ŠTA JE SVE VOJVODINA

First topic message reminder :

Годишњица присаједињења Војводине Србији
НОВИ САД -

У Новом Саду данас ће свечаном академијом бити обележено 95. годишњица Дана присаједињења војвођанских области - Срема, Баната, Бачке и Барање - Краљевини Србији 1918. године.

Осим министра правде Николе Селаковића, присутнима ће се обратити и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, као и бројни представници политичког, верског, културног и научног живота Новог Сада и Војводине.


muzejvojvodine.org.rs


Очекује се и присуство амбасадора и представника земаља савезника Србије у Првом светском рату, саопштено је јуче из Министарства правде.

"Подсетимо да је 25. новембар најзначајнији датум у модерној историји Српске Војводине, који има свој културно-историјски и политички значај. То је дан када су сви словенски народи који живе на овим просторима преко својих народних представника и првака на Великој скупштини заједнички прогласили отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији", пише у саопштењу.

Челници Новог Сада данас ће положити цвеће на месту где је одржана Велика народна скупштина, а где је сада седиште Војвођанске банке, као и на гробове српских лидера из тих времена, Светозара Милетића и Јаше Томића, на Успенском гробљу у Новом Саду.

Након тога, на великој сцени "Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта, биће уприличена Свечана академија, на којој ће се, како је најављено, поред градоначелника присутнима обратити и Селаковић.

Vovodina su i ovakvi prizori .
Nije Švajcarska ili Austrija -ali je lepo (nama naročito ) 

Verovali ili ne ovo na fotkama su kante za smeće. Na Keju u Novom Bečeju. Možda će vam delovati kičasto ali verujte da nisu. Mada sam znala za ovo ne bih primetila da nisam prišla da bacim neke papiriće. Obećavam roniću malo po zidovima svojih FB prijatelja da pronađem ime žene koja je ovo oslikala.


Ima nekih dvadesetak ovako oslikanih kanti a ja sam ufotkala za vas ove četiri.

Inače Kej pored Tise u Novom Bečeju je prelepo šetalište i ako vas put nanese ne propustite priliku da prošetate.

Guske . "Prestonica" je Mošorin ,ovo je snimljeno u selu Svilojevo .

Kakav Mošorin grom te ne ubio??? Ako ima koji član Foruma iz Mokrina ja se ne bih kladila na tvoju dugovečnost Mlogo su sujetni na svoju guščarsku reputaciju.

No bez zezanja guske i to guske na šoru su jedna od karakteristika Vojvodine. Koja na žalost sve više nestaje. A nekad nije bilo kuće, pa i najsiromašnije, a da nije imala bar nekoliko komada. Kaže moja mama da se nekad i treća rata porEze plaćala kad se guske očupaju i perje proda.

ZoxZoja ::

Kakav Mošorin grom te ne ubio??? Ako ima koji član Foruma iz Mokrina ja se ne bih kladila na tvoju dugovečnost Mlogo su sujetni na svoju guščarsku reputaciju.

No bez zezanja guske i to guske na šoru su jedna od karakteristika Vojvodine. Koja na žalost sve više nestaje. A nekad nije bilo kuće, pa i najsiromašnije, a da nije imala bar nekoliko komada. Kaže moja mama da se nekad i treća rata porEze plaćala kad se guske očupaju i perje proda.

Da breeeee ,Mokrin ,lapsus scribe . Guščija mast je bila veoma cenjena ,maltene kao lek . 
Evo još jedne osobenosti Vojvodine -zaprežna kola ,i to ovaj model -paorske taljige .
Ova slika je snimljena 1950 ,u selu Prigrevica .

Piši kao što govoriš na vojvođanski način

Da izađu Kralju na belegu

Kad je ono posle Velikog rata, kod nas u Banat, zavlado srbijanski zakon da niko, sem Kralja, ne sme da tera konje u šestopreg, ko prikrši zakon, moro je da plaća globu, što bi, ako dinare pretvorimo u stoku, bilo kolko jedna ovca. To se zdravo nije svidilo karlovačkim momcima i jedno veče se zaveridu, kod Kare u kafanu, Cveta Kičov, Đura Njuštra i Đura Firša da ćedu od sutra, kad idu da se momču u druga sela i u Bačku, vatati šest konja u karuca.
I kad su krenuli prvi krug da teradu kera i da se irošidu, a sve uprkos Kralju što je teo da im propiše kolko konja oni smedu u karuce da vatu, to i' je koštalo svega tri ovce, jer si i' triput vatali džandari. Al' su oni prokrčili put po kafanama i dogovorili se sa gazdama kako da i' čeku kad iduće nedelje dođu sa šestopregom.
Drugi put su još bolje prošli, jer je bio svetac, pa je oprez kod džandara bio manji. Dvaput su i' svega vatali. Al' su i' po birtijama čekali sa bečkom vina na astalu, sa barenom šunkom i friškim lepinjama. A za drugi astal je morala madžarska muzika da i' čeka. Kad su ulazili, morali su da pevadu Ni brige te sivi tiću, mi smo stobom Svetozare Miletiću.
I tako su terali kera u inat srbijanskom Kralju i ugarskim grofovima sve dok i' kući nisu uvatili da krišom prodaju ovce iz čopora da plaću globu. Žene su po pijacama prepričavale kakva su sve čuda ti momci činili i kako su silne novce potrošili. A ljudi su ih podržavali govoreći: Ti smedu što drugi ne smu, da izađu Kralju na belegu.



Nije šestopreg al su pravi paradoški.

Kada je ono Banat bio preko 180 godina pod Turcima bilo je zabranjeno da se javno slavi slava, dan zaštitnika hrama ili kuće, što je značilo i zabranu da se prave slavski kolači. Da bi kako – tako ispoštovali slavu, Banaćani-Lale – smislili su perece.

Testo se tako uplitalo da su krajevi u sredini peciva ukrštani i činili krst. To pecivo, perece, su se delile ukućanima, komšijama i putniku namerniku. I u svim kasnijim zabranama ispoljavanja svoje pravoslavne vere-svi Banaćani su pravili perece, a posebno je uveden običaj da se perece prave i dele na dan Svetog Save koga su oduvek slavili svi Banaćani, bilo koje nacionalnosti da su.

Ni Nemci za vreme Dunavskog carstva nisu zamerali što se prave perece i dele jer su smatrali da je to pecivo zapravo pletenica koju su oni smatrali kao svoje pecivo.

Da perece predstavljaju nešto više nego pecivo nije se primetilo ni u vreme od 1944. na ovamo, kad je vera mogla da se praktikuje samo u crkvi i u kući. Stari Kovinci, zapisao je Isidor Kupusarević, nekada upravnik Građanske škole koja se nalazila u zgradi današnje OŠ „Đura Jakšić“, govorili su da je davanje pereca predstavljalo isto što i davanje kolača i soli, što je bio običaj pri dočeku gostiju.

Kao potvrdu da su perece osmislile Lale da kažemo i to da u Srbiji, južno od Dunava i nigde drugde gde žive pravoslavci, perece niko ne pravi i ne služi kao kolač, a naravno ne na dan Svetog Save.

Prošle godine za Božić u Subotici smo svratili i na novogodišnji vašar. Moram vam reći da mi se jako dopalo. Puno tezgi sa šunkama, kobasicama, slaninom, medom, kolačima...a znate mene, sve to volim :brdski2:

Elem, šetamo mi tako i ugledam jednog čiku kako peče nešto na žaru, a nije standardni roštilj. Priđem bliže i vidim ovo



Upitam zaovu i JD-a šta je to i oni mi objasne da je to Chimney cake ili na madjarskom Kürtőskalács da je to tradicionalni venčani kolač kod Madjara u Transilvaniji stotinama godina.
Pravi se tako da se zamijesi tijesto koje se potom obmotava oko drvenog valjka a taj valjak onda se stavi na metalnu šipku i peče se na laganoj vatri na žaru. Kad je pečen tako vruć odmah se uvalja po želji u čokoladu, orase, šećer ili s čime se već želi.



A ima ih baš svakakvih i mnogo su mi se dopali!

Sibila_ ::

A Lala, spremi ćerku za udaju, kad ona reši, i kupi joj štafir ( miraz) obavezno šifonjer, krevet i kredenac. 

Tako nekako ."Devojačka sprema" dolazi u ovakvom sanduku ,a "mesto" joj je "ukraj kreveta" .



"Šifonjer ",naročito u seoskim domaćinstvima u Vojvodini je nadomeštavao tkzv "armarijum" .
Iako ima tako gizdavo ime ,to je u stvari -obična komoda sa tri ogromne fijoke . 
Nisam našao bolju sliku ,obično je to "kićeno" i u živim bojama (svetlo plavo ,recimo ,naročito kod Slovaka i Mađara ,pa vi zamislite ) 


Krevet ,zna se -bračni ,ovako nešto 



A šta svaka snaša iz bolje kuće donosi obavezno u mladoženjinu kuću ? 
Zna se -singericu ! 

Ovako se nekad mladin štafir nosio do mladoženjine kuće. Par dana pre svadbe, u kolima, danju svetu i selu na pogledu. Jer time se na znanje svima davalo da je devojka iz dobre i gazdačke kuće i da su se roditelji dobro pokazali.



Obično su kola kojim su štafir vozili bila i okićena. Pratila ih je i muzika u vidu jednog gajdaša. Jer to je bio svečan događaj za sve. Po štafir su išli svekar, svekrva, mladoženja, navodadžija koji je posredovao i par najbližih rođaka. U mladinoj kući bi bili svečano dočekani. Obično je organizovan i ručak pa bi se onda pristupilo svečanom utovaru štafira i povratku kući. Tamo bi ih čekali drugi rođaci, komšije a putem bi svi istrčavali na šor da vide šta i koliko mlada "nosi sa sobom".

Ovo je koliko vidim nova fotografija. Verovatno neka rekonstrukcija za potrebe nekog KUD ili nešto slično. Ali fino ilustruje taj običaj. Mada je šteta što se ne vidi da su u ova kola volovi upregnuti.

Interesantno je i to da je ovaj običaj jednako bio zastupljen kod svih nacija i nije specifičan ni za jednu konkretno. Ako je mešovita sredina samo se po šarama na ćilimima i sanduku moglo odrediti kojoj "feli" mlada pripada.

Danubius ::

...
"Šifonjer ",naročito u seoskim domaćinstvima u Vojvodini je nadomeštavao tkzv "armarijum" .
Iako ima tako gizdavo ime ,to je u stvari -obična komoda sa tri ogromne fijoke . 
Nisam našao bolju sliku ,obično je to "kićeno" i u živim bojama (svetlo plavo ,recimo ,naročito kod Slovaka i Mađara ,pa vi zamislite ) 

...

Ovaj komad nameštaja se u mom kraju zove DOLOV. Pojavom nameštaja tj šifonjera dolov je polako istiskivan prvo u neku stražnju sobu gde su spavali deda i baba iz čijeg štafira je najverovatnije i bio. Selio se i u špajz gde je služio da se u njegovim velikim fiokama čuva brašno. Dok nije završio u nekoj šupi ili nusprostoriji kao što je letnja kujna gde je služio da se u njemu čuva takozvana furda. Odnosno odeća i kojekakav starež koji "mož da zatreba" ... za stavljanje pod piliće ili za utrpavanje paradajza ili odeća koju članovi familije nose na njivu pa da se ne nosi u "stajaću" sobu u šifonjer. Dok konačno nije završio kao ogrev. Najčešće pod rakijskim kazanom.

Poneki dolov je preživeo ovu tužnu sudbinu svoje sabraće i dočekao dan kad će neko na njega obratiti pažnju. Kao moja drugarica koja je na zgražanje svoje bake svu furdu pobacala, organizovala prevoz do majstora koji ga je restaurirao. Negde u Mađarskoj je pronašla i porcelanske ručke (iste kao na slici gore) ... sad dolov krasi njenu dnevnu sobu. Sinovi moje drugarice se zezaju i traže da kaže kome će testamentom ostaviti taj jednosoban stan (šala na račun veličine dotičnog komada nameštaja) na šta im ona kaže da je naslednik treći unuk/unuka. Jer ona je treće unuče bake koja je u miraz donela dolov u njihovu kuću.

Još jedan dolov koji je neko vratio u život.

Važan segment vojvođanskog života ,naročito na selu je -bircuz . 

To nije ni restoran ,ni kafić ,ni kafana ,to je jednostavno -bircuz .Još uvek ima autentičnih gde se služi domaće vino i rakija (u nekima ,i domaća *rana ) a skoro pa obavezno još imaju karirane stolnjake i ad hoc "bandu" . U bircuz svraćaju i doktori ,popa ,profesori ,isto kao i nadničari i "salašari"  . 
U bircuz se ide i radnim danom ,i posle crkve ,a bogami se tamo i karta (slabo u novce ,uglavnom u piće)
Nema kodeksa oblačenja ali ima kodeksa ponašanja . "Svaka razbijena čaša se plaća" 
Ono "pijane goste ne služimo" važi manje ... :brdski2:
I da ....pred bircuzom nije kulturno parkirati "BMW" ili "Mečku" ,u bircuz se ide "baciklom" 
Najstariji somborski je "Lončić" (1884 ) 



U mađarskim selima se bircuzi skoro po pravilu zovu "Vatrogasac" (valjda što sela imaju tradiciju "Dobrovoljnih vatrogasnih društava" ,a vatrogasci su prilične ispičuture ,pa se tamo "sastaju" i kad treba i kad ne treba" ) 


Tako da to izgleda otrilike ovako ,kada vatrogasci zasednu u bircuz . 

Bacvani pored Tise imaju nesto najlepse sto niko na svetu nema.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
Pogled na Banat

==============

I ovakve šale su Vojvodina.

Do sad nismo pričali o autohtonim životinjskim vrstama Vojvodine.

Jedina poznata Zmija otrovnica Vojvodine (Domaca Vipera Cobasicus).

Raduju se samo suncu iz Banata

Lenja i tiha reka Tisa, koja je prirodna granica između severnog Banata i Bačke, spaja vredne i tihe ljude, a istovremeno ih čini ljutim rivalima. Bačka zemlja je plodnija i rodnija, pa su njihovi vlasnici sa manje rada i truda dolazili lakše do blagodeti, dok je kod Banaćana slatinasta i manje plodna zemlja iziskivala daleko više rada, slabiju žetvu i prihode. Ono što je u svemu najlepše, podele i rivalstva nikada nisu bili na međunacionalnoj osnovi ovih multietničkih sredina.
Tako je jedna od prvih podela proistekla iz ekonomske moći. Udati se za slepca iz Banata bila je najveća kletva bogatih udavača iz Bačke, a laloški kicoši iz Banata razvijali su strategiju kako doći do bogatih Bačkulja dok su Baće (Bačvani) obrađivale plodnu zemlju. Kada je vlast formirala Severnobanatski region, a u njemu se pored banatskih opština Kikinde, Čoke i Novog Kneževca, našle i bačke opštine Ada, Senta i Kanjiža, došlo je do „kraja sveta“ u ovim bačkim opštinama. Vlasnici motornih vozila iz Sente otkazivali su vozila samo da ne bi dobili registarsku oznaku KI. Tada su i definitivno utvrdili da je jedino dobro što dobijaju iz Banata - sunce koje se rađa odande.
Lale ko, Lale. Nije im dosta rivalstva sa Bačvanima, pa teraju kera i sa svojima. Poznato je rivalstvo Čokana i Novokneževčana. Čokani tvrde da su stariji i razvijeniji. Slavili su 750. godina postojanja, stogodišnjicu vinskog podruma, osam decenija fabrike salama, a imaju čokansku kulturu nastalu pre 5.000 godina. Novokneževčani kažu da su nastali „sa amebama“, imaju i sud i bolnicu, gde se sude i rađaju i Čokani, koji to nemaju, a sve manje imaju i vinograda i tovljenika za klanicu. Pa kada ni ovakve podele nisu dovoljne, onda se sve svede na sela unutar jedne komune.
Srpski Krstur i Đala u novokneževačkoj opštini rivali su u svakom pogledu, a najviše u sportu, kulturi i trgovini. Kako to izgleda, možda najbolje ilustruje parola uzvikivana na mitingu solidarnosti sa srpskim narodom na Kosovu devedesetih godina prošlog veka. „Đalu damo, Kosovo ne damo“, uzvikivali su mitingaši u Srpskom Krsturu, spremni da i živote daju kako bi se Kosovo zadržalo, a susedna Đala, udaljena tri kilometra, na samoj granici sa Mađarskom, može i da ide.
Takvo ljuto rivalstvo karakteriše i najveća sela u čokanskoj opštini - Padej i Ostojićevo. Predanja govore da su Padejci bili spremni da se odreknu i hrišćanstva samo da ih ne bi svrstavali u isti koš sa Ostojićevčanima.

Na salašima ,u seoskim kućama ,pa ni u gradovima ,skoro pa do 60 tih slabo je bilo gradskih vodovoda ,a kupatila ,u današnjem smislu -još manje . 
No ,higijene je bilo i onda ,te se ovo zvalo "umivaonik" . 


Voda iz bunara ,*ladna ,ili ugrejana na šporetu (već prema nameni ) 
Umivanje ,brijanje ,češljanje ,šminkanje ........(kakvo bre šminkanje ,zezam se ) sve se ovde obavljalo .

Prva srpska dobrovoljačka divizija

Svečana akademija povodom stogodišnjice osnivanja Prve srpske dobrovoljačke divizije i njenih borbi u Dobrudži održana je 26. aprila 2016. godine u svečanoj sali Matice srpske, u organizaciji Matice srpske i Banatskog kulturnog centra.

Prva srpska dobrovoljačka divizija osnovana je 29. aprila 1916. godine u Odesi. Sastojala se od Srba austrougarskih državljana ruskih ratnih zarobljenika koji su se iz ruskog zarobljeništva prijavili dobrovoljno u srpsku vojsku. Bili su to Srbi iz Banata, Bačke, Srema, Baranje, Bosne, Hercegovine, Like, Banije, Korduna, Dalmacije, Slavonije koji su činom dobrovoljnog stupanja u srpsku vojsku unapred žrtvovali sebe, svoje porodice i svoju imovinu jer je njihov čin Austrougarska smatrala „veleizdajom”. Oni su aktom stupanja u srpsku vojsku pokazivali želju srpskog naroda iz krajeva iz kojih su poticali za ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom u jedan državni okvir i bili su posle okupacije Srbije 1915. godine jedina i poslednja vojnička popuna srpske vojske.

Prisutnu publiku, goste i predstavnike medija pozdravili su: doc. dr Đorđe Đurić, generalni sekretar Matice srpske, Slaviša Grujić, pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje, i Vidoje Golubović, predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912–1918 i njihovih potomaka i poštovalaca iz Beograda.

O istorijatu Prve srpske dobrovoljačke divizije besedio je dr Milan Micić, a u muzičkom delu programa učestvovali su Izvorna grupa „Zvuci s kamena” i Novosadski kamerni hor. Program je vodila Gordana Đurđević Dimić, prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, a prigodan izbor iz tekstova o Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji i njenom učešću na frontu kazivao je Miodrag Petrović, glumac Srpskog narodnog pozorišta.

Snimak celokupnog programa možete pogledati ovde:



I par fotografija iz Matice:

ZoxZoja ::

Prva srpska dobrovoljačka divizija


Prva srpska dobrovoljačka divizija osnovana je 29. aprila 1916. godine u Odesi. Sastojala se od Srba austrougarskih državljana ruskih ratnih zarobljenika koji su se iz ruskog zarobljeništva prijavili dobrovoljno u srpsku vojsku. Bili su to Srbi iz Banata, Bačke, Srema, Baranje, Bosne, Hercegovine, Like, Banije, Korduna, Dalmacije, Slavonije koji su činom dobrovoljnog stupanja u srpsku vojsku unapred žrtvovali sebe, svoje porodice i svoju imovinu jer je njihov čin Austrougarska smatrala „veleizdajom”. Oni su aktom stupanja u srpsku vojsku pokazivali želju srpskog naroda iz krajeva iz kojih su poticali za ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom u jedan državni okvir i bili su posle okupacije Srbije 1915. godine jedina i poslednja vojnička popuna srpske vojske.

Suštinski tačno-uz dodatke . 
Prva srpska dobrovoljačka divizija je  uključena u sastav 47 .ruskog korpusa ,i poslata na front u Dobrudžu uz pomenute Ruske i Rumunske trupe .Na frontu je bila od 24 .augusta do 16.oktobra 1916 . Tačno je da je pretrpela prilične gubitke(korišćeni su kao jurišna pešadija )  ,ali se to desilo jer su im braća Rusi dali  zastarelo oružje i slabu artiljerijska podrška . U tome se slažu i u detalje o tome pišu srpski autori (koga zanima "Srpska trilogija " Stevana Jakovljevića ,"Teške godine" Mihajlo Velimirović . Dobili su tkzv "puške jednometke" ,dakle ,za svaki metak u fišekliju ,dok su protivničke nemačke i bugarske jedinice posedovale puške tipa "Manliher" sa magazinima od 6 metaka . ) Divizija je brojala 18.867 vojnika . 
Austrougraska je poražena ,te nije bilo neke odmazde ili posledica po "dobrovoljce" , pa su nakon rata preživeli dobrovoljci kolonizirani na područje Vojvodine ,gde su dobili kuće i zemlju .
Ako poredimo Liku i severno primorje ,tj, agrarne uslove , to je isto kao da su ih ,slikovito rečeno sa albanskih Prokletija preselili u Švajcarsku .Procenjuje se da je doseljeno oko 7000 lica (sa porodicama ). 

Tu dolazimo do još jedne osobenosti Vojvodine (a i vraćamo se na temu) -to je mesto za KOLONIZACIJU . 

Posle II svetskog rata ,i nakon proterivanja Nemaca (oko 250 000 ljudi ) "vlakovima bez voznog reda " je kolonizirano 216. 306 kolonista .Oni su dobili kuće ,imovinu i zemlju Nemaca ,i to nije nikakva tajna (iako se "krilo" decenijama ) 
Treća kolonizacija je došla posle ratova 90 tih ,kada se opet u Vojvodinu slilo na stotine hiljada ljudi iz Hrvatske ,Bosne i sa Kosova . Zavisno od izvora ,brojka je varirala od 350 000 (realno) do čak 800 000 (režimski mediji ) . 
Prve ozbiljnije analize (2001 ) su pokazale da sa izbegličkim statusom u Srbiji ima 451.980 osoba ,najvećim delom u Vojvodini . 

Već 2004 je taj broj statistički  prepolovljen  (manji deo se vratio ,jedan deo je otišao u treće zemlje ) no objašnjenje je veoma jednostavno . Samo  2005 godine je preko 100 000 lica dobilo državljanstvo Srbije i ovde se trajno naselilo ,što znači da im je na razne načine obezbeđeno stanovanje i posao,a deci i mladima školovanje . 
Nimalo lako za pokrajinu koja je tada imala manje od 2 miliona stanovnika (da ne pričamo o promeni etničke slike ,koja je podigla procenat jednog naroda sa 57 % na 76 % )

Ovaj jednostavni grafikon pokazuje ,na osnovu dva popisa stanovništva ,da je najveći broj izbeglica  primila Vojvodina ,i da se taj broj nije bitno smanjio ,nego su postali stanovnici i građani Srbije ,dobrim delom -Vojvodine . 


Dakle ,deo osobenosti Vojvodine su svakako kolonizacije ,koje su po suštini neželjene i nasilne ,no ipak dokazuju da svako ko dođe u Vojvodinu biva prihvaćen i tu i ostaje ,iako se radi o višenacionalnom i multikonfesionalnom prostoru ,gde domicilno stanovništvo ,istine radi -niko ništa ne pita .

Dud dva veka para nebo


Vremešno stablo na čenejskom salašu odoleva i rađa. Gazde se odavno upokojile, a gorostas kao da je oduvek tu...

U ČENEJSKOM ataru, ravnom ko tepsija, slučajnom prolazniku ili namerniku, u oči najpre pada tužna slika - sve manje salaša, a onda u nepreglednoj ravnici, kraja joj nema, pogled zapne za gorostas, po naški dud, a na latinskom morus alba L. Grmalj sa stablom visokim čak 16 metara, i krošnjom prečnika za metar dužom, "ugnezdio" se na već odavno pustom salašu porodice Kuzmanović. Poput kakvog čuvara, tu je više od dva veka, odolevajući ćudima prirode.

Za više od 200 godina, upamtio je ovaj starac prohujala vremena, kada je njegova bogata krošnja za vrelih letnjih dana, kad upekne zvezda, domaćinima pružala debelu `ladovinu i slatke plodove.

Salaša, ali i dudova u Vojvodini sve je manje, a ovaj jedan od najstarijih predstavnika svoje vrste u severnoj pokrajini, i danas je još rodan, ali zrele dudinje, odavno nema ko da jede, sakuplja i peče čuvenu
dudovaču. Na kući i pomoćnim objektima, zub vremena i te kako je vidljiv.
Nekada imućni vlasnici, porodica Kuzmanović, Živka i Mladen, odavno su se upokojili, a vremešno ravničarsko sveto drvo u velikoj avliji, prkosno odoleva. Kada je tačno posađen, ne znaju ni danas najstariji Čenejci, a priča se da se njegova starost podudara sa utvrđenim vremenom doseljavanja porodice Kuzmanović u Čenej.

- Ovaj dud je oduvek tu - kaže Đorđe Brzak, meštanin Čeneja, dodajući da je decenijama ranije često dolazio na salaš i družio se sa jednom od ćerki Kuzmanovića. - Prešao sam osamdeset leta, a on i dalje stoji.
Upravo zbog odavno požutele "krštenice", 1985. godine je stavljen pod zaštitu kao spomenik prirode treće kategorije. Za upravljača je određeno JKP "Gradsko zelenilo", koje po rečima Svetlane Kuzmanov, rukovodioca Odeljenja za upravljanje prirodnim dobrima u ovom novosadskom preduzeću, svake godine uklanja samoniklo šiblje u zaštićenoj zoni od 7,54 ara.

- Po potrebi se uklanjaju suve grane krošnje - navodi naša sagovornica. - Visina debla do prve grane je 2,30 metara, dok je obim stabla 3,80 metara.

PČESA POD KROŠNjOM

NA mekom tepihu prolećne trave pod krošnjom simbola Čeneja, godinama se održavala manifestacija "Proleće na čenejskim salašima" (PČESA), "rođena" 1984. upravo na čenejskim salašima. Tu su dolazili čuveni Raša Popov, akademik Boško Petrović, kantautor Đorđe Balašević...

Vojvođanske priče: Bež`te cure, stižu polivači

Uskrsni ponedeljak nekad prilika momcima za udvaranje, a danas lep običaj. Devojke beže, ali dopuste da ih sustigne i polije samo mladić koji im se sviđa
Mladići već od ranog jutra uprežu gizdave čilaše i kreću po selu...
TI ćeš opet ić` u kolo, dolaziće polivači, pivaćete pisme stare, pratiće vas tamburaši..."
Peva Zvonko Bogdan, ali pevalo je prekjuče, na Vodeni ponedeljak, i staro i mlado u Bajmoku, gde se od zaborava čuva stari bunjevački običaj polivanja na drugi dan Uskrsa.
Već oko devet ujutru, grupa mladića, svi odreda u belim košuljama i suknenim pantalonama uvučenim u duboke, izglancane čizme, upregli su gizdave čilaše i krenuli po selu. U koloni okićenih karuca, lagano i paradno, skidanjem šešira pozdravljaju znatiželjne, koji izlaze iz kuća da ih vide i odmere. U troje karuca polivači, a u četvrtom tamburaši, jer se "bez pesme u posao ne kreće".
A krenuli su da obiđu kuće u kojima ima lepih devojaka, da ih poliju vodom iz bunara i požele im dobro zdravlje i da se dogodine udaju. Dok se čuje pesma, domaćini nestrpljivo osluškuju bat kopita i jeku praporaca, a devojke, u haljinama od šuštave svile, trepereći čekaju da vide da li će među polivačima biti i njihova simpatija.
- Mi smo Bunjevci, vrila je naša krv... - pevaju ispred kuće, kod koje su zatekli širom otvorenu kapiju, znak da u njoj ima ženske čeljadi i da su polivači dobrodošli.
Kako adeti nalažu, najrečitiji među polivačima pregovara sa domaćicom, pita ima li cura i da li mogu da uđu.

PARFEMI

KATOLIČKI živalj običaj polivanja na Uskrsni ponedeljak neguje i u gradovima, ali se umesto vode upotrebljavaju parfemi i dezodoransi.
- Ima, ima divojaka, ali samo ako ima veštih polivača da ih uhvate - odgovara nana, dok baća skidanjem šešira želi dobrodošlicu momcima.
A onda kreće cika devojaka, koje držeći glomazne suknje u rukama, trče svuda po avliji. One najdovitljivije iskoriste metež, pa od polivača beže kroz prozor. Dok svom snagom žele da umaknu onom ko im se ne sviđa, simpatiji puštaju da je uhvati. Naravno, i on mora malo da se preznoji.
- Da se ove godine udaš za onog kog ti srce ište - šeretski će mladić, dok studenom bunarskom vodom poliva devojku.
Devojke potom mladiće kite cvećem i nude kolačima, a tajnim simpatijama namenjuju najlepše uskršnje jaje.
Naravno, kako je počelo, tako se uz pesmu i zajedničko kolo i završava polivanje. Kad padne noć, kada se na igranci sumiraju utisci, mladići se hvale koliko su prikupili uskršnjih jaja, a devojke koliko im se mokrih sukanja suši na konopcu.
Polivanje uz želju da se ove godine devojka uda za onog, kog joj srce ište

IZVORNI OBIČAJ BUNjEVACA

- POLIVANjE je izvorni običaj Bunjevaca, koji se kasnije proširio među katoličkim življem na ovim prostorima - kaže Branko Pokornić, predsednik Bunjevačkog kulturnog centra u Bajmoku, koji brine o tome da ovaj lep i nesvakidašnji običaj ne iščezne. - Ima više verovanja o poreklu praznika, a jedno je da se u stara vremena na ovaj dan osveštavao bunar i polivanjem bunarskom vodom svi su se prali od greha. Nekada je to bila prilika za udvaranje, da momak proveri svoje šanse, jer na taj dan niko se od kuće ne odbija. S druge strane, što je devojka imala više polivača i mokrih haljina, toliko je njena "vrednost" kao udavače bila veća...



U mom kraju je po kazivanju starijih identičan običaj bio za Đurđevdan. Pre par godina lokalno kulturno-umetničko društvo ga je rekonstruisalo za potrebe Muzeja i za svoju arhivu.

Inače običaj je da veče pred Đurđevdan momci idu od kuće do kuća i kite cvećem prozore devojaka koje im se sviđaju. Po pričama moje bake bilo je slučajeva da matere tokom noći ustanu da provere jesu li im prozori okićeni da se ne desi sramota. Ako treba sama je stavljala grane jorgovana, đurđevka i ostalog cveća na ćerkin prozor.

ZoxZoja ::

Vojvođanske priče: Bež`te cure, stižu polivači

Ovaj običaj se zadržao u mađarskim selima opštine Apatin ,samo "polivači "nisu nimalo suptilni (kao na ovoj slici ) 
Koriste kante vode ,i ne štede . 

Juče nad Vršcem. Slike sam pokupila u mojim vojvođanskim grupama u kojima vrlo često nalazim i ideje za postove na ovoj temi.

U grupi fotografa,naletim na divnu sliku Vojvodine....ovdje cu ju staviti....jer tako nesto ravno a lijepo ne vidjeh(Danska jeste ravna ali ni nalik na ovo sto mi imamo.)

Ovo ne može drugačije nego "copy" -a priče to zaslužuju .
Sumnjam da smo čak i mi ,Vojvođani ,znali za poneke stvari .

------


7 priča o Vojvodini






1 Španci u Banatu

Kada su Habzburgovci izgubili teritorije na Pirinejskom poluostrvu, deo njima vernih stanovnika preselio se u Beč i Peštu, a odatle su poslati u Bečkerek

Posle proterivanja Turaka 1716-1718. godine, Austrija je pripojila Banat. Prethodni ratovi ostavili su teške posledice: zemlja je bila zapuštena, ogromna prostranstva prekrivale su neprohodne močvare, a ljude su kosile epidemije malarije, kuge, kolere i trbušnog tifusa. Veći deo stanovništva se razbežao, a ostalo je samo malo Srba i Rumuna.

Migracije

Ali pobednik nad Turcima i osvajač Banata, princ Eugen Savojski, umeo je da prepozna vrednost nove teritorije. Pisao je caru: „Vi imate u carstvu mnogo ljudi koji su gladni i željni zemlje, poklonite tu zemlju njima. Poklonite im i stvorite im novo carstvo, ne s mačem, kako se stvaraju carstva, nego sa ašovima i plugovima!“

Tako je počela kolonizacija Banata. Prvi su bili Nemci, koji su u Banat stizali Dunavom na malim, drvenim lađama već od 1718. godine, a za njima i ostali narodi velikog carstva. Između ostalih, i Španci.

Dinastija Habzburg, koja je vladala Austrijskim carstvom, držala je Španiju u 16. i 17. veku, a kad su odatle oterani, jedan deo Španaca, njihovih pristalica, preselio se na Siciliju i u Napulj, gde su Habzburzi još imali vlast. Ali kad je ova dinastija izgubila i ove oblasti, Španci su se odatle u manjim grupama preselili u Beč i Peštu. Tu ih, međutim, nisu voleli jer su Španci pridošlice bili tvrdoglavi, kavgadžije, lenji i pijanci. Zato su ih iz uglađenih carskih gradova krajem 1735. oterali u Banat.

Prva grupa Španaca, u kojoj su se nalazile 74 porodice, stigla je Dunavom u Pančevo: Hose Munjoz iz Madrida, Pedro Oliva iz Barselone, Antonio Estri iz Valensije, Hijeron Formosa iz Katalonije, Rosa Salazar iz Aragona... a početkom naredne godine druga grupa naselila je Vršac i Temišvar. Pedantni austrijski činovnici zapisali su da ovi kolonisti „nemaju nikakvo zanimanje, da ne razumeju ništa što im se kaže, da je reč o lutajućem narodu koji je u Beču živeo od prosjačenja“.

Problematična klima

Treća grupa je upućena sredinom 1736. godine. Bilo je odlučeno da se svi nasele na jednom mestu, u Bečkereku, na mestu današnjeg Zrenjanina. Napravljen je plan da se tu podigne grad Nova Barselona, i već u februaru 1737. počela je izgradnja naselja.

Doseljenici su - uprkos onim glasinama da su lenji - odmah prionuli na posao. Zasadili su prve dudove u Banatu da bi gajili svilenu bubu i podigli su svilaru, postavivši temelje za razvoj svilarske industrije u naredna dva veka. Takođe, od kamena iz ostataka bečkerečke tvrđave, srušene u ranijem ratu s Turcima, uredili su glavni gradski trg i na njemu podigli magacin za žito, koji je kasnije prerađen u velikobečkerečko pozorište, danas najstarije pozorišno zdanje u Srbiji.

Ali močvarni Banat, kojim je harala groznica, nije bio sredina na koju su oni, naviknuti na mediteransku klimu, mogli da se naviknu. Uz to, otprilike u isto vreme, izbila je epidemija kuge i počeo novi rat s Turcima, pa je većina izbegla u Budim, napustivši planove o Novoj Barseloni.

Neki su, međutim, ostali, pa su se španska imena u Banatu mogla čuti do kasno u 19. veku.

2 „Turčin“ prevario Napoleona

Mađar Farkaš Kempelen, zadužen za kolonizaciju Banata, napravio je 1769. „automat“, koji je uspeo da pobedi i francuskog cara

Nadgledanje kolonizacije Banata 1767. povereno je Farkašu Kempelenu (1734-1804). Ovaj Mađar, visoki činovnik u Austriji, bio je visokoobrazovan: studirao je pravo i filozofiju u Bratislavi.

Penzija

U Banatu je prvo bio nadzornik rudnika soli, a zatim su mu povereni poslovi kolonizacije na teritoriji razorenoj ratovima i katastrofalnim poplavama. Uspešno je organizovao izgradnju domova za 37.000 doseljeničkih porodica, gajenje lana u Banatu, a njegovim zalaganjem podignuta je i fabrika svile.

Posle pet godina, Marija Terezija naredila je da mu se do kraja života svake godine isplaćuje visok iznos na ime penzije. Nije, međutim, sasvim jasno da li je carica samo bila zadovoljna Kempelenovim učinkom na terenu, ili je u odluci da ga nagradi presudnu ulogu imalo drugo jedno njegovo delo.

Jer Kempelen je 1769. godine konstruisao šahovski automat, i kao što je i red, prvo ga je pokazao carici. To je bila lutka Turčina u prirodnoj veličini, s brkovima, turbanom, dugačkom lulom u ustima i krznenim ogrtačem, ispred koje je na stolu bila šahovska tabla. U lutku je bio ugrađen složeni mehanizam koji joj je omogućavao promene izraza lica i pomeranje šahovskih figura rukom.

Mašina je odmah stekla veliku popularnost na bečkom dvoru, a zatim se glas o njoj proširio po svetu. Automat je tokom 1783. i 1784. obišao većinu evropskih prestonica, gde su protiv „Turčina“ igrali mnogi šahovski znalci - i većinom gubili.

Posle Kempelenove smrti, vlasnik „Turčina“ postao je bečki zabavljač Johan Melcel. On je umeo da ga reklamira, pa je automat doživeo najveću slavu, postavši tema mnogih knjiga, rasprava i članaka. Između ostalog, Kempelenov pronalazak detaljno je u jednoj svojoj priči opisao Edgar Alan Po. Godine 1809. „Turčin“ je pobedio Napoleona.

Zabava

Tek 1834. godine otkriveno je kako je automat radio: ispod ploče stola, skriven u tesnom, zagušljivom prostoru, osvetljenom samo jednom svećom, nalazio se čovečuljak koji je pokretao komande i igrao partije šaha. To mu, međutim, nije oduzelo na popularnosti i tek 1834. smešten je u jedan muzej u SAD, gde je potonuo u zaborav. Izgoreo je u požaru 1854, a tek u naše doba precizno je rekonstruisan.

Ne treba misliti da je Farkaš Kempelen bio prevarant. „Turčina“ je konstruisao za zabavu, ali ostavio je za sobom i mašinu koja istiskivanjem sabijenog vazduha reprodukuje ljudski govor. Jedini njen sačuvani primerak izložen je u muzeju u Minhenu.[/size]

EDGAR ALAN PO I ČOVEČULJAK

Pronalazak Farkaša Kempelena detaljno je u jednoj svojoj priči opisao Edgar Alan Po, a 1834. otkriveno je kako je automat radio: ispod ploče stola, skriven u tesnom, zagušljivom prostoru, osvetljenom samo jednom svećom, nalazio se čovečuljak koji je pokretao komande i igrao partije šaha

3 Američki predsednik crta granice Jugoslavije

Na mirovnoj konferenciji Vudro Vilson, zahvaljujući prijateljstvu s Mihajlom Pupinom, nije dozvolio da ceo Banat pripadne Rumuniji

Mihajlo Pupin (1858-1935) uživao je veliki ugled u SAD i u svetu. Bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta.

Sećanje na Idvor

Iako američki državljanin, nije zaboravljao svoje rodno selo Idvor u Banatu, ni Srbiju kao maticu. Pred Prvi svetski rat organizovao je Kolo srpskih sestara, koje je sakupljalo pomoć za srpski Crveni krst, a organizovao je i okupljanje dobrovoljaca za ratne operacije u domovini. Ličnom imovinom garantovao je isporuke hrane Srbiji. Po završetku Prvog svetskog rata, na poziv vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao poznati naučnik, ali i politički značajna figura u Americi, dva meseca je 1919. boravio u Parizu na mirovnoj konferenciji. Na toj konferenciji novostvorena Kraljevina SHS našla se u vrlo nepovoljnoj situaciji. Francuska i Engleska tražile su od nje da načini teritorijalne ustupke: da Italiji da Dalmaciju, Rumuniji Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja, jer je to bilo predviđeno Londonskim ugovorom iz 1915.

Pupin je tada pisao predsedniku SAD Vilsonu, koga je lično poznavao, i izložio mu razloge zbog kojih ovi krajevi treba da ostanu naši.

Ovaj američki predsednik je godinu dana ranije, u proglasu upućenom američkom narodu, o Srbima pisao kao o neverovatno hrabrom narodu. Dao je nalog da se na četvrtu godišnjicu početka Prvog svetskog rata na Beloj kući, ali i na svim javnim i državnim zgradama širom SAD, vijori srpska zastava.

Samo tri dana pošto je primio pismo od Mihajla Pupina, Vudro Vilson je saopštio da SAD ne priznaju Londonski ugovor, a izvršio je pritisak na premijere Engleske, Francuske i Italije da ne oštete Srbiju. U autobiografiji „Od pašnjaka do naučenjaka“, za koju je dobio Pulicerovu nagradu, Pupin je pisao:
„Moje rodno mesto je Idvor... To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.“

Usluga tastu

U skladu sa politikom da niko ne bude zadovoljan, Rumuni nisu dobili tražene Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, a Kraljevina SHS ostala je bez srpskog Temišvara. Kod nas je ostalo 64.000 Rumuna, a u Rumuniji 100.000 Srba.

Inače, u vreme održavanja mirovne konferencije u Parizu - a trajala je od 18. januara 1919. do 21. januara 1920. - vođeni su i pregovori o sklapanju braka između kralja Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije, ćerke rumunskog kralja Ferdinanda.

Veruje se da je Kraljevina SHS odustala od borbe za pregovaračkim stolom za Temišvar jer je kralj Aleksandar Karađorđević hteo da učini uslugu budućem tastu.




4 Grčka država u Bačkoj


Kada je levičarski ELAS bio u defanzivi, Tito je povukao neobičan potez - naselio ih u selu Buljkesu i to mesto proglasio delom grčke teritorije

Politička situacija u Grčkoj u vreme Drugog svetskog rata nalikovala je na onu u Jugoslaviji: osim što su bili pod okupacijom Nemačke, Grci su ratovali među sobom. Na jednoj strani bili su levičari okupljeni u pokretu ELAS, a na drugoj desničarski pokret kojim je upravljala izbeglička vlada iz Kaira. Ali sukob je nastavljen i kad su Nemci 1945. kapitulirali. Jednu stranu u građanskom ratu podržavali su Englezi i SAD, a drugu Rusi i ostale zemlje socijalističkog bloka, između ostalog i mi.

ELAS je bio u defanzivi, pa je Tito nekim njegovim oficirima i političkim rukovodiocima ponudio utočište u Jugoslaviji. Izbeglički kamp za njih bio je podignut u selu Buljkesu, smeštenom u trouglu između Novog Sada, Vrbasa i Bačke Palanke.

Do rata to je bilo nemačko selo, ali je 1944. deo stanovništva pobegao pred Rusima, a deo je kasnije završio u logorima. Za njima su ostale prazne a nameštene kuće, u koje su se uselili Grci. U prvom talasu stiglo ih je 3.500, da bi ih 1946. službeno bilo 4.023.

U početku je to bio samo logor, ali je kasnije život u Buljkesu organizovan. Na molbu rukovodstva ELAS, Tito je povukao veoma neobičan potez - selo je proglasio za deo teritorije Grčke. Za vreme svog boravka u Buljkesu Grci su vodili i matične knjige rođenih, venčanih i umrlih. Red u selu održavala je grčka policija. Stanovnici nisu smeli da bez dozvole izlaze iz sela, a svako neovlašćeno udaljavanje se kažnjavalo. Tu je štampan i novac koji se koristio samo u Buljkesu.

Grčki doseljenici su u dugim hladnim zimama posekli sva stabla dudova koja su krasila selo i drvo upotrebili za ogrev. A Jugoslaviji su se oduživali tako što su slali svoju brigadu na radne akcije, kao što je bila izgradnja pruge Šamac-Sarajevo.

Ovoj grčkoj teritoriji na tlu Jugoslavije kraj je doneo Staljinov sukob s Titom u maju 1948.  Veći deo seljana podržao je Staljina, posle čega je  formiranae državna komisija. Ona je utvrdila da se rukovodstvo Buljkesa bavi privrednim špekulacijama, pa je u proleće naredne godine doneta odluka da se isele oni Grci koji su za Staljina

Kažu da su Grci prilikom odlaska iz Jugoslavije cepali i bacali kroz prozore vagona novčanice iz Buljkesa. Zato su danas veoma retke.

Oko osam stotina njih izjasnilo se za jugoslovensku Komunističku partiju i Tita, i oni su ostali u Buljkesu. Većina ih se potom odselila u Makedoniju, a nekoliko njih ostalo je u Buljkesu, koje je pomenilo ime u Maglić i primilo koloniste iz Bosne. Danas u Vojvodini nema živih potomaka Grka iz Buljkesa.

POSEBAN NOVAC

Za vreme svog boravka u Buljkesu Grci su vodili i matične knjige rođenih, venčanih i umrlih. Red u selu održavala je grčka policija. Tu je štampan i novac koji se koristio samo u Buljkesu. Kažu da su Grci prilikom odlaska iz Jugoslavije cepali i bacali kroz prozore vagona novčanice iz Buljkesa. Zato su danas veoma retke.

5 Stradanje Slovenca

Tokom lova u Morovičkim šumama Jovan Veselinov pucao je na lisicu, ali je pogodio Edvarda Kardelja

Josip Broz Tito bio je fanatičan lovac i mnogo vremena provodio je u za njega pripremljenim lovištima, ili onim koje je za sobom ostavila dinastija Karađorđević.

Poziv koji se ne odbija

Malo je među njima bilo iskrenih ljubitelja ovog sporta, možda samo Koča Popović. Ostali su se lovom bavili zato što su na taj način pokazivali koliko su se visoko popeli na društvenoj lestvici i da bi se približili Titu. Jer poziv za lov s Titom bio je statusni simbol. Znalo se, recimo, da je Edvard Kardelj, četvrti iz posleratnog najužeg rukovodstva (Tito, Ranković, Ðilas i on), bio pasionirani sakupljač gljiva i da mu odstrel životinja ništa ne znači, ali se uredno odazivao Titovim pozivima (a ko ne bi?). U jednom takvom lovu, međutim, umalo je izgubio glavu.

Treba znati da funkcioneri nisu polagali lovački ispit, pa je pravo čudo što nije bilo više nesreća. Lovilo se 1959. u Morovičkim šumama, u vojvođanskom Sremu. Boro Krivokapić, novinar i pisac, pouzdani hroničar, navodi u svojoj knjizi „Beskonačni Tito“ svedočenje jednog od lovaca, vojvođanskog funkcionera Geze Tikvickog:
„Lovili smo puškama, sačmarama namenjenom isključivo lovu na divlje svinje. Pravilo je da se ne puca ni na kakvu ostalu divljač. Izuzetno je važno objasniti kakav je bio raspored lovaca koji stoje jedan pored drugog u pravoj liniji, na oko 20 metara. Dakle, prvi s desne strane od Kardelja bio je Jovan Veselinov. Do njega sam stajao ja. Levo od Kardelja stajali su Ivan Gonjšak, do njega Otmar Kreačić, i levo Aleksandar Ranković i drugi. Ispred Jovana Veselinova pojavila se lisica. Videla nas je i uznemirena krenula prema nama, približavajući se krenula prema Kardelju i Veselinovu. Tada je iz puške opalio Jovan Veselinov. Istog trenutka pao je kao pokošen Edvard Kardelj. Video sam to.“

Smrt ambasadora

Ranjenog Kardelja hitno su prevezli na VMA, gde ga je primio general i glavni hirurg JNA Isidor Papo. Ustanovio je da je operacija nemoguća jer se sačma zarila u vratni deo kičmenog stuba. Vrlo lako je moglo da se desi da ostane nepokretan. Edvard Kardelj umro je 1979. sa sačmom u vratu.

Svi učesnici lova potpisali su obavezu da će o ovom događaju ćutati, ali se glas ipak proširio. Tome je doprinela i Kardeljeva žena Pepca koja je unaokolo pričala da je njen muž bio žrtva srpskog atentata. To je bio jedan od elemenata zvanične slovenačke propagande protiv Srbije.

Ova nesreća, međutim, nije bila i jedina. Ambasador Francuske Pjer Sebijo poginuo je od metka jednog svog zapadnoevropskog kolege u lovu koji je Tito priredio u novembru 1976. O njegovoj smrti tada je izdato šturo saopštenje, a detalji su do danas ostali skriveni od javnosti.





6 Kako je Nemac iz Banata postao Tarzan

Slavni filmski „kralj džungle“ bio je Džoni Vajsmiler, rođen 1904. godine u selu Pardanju, današnjoj Međi

Između 1918. i 2014. godine snimljeno je 200 igranih filmova o Tarzanu. Kralja džungle, koga je stvorio pisac Edgard Rajs Barouz i koji se iz knjiga preselio u strip, pa i na srebrno platno, igralo je desetine glumaca, ali je najpopularniji bio Džoni Vajsmiler (1904-1984), koji je ovaj lik od 1932. do 1948. godine tumačio dvanaest puta.

U Holivud je došao kao vrlo uspešan sportista. Tokom dvadesetih godina prošlog veka osvojio je pet olimpijskih zlatnih medalja u plivanju i jednu bronzanu kao član vaterpolo tima SAD.

Postavio je čak 67 svetskih rekorda.

Iz sela Frajdorf

U biografijama je navođeno da je Džoni Vajsmiler rođen u Rumuniji, u selu Frajdorfu kod Temišvara.

Engleska Vikipedija navodi da je buduća zvezda rođena kao Johan Peter u porodici banatskih Švaba, Petera i Elizabete, devojačko Kerš, i da je upisan u knjigu krštenih u frajdorfskoj crkvi 5. juna 1904. godine.

Međutim, 2007. godine pronađen je spisak putnika na brodu kojim su se Vajsmilerovi 1905. godine doselili u SAD. Kao mesto rođenja sedmomesečnog Johana Petera naveden je Pardanj u Austrougarskoj monarhiji.

Od tada se ovaj podatak navodi i u engleskoj Vikipediji.

Pardanj je raniji, mađarski naziv za selo Međa u banatskoj opštini Žitište, uz samu granicu s Rumunijom.

Prvi pismeni tragovi o naselju Pardanj su iz 1271. godine. Nemci su se među Mađare i Srbe doselili 1801. i brzo postali većina; po završetku Prvog svetskog rata i definitivnog razgraničenja s Rumunijom, selo je 1924. godine promenilo ime u Ninčićevo, u znak zahvalnosti ministru spoljnih poslova Kraljevine SHS Momčilu Ninčiću na podršci da se selo vrati u okvire Srbije...

Promena naziva

U knjizi „Međa: Tragovi prošlosti u Banatu“ istoričar Ljubica Budać piše: „Po završetku rata nove komunističke vlasti doneće odluku da se promene imena mestima koja su nosila strana imena, imena svetaca, proskribovanih ličnosti ili imala neprilično značenje. Nekome se učinilo u ovim poratnim vremenima da ime Pardanj vuče na nešto strano, što ne odgovara novoj poletnoj budućnosti kojoj je stremljeno, te će ime mesta odlukom GIO NS APV biti promenjeno u Međa, s obzirom na geografski položaj sela na samoj rumunskoj granici.“

Naša šira javnost za Među je čula pre jedanaest godina - i to po nevolji: u aprilu 2005. našla se, zajedno sa susednim selom Jaša Tomić na putu vodene stihije koja je zbrisala nekoliko stotina domova.

Na obodu sela nalazi se staro katoličko groblje.

Ne mnogo daleko od propale metalne kapije, s leve strane staze, nalazi se jedan od novijih i bolje očuvanih spomenika na kojem piše „Weismüller“, u čast porodice iz koje potiče i američki glumac i sportista.

Porodična grobnica

Tu su sahranjeni bračni par Karl (1885-1961) i Magdalena (1889-1979) i njihova deca Peter (1919-1986) i Gizela (1925-1984).

Karl je bio stric Džonija Vajsmilera, a prema nekim podacima, u Beogradu je još živa jedna njegova unuka, Peterova ćerka.

Od Međe do Frajdorfa je nešto više od 30 kilometara vazdušne linije, a i jedno i drugo mesto bilo je u sastavu Austrougarske monarhije, pa praktično nema protivrečnosti između činjenice da je najpoznatiji Tarzan kršten u Frajdorfu, a rođen u vojvođanskom selu Pardanju, odnosno u današnjoj Međi.[/size]

KATOLIČKO GROBLJE

Na obodu sela je staro katoličko groblje. Ne mnogo daleko od propale metalne kapije, s leve strane staze, nalazi se jedan od novijih i bolje očuvanih spomenika na kojem piše „Weismüller“. Tu su sahranjeni bračni par Karl (1885-1961) i Magdalena (1889-1979) i njihova deca Peter (1919-1986) i Gizela (1925-1984). Karl je bio stric Džonija Vajsmilera, a prema nekim podacima, u Beogradu je još živa jedna njegova unuka, Peterova ćerka

7 Selo sa 20 nacija

Belo Blato je mesto sa najviše različitih naroda i svi govore „beloblaćanski“, svojevrsni banatski esperanto

Belo Blato, selo pored Zrenjanina, nema mnogo obradive zemlje. Od atara veličine 1.600 hektara, jedva da su 600 obradive površine, ostalo su bare. Meštani mogu ili da love ribu, ili da seku trsku. Budući da je selo smešteno između Tise, Begeja i Carske bare, trske, na močvarnom i barskom zemljištu, ima u izobilju.

Korov

Trska se u Belom Blatu ne gaji, ona je korovska biljka. Žanje se od novembra do marta, a hladni dani, naročito kad je temperatura ispod nule, idealni su za berbu. Kad se bare zalede, trsci se lakše prilazi - nema lepljivog blata i ledene vode. Noge su tada na suvom.

U ovu močvaru prvi su stigli Nemci. Njih je bečki dvor naselio 1866. da podižu nasipe i krote Tisu i Begej. Ne mnogo docnije, 1882, u Elizenhajm, kako se selo tada zvalo, došlo je, u nadi da idu u bolji život, 180 Slovaka iz Padine. Za njima Bugari... i tako jedni za drugima. U selu danas živi više od dvadeset nacija i po tome je rekorder u Srbiji. Pored pomenutih, tu su još i Mađari, Rumuni, Romi, Ukrajinci, Slovenci, Hrvati, Italijani, Bošnjaci, Albanci - već treća generacija, pa Srbi, koji su došli među poslednjima - 1971. godine.

Od prvog do četvrtog razreda nastava se u školi održava na srpskom, mađarskom i slovačkom, od petog je na srpskom, a ostala dva jezika izučavaju se u okviru negovanja maternjeg jezika, ali praktično svi govore „beloblaćanski“ jezik.

Reč je o svojevrsnom „banatskom esperantu“, mešavini svih jezika u selu, u kojoj reči dobijaju poseban akcenat i tonalitet. Od prilike do prilike, u zavisnosti od toga ko učestvuje u razgovoru, preovlađuju pozajmice iz jednog ili drugog jezika, ali se svi razumeju.

Kuriozitet je da se na školskim takmičenjima i priredbama recituje na sedam jezika nacionalnosti, i na osmom - „beloblaćanskom“.

Svi poliglote

Meštani su poliglote. U anketi jednog dnevnog lista kuvarica mađarske nacionalnosti iz Belog Blata navela je da govori bugarski, srpski, mađarski i rumunski. I kod svih se podrazumeva da govore i „beloblaćanski“.

S obzirom na ovakvu situaciju, mešoviti brakovi u Belom Blatu više su pravilo nego retkost. U kući se tada govori jezikom oca, domaćina, a od njega se „nasleđuje“ i nacionalna pripadnost. Ali kad dođu prijatelji sa ženine strane, odmah se prelazi na „banatski esperanto“. I svi se razumeju!


MEŠOVITI BRAKOVI

S obzirom na ovakvu situaciju, mešoviti brakovi u Belom Blatu više su pravilo nego retkost. U kući se tada obično govori jezikom oca, domaćina, a uobičajeno je i da se od njega „nasleđuje“ i nacionalna pripadnost. Ali kad dođu prijatelji sa ženine strane, odmah se prelazi na „banatski esperanto“. I svi se razumeju!

Tu dugme da baciš u zemlju kaput bi nik'o ... na plodnim vojvođanskim njivama uspeva svašta. Pa čak i lavanda.

Provansa u Vojvodini. Plantaža lavande Milana Medana iz Subotice

0vo je svakako Vojvodina .Jedna prava "mrtva priroda" ,čista umetnost . :brdski2:

Nismo mi protivni da svako vole svoje ... al u našu kuću ima da se vole naše

Vojvodina su i ovakve priče iz starine. Danas gostovanja svetskih zvezda na Exitu nekad Štraus u Novome Sadu ...

Novi Sad, Štrausova inspiracija na lepom plavom Dunavu
Slađana Zličić



Malo je poznato da je Johan Štraus Mlađi, autor čuvene kompozicije “Na lepom plavom Dunavu” svoju karijeru započeo u Novom Sadu, gde je 1847. godine održao svoj prvi veliki koncert, pred prepunom salom. Jedno veče nije bilo dovoljno, pa je kralj valcera i naredne noći zabavljao Novosađane. Samo nekoliko godina kasnije, on je postao svetska zvezda, a njegove kompozicije i danas su poznate i cenjene.
U Novi Sad, Štraus je došao sa 22 godine, a iz našeg grada poneo je nekoliko uspomena pretočenih u vrhunska dela. Komponovao je “Sećanje na Novi Sad” (Erinnerung an Neusatz), fantaziju koja je nastala na osnovu srpskih narodnih motiva. Nažalost, ova kompozicija je izgubljena, i nije sačuvana nijedna kopija.
Dok je boravio u Novom Sadu, Štraus je stekao prijatelje i družio se sa Novosađanima, a često je bio gost kod Konstantina Popovića, zvanim Komoraš, koji je skoro 40 godina držao ključeve gradske kase. Prilikom posete, Štrausu su se veoma dopale ovdašnje pesme, pa je često pevušio čitajući srpske pesmarice.
Vagner je za Štrausa rekao da je najmuzikalnija glava 19. veka, a upravo uz Štrausove kompozicije igrali su i Beograđani kada je u prestonici izvođena Aleksandrova četvorka (kadril, posvećen knezu Aleksandru Karađorđeviću), Slovenska spevanija i Srpski marš.
Najpopularnija kompozicija “Na lepom plavom Dunavu”, prema legendi, nastala je kada je Štraus bio gost u dvorcima grofa Koteka u Futogu i Sremskoj Kamenici. Note su nastale najverovatnije u Futogu, dok je kompozitor gledao Dunav i sremsku stranu. Nakon Novog Sada, on je turneju nastavio u Rumuniji i Rusiji, a ubrzo zatim i u Americi.
Ovaj veliki kompozitor rođen je pre skoro 200 godina, radio je kao bankarski činovnik, ali je krišom svirao violinu, i učio o teoriji muzike. Od tada, napisao je preko 168 valcera, 117 polki, kao i veliki broj marševa, mazurki i galopa. Umro je 1899. u 73. godini, a muzika bečkog kralja valcera redovno se izvodi na Novogodišnjim koncertima u Beču.

I kazu mi kako ja volim samo Vojvodinu... Pa da, kako je ne voleti kada se njena cipovka hleba bela na Mesec smeje...


Cipovka – hleb koji se smeje na mesec




Malo je mesta u Vojvodini u kojima se može danas naći cipovka, karakterističan hleb ovog podneblja poetično nazivanog „hlebom koji se smeje na mesec“.

Njen miris, karameliziranu koricu i kiselkast ukus dobro pamte generacije koje su odrastale pre no što je pekarska industrija uzela primat i istisnula iz upotrebe taj „beli ‘leb“ koji se isključivo ručno mesi i peče u takozvanim turskim pećima.

– Svaki region u Evropi ima hleb sa kojim se ponosi – priča autor knjige o cipovki Dimitrije Vujadinović.
To nije obredni, niti svečarski, već svakodnevni hleb, običan, ali specifičan upravo za taj region. Pravi se samo u Vojvodini i nigde više u svetu i ima istoriju dugu više od 300 godina. Nastao je ovde i to je hleb koji je zahtevao veliku veštinu majstora iako su mu sastojci krajnje jednostavni : belo brašno, voda so i kvasac, i eventualno malo šećera da bi kvasac bolje radio. Tri puta se obavezno na razne načine morao premešavati, dva puta uskisnuti, a pre nego što se loptasto testo stavi u peć, zareže se sa strane, tako da se otvori i njegov popularni naziv je hleb koji se smeje na mesec. Za razliku od današnjih vekni koje u većini slučajeva jedva da premašuju pola kilograma, cipovka je bivala teška od tri do pet kilograma, a negde je pravljena i od 12 kilograma – priča Vujadinović i pojašnjava da se u kućama hleb u to vreme nije mesio svaki dan.

Mesio se jednom nedeljno i trebalo je toliko i da traje. Morao je biti veći i trajniji. A cipovka upravo jeste trajniji hleb, što se postiže karameliziranom koricom, koja čuva svežinu unutar hleba. Cipovke su prvo pravljene na salašima, ali kako se razvijalo gradsko stanovništvo, tako je nastala potreba da se hleb kupuje. U nedostatku pekara, a o tome postoje zapisi u novosadskom Arhivu, posebno u Arhivu Pančeva, domaćice su iznosile hleb na pijacu. Sećam se da su u Somboru odakle sam, krajem pedesetih i početkom šezdesetih, domaćice, uglavnom bake to radile.

Prvi profesionalni pekari se u Vojvodini pojavljuju u 18. veku, a stigli su iz Nemačke i to su takozvani beli pekari , dok iz Makedonije odnosno Južne Srbije stižu u naše krajeve „crni“ pekari. U to vreme, po rečima Dimitrija Vujadinovića, u Vojvodini nije bilo drugih vekni osim cipovke.

– Nažalost, razvojem industrijskog pekarstva cipovka se polako gubi i to iz nekoliko razloga. Prvi je što peći u kojima se ona peče, gotovo da nema više u Vojvodini. Da bi se napravila dobra cipovka mora de se peče u zidanoj turskoj peći, sa velikim otvorom gde se stavljalo testo. Veliki otvor je potreban zbog toga što testo puno naraste kada se peče. Ta peć se loži šapurikama, kukuruzovinom i drvetom, i na vrele cigle unutar nje stavljaju lopte od testa. Pored toga ona mora ručno da se mesi što takođe ne odgovara industrijskoj proizvodnji. Donekle joj i činjenica da se mesi od belog brašna, nije išla u prilog, ali ne treba zaboraviti da je to hleb koji ne sadrži nikakve aditive – navodi Vujadinović.





Interesantno je da su u Vojvodini kao multinacionalnoj i multireligioznoj sredini svi pravili cipovku, a danas se još uvek koristi tokom obeležavanja svetog Ištvana, nacionalnog praznika Mađara, kada se pravi cipovka od brašna dobijenog od nove pšenice. Tada se ona unosi u crkvu, ritualno seče i deli prisutnima. Osim toga cipovka je našla svoje mesto i na poznatoj manifstaciji Hrvata i Bunjevaca u Vojvodini, Dužijanca, koja se priređuje u čast završetka žetve.

Cipovka, na sreću, nije potpuno zaboraljena. Dimitrije Vujadinović kaže da postoji desetak pekara u Vojvodini, između ostalog u Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Subotici, Kovilju, koji je još uvek prave, ali u nešto manjoj verziji.

Tražiće se zaštita UNESK-a

Zahvaljujući dugogodušnjem istraživanju fenomena hleba,pre svega njegove istorije i kulture, u okviru evropskog projekta Instituta za istraživanje kulturne politike i umetnosti iz Bona, čiji je član, Dimitrije Vujadinović je došao do mnoštva podataka, od kojih se deo našao u knjizi „Cipovka“, objavljenoj u prvoj polovini ove godine.

– Moja je želja da ovom knjigom dam doprinos nastojanju da se umeće pravljenja cipovke stavi na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Podnet je zahtev nacionalnoj komisiji i nadam se da će uskoro umeće pravljenja cipovke biti zaštićeno kao nematerijalno kulturno nasleđe. Naša ambicija je da to uradimo i na nivou UNESK-a. Nemci su zaštitili svoj hleb, Italijani picu Napolitanu, a što ne bismo i mi cipovku kao nešto što je tipično za ovaj deo sveta i Evrope -veli Dimitrije.

Našla mesto u „Istoriji Novog Sada”

Naziv cipovke potiče od mađarske reči „cipo” i označava posebnu vrstu hleba. Pekari su cipovku nazivali “hlebom koji se smeje na mesec”, a kupci “hlebom na papuške”. Prvi put u litareturi pomenuta je 1894. godine u “Istoriji Novog Sada” Melhiora Erdujheljija.

Odavno se već nisam bavila lokalnim temama pa me ova zima koja se "odužila" podsetila na jedan malo i zaboravljen komad odeće.

Opaklija

Opaklija je do zemlje dug kaput napravljen od uštavljene ovčije kože (sa runom). Nosili su ga ravnopravno i muškarci i žene. Šile su ga ćurčije po meri i uglavnom od materijala koji je mušterija donela. Koža je činjena (štavljena) na takav način da posle nije propuštala ni vetar a što je još važnije ni kišu.

Koža je išla spolja a vuna tj runo unutra. Bio je to kaput pod kojim nije bilo zime. Ujesen su ga čobani nosili idući za ovcama na poslednjim ostacima trave po ataru. Zimi ga je domaćin oblačio kad krene da rasčisti sneg po avliji i sokaku. Ako se u to zimnje vreme moralo na put opaklija je bila obavezna. Nosili su je i kočijaši i putnici (videti u jednoj od epizoda Pop Ćira i pop Spira - ono kad popovi idu kod Vladike u Temišvar).

Opaklija je bila i prostirač za spavanje ako bi zatrebalo. Ili se širila deci na pod da ne sede na "ladnom" dok se sigraju zimi u sobi.

Slušala sam priče da su u zimu 42/43 Nemci po čitavoj Vojvodini rekvirirali opaklije da bi ih poslali svojoj vojsci na Staljingradu. Nekim slučajem mojima je ostala stara opaklija koja je bila na salašu dok su onu novu, paradnu, Nemci oduzeli.



Postoji i izraz koji označava dosadnu i dugotrajnu kišu - Kad probije zoru probiće i opakliju. Znajući da je opaklija bila skoro nepromočiva to je označavalo da kiša skoro neće stati.

Hvala ti za ovo što podeli. Imam 1/4 vojvodjanske krvi u sebi ali ne mogu se pohvaliti da sam neki poznavalac običaja. Na žalost nisam imala mnogo prilika da upoznajem Banat, odakle mi je baba poreklom. Došla je u Beograd kao dete i kasnije kako to obično biva, slabo odlazila u Vranjevo. Malo sam vremena provela tamo i sad mi je žao, baš volim ravnicu. 😊😊😊

Mima65 ::

Hvala ti za ovo što podeli. Imam 1/4 vojvodjanske krvi u sebi ali ne mogu se pohvaliti da sam neki poznavalac običaja. Na žalost nisam imala mnogo prilika da upoznajem Banat, odakle mi je baba poreklom. Došla je u Beograd kao dete i kasnije kako to obično biva, slabo odlazila u Vranjevo. Malo sam vremena provela tamo i sad mi je žao, baš volim ravnicu. 😊😊😊

Hvala Mima na lepim rečima. Nisam samo ja pisala na ovoj temi. Taj frtalj vranjevačke krvi što imaš te kvalifikuje da si Sosa prava boli glava. Ima u ovom PDF-u svakavih tema pa ako si zainteresovana imaćeš da čitaš svašta nešto. Meni bar je omiljena tema Teraj kera lutko moja bela. Koju sam nepravedno zapustila zbog čega ću da odem u ćošak da se stidim.

Pozdrav od Sose iz Dištrikta

P.S. Tek Dištrikt, njegovu istoriju i grbove bih mogla da razradim kao temu.

Pomenula sam opakliju a nepravedno sam zaboravila još jedan neizostavni komad odeće svakog poštenog ravničara. KoOža, prsluk, pršnjak, pektar ... različiti su nazivi za ovaj komad odeće.



Šio se od ovčijeg runa kao i opaklija. Ali je bio kraći i bez rukava. Nosio ga je svaki član familije. Šio se i deci pa se nasleđivao kako je ko svoj prerastao. Jer je bio nepoderiv. Tek posle par godina nošenja postajao je ono pravo. Mek i prilagodljiv obliku tela.

Kod nas u Banatu je nošena i posebna podvrsta ovakvog prsluka koji se nije kopčao napred već na ramenu. Tu nije bilo šanse da te vetar produva dok štogođ radiš po avliji ili dok sediš na sicu kola i ideš na salaš.

Ima i jedna pričica o koOži (tako se ovaj komad odeće zove u mom kraju). Tako u zimu kad se nikom ne žizlazi baš mnogo napolje kako ko treba nešto da uradi tako

- Ajde Deda ukadi peć ti imaš kožu
- Ajde Babo namiri marvu ti imaš kožu
- Ajde Babo pokupite jaja vi imate kožu
...
I jednom deda skine kožu, tresne je na pod uz reči

- Evo vam koža, ebala vas koža pa raTe i vi nešto

POTRESNA PRIČA IZ ISTORIJE VOJVODINE:

Kako je kuga harala delovima pokrajine i kako je stala.


Epidemija kuge je tokom istorije više puta pogađala Evropu, nažalost, od nje nije bio pošteđen ni Srem, u kojem je desetkovala stanovništvo Iriga i okoline. Prema popisu koji je posle kuge sproveden, u Sremu je umrlo 3.398 građana, a najviše u Irigu, njih 2.548. U znak zahvalnosti što ih je takva sudbina mimoišla, Rumljani su podigli spomen-obeležje, jedinstveno te vrste u Evropi.
Uz obe strane magistralnog puta, gde se razgraničavaju dva atara opština Ruma i Irig, na mestu gde je kuga zaustavljena, građani Rume su još u 18. veku podigli spomenik, u znak zahvalnosti što su pre 222 godine bili pošteđeni opake bolesti. Ova zarazna bolest nastupila je iznenada i veoma kratko potrajala, a završavala se uglavnom smrću. Najviše je besnela u Irigu i njegovoj okolini i zato je u literaturi i dobila naziv “iriška kuga”.

Godine 1795, turski trgovci i vojnici su preneli kugu u Beograd, a odatle, narod je bežeći od strašne epidemije doneo na Frušku goru.
– Irižanka Anđelija Kuzmanović prva je prenela zarazu u Irig. Ona je bila na sahrani sestre u Krnješevcima, kada je od nje ponela ćilim za uspomenu, i ne sluteći da je sa njim donela i opaku kugu. Brzo se razbolela i umrla, i to je bio zvaničan početak strašne epidemije. Ostalo je zabeleženo da je prosjakinja Sara prenela zarazu u Jazak preko svilene marame, koju je dobila na daći u Irigu. Ona je tu maramu prodala ženi, koja je od nje napravila deci kapice, pa je za kratko vreme u njenoj kući umrlo 10-12 ukućana. Na sličan način kuga se prenela i u ostala naselja iriške opštine, kao i u ostale delove Srema – priča nam Todor Bjelkić, dugogodišnji novinar, danas u penziji.
Kako bi sprečili da se kuga dalje proširi, bečka vlada je naredila da straže zatvore sva zaražena mesta i da se blokira celo zaraženo područje. Oko tih mesta bili su iskopani rovovi, a jaka straža bila je na granici rumskog okruga. Ko je pokušao da beži i bio uhvaćen, osuđivan je na smrt.
– Sa bečke Vojne akademije upućeno je bilo 15 lekara da se bore protiv opake bolesti. Međutim, Sremci su prema njima bili nepoverljivi, te su bolesne od njih skrivali i zbog toga ih je mnogo stradalo – napominje Bjelkić, koji je i sam u nekoliko navrata pisao o “iriškoj kugi”.
Kada se sagleda činjenica kako je Irig tragično stradao, onda je sasvim razumljivo zašto su Rumljani izrazili zahvalnost na ovaj način, podizanjem spomenika koji su nazvali “Kipovi”.
Obeležje, koje je podignuto 1858. godine, sastoji se iz dva dela, manjeg i većeg, i postavljeni su na obe strane puta. Veći deo je bogato dekorisan, na vrhu je postavljeno raspeće, a ispod njega figure, za koje se smatra da predstavljaju Svetog Roka i Sebastijana, koji se u Rimokatoličkoj crkvi poštuju kao zaštitnici zdravlja. Spomenik je tokom proteklih vekova više puta obnavljan, a poslednji put mu je sjaj vraćen 2011. godine kada su, prema uslovima Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici, sprovedeni konzervatorsko-restauratorski radovi i postavljena moderna rasveta.
Pre izbijanja kuge, “fruškogorska prestonica” Irig imala je više stanovnika nego tadašnji Beograd. Od oko 4.500 žitelja ozdravilo je samo njih oko 800. Posle kuge, ovo mesto, nekada napredno, nikada se nije oporavilo.
Kuga je u Irigu prestala da hara u februaru 1796. godine. Da bi se naselje očistilo i dezinfikovalo i na taj način sprečilo dalje širenje opake bolesti srušeno je, ili spaljeno, 400 kuća, od tadašnjih 912.

Večeras u šetnji prolazeći pored Crkve setila sam se ovog teksta iz posta gore. Fotka je prilično loša pa ću slikati danju neki drugi put.



Skoro u svakom selu u Vojvodini postoje takozvani Kužni krstovi. Kako je zbog sprečavanja zaraze bilo zabranjeno izlaziti na groblja pred crkvama su podizani obični drveni krstovi gde je rodbina mogla da održi parastos. Kasnije su ovi krstovi zamenjeni metalnim ili betonskim i obično imaju ogradu oko sebe. Ovaj na slici je ispred moje parohijske Crkve.

Inače propisima o širenju zaraze pravljena su i takozvana kužna groblja. Odnosno deo seoskog groblja je bio ograđivan koljem i gusto prepletenim šibljem pa je pristup istom bio dozvoljen samo onima koji su vršili sahranu i nikom drugom. Ovakve ograde su ostajale i decenijama posle dok same nisu istrulile.

Tako su Kužni krstovi postali i grobno obeležje onih koje je kuga pokosila jer su njihovi grobovi ostajali izvan "nadležnosti" familije.

Što baš tuda, sredinom ulice?

Kad je kogod hteo da svi vide i čuju šta on radi, onda je tako promovisao svoje aktivnosti u gluvo doba noći.
Prvo se lepo oždere u bircuzu, al’ ne pretera pa da se batrga, neg’ nalije taman da bude kol’ko treba
a da se ne stidi i da ne mari šta će ko kasti, kad naradi šta je naumio.

E, ondak krene iz bircuza kući, al’ s muzikom, da ga svirci prate. Ako su ćilabesi pravi, ondak ni ne treba da im zapoveda, samo je važno da umu da udare u tambure kol’ko treba. A treba poloče, da čuje On i Ovi do prve firange u prednjoj sobi, a da decu muzika ne probudi.

Najvažnija pesma u toj paradi je deo laganog bećarca

...„Aj, šorom, sredom, svi - ma mater redom, aj šorom,
sredom svima mater redom... aj nije svima, samo
dušmanima, aj nije svima, samo dušmanima“...

Što baš tako, kad inače, trezne glave i ne laje mlogo a i ne oždere se navek za sve novce? Vole da se pravi važan, al’ bira kad je tišina i kad mu niko ništa neće! Svi ga čuju, svi vire iza firange da vide ko je taj, muziku o’ma poznaju, o’ma svaka kuća zna čiji je!

Sve on nji’ oplete u bećarcu, al’ mu niko ne vrati. Nit' se kogod srdi, nit' mu kogod zameri, nit' se uvredi, nit' je On imao lošu nameru, naopako!

Sve je to bilo deo našeg folklora, deo našeg veselja i deo noćnog programa, dok još nije bilo ni televizije.
Eto..... ne morate na šor al’ zapevajte, makar u sebi...

„Aj, šorom, sredom“..

Vojvodina je i ovako nešto

a i ovako nešto 

Bela slanina - Sapunjara



Slanina skinuta sa leđa . Eee ona vam nema mesa a što je deblja sotim je bolja . Nekad je bila i po 15 cm. debela , danas se to neće naći . Jedino kad domaćin baš za sebe dugo drži krmaču , to većinom rade za razna takmičenja , slaninijade.
Danas se utovi prase brzo i nema šanse imati tako što. Jeo sam je u Kekendi kod mojih , prste da ližeš.

A ja ih se bojim.

Skoro smo prisustvovali podizanuju spomen obeležja podunavskim švabama kako je to nazvao naš suveren. Luteranski sveštenik i nemački mediji otkrivaju da je to u stvari spomenik vojnicima Vermahta i civilima stradalim u ofanzivi Crvene armije i partizanskih jedinica NOV.

Da se malo vratimo šta je prethodilo tome. Kao prvo Folkstojčeri nisu autotohni narod na prostorima Vojvodine, već su planski naseljavani početkom 20 veka. Prirodni narodi na tom području su Mađari, Srbi, Rumuni, Hrvati , Slovaci... Svaki narod je jednako dobar i loš, oko toga ne treba imati iluzije ali se ovde radi o navodno tragičnoj sudbini naših dragih Folfsdojčera. Listom su radili za okupacione vlasti, zgrtali bogatstvo na račun drugih, slali svoje vojno sposobne muškarce na istočni front i u okupacione snage širom Jugoslavije. Imali su čak i jednu SS brigadu koja se posebno proslavila u podkopaoničkim selima, gde su pravili jezive masakre, ubijajući čak i bebe. Prilikom aprilske ofanzive (Sremski front) više puta su pozvani da polože oružje i da spreče besmislenu pogibiju, rat je odavno bio odlučen. Nuđene su im garancije na život Odbili su sve. Na hiljade mladih Srbijanaca je poginulo nizašta, na desetine hiljada izranavljeno. Posle probijanja fronta Ukrajinski bataljon iz sastava zapdnog krila Crvene armije izvršio je streljanje nekoliko stotina foksdojčera. Oko 2000 civila poslato je u logor.

Naš suveren primio je pre godinu dana donaciju od nemačke vlade (podsticaj proizvodnje) u iznosu od 300 miliona evra. Omogućeno mu je da stavi šapu na IT promet i proizvodnju na teritoriji Srbije. To je danas najprofitabilnija grana privrede. On svaki dan postaje sve bogatiji jer IT donosi ogroman profit. Zauzvrat će on podizati spomenike, menjati istoriju, donositi antinarodne i antiradničke zakone, podstisaće homoseksualizam i druge devijacije kojim se slabe osnovi društva i naroda.  
Gradiće drugima autoputeve, zaduživaće se prekomerno, povećavaće cene osnovnih namirnica i energenata... Kad se to sve sazna biće kasno ali valjda smo tako i zaslužili. Ništa nije slučajno.

Kica/Praja ::

Skoro smo prisustvovali podizanuju spomen obeležja podunavskim švabama kako je to nazvao naš suveren. Luteranski sveštenik i nemački mediji otkrivaju da je to u stvari spomenik vojnicima Vermahta i civilima stradalim u ofanzivi Crvene armije i partizanskih jedinica NOV.

Da se malo vratimo šta je prethodilo tome. Kao prvo Folkstojčeri nisu autotohni narod na prostorima Vojvodine, već su planski naseljavani početkom 20 veka.
Prirodni narodi na tom području su Mađari, Srbi, Rumuni, Hrvati , Slovaci... Svaki narod je jednako dobar i loš, oko toga ne treba imati iluzije ali se ovde radi o navodno tragičnoj sudbini naših dragih Folfsdojčera. Listom su radili za okupacione vlasti, zgrtali bogatstvo na račun drugih, slali svoje vojno sposobne muškarce na istočni front i u okupacione snage širom Jugoslavije. Imali su čak i jednu SS brigadu koja se posebno proslavila u podkopaoničkim selima, gde su pravili jezive masakre, ubijajući čak i bebe. Prilikom aprilske ofanzive (Sremski front) više puta su pozvani da polože oružje i da spreče besmislenu pogibiju, rat je odavno bio odlučen. Nuđene su im garancije na život Odbili su sve. Na hiljade mladih Srbijanaca je poginulo nizašta, na desetine hiljada izranavljeno. Posle probijanja fronta Ukrajinski bataljon iz sastava zapdnog krila Crvene armije izvršio je streljanje nekoliko stotina foksdojčera. Oko 2000 civila poslato je u logor.

Naš suveren primio je pre godinu dana donaciju od nemačke vlade (podsticaj proizvodnje) u iznosu od 300 miliona evra. Omogućeno mu je da stavi šapu na IT promet i proizvodnju na teritoriji Srbije. To je danas najprofitabilnija grana privrede. On svaki dan postaje sve bogatiji jer IT donosi ogroman profit. Zauzvrat će on podizati spomenike, menjati istoriju, donositi antinarodne i antiradničke zakone, podstisaće homoseksualizam i druge devijacije kojim se slabe osnovi društva i naroda.  
Gradiće drugima autoputeve, zaduživaće se prekomerno, povećavaće cene osnovnih namirnica i energenata... Kad se to sve sazna biće kasno ali valjda smo tako i zaslužili. Ništa nije slučajno.

Ne bih baš hteo da se ovo pretvori u političku raspravu ,ali ,pošto mi je problematika prilično poznata -nekoliko ispravki . 
Nemci su naseljavani na opustele prostore tkzv Ugarske Turske ,tj Vojvodine krajem 17 veka ,tačnije u tri etape : 1722-1726, 1763-1773. i 1782-1787,većinom Dunavom od Ulma . U naseljavanju su imale prednost zanatske porodice ,pa paori ,što je samo doprinelo razvoju Vojvodine u svakom pogledu . Konkretno ,u Apatinu ih nije dočekalo med i mleko ,nego močvare koje su morali isušiti ,zbog obradive zemlje i još bitnije -malarije .
Nisu dobili kuće i posede kao potonji kolonisti -nego su ih zidali sami .Konkretno u Apatinu su izgradili čitavu industriju cigle i crepa koji je postao nr 1 proizvod u celoj Evropi (seti se profesora Koste Vujića)
Tačno je da su se u međuvremenu obogatili -ali svojim znanjem i radom ,to Švabama svi priznaju i niko ne želi oduzeti.
Tačno je da je jedan deo nemačkog stanovništva ovacijama dočekao Hitlera i sve što on donosi ,ali se to ništa ne razlikuje od ljotićevaca , nedićevaca i četnika ,koji ništa nisu imali protiv nemačke okupacije Srbije ,zar ne ,nego su sarađivali i isto tako vršili zločine .
Tačno je da je  od podunavskih Nemaca formirana zloglasna dobrovoljačka SS divizija "Princ Eugen" koja je počinila mnoge zločine (što si naveo ,tačno je ,mislim na mesta u Srbiji Bataljon koji pominješ je 7-mi ,najveći masakr je napravio u Sinjskoj krajini ,gde je ubijeno 1500 civila  )  ,ali je kao elitna jedinica mahom upotrebljavana na području NDH  (operacija Weiss 1,2 3 ,gde spada i bitka na Neretvi ) operaciji Schwartz (V ofanziva ,gde spada i bitka na Sutjesci) Jedinica je pretrpela teške gubitke (naročito u Niškoj operaciji ) i popunjena je, tačno -iz redova podunavskih Nemaca ,ali ne dobrovoljaca ,nego mobilizacijom .
Veliki deo podunavskih Nemaca je i inače mobilsan u Wermaht ,i imali su "čast" biti poslani na Istočni front ,gde je dobar deo i stradao .Nemci iz Nemačke nisu smatrali Švabe "pravim Nemcima" ,pa su ih vrlo rado slali u prve redove na najgora mesta (većinom u Rusiji ) Kada su počeli da stižu mrtvački sanduci na stotine i hiljade ,"patriotizam" ovdašnjih Švaba je jako splasnuo ,pa je popuna vršena i prisilnom mobilizacijom .
Što se tiče "saradnje sa okupacionim vlastima" ,jeste je bilo ,ali su činjenice sledeće .
Bačku je okupirala Mađarska ,Srem NDH ,a Banat je formalno pripadao Nedićevoj Srbiji ,tako da je "uticaj folksdojčera"možda jedino tamo bio bitno izražen . Na ostaloj teritoriji su služili uglavnom kao polucivilne -poluvojne -polupolicijske jedinice ,za nevažne i prljave poslove  okupatora .
Što se tiče Sremskog fronta , "Princ Eugen" je učestvovao u uspešnoj kontraofanzivi u januaru 1945 (operacija "Zimska oluja" ) a posle toga je ,kao elitna jedinica koju je trebalo sačuvati povučen u Slavoniju ,gde su probili Virovitički mostobran (operacija "Vukodlak" Mostobran je branio samo jedan sovjetski puk ,i sve tri divizije 12. vojvođanskog korpusa ) Kasnije su povučene u Sarajevo i donji tok reke Bosne gde su učestvovali u operaciji "Majska oluja" ,ali  je tu bio kraj .
Komadant pomenutog zloglasnog "7 puka" August Smithuber je 1946 osuđen i obešen u Beogradu ,a o okrutnostima prema civilma je svedočio general Jozef Kibler (takođe obešen 1946)

"Sremski front" je priča za sebe ,pa bi bilo predugačko ali čisto istine radi .


Snage NOVJ tamo je činila I Armijska grupa  , sastava 11 divizija – iz svih krajeva Jugoslavije: Srbije, Crne Gore, BiH, Hrvatske, Makedonije, kao i bataljon formiran posle oslobođenja Beograda od Slovenaca izbeglica u Srbiji. Učestvovale su i jedinice Crvene armije, jedinice „kaćuša” i Rečne ratne flotile, italijanske partizanske brigade „Garibaldi”, a u širem rejonu Sremskog fronta i slovačka brigada „Jan Žiška” i mađarska brigada „Šandor Petefi”.


Dakle -nije tamo ginula samo srpska mladost .


Po podacima Vojnoistorijskog instituta ,gubici koji su imenom i prezimenom uneti u "Aleju časti" su: 14.826 boraca i starešina NOVJ,   163 Italijana,  zatim 1.046 boraca Crvene armije i 630 vojnika i starešina bugarske Narodne armije.

Što se tiče "tragične sudbine folksdojčera" ,kako kažeš ,jeste tragična . Oni koji su se borili u nemačkim oružanim snagama su ili izginuli ,ili su blagovremeno napustili zemlju sa porodicama(1944 ,oko 225 000 )  ,ostalo je civilno stanovništvo koje je smatralo da nikome ništa nije krivo .
O tome što se sa njima dogodilo se sledećih decenija ćutalo  ,ali svi iz Vojvodine znaju . Osnovani su koncentracioni logori(Knićan,Gakovo,Kruševlje ,Bački Jarak, Zemun ,Sremska Mitrovica ,Molin ,Srpska Crnja , itd..ukupno 75 u Vojvodini   )  ,svi su potpali pod tkzv "kolektivnu krivnju" ,deo civila je streljan u ime "odmazde" ,oduzeta je sva imovina i građanska prava ,vršena su masovna silovanja (prednjačili su Sovjeti ) itd
Da naglasim -poslednjih godina,kada je skinuta komunistička "zavera ćutanja "  je objavljeno više knjiga srpskih autora u kojima se mogu pročitati podaci i istine (posebno preporučujem knjige prof .dr Zorana Žiletića ,redovnog profesora Beogradskog univerziteta ),a po podacima dr Zorana Janjetovića ,Institut za noviju istoriju Srbije ,broj stradalih folksdojčera je sledeći (imenom i prezimenom )
Ubijeno ,umrlo od gladi i bolesti u logorima u Vojvodini :

Deca :5524
Žene :25.740
Muškarci :16.390 (uglavnom staraca )

Dakle ,oko 48 000 ,čemu treba dodati i oko 6000 ubijenih ratnih zarobljenika ,i desetak hiljada interniranih u radne logore u SSSR (od kojih je polovina umrla ) ,nekoliko hiljada nestalih i nekoliko stotina onih koji su izvršili samoubistvo .


195 000 pripadnika nemačke manjine koji su ostali u Jugoslaviji je prošlo kroz logore ,dakle ,trećina je platila glavom -samo zato što su Nemci .Ostatatku je dopušteno da "napusti zemlju" tokom 1946-48.
"Spomenik" tj krst koji je postavljen u Bačkom Jarku nije nikakav "spomenik vojnicima Vermahta" nego ubijenim civilima -7000 ubijenih i umrlih ,od toga skoro 800 dece .(Pomrla su sva deca iz Bačkog Maglića ,njih 172 )
Slični krstovi se poslednjih decenija postavljaju na svim tim mestima ,u saradnji Srpskih i Nemačkih vlasti kao obeležja stratišta ,i ništa drugo ,smisao je gledanje u budućnost ,a toga ne može biti dok postoje duhovi prošlosti i masovni zločini bez osude ,ma ko ih počinio .
Samo iz Apatina je za jedan dan oterano 6000 ljudi ,od kojih je ubijeno i umrlo preko 2000 (postavljen je krst u Gakovu još pre nekih 15 godina na mestu logora )
Sada u  Vojvodini živi tek nešto više od 3000 Nemaca .

Možda izgeda kao predugačka replika -ali je i ovo ,nažalost ,Vojvodina ,i jedan deo ne tako davne istorije Vojvodine ,koja se krila od javnosti i donedavno se o njoj nije smelo ni govoriti .

ps . Svi podaci koje sam izneo su isključivo iz srpskih izvora i publikacija  napisanih od  strane respektabilnih  srpskih autora (da ne bude zabune )

Ovim završavate političku diskusiju na ovoj temi. Kao Urednik a i neko ko ovu temu i PDF voli više od bilo čega na ovom Forumu brisaću sve što ne budem smatrala pogdnim za ovde. I verujte imaću podršku od Astre kojoj se ove teme baš sviđaju ovako kako ih ja vodim. Možda ovo zvuči kao privatizacija i da vam kažem da i jeste. Eno vam Vrućih krompira pa tamo raspravljajte istorijske krive Drine. Čak ću i da vam se pridružim.

ZoxZoja ::

Ovim završavate političku diskusiju na ovoj temi. Kao Urednik a i neko ko ovu temu i PDF voli više od bilo čega na ovom Forumu brisaću sve što ne budem smatrala pogdnim za ovde. I verujte imaću podršku od Astre kojoj se ove teme baš sviđaju ovako kako ih ja vodim. Možda ovo zvuči kao privatizacija i da vam kažem da i jeste. Eno vam Vrućih krompira pa tamo raspravljajte istorijske krive Drine. Čak ću i da vam se pridružim.

Zoxy the Sosa

Možda izgeda kao predugačka replika -ali je i ovo ,nažalost ,Vojvodina ,i jedan deo ne tako davne istorije Vojvodine. 
-----

Ogradio sam se odmah   


(i ne nameravam da nastavljam ,kamoli da kvarim temu ) .  
----


Manje je poznata vojvođanska legenda o profesoru Kosti Pušibrku (našem pandanu legendarnom Kosti Vujiću ,rođenom Somborcu ) iz Srpske Pravoslavne Velike Gimnazije kroz čije ruke su prošli kasnije mnogi poznati sjajni umovi koji su postali velika imena naše muzike ,nauke ,književnosti ,slikarstva itd (čak 6 akademika )  

Veliki i nepravedno zaboravljen čovek ,jedan od onih kojima možemo zahvaliti i za Maticu Srpsku .



A u kafani(u koju je dolazio dva puta dnevno -svakog dana )  .......profa je imao svoj sto u kafani "Lipa" ,gde su mu društvo pravili -Laza Đunđerski ,Isidor Bajić, Laza Kostić, Uroš Predić , Jovan Dučić , dr Mod Borner ,Đura Daničić ,Jova Zmaj ,Petar Konjović ,Radivoje Kašanin ......



Njegov đak je bio i Svetozar Miletić ,patrijarh German ,Vladimir Nikolić (arhitekta ,po čijem projektu je izgrađena "Jovina gimnazija" koja postoji i danas i smatra se "elitnom" ,i eto ....spomenik Miletiću je u centru Novog Sada ,a profesor Kosta je dobio fotografiju u toj gimnaziji i Matici srpskoj . 
No ,koliko je bio poštovan, govori sledeće predanje : 

 Tadašnji zakupac "Lipe" Jozef Obering poručio čak iz čuvene fabrike porcelana u tadašnjem Karlsbadu, danas Karlovim Varima -pivsku krigla koju je 1907, u čast 70. rođendana Vase Pušibrka  i uručio u znak poštovanja .


Danas  Muzej grada Novog Sada  čuva taj dragoceni predmet.

Vojvodina nije samo plodna ravnica...ona ima svoju istoriju,a u njoj i politicka previranja i to je neminovno da se spomene,medjutim,ne bi trebalo da se polemise u smislu ubjedjivanja ko je u pravu a ko ne....ali slazem se da svaki kraj.,pokrajina imaju svoja i politicka desavanja i nije na odmet da se pomenu.

Hvala Daniju na argumentima, koji su priznajem u većini jasni i ne dovode se u pitanje, napisani su civilizovano bez vređanja bilo koga. To je itekako deo teme i nije mi jasno zašto se Zox kao autor toliko žesti i želi da briše ?!

Nije tačan podatak da je Banat bio pod upravom Nedićeve okupacione vlade. Banat je bio pod direktnom nemačkom upravom. Napomenuo sam da ni jedan narod generalno nije ni loš ni dobar, nekad su okolnosti ovakve ili onakve pa ispliva nekad loše nekad dobro.

Spomen obeležje u Bačkom Jarku je posvećeno civilima i vojnicima Vermahta. O tome je na samom otkrivanju govorio luteranski sveštenik, a pohvale se mogu naći i u nemačkim medijima.

Možda je meni sve što vučić uradi loše pa mi zato to izgleda kao pokušaj revizije istorije, Priznajem da nisam objektivan, kad je on u pitanju.

Astra ::

Vojvodina nije samo plodna ravnica...ona ima svoju istoriju,a u njoj i politicka previranja i to je neminovno da se spomene,medjutim,ne bi trebalo da se polemise  u smislu ubjedjivanja ko je u pravu a ko ne....ali slazem se da svaki kraj.,pokrajina imaju svoja i politicka desavanja i nije na odmet da se pomenu.

Prošlost i sadašnjost čini i politika. Tu se slažem savršeno. Ali ovu temu sam ja prvo zamislila kao "turistički vodič". Kao mesto gde ćeš ti koja generalno ne poznaje ravnicu kao takvu naći neku zanimljivost koja će ti je približiti. Dnevnopolitičke teme, pominjanje aktuelnih ili bivših političara samo može da izazove zlu krv.

Zato još jednom molim sve da ovu temu i ovaj PDF ispoštuju takav kakav je do sad bio. A do sad jednu ružnu reč nisam čula o njemu. Nek ostane oaza kakva je bila. Možda sam ja malo preosetljiva kad je ova tema i PDF u pitanju jer sam ih prisvojila onog momenta kad sam ih otkrila ali eto odbijte mi to na sitnu manu.

Imamo Vruće krompire pa tamo možemo da ebemo majku i aktuelnim i bivšim a i pokojnim krojačima sudbine.

Kica/Praja ::

Nije tačan podatak da je Banat bio pod upravom Nedićeve okupacione vlade. Banat je bio pod direktnom nemačkom upravom. Napomenuo sam da ni jedan narod generalno nije ni loš ni dobar, nekad su okolnosti ovakve ili onakve pa ispliva nekad loše nekad dobro.

 

Kad pogrešim -ja priznajem . Situacija je tu mutna ,u pravu smo obojica . Formalno je Banat bio u sastavu Nedićeve Srbije -ali sa posebnim autonomnim statusom(od 1941 ,ukazom Aćimovićeve vlade ) gde su svu lokalnu vlast imali ondašnji  "folskdojčeri " .
"Namesnik" je bio Jozef "Sep" Janko ? (taj je Nemac koliko i Toma Nikolić  :brdski2:) predratni predsednik "Kulturbunda" .Pobegao 1944 u Argentinu ,gde je i umro 2001 ,sa 95 godina . 
Zato sam i reprlicirao ,jer su u "odmazdi" stradali nevini civili ,a ovi "gaulajteri" i slični su pobegli i nije im suđeno .
----
Što se tiče "krstova" ( i toga da Vučić tamo treba da nas "predstavlja" ) lično sam bio prisutan kada je pre dosta godina jedan postavljen u Knićaninu ,i tamo se pojavio niko drugi ,nego Milan Paroški (o čijem se "moralnom liku" i prljavoj huškačkoj ulozi tokom ratova 90 tih ne treba ni pričati ) "Zamoljen " je (prilično energično ) da napusti komemoraciju od strane ondašnjeg pravoslavnog sveštenika i grupe građana ,što je nevoljko i učinio (na opšte odobravanje naših gostiju ,strani ni nisu znali ko je persona ) 

Zox smatra da se ponašamo k*o "Begečke nane" na njenoj temi ,pa predlažem da ovde i stanemo .  :brdski2:

A pošto ja ne želim da se ačim sa njom da  me ne bi oterala u *očin , nastavljam po temi .

Dakle ,dame i gospodo ,ovo nije ni Amerika ,ni Austrija ,ni Švajcarska ni Holandija -ova lepota je sve Vojvodina .

Kada se pomene Vojvodina, prvo pomislim na prostranu ravnicu, kukuruze ( kuruze ) koji rastu duž starog puta Beograd- Stara Pazova.

Setim se nedeljnog ručka- supa, rinflajš, sos, meso, salata, štrudla s makom.

Pomislim na široke sremačke šorove, salaše, Fruške Gore se setim, i njenih manastira, i Karlovačke gimnazije. I na vina fruškogorska pomislim.

Sećanja se nižu jedna za drugim: sladoledžija nedeljom popodne vozi bicikl i na tom velikom biciklu ima kante sa sladoledom- čokolada, vanila..a mi deca sedimo na klupi ispred kuće i nestrpljivo ga čekamo.

Vojvodina su bećarci, i tamburaši, dugi zimski dani u kojima se igraju mice i mezeti sremački sir sa šunkom ili kobasicom i divani o starim vremenima...

Sve je to Vojvodina. Bogata, lepa, ispevana u pesmama, i neki dani sada daleki sačuvani su u srcu...da se zauvek pamte..




***

Moj skromni doprinos temi.

Eugen Grafvajer ::

Ringišpil!

E jeste ...kakav je seoki panađur ili kirbaj bez ringišpila ? 
I to ovakav ,dronjavi ,čiji je vlasnik obavezno neki od putujućih domaćih Indusa ,koji sa familijom u nekom olupanom kombiju ide od sela do sela  :brdski2: Njegovi musavi potomci se vozikaju ceo dan za "džabaka" ,a mi ostali smo skupljali žute banke za još koji krug i zavideli im  .Nije uvek trebao novac za "vožnju" -primala su se i jaja i slične stvari ,bili su dosta fleksibilni po tom pitanju . :brdski2:



No ,uz pravu ekspoziciju i svetlo ....more ,Beč da nas vidi ,vrag bi rek*o da je ovo recimo ,Bavanište il* Mošorin . 

Ja sam odrastao u Sremu, do skora smo imali vinograd na prvim južnim obroncima Fruške gore između Rume i sela Pavlovci. Deda je pravio veoma čisto i ukusno crveno vino (roze) od koga ne boli glava. Bila je borba koliko ćemo da ostavimo sebi a koliko da prodamo, išlo je kao alva.
Sremci su malo drugačiji od Lala, Bačvana i Baranjana. Prgaviji su i žene su im temperamentije. Znalo je tu na vašaru u Rumi ne tako retko da sevne nož ili sekirče, što nije uobičajeno za ostatak Vojvodine. Svi znamo i koristimo još uvek puno mađarskih i nemačkih reči, što je tako prirodno kad živiš s tim ljudima tolike vekove. Fišek, fijaker, friško, fruštuk, frajla, kulen, mileram, kramp, kantar, ceger, pa onda šor, šargarepa, kotobanja, kudoš, ašov...  

Nemci jesu u Vojvodinu i Slavoniju doneli radne navike i još što šta ali i dalje stojim iza toga da su ih naseljavali planski, nekom njihovom državnom politikom, koja se zove "Put Hanzi na istok" Trgovačka udruženja su finansirala ovo naseljavanje u Istočnu Evropu, ti ljudi su dobijali i pomoć u vidu alata, semena, pa i samih novčanih kredita i tako su bili u daleko boljoj poziciji od lokalnog stanovništva.

Viš ti kad Sosa podvikne i Bačvani i Sremci bRez lotre na tavan. E i to vam je Vojvodina