naše područje. Imamo planinske motive, čak i divlje životinje poput lavova. Imamo motiv lovaca sa medvedima. Oslikavali su sve što su mogli da pronađu na nekim kalendarima, razglednicama ili goblenima“, kaže Miroslav Pvulj direktor Doma kulture.
Oslikavanje ajnforta najčešće je u rumunskim domaćinstvima. Majstori su dolazili iz okoline, ali ima ih i u Dolovu.
Trajan Gava kaže: „Počeo sam još 1983. Video sam da su odnekud došli neki majstori da slikaju i onda kada sam pogledao kako to rade video sam da to mogu i ja. Prvo sam kod sebe uradio verandu, pa ajnfort, a onda su videli i drugi. I onda je bilo „Hajde kod mene“ i tako sam ja dosta toga uradio i ovde u Dolovu i u susednim selima Banatskom Novom Selu na primer.“
Bogdan Dražilov kaže da je slikar koji je kod njih radio uglavnom sam osmišljavao motive na zidovima ali prihvatao je i želje domaćina.
Bogdan Dražilov kaže: „Pošto ja volim ovce,prirodu,životinje ja sam poželeo da mi naslika salaš sa ovcama, čobaninom i kerom.“
Etnolozi kažu da su motivi nastali na zidovima banatskih ajnforta deo soboslikarskog zanata i svakako predstavljaju vredan i zanimljiv kulturno turistički potencijal ovog kraja



---
"Ajnfurt " (ulaz ,nemački,tačnije "švabski" ) nije ništa drugo nego "kolski ulaz" (pri tome se ne misli na automobile )
I moja kuća ga je imala ,doduše nije bio "oslikan " ali su na podu bile teraco pločice .
Od njega smo napravili kuhinju (9x 3,50 m)

Vojvodina su i salaši

Citat :

Salaši su prepoznatljiv detalj Vojvodine i izuzetno bogata gastronomska riznica. Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“, što u prevodu na naš jezik znači Smeštaj. U građevinskom smislu, salaš je prepoznatljiv tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje.

Postoje slični a zanimljivi sinonimi i izrazi za reč salaš i evo nekoliko koje smo pronašli:
zaselak, kućerak, vučjak, sokak, peradarnik, seosko imanje, bačija, topolik, zaseok, čenej, erdevik, majevac, tomašanac, osilovac, majur, delač, streim, lug, hutar i jakobovac.


Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“

Salaš je u suštini poljsko imanje na kome je izgrađena kuća, ali i takozvani ekonomski objekti kao što su čardaci, ambari i staje. Pretpostavlja se da su salaši nastali u prvoj polovini devetnaestog veka, mada neki istorijski dokazi upućuju na to da su salaši nastali i pre, krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka. Na samom početku su to bila letnja staništa seljaka, ali su kasnije ovi prelepi objekti predstavljali i mesto gde su stalno živeli ratari i stočari.


Salaš Vojvodina


Salaši su nastajali na području gotovo cele panonske nizije i to počevši od Slovačke, preko Austrije, Rumunije, Mađarske, Srbije i Hrvatske. Najveći broj salaša primetan je u Vojvodini, ali se oni sve ređe koriste onako kako su korišćeni u nekom prošlom vremenu. Salaši su na samom početku njihovog nastajanja, bili improvizovana staništa stočara. Razvijali su se u prelepo i potpuno jedinstveno građevinsko nasleđe u određenim ekonomskim pa i prirodnim uslovima.


Salaš je poljsko imanje na kome je izgrađena kuća i ekonomski objekti kao što su čardaci, ambari i staje!

Salaši su uvek bili izmešteni dalje od gradova pa čak i sela, a nastajali su na zapuštenom zemljištu koje je kasnije pretvarano u plodnu obradivu zemlju. Na salašima su živele i po tri generacije jedne porodice, a zanimljivo je da je do kraja devetnaestog veka na salašima živela čak polovina stanovnika Subotice. Poznato je i da su salaši u okolini ovog grada, vremenom postali njegov pravi brend. U kulturi zapadnih zemalja, odgovarajuća anologija salaša je „Ranč“.


Šta je salaš


Salaši su ostavili izuzetno dubok trag u poreklu imena (toponimi) pojedinih mesta u Mađarskoj (Szabadszállás), Vojvodini pa i Srbiji (jedno mesto kraj Zaječara se zove Salaš), kao i na istoku Hrvatske u Slavoniji, naročito u okolini Osijeka, Vinkovaca pa čak i kod Petrinje. Poznato je da se salaši već vekovima pa čak i danas, smatraju izvorom zdravog života.

Nadaleko se zna da su salaši karakteristični za podneblje Vojvodine i da ponosno svojim tradicionalnim izgledom i životom, prkose modernom načinu života. Pojedini istorijski spisi ukazuju na to da je najveći broj salaša izgrađen negde oko 1848. godine. Veliki broj salaša je nakon drugog svetskog rata na žalost napušten pa i potpuno srušen.


Najveći broj salaša izgrađen je oko 1848. godine!

Kao osnovni element ovih predela, salaš je potpuno dominirao vojvođanskom ravnicom i to znatno pre dolaska Turaka. Nekada je na velikom prostoru ravnice za mali broj ljudi, život na salašu bio i jedina mogućnost stanovanja. Salašarske kuće kako su zvali kuće na salašima, građene su od potpuno prirodnih materijala. Bilo je više tipova ovih kuća i to počevši od primitivne zemunice ili poluzemunice, sve do salašarske kuće ozbiljnijeg izgleda. Kuće na salašima su građene od materijala koji je bio dostupan na samom salašu ili u bližoj okolini.


Salašarske kuće su građene od prirodnih materijala!

Nabijenice su bile salašarske kuće koje su građene sistemom nabijanja zemlje pa su na taj način dobijeni debeli zidovi. Ovi zidovi su imali izuzetno dobru termoizolaciju i zbog toga je tokom vrelih letnjih dana u kući bilo izuzetno prijatno pa i sveže, dok je zimi kuću na salašu bilo izuzetno lako zagrejati, a zidovi su tu toplotu dugo i zadržavali.

Osim sa nabijenom zemljom, salašarske kuće su građene sa čerpićem, nepečenom ciglom koja je sušena na vetru i suncu. Ovaj tip kuća je građen još jednim tipom materijala koji se zove Pleter i koji se dobijao mešanjem seckane slame, zemlje bogate glinom i vodom.


Salaš slika


Salašarske kuće su građene kao dvodelne i trodelne sa manjim ili većim tremom po potrebi. Krovovi kuća na salašima, bili su građeni od trske sa kojom je formiran poprilično debeo krov, koji je zadržavao prodor kiše i kasnije snega koji se topio, a krovu od trske i najjači vetar nije mogao ništa. Kuće na salašu su se prema položaju nazivale:

kuća na brazdu
preke kuće
kuće na lakat

Plan po kome su građeni salaši podrazumevalo je da kuće imaju dve sobe, kujnu (kuhinju smeštenu u centralnom delu salašarske kuće), ulazni hodnik Gang (kod Švaba Gonk ili Konk). Zabat je bio trouglasti zid tavana na salašu, a sunčani Zabat je bio posebno ukrašen, kao zabat seoske kuće sa zrakastim motivom koji podseća na sunce. Postoji i salašarski pojmovnik, ali o njemu nekom drugom prilikom.


Salašarske kuće su građene od nabijene zemlje, čerpićem i pleterom!

Razvojem života na salašima, postojala su dva tipa salaša:

Salaš polutana (vlasnik je bio imućniji seljak Polutan)
Salaš farmskog tipa (vlasnik je bio Biroš-najamnik)


Polutan je osim salaša imao i kuću u selu u kojoj je stalno stanovao, dok je na salaš dolazio povremeno za vreme poljoprivrednih radova, a Biroš je u salašarskoj kući konstantno stanovao. Jedno vreme je sve manje ljudi živelo na salašima pa su mnogi salaški šorevi i salašarski centri vremenom nestali.

Salaši su u osnovi zadržali isti način gazdovanja i načina života tog vremena, ali je svaki od lokalnih naroda i narodnosti dodao nešto svoje, tako da su pojedine salašarske kuće imale drugačiji izgled.


Salaš


Salaši su uvek bili izvor vojvođanskog mentaliteta, kulture, zdravog života, vrednih, poštenih i tihih ljudi, ali i ljudi koji su uvek imali prefinjeni i dvosmisleni smisao za humor. Na salašima je uvek bilo vruće gibanice, rakije, supe sa knedlama, kuvano meso preliveno sa sosom od paradajza ili sosom od vrelih višanja, pohovano meso uz krompir pire i naravno šnenokle, gomboce sa šljivama i štrudle sa makom.


Salaši su uvek bili izvor vojvođanskog mentaliteta!

Nestajanjem salaša kao i salašarskog života, nažalost je počeo da nestaje i deo kulture naroda na ovim prostorima, a nestankom salaša sasvim sigurno su osiromašeni sad već pusti predeli Vojvodine. Salaši su bili utočište divljih životinja, stanište brojnih vrsta ptica, a salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“. U salašima je vekovima brižljivo čuvana kultura i tradicija, koja se srećom u poslednje vreme opet obnavlja na neki drugi moderniji način.

U poslednje vreme veliki broj salaša je adaptiran i sačuvan od zaborava, a postali su čak i prava turistička atrakcija. Salaši su renovirani i sada se uglavnom koriste kao turistički sadržaji za smeštaj turista uz promociju tradicionalnih vojvođanskih gastronomskih specijaliteta. Salaši u sadašnjem vremenu omogućavaju svakom posetiocu da se barem na kratko vrati u prošlost i podseti se kako se na salašima nekada živelo, a mlađa populacija saznaje kako su salašarske kuće nekada bile uređene, kako izgleda i za čega je služio čardak, ambar, lavor, đeram...


Salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“

Salaši su u poslednje vreme poznati po multikulturalnosti naroda sa ovih prostora, gostoprimstvu, izuzetno bogatoj trpezi i naravno uvek nasmejanim tamburašima koji će vam svirati na uvce.

Izvor solsi nekretnine

Tipični vojvođanski prizor .
"Tipska" austougarska stanica (sve su iste ,širom Vojvodine ,i još uvek u "funkciji" ) i -šinobus .



Za šinobuse ne znam da li su još u "funkciji" .
Sombor -Subotica je vozio (sada tome ima možda i 15 godina ,kad sam se "vozio" )

Лала и апотека


Док сам ишао у основну школу, врло често ми је учитељица, кад имамо лепо писање, говорила да кад одем кући кажем оцу да увати коње у кола, да ме заједно са задатком превезе до Перлеза да Ђурица апотекар растумачи мој швракопис.
Данас је моја лепша половина ишла у апотеку, набавила неке лекове који ми "помажу ", а ја се ето као и до сад сетио једне приче и то опет о нама Лалама.
Била два брата у једном селу у нашем Банату, један који је остао кући да настави да ради земљу, догледа родитеље и настави традицију сеоског живота и други, млађи кога су отац и мати дали у школе да буде господин, да се поносу са њиме и да са госпоцким оделом долази да види оца и матер кад су Свечари или за неки велики празник.
И овај млађи је завршио за апотекара, запослио се, постао господин, али није заборавио ни родитеље ни брата и долазио је с времена на време.
Једаред се овај старији зажели брата, седне на воз, понесе пун куфер којекаквих сеоских ђаконија, и чварака и сушене сланине и шунке и оде у Нови Сад.
Пошто није баш добро знао ди му брат станује, оде до апотеке и таман он на врата а брат излази, забравља апотеку, и кад угледа старијег, загрле се изљубе онако братски и млађи каза старијем :
Морам да наручим лекове, ти седи унутра, не дирај ништа и ником ништа не продаји. Брзо ћу ја. И оде.
Враћа се после неког времена и упита.
Јел Брацика јел било све у реду ?
Јесте одговори старији.
Па јел долазио неко ? Упита.
Ма долазио је један, ено га загрлио је бандеру ту ома код апотеке.
Па, јел си га пито шта му је ?
Јесам, каже кашље кија, иду му сузе на очи и валда има и ватру,Одговори Лала.
А да му ниси нешто дао од лекова?
Јесам РИЦИНУС, одговори Лала.
Јој, муко моја, па рицинус није за прехладу, валда му неће бити ништа. Завапи млађи.
Неће неће одговори Лала, зато се и држи за бандеру, а ти ако не верујеш иди питај га дал сме да кине !!!
Да то смо ми Лале, Умемо и кад не знамо.
Лепо вече желим.

More Panonsko ...iz "mob" moje drugarice dr Ksenije Čanković

Prilikom svoje posete Somboru John Lennon je zapisao sledeće: "Postoji zemlja bez granica i religije".

Na slici John i Yoko 1970. godine



Osetio je i Džon šta je Juga ,i Vojvodina.

"Pocigljano" (prednje ) dvorište.
Pre nego što se sve zalilo betonom

"Letnja kuhinja" -danas verovatno neobjašnjiv fenomen ?


Radi se obično o nekom "nus objektu" ,snabedevenim šporetom ,stolom , stolicama ,itd .
Iz nekih razloga se tamo (leti ) kuvalo,obedovalo ,  (u jesen spremala zimnica ) itd .
Šta je bio povod -meni je nejasno ?
Jer je bilo daleko "hladovitije" leti u "kući" ?
No čak je i moja kuća imala "letnju kuhinju" (nusprostorija sa "klinger ciglama" na podu ,i nekom vrstom preteče "smederevca" (limena peć sa 4 ringle ,na loženje -ali daleko estetski "bogatija " )
Ne sećam se  da smo ikada tamo "ručavali" -ali da se hrana spremala tamo -jeste .I Iskuvavo veš ,kuvao paradajz ,topila mast ...verovatno da se ne bi "prljala " glavna kuća" i unosili "mirisi" .

"Đeram" 



Još uvek ih ima ,po pašnjacima (iako postoje jeftine "vodne pumpe" )

"Šnajderaj" (nemačka reč koja je i danas ukorenjena u Vojvodini )
Umetnost "šivenja" (ako ništa -za kućne potrebe )
Svaka "bolja" kuća je imala "Singer" mašinu -a ženski svet (devojke ,čak i devojčice ) se od majki i baka "obučavao" u ovoj veštini .


"Singerica" je bila statusni simbol ,i nosila se u "miraz" .

ps . i sam imam dve na tavanu. Verovatno su i "ispravne" .

U vezi sa temom.
He, he, kad pominješ singerice, jadan istinit podatak.
U vreme industrijalizacije u Engleskoj i pojavom šivaćih mašina, masovne proizvodnje trikotaže
i drugih proizvoda od tkanina-štofova.
Masovno su šivale žene. Poslodavci su ustanovili nagli pad proizvodnje i podbačaj normi.
Primjećeno je da su žene doživljavale orgazam od ljuljkanja i trenja butinama pogoneći šivaće mašine.
Naređeno je da se obavezno uvedu kratke pauze.
Vidi čuda, pokazalo se da su se nagoni gasili i žene su opet postizale normu.

Đole ::

U vezi sa temom.
He, he, kad pominješ singerice, jadan istinit podatak.
U vreme industrijalizacije u Engleskoj i pojavom šivaćih mašina, masovne proizvodnje trikotaže
i drugih proizvoda od tkanina-štofova.
Masovno su šivale žene. Poslodavci su ustanovili nagli pad proizvodnje i podbačaj normi.
Primjećeno je da su žene doživljavale orgazam od ljuljkanja i trenja butinama pogoneći šivaće mašine.
Naređeno je da se obavezno uvedu kratke pauze.
Vidi čuda, pokazalo se da su se nagoni gasili i žene su opet postizale normu.

Ahaha Ovo nisam znao ?
Zato su verovatno uveli i "električne" šivaće mašine ? .

Po temi :pojam "atar" (koji nije merna jedinica -nego uopšten pojam )
Ovo je "atar"

Danubius ::

"Šnajderaj" (nemačka reč koja je i danas ukorenjena u Vojvodini )
Umetnost "šivenja" (ako ništa -za kućne potrebe )
Svaka "bolja" kuća je imala "Singer" mašinu -a ženski svet (devojke ,čak i devojčice ) se od majki i baka "obučavao" u ovoj veštini .


"Singerica" je bila statusni simbol ,i nosila se u "miraz" .

ps . i sam imam dve na tavanu. Verovatno su i "ispravne" .

Sam sebi "odgovaram" ???

Сингерице у нашим крајевима некад
"Прве шиваће машине код нас су се појавиле почетком 20. века. Европски начин одевања постајао је све прихваћенији, тако да су у исто време ишчезавали и траиционални занати ручне израде народне ношње, градских костима и других делова одеће.
Током 1930-их шиваћа машина је постала готово обавезан апарат у кући. Најчешће је то била „Сингерица“, која се могла набавити и из мањих места. Сингер, као најпопуларнији произвођач у то време, имао је своја представнишва у свим већим градовима широм наше землје, организовао је бесплатне курсеве шивења и кројења, а у мањим местима обезбеђивао је и бесплатан превоз. Машине су се достављале по кућама и њихово одржавање такође је било бесплатно.
Цена „Сингерице“ у то време била је у висини три радничке плате. Како је на селу било мање пара, куповина шиваће машине се убрајала у трошкове венчања, и долазила као мираз."



...
Srbi su se oblačili kao Turci.
Pogledajte Vuka Karadžića -uvek sa "fesom" .
Obrenovića - uvek sa "turbanom" ili "čalmom"
Kad su stigle "singerice" -onda je počelo "evropsko oblačenje "
Pre svih -u Vojvodini.
Uvek smo bili "avangarda

Ugrejalo Sunce pa prži i žeže ko da se nešto rasrdilo na ljude i ovaj svet. Nebo vedro bez oblačka, kiše ni na vidiku. A sve žedno i zemlja i polja ravnice i po baštama sve vene i žuti, velika vrućina nas snašla i uzima svoj danak Utihnule ptice,lisće opada ko s jeseni,šorovi opusteli ,svi beže u ladovinu i sklanjaju se od žege koja ne popušta I šarov se zavuko u ladovinu pod dudom avlijskim, dahće i drema Narod za jutra malo zalada posedi na gonku pod čardaklijom, popije kaficu i rakijicu sa komšilukom, podivane o vrućini što ih snašla, narane stoku i živinu, naliju im ladne vode, žene spreme neki djuveč lagani za ručak a onda se svi zavuku u debelu ladovinu svojih starih kuća .Ako je još kuca nabijača tu je ona praaaava ladovina u kojoj se slatko dremka i študira koješta do ručka. Nekada za ovakvih velikih vrućina i suša u selu je bio običaj da ide dodola koja je sa pesmom i ritualnoim igrom prizivala oblake i kišu.Sećam se, to je obično bila mlada cigančica, raspuštene kose ko vila Ravijojla obučena u dugu belu košulju, pokrivena lišcem i granjem, nju su pratile devojciče takodje u dugim belim košuljama. One su išle selom od avlije do avlije pevajući "Nasa Doda Boga moli da Bog dadne kišu rosnu OJ dodole oj dodole........Kako udju u koju avliju domaćin ih polije kablom ladne vode a dobiju i darove u hrani ,novcu. Mi deca smo trčali za dodolama po celom selu i pogledali u nebo oćel kiša.Sećam se jednom nismo stigli ni do kraj sela kad se nebo namrči .poče sevati i prosu se onaj topli letnji pljusak.Svi se razbežali a mi deca onako bosi u špilhoznama, pokisli, sredom šorom po debeloj prašini i baricama gazimo, brljamo se i radujemo i kiši i svojoj blatnjavoj igri. Posle pljuska sve oživi i zamiriše, patke i guske po avlijama srećne gaču i kupaju se po baricama,opadnu jabuke po baštama i u crkvenoj porti a mi deca trk u portu da ih pokupimo pa sednemo u ona vrata sa šora ,jedemo jabuke ,radujemo se i stvaramo uspomene na kojima ćemo se jednog dana grejati .Kada dodjemo kući onako pokisli,kaljavi i musavi bude i ćuski ali onih od miljaKo sad da čujem ono "Nasa Doda Boga moli da nam padne sitna kiša ........OJ DODOLE OJ DODOLE.....ko sad da udišem onaj miris pokislih polja pomešan sa mirisom baštenskog cveća ,ko sad da osećam onaj ukus petrovači jabuka iz crkvene porte ,ko sad da gazim one tople letnjie barice .ko sad da čujem majku kako me sa brigom i ljubavlju grdi i kaze "E fala Bogu a fala i dodolama, da nije njih ne bi nas kiša blagoslovila....ni orosila a ti si prava nevaljalica ,samo šorom........

Kad ti Lala objasni 🤣😂🤣😂

''Gosn Drot! Gosn Drot! Hirtelem! Brzo!''
''Nisam ti ja nikakav drot - ja sam policajac''
''U redu. Gosn cajac...jao...znate (Lala baldiso, nema vazduha - sipće),
''Brzo...jao, lopurda, vandrokaš jedan...kroz lebrnjak mi ušo, udvorištu; i rajber je razvalio, otacganjegov''
''Čekajte malo...Šta kažete? Ne razumem?''
''Ta drotoš nijedan...ušo mi kroz dvorište, pa razvalio lebrnjak; furt mi ušo u kujnu, a ja na astalu imo šarajtov...''
''I opet..O čemu vi govorite?''
''Ta lepo vam kažem, gosn cajac...Vancaga, vaščurina ona jedna, razvalio mi rajber na lebrnjaku u dvorištu i uzo mi šarajtov...''
''Aha...(policajac pokušava da zapisuje)...kako ste ovo poslednje rekli?''
''Šarajtov...''
''A šarajtov je...''
''Pa malo veći šlajpik...Evo ovoliki (pokazuje)''
''Šlajpik?!?''
''Da - buđelar; samo debo i velik''.
''Hm...da. I šta je bilo sa ...hm...istim?''
''Ta sve mi unutri u šarajtovu. I veksla, i bilet, bumaška, novci...''
''Aha...pare - lopov! Tako kaži''
''Pa tako sam i kazo, gosn cajac''
''I još mi cajger oborio, cukerpikslu, dumst od dgunja...I' otacganjegov...''
''A kako biste ga opisali, mislim - lopova''
''Ta drlov, meljov jedan - ovolike mu šljapurde (pokazuje na šake); čapajzle''
''? Znaaači - visok? Krupan?''
''Da, pa to sam i kazo''
''I šta još?''
''Pa malko je ćibav, poprilično šućmurst, a oke su mu kanda čakaraste''
''?!?''
''Dabome, uglavnom''
''Imo je ducin. Debo. A sav se uduncovo; pa viš po njemu da se upurnjo. Saga ona nijedna!''
''I ko kanda da mi se ušmiko u kujni, brezobraznik onaj jedan. Samo što se nisam onesvestio, gosn cajac''
Policajac konačno uzima voki/toki u ruke.
''Gosn cajac? Zovete pojačanje?''
''Ne. Prevodioca''
''Tolmača? A čerez čega?!?''

Dođoš, nemam pojma, ćekajte da se udomaćim. A kako stvari stoje sa huliganima i džabalebarošima izgleda da ću sve napustiti, rasprodati. Ili će se uključim bre da peglam...  

Masti ,*leba ...soli ,paprike ...i paradajz ili krastavac .




Vojvođanska "sirotinska klopa" Ali mi "vojvođani" ,rođeni...i danas ,radije od nekih školjki i rakova .