ŠTA JE SVE VOJVODINA

First topic message reminder :

Годишњица присаједињења Војводине Србији
НОВИ САД -

У Новом Саду данас ће свечаном академијом бити обележено 95. годишњица Дана присаједињења војвођанских области - Срема, Баната, Бачке и Барање - Краљевини Србији 1918. године.

Осим министра правде Николе Селаковића, присутнима ће се обратити и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, као и бројни представници политичког, верског, културног и научног живота Новог Сада и Војводине.


muzejvojvodine.org.rs


Очекује се и присуство амбасадора и представника земаља савезника Србије у Првом светском рату, саопштено је јуче из Министарства правде.

"Подсетимо да је 25. новембар најзначајнији датум у модерној историји Српске Војводине, који има свој културно-историјски и политички значај. То је дан када су сви словенски народи који живе на овим просторима преко својих народних представника и првака на Великој скупштини заједнички прогласили отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији", пише у саопштењу.

Челници Новог Сада данас ће положити цвеће на месту где је одржана Велика народна скупштина, а где је сада седиште Војвођанске банке, као и на гробове српских лидера из тих времена, Светозара Милетића и Јаше Томића, на Успенском гробљу у Новом Саду.

Након тога, на великој сцени "Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта, биће уприличена Свечана академија, на којој ће се, како је најављено, поред градоначелника присутнима обратити и Селаковић.

"Dućan " na svakom uglu ,a u dućanu...



Tu su držane bombone koje su se kupovale na "10 deka " u papirnu "štaniclu "(kesicu) 
"Svilene" ,"ljute" ,malina ,limun,žele  ...uopšte nije bilo pakovanih bombona ,dosta kasnije se pojavio "Negro" ,karamele i "Kiki" (pakovana svaka zasebno u kesici) 
Srećna vremena .

I to je Vojvodina

SVI TALENTI PADRE PAŠKA

Čaba Paško je voljeni sveštenik, vrhunski muzičar, odličan dirigent i kuvar s najvećim gastronomskim odličjima. Jednom rečju – renesansni čovek.
Kada su ga kao petogodišnjeg dečaka pitali šta će biti kada poraste, Čaba Paško je odgovorio: Sveštenik ili kuvar.
Postao je i jedno i drugo.
Danas je župnik u Crkvi na Kelebiji i strastveni kulinar, autor kuvara „Otac Paško u kuhinji“.
Bio je, kaže, četvrti razred osnovne škole kada je dobio poziv da ministrira u crkvi.
– Nisam mogao da zamislim da ću i ja obući to odelo i da ću služiti oko oltara pored sveštenika. Ostajao sam bez daha uživajući u čaroliji koja je nastajala dok sam gledao vitraže u crkvi i sveštenika dok vrši službu. Kada bi deca obučena u ministrantsko odelo zvonila iza oltara, ja sam mislio da zvone anđeli. Od tog doba, pa nadalje, jasno mi je da tu pripadam.
Za drugu njegovu dečačku opčinjenost „kriva” je njegova majka, koja je jedno vreme radila u kuhinji u Subotici, a svakog leta u Makarskoj.
–Meni se tada činilo da je to nešto jako važno, biti u kuhinji, obučen u belo, sa kuvarskom kapom. Sećam se ribe u pihtiji koja je, kada bi je moja mama servirala, izgledala nestvarno, kao da pliva u vodi, to je za mene bilo nešto neverovatno. Maštao sam o tome da i ja napravim nešto u čemu će ljudi uživati. Majstorski sam kuvar u Budimpešti, a svoje kulinarske veštine nastavio sam da usavršavam kod jednog francuskog majstora. Dobio sam već nekoliko priznanja, među kojima i „Zlatno jagnje”, te sam postao veleposlanik mađarske gastronomije.
I to nije sve. Čaba Paško je pored ostalog, završio i Muzičku akademiju u Gracu. Subotičani su za to saznali kada je sa Segedinskim simfonijskim orkestrom, Kamernim horom „Pro muzika” i gradskim Kamernim horom iz Pečuja izveo koncert u Katedrali, toliko uspešan da su ljudi „visili po lusterima”. Usledili su koncerti, gostovanja, nagrade...
Kada smo bili kod njega, uz Crkvu na Kelebiji gradila se Kuća zajedništva, koja će biti mesto okupljanja.
–Nameravamo da pomognemo zemljoradnicima da nauče da koriste internet, držaćemo kurseve za pisanje projekata, edukovaćemo ih. Razvijaće se tu i gastronomija, biće izgrađena profesionalna kuhinja, predviđen je prostor za decu, mesto za kulturna dešavanja... – pričao nam je sa žarom otac Paško.
Puna mi usta, dok još jednom kažem: I to je Vojvodina!

Ovo je prava vojvodina - mala mesta koja su zadržala svoj identitet stil i šarm. Odabrao sam Srbobran, ali ima još mnogo ovakvih gradića

SOLIS-NEKRETNINE 07-Aug-20 0
Istorijat Srbobrana


Srbobran je najvećim delom smešten na levoj obali Velikog bačkog kanala, a manjim delom se prostire na njegovoj desnoj obali. Okružen je meandrom rečice Krivaja, koja se istočnije uliva u Veliki bački kanal. Najstariji pisani podaci o nastanku Srbobrana, potiču iz 1338. godine.

Sadašnji naziv je dobio po utvrđenju-šancu, koji je simbolično nazvan Srbobran. Utvrđenje je izgrađeno za potrebe odbrane od 1848. do 1849. godine za vreme borbi koje su vođene u mestu. Borbe su u to vreme vođene za nacionalna prava i željenu autonomiju Srba u bivšoj Austrougarskoj, a borba je nazvana „Bitka kod Sentomaša“.

Ovaj gradić je imao više naziva u svojoj prošlosti i to:

Sentomaš (Szenttamás)
Bač Sentomaš (Bacs Szenttamás)
Tomasberg (Thomasberg)

Evo i nekoliko naziva za delove Srbobrana: Centar, Tuk koji je smešten istočno, Unčić i Kać koji su smešteni na zapadnom delu koji gravitira ka Vrbasu, Begluk koji se nalazi severno od Krivaje, Vašarište koje se nalazi južno od kanala DTD i Jamure deo koji je pretežno naseljen Romima, kao i Jankovci i Dodinci.

Smatra se da Srbobran ima izuzetno povoljan geografski položaj, jer se nalazi u blizini Novog Sada. Njegov geografski položaj je ujedno uticao da se razvije u jedno od značajnijih naselja u Vojvodini.


Sadašnji naziv je dobio po utvrđenju-šancu, koji je simbolično nazvan Srbobran!

Crkva „Bogojavljenje Gospodnje“ u Srbobranu, smatra se jednim od najlepših Pravoslavnih hramova u Srbiji, a sasvim sigurno spada i među najveće. Veruje se da crkva u Srbobranu ima rodoljubivo i sasvim simbolično značenje, jer zvonici sa dva prelepa tornja predstavljaju srpski narod sa obe strane Dunava i Save, dok izgrađena velika Lađa, predstavlja njegovu veličinu i ujedinjenje. Ovaj prelepi hram građen je jednobrodno opekama i u Baroknom stilu i na istočnoj strani poseduje polukružnu oltarsku apsidu, dok su na zapadnoj strani postavljena dva zvonika.


Pravoslavna crkva Srbobran


Fresku Svete Trojice sa četiri jevanđelista kao Ikonostas, uradio je Novak Radonjić akademski slikar iz Mola. Georgije Dević je radio rezbariju u baroknom stilu, dok je pozlatu uradio Adolf Nađ iz Novog Sada. Vitraže sa likovima svetih, uradila je staklarsko-slikarska radionica Stanišić iz Sombora. Sveti hram je osnovan daleke 1787. godine, građenje je trajalo sa manjim prekidima 20 godina, a završen je 1807. godine. U Srbobranu se nalazi i nekoliko kapela i jedna od njih je kapela Svetog velikomučenika Georgija na pravoslavnom groblju, kapela na Kančarevom salašu koja je posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju, vodica pored kanala posvećena Svetom Jovanu Krstitelju. U Srbobranu postoje tri krsta, jedan u centru grada, jedan na južnom, a jedan na severnom ulazu u mesto.


Crkva „Bogojavljenje Gospodnje“ u Srbobranu, smatra se jednim od najlepših pravoslavnih hramova u Srbiji!

U Srbobranu se nalazi i Rimokatolička crkva „ Uzvišenja Svetog Križa“. Na mestu sadašnje crkve 1783. godine, bila je izgrađena prva katolička crkva. Prva je građena od naboja sa trščanim krovom, ali nije imala toranj i krst, a iste godine sagrađena je i parohija. P. Salkau Bernat, bio je prvi paroh koji je prihvatio da se brine o vernicima tadašnjeg mesta. Između 1814. i 1815. godine, sagrađena je nova crkva sa tornjem i krstom visine 24 metra. Crkva je nakon ratnih dešavanja 1848. godine, prvi put renovirana između 1852. i 1853. godine.



Katolicka crkva Srbobran


U periodu od 1886. do 1887. godine, dograđena je crkva sa manjim brodom, a sadašnji izgled katolička crkva u Srbobranu, dobila je između 1901. i 1902. godine. Tada je zamenjen krov i dograđen novi toranj, a te godine su postavljene izuzetno kvalitetne i prelepe orgulje od strane Orsaga Šandora. Četiri slike na plafonu crkve koje se i sada mogu videti u ovoj crkvi, oslikao je tada poznati akademski slikar Ružička Pal. Saznajemo da je Srbobran 1922. godine imao dve apoteke, prvu je 1852. godine otvorio Mr. Ph. Ludvig Barković, a 1896. apoteku je otvorio i Mr. Ph. Milan Kaplarski.


Prva katolička crkva u Srbobranu izgrađena je 1783. godine!

Opštinski organi uprave u Srbobranu, smešteni su u zgradi koja je izgrađena u 19. veku. Ovo prelepo zdanje sa četiri krila, formira kvadratnu građevinu u osnovi zajedno sa unutrašnjim dvorištem. Objekat je građen opekom, koja je sa spoljne strane malterisana i ofarbana. Prema Trgu Slobode u ovom mestu, okrenut je glavni svečani ulaz. Zna se i da je u ovoj zgradi rođen i živeo profesor i pesnik Steva Vladislav Kaćanski, koji je u narodu bio poznat i kao Stari Bard. Nadaleko poznata porodica Dunđerski je u atarima Srbobrana u svom vlasništvu, imala svoje brojne posede.





Prelepi ukrasi na fasadi zgrade, formirani su od gipsa, nad ugaonim delom zgrade krov je četvoroslivan, a na ostalim delovima je dvoslivan. Ovaj spomenik kulture je svojim arhitektonskim rešenjem, veličinom i kompozicijom dekorativnog programa, izuzetno uspešno arhitektonsko pa i karakteristično rešenje, namenjeno državnim administrativnim objektima u Vojvodini sa kraja 19. veka.

Opština Srbobran se nalazi u srednjem delu Bačke i ima površinu od 284. kilometra. Ovu opštinu čine tri naselja: Srbobran, Nadalj i Turija. Centar za sport i turizam, smešten je u samom centru Srbobrana, poseduje sportsku halu, kao i igrališta i otvorene terene. Ovaj centar je uspešan organizator kondicionih priprema, letnjih kampova, kao i sportskih manifestacija. CST posluje i kao turistička organizacija opštine.

Poseban akcenat ovog centra je na razvoju turističkih potencijala grada, razvoju seoskog turizma, ali podrazumeva i zaštitu velikog broja salaša. Atar ove opštine je potpuno jedinstveno i izuzetno bogato ribolovno i lovno područje. Osim zaštićenih divljači u ataru opštine Srbobran, možete sresti i divlju svinju, srnu, kunu, pernatu divljač, zeca pa i divlju mačku.


Srbobran reka


Opštinu Srbobran čine tri naselja: Srbobran, Nadalj i Turija!

Opština Srbobran ima i Galeriju doma kulture, Narodnu biblioteku, Mauzolej Stevana Dunđerskog i Crkvu Svetog Nikolaja u Turiji. U ovoj opštini organuzuju se i brojne manifestacije poput Prvomajskog uranka, „Agro Filed show“ manifestacija na kojoj se promoviše poljoprivredna oprema i mašine, zatim „Petrovdan“ dan Srbobrana, a organizovana su i brojna predavanja. Kulturno umetnička, gastronomska i privredno promotivna manifestacija „Kobasicijada“ u Turiji je sad već nadaleko poznata u celom svetu. Manifestacija se održava tokom tri dana, a poseti je više hiljada domaćih posetilaca, ali i posetilaca iz celog sveta. Pokrovitelj Kobasicijade je SO Srbobran, a organizator je Udruženje građana Turije.





Sam centar Srbobrana je izuzetno lepo uređen u blizini centra je smeštena autobuska stanica, preko puta koje se nalazi i pijaca. Obala kanala DTD je simpatično uređena i na obali možete sresti veliki broj pecaroša, koji svakodnevno zabacuju udicu i strpljivo čekaju svoj ulov. U skoro samom centru Srbobrana, već dugi niz godina svoju vodu punu joda daje poznati Žuti bunar. Iz ovog bunara već godinama teče žuta sumprovita voda, što znači da je voda iz ovog bunara izuzetno lekovita. Iza ovog bunara se nalazi kuća u kojoj je nekada bila otvorena prva apoteka u Srbobranu.

Jedna priča o golubovima u jedno FB grupi navela me je da skuckam ovaj tekst. Onako na brzaka i iz glave a bez mnogo razmišljanja.

Mnogi danas ne razmišljaju da je glad visila nad glavama naših predaka. Čak i u (danas) plodnoj i rodnoj Vojvodini. Tek je meso bilo slabo dostupno. Jer teško se čuvalo. A još teže othranjivalo. Pašom u ritovima i močvarama uglavnom. Ali naši preci ne bi bili to što jesu da nisu našli rešenje. GOLUBOVE.

Golubovi su u stanju da godišnje izvedu nekoliko legla mladunaca. Zato su se opsetili da im ti mladunci budu dostupniji nego da ih love po granama. tavani gde je žito stajalo su bili zatvoreni da golubovi ne uđu i ne jedu ono što je trebala da bude ljudska hrana. Ali su zato pod nastrešnice šupa, štala i ambara postavljali daske na kojima su golubovi mogli da s egnezde. Kad golubići ili kako u mom selu kažu golupčići dostignu potrebnu veličinu neko od domaće čeljadi ih je uzimao iz gnezda i .... golupčija supa je delikates. Smatrala se i lekom pa se kuvala i ako je neko ne dao Bog bolestan. Da ojača. Malo je to mesa bilo ali 2-3 golupčeta u paprikašu ... pa bar zamiriše na meso ako ništa drugo.

Kasnije su pravljeni posebni golubinjaci u dvorištu. Dizani na visok stub da razne napasti tipa mačaka ne mogu da omaste brke golupčićima. Čak je postojalo neko da tako kažem takmičenje ko će lepši golubinjar imati u dvorištu dal u avliji u selu dal na salašu. Ja znam za dva prilično velika u selu sačuvana. Ali ova slika koju sam našla na netu je nešto posebno. Koliko li je domaćin platio stolaru da mu ovo napravi samo on je znao. I danas bi bio ukras svake avlije koja drži do sebe.



I za kraj pesma o golubovima.

ZoxZoja ::

Jedna priča o golubovima u jedno FB grupi navela me je da skuckam ovaj tekst. Onako na brzaka i iz glave a bez mnogo razmišljanja.

Mnogi danas ne razmišljaju da je glad visila nad glavama naših predaka. Čak i u (danas)  plodnoj i rodnoj Vojvodini. Tek je meso bilo slabo dostupno. Jer teško se čuvalo. A još teže othranjivalo. Pašom u ritovima i močvarama uglavnom. Ali naši preci ne bi bili to što jesu da nisu našli rešenje. GOLUBOVE.

Golubovi su u stanju da godišnje izvedu nekoliko legla mladunaca. Zato su se opsetili da im ti mladunci budu dostupniji nego da ih love po granama. tavani gde je žito stajalo su bili zatvoreni da golubovi ne uđu i ne jedu ono što je trebala da bude ljudska hrana. Ali su zato pod nastrešnice šupa, štala i ambara postavljali daske na kojima su golubovi mogli da s egnezde. Kad golubići ili kako u mom selu kažu golupčići dostignu potrebnu veličinu neko od domaće čeljadi ih je uzimao iz gnezda i  .... golupčija supa je delikates. Smatrala se i lekom pa se kuvala i ako je neko ne dao Bog bolestan. Da ojača. Malo je to mesa bilo ali 2-3 golupčeta u paprikašu ... pa bar zamiriše na meso ako ništa drugo.

Kasnije su pravljeni posebni golubinjaci u dvorištu. Dizani na visok stub da razne napasti tipa mačaka ne mogu da omaste brke golupčićima. Čak je postojalo neko da tako kažem takmičenje ko će lepši golubinjar imati u dvorištu dal u avliji u selu dal na salašu. Ja znam za dva prilično velika u selu sačuvana. Ali ova slika koju sam našla na netu je nešto posebno. Koliko li je domaćin platio stolaru da mu ovo napravi samo on je znao. I danas bi bio ukras svake avlije koja drži do sebe.



I za kraj pesma o golubovima.

Golubnjaci su zaista tako izgledali ,no već u 50-60 tima ,XX veka su bili tkzv "ketreci" ,žičane komore po krovovima .A što se tiče Anđelke ...jednom smo je "pratili" u Banji Junaković .Uzeli smo ploče sa lokalnog radija da bi znali šta žena peva.No, ispalo je dobro ,na kraju.

Danubius ::

...
Golubnjaci su zaista tako izgledali ,no već u 50-60 tima ,XX veka su bili tkzv "ketreci" ,žičane komore po krovovima .A što se tiče Anđelke ...jednom smo je "pratili" u Banji Junaković .Uzeli smo ploče sa lokalnog radija da bi znali šta žena peva.No, ispalo je dobro ,na kraju.

Anđelkinu pesmu sam uzela kao ilustraciju kako ne razumemo pesme koje se smatraju narodnim. Uranila devojčica golube da hrani ... nije to neka ljubav prema životinjama u današnjem smislu imati ljubimca i tretirati ga kao ljudsko biće. Životinje su bile pitanje opstanka bilo kao radne ili kao buduća hrana. Psi i mačke su bili čuvari i "sanitarci". Golubovima se bacalo malo hrane kao što pesma kaže ali su se za većinu svoje ishrane snalazili sami. Mada voleli su naši stari svoje životinje. pazili ih i čuvali. Uginuće svake bio je ne samo finansijski nego i emotivni gubitak koji su teško podnosili. Ali su imali mnogo praktičniji stav prema životu nego mi danas. Ti prelepi starinski golubinjaci golubovima nisu značili ništa. Njima je trebala daska gde će napraviti gnezdo i krov da ne kisnu (ako ne moraju) Bio je to izraz ekonomske moći domaćinstva (što nije bilo nevažno jer oženiti ili udati dete je bilo lakše ako si imućan) ali i neke potrebe za estetikom i lepotom u sopstvenom okruženju.

Što se tiče Anđelke kao pevačice ... pa ona jeste Vojvodina o kojoj pričamo. Lepa, rumena, čigrasta ... čak i danas kad je gospođa u stvarno respektibilnim godinama. Ako bih pravila neku listu onda su Janika, Zvonko i ona taj neki trio koji muzički najlepše i najbolje reprezentuje Vojvodinu.

I moj ćale je imao "ketrec"Nisam ja naravno razumeo u čemu je šema kada je poterao svoje "topoljane" da lete. To valjda razumeju samo "golubari" Ali se jako dobro sećam da su tkzv "ždracike " (nedovoljno estetski i letački dobri golubovi ) završavali u loncu ,u nekoj vrsti paprikaša ,ili su bili pečeni .Pošto sam bio dete -ne sećam se da li sam ikada "konzumirao" goluba .Mislim da nisam.

Danubius ::

I moj ćale je imao "ketrec"Nisam ja naravno razumeo u čemu je šema kada je poterao svoje "topoljane" da lete. To valjda razumeju samo "golubari" Ali se jako dobro sećam da su tkzv "ždracike " (nedovoljno estetski i letački dobri golubovi ) završavali u loncu ,u nekoj vrsti paprikaša ,ili su bili pečeni .Pošto sam bio dete -ne sećam se da li sam ikada "konzumirao" goluba .Mislim da nisam.

Visokoletači, poštari i ukrasni su došli kasnije. Kad se dobro "stalo na noge" ekonomski.

Jeo si golupčiju supu 300% sam sigurna. Svi smo jeli makar kad smo imali neku prehladu ili grip. Bar oni koji su imali babu koja drži do sebe. A takve su tu supu smatrale medEcinom.

Begeč

Istorijat Begeča
Begeč se prvi put spominje 1424. godine u Turskim tefterima 15. veka i već tada je ovo mesto bilo izuzetno dobro organizovano. Prve kuće u Begeču bile su građene od topolove ili vrbove građe, a krovovi su bili pokriveni šašom, trskom i rogozom.

Prvi stanovnici ovog mesta bili su seljaci koji su bežali od „zuluma proklete Jerine“, žene despota Đurđa Brankovića. Begeč je navodno svoj naziv dobio po „Begačima“, ljudima koji su bežali od nevolje. Međutim postoje i druge pretpostavke koje su evidentirane u Turskom tefteru gde se navodi da je na tom prostoru postojalo naselje „Beg-eč“, što bi u prevodu značilo „Begovo naselje“. Begeč je u vreme Turaka bio pod Ugarskom i Turci su u ovo mesto svraćali samo kao trgovci.


Begeč se prvi put spominje 1424. godine!

Begeč se nalazi na 20-tak kilometara od Novog Sada na levoj obali Dunava. U blizini se nalazi i poznata Begečka jama u kojoj se nalazi staro selo, koje je poplavljeno pre više od sto godina. Zanimljivo je to da je na ovoj lokaciji postojao i pontonski most. Na ovom prostoru se nalazi i arheološko nalazište Zdanje Vizić i Onagrinum.


Begeč


Brojna arheološka ispitivanja, dokazala su da su na ovim prostorima postojala naselja iz vremena praistorije. Pretpostavlja se da su Skordisci bili prvo pleme koje se naselilo na prostoru sadašnjeg Begeča. Onagrinum Kastelum prvo je formirano naselje na prostoru Begeča u vidu rimskog utvrđenja i to krajem trećeg veka nove ere.


Arheološka ispitivanja dokazuju da je na prostoru Begeča postojalo naselje još iz vremena praistorije!

Negde 1389. godine osim rimokatoličkog stanovništva, prostor Begeča sve više su nastanjivali pravoslavni Srbi. Meštani Begeča su se tokom srednjeg veka bavili poljoprivredom i tako najbolje koristili ono što im je priroda dala, a pre svega kvalitetnu obradivu zemlju.

Kako se u blizini mesta nalazio i Dunav, stanovnici Begeča su se u srednjem veku, bavili ribolovom, a osim ribolova meštani ovog kraja bavili su se i lovom. Poznato imanje Vizić prvi put je pominjano 1408. godine, a između 1804. i 1925. godine bilo je u vlasništvu poznate porodice Kotek. Nakon porodice Kotek imanje prelazi u vlasništvo porodice Kovačević, koja je i sadašnji vlasnik.


Meštani Begeča u srednjem veku bavili su se poljoprivredom i ribolovom!

Početkom 19. veka naselje Begeč je zvanično pripadalo Sremu, ali je ovo mesto zadesila velika poplava. Poplava je primorala meštane da se sa prostora koju danas pokriva Begečka Jama, presele na današnju lokaciju Begeča.


Ribolov Begeč


Stanovnici Begeča nekada davno su živeli u zemunicama koje su bile najjefnijije za izgradnju. Zemunice su se gradile u zemlji i to od potpuno prirodnih materijala od blata, goveđeg izmeta, trske i drveta. Centralno mesto svake zemunice bilo je ognjište, gde se ložila vatra zbog kuvanja, a zimi se na taj način zagrevao životni prostor.


Begeč je početkom 19. veka pripadao Sremu!

Crkva Svetog apostola i jevanđeliste Luke u Begeču, izgrađena je u barokno-klasicističkom stilu 1838. godine. Prelepi ikonostas u rokoko stilu izradio je nepoznati autor, a Jovan Klajić je u kasnijem periodu izradio ikone.

Postoje određene pretpostavke da bi se na lokaciji Begeča mogao nalaziti grob Atile, hunskog vojskovođe i ratnika. Ovaj prostor se smatra jednim od najznačajnijih arheoloških nalazišta iz vremena Rimljana. Često se dešavalo alasima da tokom boravka pored Dunava, pronađu i iskopaju neki staru alatku ili predmet, koji su u to vreme koristili tadašnji stanovnici tog prostora.


Meštani Begeča su nekada živeli u Zemunicama!

Begeč je poznat i po jezeru „Jama“ ili kako jezero još zovu Begečka Jama. Ovo jezero je nastalo velikom poplavom, kada je Dunav potpuno poplavio staro selo. Kako je staro selo bilo pod vodom, seljaci su se preselili na novu lokaciju gde se Begeč i sada nalazi. Između jezera i sela se i danas mogu pronaći nadgrobni spomenici. Pre desetak godina dok je Dunav bio izrazito nizak, mogao se videti toranj nekadašnje crkve u starom selu.

Može se reći kako je Begečka Jama mikromorfološka jedinstvena celina, koja ima karakteristike rečnog, barskog, jezerskog i močvarnog ekosistema. Ujedno je i prirodno stanište brojnih životinjskih i biljnih vrsta. Begečka Jama je 1999. godine proglašena zaštićenim „Parkom prirode“.


Begeč je poznat po jezeru „Jama“

Zanimljiva je priča o po kojoj su labudovi Jelka i Pera, tokom dugog puta sleteli u Begečku Jamu da se odmore. Ovaj prostor im se jako dopao tako da su tu i ostali i svili svoje gnezdo. Međutim kako to rade neki bezosećajni ljudi, Jelku je neko ustrelio tako da je Pera ostao sam. Ovaj događaj je rastužio meštane Begeča pa su odlučili da za uspomenu na ovaj zaljubljeni par labudova u znak poštovanja i divljenja kao zaštitni znak Begečke Jame postave Crvenokljukog labuda.


Zaštitni znak Begečke Jame je crvenokljuki labud!

Begečka Jama je jezero koje se prostire na čak 40 hektara, a jezero ima oblik nepravilnog polumeseca. Severni deo ovog jezera je širok 80/20 metara, a kada je Dunav niskog vodostaja ima dužinu od 1500 metara. U jezero se uliva rečica Tatarnica i na tom delu se nalazi potopljena crkva starog sela.

Jama je stecište velikog broja pecaroša, koji kažu da baš na mestu kod stare potopljene crkve treba zabaciti pecaljku i očekivati dobar komad soma. Meštani kažu da su na ovom mestu upecani somovi težine dvadeset pa čak i trideset kilograma. Za pecaroše postoje određena pravila koliko koje ribe se sme upecati i poneti kući, a pecaroši mogu koristiti čamce ali bez motora.


Begeč


U centru Begeča ponosno stoji ko zna koliko dugo česma sa svežom i zdravom vodom. Ova česma nikada nije presahnula, a postoji mit u kome se kaže:

„Ako se neka devojka napije vode sa tog bunara mora računati na to da će sigurno postati Begečka snaja“

Iako je Begeč malo mesto ima još jednu zanimljivu priču o meštanki koju su zvali Nana. Jednog dana je otišla da se okupa na Dunavu i jednostavno nestala. Celo selo je krenulo u potragu za Nanom i to nizvodno. Međutim njen muže je onima koji su krenuli u potragu nizvodno, rekao sledeće: „Ta di ste krenuli za njom nizvodno, krenite je tražiti uzvodno. Ona je ceo život terala kontra Uz očin, krenula je ona uzvodno znam ja“. I eto ni manjeg mesta ni većih i čudnijih legendi i priča o Begeču.

Treba napomenuti kako je rođeni Begečanin bio i poznati fudbaler Vujadin Boškov koji je dres Vojvodine nosio punih 14 godina. Boškov je imao odličnu igračku karijeru u dresu fudbalske reprezentacije Jugoslavije za koju je igrao čak 57 utakmica.

I ova priča ne bi bila kompletna da ne spomenemo čuvenog Brašu i njegovu čardu. Do Brašine čarde se može doći iz pravca Novog Sada ili Bačke Palanke, ali i skelom od Banoštora koja staje direktno kraj čarde. Dovoljno govori da je Brašin otac bio ribar i da je deo porodične tradicije ribarstvo. Braša je kao dečak sa 7 godina, jednog dana otišao čamcem na Dunav i na svoje veliko iznenađenje mrežom ulovio Smuđa od 7 kilograma, koji je kaže tada bio veći od njega. I kako čuveni Braša zna reći: Ja živim od toga ali i živim sa tim.

fotografije i tekst: „Solis nekretnine“

Vojvodina ne može bez salaša

Citat :

Salaši su prepoznatljiv detalj Vojvodine i izuzetno bogata gastronomska riznica. Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“, što u prevodu na naš jezik znači Smeštaj. U građevinskom smislu, salaš je prepoznatljiv tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje.

Postoje slični a zanimljivi sinonimi i izrazi za reč salaš i evo nekoliko koje smo pronašli:
zaselak, kućerak, vučjak, sokak, peradarnik, seosko imanje, bačija, topolik, zaseok, čenej, erdevik, majevac, tomašanac, osilovac, majur, delač, streim, lug, hutar i jakobovac.


Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“

Salaš je u suštini poljsko imanje na kome je izgrađena kuća, ali i takozvani ekonomski objekti kao što su čardaci, ambari i staje. Pretpostavlja se da su salaši nastali u prvoj polovini devetnaestog veka, mada neki istorijski dokazi upućuju na to da su salaši nastali i pre, krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka. Na samom početku su to bila letnja staništa seljaka, ali su kasnije ovi prelepi objekti predstavljali i mesto gde su stalno živeli ratari i stočari.


Salaš Vojvodina


Salaši su nastajali na području gotovo cele panonske nizije i to počevši od Slovačke, preko Austrije, Rumunije, Mađarske, Srbije i Hrvatske. Najveći broj salaša primetan je u Vojvodini, ali se oni sve ređe koriste onako kako su korišćeni u nekom prošlom vremenu. Salaši su na samom početku njihovog nastajanja, bili improvizovana staništa stočara. Razvijali su se u prelepo i potpuno jedinstveno građevinsko nasleđe u određenim ekonomskim pa i prirodnim uslovima.


Salaš je poljsko imanje na kome je izgrađena kuća i ekonomski objekti kao što su čardaci, ambari i staje!

Salaši su uvek bili izmešteni dalje od gradova pa čak i sela, a nastajali su na zapuštenom zemljištu koje je kasnije pretvarano u plodnu obradivu zemlju. Na salašima su živele i po tri generacije jedne porodice, a zanimljivo je da je do kraja devetnaestog veka na salašima živela čak polovina stanovnika Subotice. Poznato je i da su salaši u okolini ovog grada, vremenom postali njegov pravi brend. U kulturi zapadnih zemalja, odgovarajuća anologija salaša je „Ranč“.


Šta je salaš


Salaši su ostavili izuzetno dubok trag u poreklu imena (toponimi) pojedinih mesta u Mađarskoj (Szabadszállás), Vojvodini pa i Srbiji (jedno mesto kraj Zaječara se zove Salaš), kao i na istoku Hrvatske u Slavoniji, naročito u okolini Osijeka, Vinkovaca pa čak i kod Petrinje. Poznato je da se salaši već vekovima pa čak i danas, smatraju izvorom zdravog života.

Nadaleko se zna da su salaši karakteristični za podneblje Vojvodine i da ponosno svojim tradicionalnim izgledom i životom, prkose modernom načinu života. Pojedini istorijski spisi ukazuju na to da je najveći broj salaša izgrađen negde oko 1848. godine. Veliki broj salaša je nakon drugog svetskog rata na žalost napušten pa i potpuno srušen.


Najveći broj salaša izgrađen je oko 1848. godine!

Kao osnovni element ovih predela, salaš je potpuno dominirao vojvođanskom ravnicom i to znatno pre dolaska Turaka. Nekada je na velikom prostoru ravnice za mali broj ljudi, život na salašu bio i jedina mogućnost stanovanja. Salašarske kuće kako su zvali kuće na salašima, građene su od potpuno prirodnih materijala. Bilo je više tipova ovih kuća i to počevši od primitivne zemunice ili poluzemunice, sve do salašarske kuće ozbiljnijeg izgleda. Kuće na salašima su građene od materijala koji je bio dostupan na samom salašu ili u bližoj okolini.


Salašarske kuće su građene od prirodnih materijala!

Nabijenice su bile salašarske kuće koje su građene sistemom nabijanja zemlje pa su na taj način dobijeni debeli zidovi. Ovi zidovi su imali izuzetno dobru termoizolaciju i zbog toga je tokom vrelih letnjih dana u kući bilo izuzetno prijatno pa i sveže, dok je zimi kuću na salašu bilo izuzetno lako zagrejati, a zidovi su tu toplotu dugo i zadržavali.

Osim sa nabijenom zemljom, salašarske kuće su građene sa čerpićem, nepečenom ciglom koja je sušena na vetru i suncu. Ovaj tip kuća je građen još jednim tipom materijala koji se zove Pleter i koji se dobijao mešanjem seckane slame, zemlje bogate glinom i vodom.


Salaš slika


Salašarske kuće su građene kao dvodelne i trodelne sa manjim ili većim tremom po potrebi. Krovovi kuća na salašima, bili su građeni od trske sa kojom je formiran poprilično debeo krov, koji je zadržavao prodor kiše i kasnije snega koji se topio, a krovu od trske i najjači vetar nije mogao ništa. Kuće na salašu su se prema položaju nazivale:

kuća na brazdu
preke kuće
kuće na lakat

Plan po kome su građeni salaši podrazumevalo je da kuće imaju dve sobe, kujnu (kuhinju smeštenu u centralnom delu salašarske kuće), ulazni hodnik Gang (kod Švaba Gonk ili Konk). Zabat je bio trouglasti zid tavana na salašu, a sunčani Zabat je bio posebno ukrašen, kao zabat seoske kuće sa zrakastim motivom koji podseća na sunce. Postoji i salašarski pojmovnik, ali o njemu nekom drugom prilikom.


Salašarske kuće su građene od nabijene zemlje, čerpićem i pleterom!

Razvojem života na salašima, postojala su dva tipa salaša:

Salaš polutana (vlasnik je bio imućniji seljak Polutan)
Salaš farmskog tipa (vlasnik je bio Biroš-najamnik)


Polutan je osim salaša imao i kuću u selu u kojoj je stalno stanovao, dok je na salaš dolazio povremeno za vreme poljoprivrednih radova, a Biroš je u salašarskoj kući konstantno stanovao. Jedno vreme je sve manje ljudi živelo na salašima pa su mnogi salaški šorevi i salašarski centri vremenom nestali.

Salaši su u osnovi zadržali isti način gazdovanja i načina života tog vremena, ali je svaki od lokalnih naroda i narodnosti dodao nešto svoje, tako da su pojedine salašarske kuće imale drugačiji izgled.


Salaš


Salaši su uvek bili izvor vojvođanskog mentaliteta, kulture, zdravog života, vrednih, poštenih i tihih ljudi, ali i ljudi koji su uvek imali prefinjeni i dvosmisleni smisao za humor. Na salašima je uvek bilo vruće gibanice, rakije, supe sa knedlama, kuvano meso preliveno sa sosom od paradajza ili sosom od vrelih višanja, pohovano meso uz krompir pire i naravno šnenokle, gomboce sa šljivama i štrudle sa makom.


Salaši su uvek bili izvor vojvođanskog mentaliteta!

Nestajanjem salaša kao i salašarskog života, nažalost je počeo da nestaje i deo kulture naroda na ovim prostorima, a nestankom salaša sasvim sigurno su osiromašeni sad već pusti predeli Vojvodine. Salaši su bili utočište divljih životinja, stanište brojnih vrsta ptica, a salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“. U salašima je vekovima brižljivo čuvana kultura i tradicija, koja se srećom u poslednje vreme opet obnavlja na neki drugi moderniji način.

U poslednje vreme veliki broj salaša je adaptiran i sačuvan od zaborava, a postali su čak i prava turistička atrakcija. Salaši su renovirani i sada se uglavnom koriste kao turistički sadržaji za smeštaj turista uz promociju tradicionalnih vojvođanskih gastronomskih specijaliteta. Salaši u sadašnjem vremenu omogućavaju svakom posetiocu da se barem na kratko vrati u prošlost i podseti se kako se na salašima nekada živelo, a mlađa populacija saznaje kako su salašarske kuće nekada bile uređene, kako izgleda i za čega je služio čardak, ambar, lavor, đeram...


Salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“

Salaši su u poslednje vreme poznati po multikulturalnosti naroda sa ovih prostora, gostoprimstvu, izuzetno bogatoj trpezi i naravno uvek nasmejanim tamburašima koji će vam svirati na uvce.

tekst Solis nekretnine
fotografije: „Atelje Višinka“ Sombor-Srbija
ljubaznošću gospodina Jene Višinke poznatog slikara

Vojvođanska kuhinja ,60 tih

nama ce uvek ostati Vojvodina

Eugen Grafvajer ::

Prepravio bih naslov teme u "Šta je nekd bilo Vojvodina". Danas ne postoji  ni V od Vojvodine.

Politički ,autonomno -u pravi si .
Ali se Voša ipak ne da .Pogledaj "Petkadanje" na TV Vojvodina ...ne da se Voša ,Slovaci ,Mađari ,Šokci,Bunjevci ...čuvaju tradiciju ,Bar u "tragovima" I naša braća Srbi .Nema tu "šajkača" i "truba" -ne daju na "komšije" .Još uvek je oko 50 % "mešovitih brakova" ,i još uvek idemo na Božić jedni drugima .Voša forever -*ebte se ,naci(o)nalisti(i nacisti)

"Moča" (umakanje hleba u mast od pečenja ) 

Danubius ::

"Moča" (umakanje hleba u mast od pečenja ) 

U Bačkoj kraj Tise kažu i za "Prženice" da su "Moče" a i moče su upravo što si ti naveo...

Danubius ::

Vojvođanska kuhinja ,60 tih

Daaaaaa, ali polako izumiru "Kredenci" a dugo su bili aqtuelni...skoro 70-80 god..

Чуруг
Село које највише личи на град

Чуруг је највеће насеље у Шајкашкој. Данас то више није. Смештен је на високој лесној тераси на десној обали Тисе. Тиса је, правећи свој највећи меандар код Чуруга, подлокавала лесну терасу и створила је стрме одсеке. Место се тако нашло на самој обали реке.Корито реке је исправљено 1858. и меандар је постао велика мртваја. Пре прокопавања новог тока Тиса је имала велики значај за Чуруг и околна села, јер је он био пристаниште и трговачко место. Сада је он то престао да буде.

Кроз Чуруг пролази важна саобраћајница у правцу север-југ, којом је место повезано са свим потиским насељима од Сегедина до Титела. Истим правцем иде кроз Чуруг и железничка пруга од Новог Сада до Суботице и према Мађарској.

Иако је Чуруг пољопривредни крај, рационално газдовање у чурушком атару почело је тек после комасације из 1894. године. Од тада се на удаљенијим имањима интензивно граде салаши где су се обављали сви пољопривредни послови.

Чуруг је врло старо насеље. О томе говоре и археолошки налази на локалитету „Јарак“ код Чуруга. Стручњаци сматрају да се ради о времену на прелазу из халштатске у латенску културу средином 4. века пре нове ере. Своје насеобине градили су Келти, Јазиги, Дачани, Хуни, Авари, Протобугари, Франци све до доласка Словена и Мађара.У бачкој жупанији за време Арпадоваца била су четири насеља са именом Чуруг. Једно од њих је претходило овом Чуругу на Тиси. Први помен имена места је у повељама краља Беле IV из 1238. под именом Чурлак (Churlak). Од 1254. Чуруг се спомиње као посед који често мења своје господаре. Неко време је био посед Ђурђа Бранковића. Доласком Турака (1526) у ове крајеве Чуруг припада тителској нахији у сегедунском санџаку. Према попису из 1554. имао је свега шест домова а у 17. веку се води као насељено место. Са Арсенијем Чарнојевићем, 1690, у Чуруг се досељава већи број породица. После Карловачког мира (1699) Чуруг улази у састав Потиске границе и седиште је капетана (Јован Лазаревић). Укидањем границе 1750. укључује се у Потиски диштрикт са седиштем у Бечеју. Када је основан Шајкашки батаљон (1763) Чуруг је једно од првих шест провинцијских места која 1769. улазе у састав Батаљона, најпре са Госпођинцима чини једну компанију, а 1809. се издваја у посебну.

Током 19. века Чуруг је задесило пет великих несрећа: куга хара 1830/31; у Српском народном покрету 1848/9. село је попаљено, живаљ побијен, што је преостало избегло је; колера коси Чуруг 1866. и две поплаве, 1888. и 1895. године.

После развојачења Батаљона (1873) Чуруг припада новоформираном жабаљском срезу у оквиру бачко-бодрошке жупаније. Уједињењем Војводине са Краљевином Србијом, после Првог светског рата постаје део државе Срба, Хрвата и Словенаца.

Прва православна црква у Чуругу подигнута је 1742. од плетара. Међутим, како се живаљ увећавао било је потребе да се изгради нова црква, већа и од бољег материјала. Црква је саграђена 1773. на истом месту као и стара а уз благослов бачког владике Арсенија (Радивојевића) посвећена је на Спасовдан исте године. Према тврдњама парохијалног администратора Васиља Теофановића (1891) она је трајала све до 1849. када је заједно са селом спаљена. Обнављање спаљене цркве на истом месту није било препоручљиво због близине Тисе (28 м) и опасности од подлокавања. Градња нове цркве у средишту села започела је 1857, посвећење у славу Спасова обавио је жабаљски протојереј Максим Папић 1861. а благословио бачки владика Платон (Атанацковић) 1862. године.

Чурушка школа је била међу најстаријима у Шајкашкој. Најранији писани податак је из 1785. када је оцењено да је стара и трошна. Са градњом нове и лепше се одуговлачило, чак се сматра да је и 1802/3, када је имала 60 ђака, била у истом стању као и раније. Забележено је да је 1835. саграђена једна зграда а друга је подигнута 1851/2. о трошку општине. Тек од 1815. били су познати чурушки учитељи, а дотле је наставу изводио Игњат Савић. Од 1919. радила је државна народна школа.

Српска читаоница отворена је 1869. на предлог учитеља Стевана Јанковића. Његовим залагањем основано је и Српско црквено певачко друштво 1868. године. Културно-просветно друштво „Коло“ основано је 1902. а чурушка омладина основала је 1907. друштво „Српски Соко“. У Чуругу је поред ових друштава постојала и радила Женска добротворна задруга у Шајкашкој. Поред српских радила је и Мађарска читаоница, Мађарско певачко друштво, затим Јеврејско укопно друштво и слично.

Пописом из 1720. у Чуругу је забележено 18 рибара, лађар, дунђер, месар, кочијаш, ћурчија, два абаџије и један осредњи трговац. Чуруг је онда имао и једну сувачу и, наравно, сувачаре. Подаци о првим самосталним занатлијама су из 1815. и касније. Колар Јозеф Фукс је још 1810. плаћао таксу, али се тек 1815. стално населио у Чуругу. Првих година 19. века Чуруг је највеће насеље у Шајкашкој, па се самим тим сматрао и трговачким местом, с обзиром да су се у јесен житарицама товариле лађе за Хрватску и саверну Мађарску и у друге крајеве у Монархији. Тако је 1803. било осам трговаца. Трговци житарицама били су Теодор, Петар и Јован Петровић а стоком су трговали чланови породице Тапавица. Михаил Тапавица држао је крчму коју му је пренео рођак Матијас Лоренц, док је сам купио још три. Прво свратиште (гостионица са преноћиштем) „Код два бела голуба“ отворио је још 1809. трговац Петар Каначки, који ће касније до 1815. закупљивати и крчме. На Тиси код Чуруга 1825. било је девет воденица. Почетком 1914. расписан је конкурс за увођење електричног светла у домове и по улицама.

Између два светска рата постојала су два млина, циглана и млекара. Затим две земљорадничке задруге које су основане још 1901. и радиле су до 1941. године. Од финансијских институција треба споменути најранију Задругу за међусобно помагање и штедњу из 1880/82. године. Од 1902. до 1909. отворене су још три сличне новчане задруге.

Чуруг није могао да постане центар упркос томе што је највеће насеље у Шајкашкој. Разлози су у нешто неповољнијем географском положају. Зато је упућен на Жабаљ, седиште, некада среза, данас општине и Нови Сад, центар региона. Чуруг је плански грађен, са ушореним кућама и унакрсно просеченим улицама. Од свих шајкашких насеља он има изглед који највише личи на градски. Његов центар је уређен по угледу на највеће градске центре, са прозним простором и парком, чије су главне улице добиле асфалт још пре Првог светског рата.

Литература: Општина Жабаљ, Бранислав Букуров, Нови Сад, 1983;
Шајкашка I и II, Историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975;
Чуруг кроз историју, МЗ Чуруг и Прометеј, 2002.

Malo o Veterniku:

Veternik je mesto koje se nalazi na 5 kilometara od Novog Sada u pravcu Bačke Palanke. U ovom mestu složno žive Srbi, Mađari, Hrvati, Romi i Slovaci. Može se reći da je Veternik pretežno radničko naselje i da se njegovi meštani, uglavnom bave malom privredom.

Mesto je smešteno u Južno Bačkom okrugu i predstavlja kombinaciju ruralne i urbane sredine. Prilivom velikog broja stanovništva, počela je nagla izgradnja velikog broja novih kuća. Trenutno u Veterniku ima manji broj izgrađenih stambenih zgrada, a najveći broj stanovništva živi u svojim privatnim kućama.



Porodični način stanovanja, dominatan je po svojoj zastupljenosti na celom prostoru Veternika, tako da će se ovo mesto svakako i dalje razvijati u tom smeru. Veternik se intenzivno razvija i u ovo mesto se ulažu značajna finansijska sredstva i posla ima još puno, mada je i izvesno da ovo mesto poprima prave obrise gradića.

Veternik je formiran 1923. godine, kada je kralj Aleksandar odlučio da na sadašnjoj lokaciji ovog mesta, pokloni zemlju veteranima, ratnim vojnim invalidima, koji su izgubili vid u Makedoniji na planini Veternik, tokom Prvog svetskog rata. Srpski dobrovoljci su učestvovali u borbama u velikoj bici protiv bugarskih vojnika, a vid su trajno izgubili, jer su protivnici prema njima pustili nervni gas. Srpski vojnici invalidi su mesto u koje su došli nazvali Veternik na podsećanje na kajmakčalanski planinski masiv na kome su izgubili vid.


Veternik je formiran 1923. godine!!!

Nakon završetka Prvog svetskog rata, kralj Aleksandar svojim dobrovoljcima u zahvalnost što su učestvovali u borbama, dodeljuje zemlju u blizini Novog Sada, tadašnjoj pustari, sadašnjoj lokaciji već izuzetno velikog mesta Veternik.

U vremenu kada im je zemlja poklonjena, ovo mesto je imalo samo dve formirane ulice i mali broj stanovnika. Stanovništvo su tada činili članovi porodica Solunaca, koji su započeli svoj novi život na plodnoj ravnici i tako omogućili nastanak mesta Veternik. Na tadašnji prostor novog Majura, doselilo se 37 porodica sa 107 svojih najmilijih.



U ovom mestu sada živi oko 30.000 stanovnika i ima više hiljada domaćinstava, ali se precizan broj stanovnika i domaćinstava ni danas precizno ne zna. Prema dostupnim informacijama i dosadašnjim popisima, broj stanovnika je vremenom porastao približno za 200%. Izuzetno veliki porast broja stanovnika, posledica je prethodnog rata u Hrvatskoj i BiH i iseljavanja ljudi iz tih krajeva u Srbiju.


Veternik je na samom svom začetku imao samo dve formirane ulice i mali broj stanovnika!

U Veterniku je formiran i radi Kulturno privredni centar „KPC“, „Veliko kolo“ folklorno društvo predviđeno za uzraste od 3 pa sve do 77 godina, kao i Kulturno umetničko društvo „Sava Vukosavljev“. Veternik od obrazovnih institucija poseduje osnovnu Školu „Mihajlo Pupin“, osnovnu školu „Marija Trandafil“ i predškolsku ustanovu „Radosno detinjstvo“. Mlađi stanovnici Veternika, srednje obrazovanje pohađaju pretežno u Bačkoj Palanci i u Novom Sadu.

Srpska pravoslavna crkva u Veterniku, izgrađena je i posvećena „Svetom Simeonu Mirotočivom“, a svrstana je među najlepše verske objekte, koji su izgrađeni krajem 20. veka u Srbiji. Hram se nalazi kod kružnog toka u Veterniku na putu Novi Sad, Futog, Bačka Palanka. Oko hrama se prostire veliko dvorište u kome je postavljeno i dečije igralište, a ispred je formiran veliki parking.

Od specijalnih ustanova u Veterniku se nalazi poznati Dom za decu i omladinu. Dom „Veternik“ je osnovan i započeo sa radom 20. decembra 1971. godine, a dom je osnovala Skupština tadašnje SAP Vojvodine. Ova institucija je sa radom zvanično započela 1972. godine i tada svoje utočište, obezbedila za 210 štićenika.


Srpska pravoslavna crkva u Veterniku je posvećena „Svetom Simeonu Mirotočivom“

Veternik poseduje i svoj Dom zdravlja, a u okviru istog i nekoliko različitih dispanzera. Što se sporta tiče, najpoznatiji objekat je čuveni Sportski centar „Vujadin Boškov“, inače boravišna i trenažna baza fudbalskog kluba „Vojvodina“. Ovaj poznati sportski centar, poseduje u svom vlasništvu šest travnatih terena. U Veterniku su prisutni FK „Veternik“, KK“Veternik“, KK „Roling“ i OK „Reljić“.

U ovom mestu je postavljen i Spomenik srpskom dobrovoljcu. Spomenik je posvećen srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata, koje je oslepila bugarska vojska na planini Veternik u Makedoniji. Spomenik ima impozantnu visinu od oko tri metra, a izradio ga je poznati vajar iz Sremskih Karlovaca, gospodin Đorđe Lazić.


U Veterniku živi nadaleko poznata porodica, braća Slobodan i Tadija Kačar. Slobodan Kačar je profesor fizičke kulture, a Tadija Magistar sporta i fizičke kulture. Oba brata Kačar su osvojila izuzetno vredne trofeje u svetskom boksu i to Olimpijskih, mediteranskih, balkanskih, evropskih pa i svetskih medalja. Poznato je da je Slobodan Kačar 21. 12. 1985. godine, postao profesionalni svetski prvak „IBF“ federacije u mestu Pezaro u Italiji. Slobodan je 2001. godine proglašen za najboljeg sportistu AP Vojvodine XX veka.


U Veterniku je izgrađen „Spomenik srpskom dobrovoljcu“

Veternik je domaćin brojnim manifestacijama, tako da celo mesto u vreme tih manifestacija jednostavno oživi. Na manifestacijama u Veterniku, povremeno se organizuje poznato takmičenje u kuvanju lovačkog paprikaša, takmičenje u šahu, auto kros trke. Izuzetno je zanimljiv i skup organizatora brojnih „ijada“ u Srbiji.


Izuzetno je zanimljiva informacija iz matičarskog zdanja da je najmlađa mlada imala 18 godina, ali i da se na stajanje na ludi kamen odlučio stanovnik Veternika, koji je tada prijavio da je rođen 1928. godine.


Veternik možemo svrstati i bez zvanične potvrde u pravi mali gradić!

Zašto smatramo da je Veternik pravi mali gradić, zato što je dovoljno kada iz pravca Novog Sada uđete u područje Veternika i to glavnom saobraćajnicom koja vodi ka Futogu i Bačkoj Palanci. Sa leve i desne strane tog puta, iznikao je veliki broj privrednih objekata od običnih prodavnica, vulkanizerskih i auto servisa, građevinskih stovarišta, prodavnica keramike i sanitarija.

U tom nizu se mogu primetiti i brojni ugostiteljski objekti poput minimarketa, prodavnica brze hrane, restorani, moteli, hoteli pa sve do auto placeva polovnih automobila. U centru Veternika se nalazi pošta, pijaca, marketi, pekara, mesara, cvećara i sve ono što je stanovniku Veternika potrebno za normalno funkcionisanje svakog dana.

Veternik je izuzetno blizu Novom Sadu, a možemo reći kako je moguće da iz Veternika pre stignete  u neki deo Novog Sada, nego neki građanin Novog Sada recimo od Detelinare do Limana ili Petrovaradina.




fotografije: Solis nekretnine

Ovo nije Budva -nego novosadski "Štrand"

I TO JE VOJVODINA -ALIJAS BEZDAN

EE SEFE OVE SU VOJVODJANSKI DOMACI ,,GOMBOCI,,

Toliko lepih i zanimljivih stvarcica ima u toj Vojvodini a nisam bila samo sam prolazila napravicemo turu jedan izlet na par dana da vidimo i to
cula sam za Sombor da zene svasta rade a muski da gospodare (zvonko Bogdan )super pesma

nikolicka ::

cula sam za Sombor da zene svasta rade a muski da gospodare (zvonko Bogdan )super pesma

Lažu ...Somborke su umišljene i frigidne .
Dok su zime bile prave zime....


...a i ovo je valjalo ."Paorska peć" Loži se spolja ,i to celim naramcima kukurozovine .
Jedva takva postoji na čardi "Šebešfok" u Bezdanu. 

Danubius ::

nikolicka ::

cula sam za Sombor da zene svasta rade a muski da gospodare (zvonko Bogdan )super pesma

Lažu ...Somborke su umišljene i frigidne .
Jedva takva postoji na čardi "Šebešfok" u Bezdanu. 

Hehehe ne interesuju me bas Somborske zene dali su frigidne
a ova slika je nesto bajkovito a Bezdan? zanimljivo to je mesto gde?

BEZDAN MESTO DA

TU JE BEZDAN

A TO JE TA CARDA

Treba li reći još nešto ?

O izboru patrijarha srpskog i utakmici Crvena zvezda – Milan, na jedan drugačiji način




Pita Bog Lalu: Lalo kaži mi gde je Čurug. Kaže Lala: Neću da ti kažem. Bog zapreti: Lalo, nećeš ići u raj! A Lala odgovara: Nećeš ni ti u Čurug.

Čuružani su takvi, baš kao u vicu, tvrdoglavi, pa makar i na svoju štetu.

Kad se zapijete s njima, Čuružani će vam otkriti da su oni zapravo potomci šajkaša. A šajkaši su, ako ne znate, „svojim junaštvom i durašnošću nadmašili i same Špartance". Tako bar o elitnim graničarima u Ugarskoj piše istoričar Gavrilo Vitković. Posle pada srpske despotovine Srbi su išli na sever i postajali deo dunavskih ugarskih mornaričkih snaga a kralj Matija Korvin im je uvažavajući njihov stari način život dozvolio da se organizuju u porodične zadruge ili družine. Dobili su poseban status sve dok su tako vešti: s mačem ili veslom.

Ali nisu Čuružani samo veliki junaci i stradalnici (mađarski fašisti su pod led Tise na Božić 1942. bacili 893 ljudi, odnosno svakog šestog stanovnika Čuruga). Uskoro će 300 godina od otvaranja prve škole u selu a tek nešto mlađa je prva pravoslavna crkva u Čurugu.

Ovo selo se diči i Rođinom vetrenjačom; izgrađenom pre vek i po od 86 hiljada cigala i sedam hiljada čerpića. Čuruška vetrenjača danas nema krila, njeno kamenje teško preko 4,5 tone ne melje već 50 godina, ali je opet jedna od najbolje držećih preostalih vojvođanskih vetrenjača. Inače, u selu je, kažu, nekada bilo sedam vetrenjača, a ovu najpoznatiju je negde u Mađarskoj kupio jedan Čuružanin i Tisom splavom doneo je u svoje selo.




Čuružani su u Beograd poslali Lazu Pačua. Smatra se da je ovaj čuruški lekar bio najbolji ministar finansija koga je Srbija imala. Ovaj Pašićev radikal vodio je računa o svakoj pari i danas se ispredaju legende o tome kako je dinar napravio jačim od franka.

Otac Laze Pačua je bio sveštenik u Čurugu, a kakva je čuruška crkva - daleko joj ravne nema.

Zapravo - sve do Beograda; samo je Crkva Svetog Marka veća, s tim što ova čuruška ima veće zvono. Ko ne veruje nek dođe da čuje kako je kad zazvoni za Spasovdan, slavu sela. I to čak i drugačije zvoni, zvuk ide u kontra Ge.

Zato Čuružani da je veći priznaju samo Hramu Svetog Save na Vračaru a baš u tom, našem najvećem hramu ovog 18. februara jedan Čuružanin postao je naslednik trona Svetog Save. Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije je iz Čuruga.

Patrijarh Porfirije je rođen u Bečeju, veća varoš je Bečej ali da nije bilo Čuružana s trubama i zastavama pitanje je da li bi Bečej postao i prvak Evrope u vaterpolu. Čurug se nalazi na pruzi Bečej-Novi Sad, bliže Bečeju dok je Novi Sad udaljen tridesetak kilometara. Čurug se naslanja na Staru Tisu, a na levoj obali Dunava, 20 kilometara uzvodno od Novog Sada nalazi se selo Begeč.




Momak iz Begeča

U danu kada je mitropolit Porfirije izabran za partijarha srpskog, Srbi koji na život gledaju kroz crveno bele naočare slavili su Milana Pavkova.





Reč je o momku iz Begeča koji je sve samo ne tipičan fudbaler. Objektivni posmatrač bi možda rekao da je Pavkov previsok ili predebeo za ozbiljan fudbal, statistikom napumpani komentatori bi našli da je u proteklih godinu dana odigrao tek poneku utakmicu, novinari kojima su transferi jedina tema setili bi se da je pogrešio što nije nekim Kinezima uzeo neke velike pare. I sve to je verovatno tačno, ali taj i takav Pavkov je pre dve godine sa dva gola doneo Zvezdi pobedu nad Liverpulom a sada je Zvezdi doneo remi sa velikim Milanom golom u poslednjem minutu.

Porfirijev Čurug nekada je bio deo poseda despota Đurđa Brankovića, a Pavkovljev Begeč navodno su naselili seljaci koji su bežali od zuluma Proklete Jerine, žene despota Đurađa Brankovića. Kažu da je Begeč tako i dobio ime, po begačima.


Svašta ima u danas u Begeču, i artemskih bunara i dobrih fudbalera, ali najviše - šargarepe. Mali Begeč, selo sa tek nešto više od dve hiljade duša, proizvede više šargarepe nego čitava država Hrvatska. Begečka šargarepa je sada već evropski brend, a i odgovor na kviz pitanje kakvu boju kose ima momak koji daje golove Liverpulu i Milanu.

Nekada se čini da taj dečko „tera uz očin ko begečka nana", ali zapravo najveća Zvezdina pobeda u ovom veku, pa i ovaj remi s velikim Milanom, delo su Milana Pavkova. Tri gola klubovima koji zajedno imaju 12 titula prvaka Evrope - ko još time može da se podiči, ne samo u Begeču?

A begečka nana je zapravo bila ćerka siromašnog begečkog alasa koja je bila šeret i stalno zbijala šale i pravila nestašluke po selu. Jednom prilikom prala je na reci veš s drugaricama i samo je nestala. Svi su mislili da se sakrila i da je to još jedna od njenih šala, ali ne: devojka se okliznula, upala u reku i udavila. Dugo su tražili telo da bi ga naposletku našli i to uzvodno od tog mesta, skoro kod Bačke Palanke. Od tada se u Begeču i koristi izraz: Teraš uz očin, ko begečka nana.

Momak iz Tovariševa

A na toj utakmici protiv Milana uz očin ko begečku nanu poteralo je jednog momka iz Tovariševa, sela pokraj Bačke Palanke. Radovan Pankov je ime i prezime poznato svima koji su pratili politiku devedesetih godina. E, ovaj Radovan Pankov je unuk onog Radovana Pankova.

Radovan Pankov
Radovan Pankov
Radovan Drugi međutim nije imao lak put, naprotiv, bilo je to teško odrastanje zbog tragedija mnogo većih nego što je za stranku njegovog dede bio Peti oktobar.

„Nikad ne zaboravi ko ti je bio đed", majica je sa poznatim likom solunskog borca koju često nosi Radovan Pankov. I Radovan Drugi je veliki borac, zato dve velike greške na utakmici sa Milanom ne bi trebalo da na njemu ostave traga. Prošao je, rekosmo, mnogo teže stvari. Kada je imao 11 godina, otac i stric su se vraćali za Novi Sad sa turnira u malom fudbalu u Tovariševu, bila je magla i tojota avensis je pri velikoj brzini sletela s puta. Obojica braće Pankov su poginula.

Pankov i Pavkov osim skoro istog prezimena dele i istu boju kose, a njihova dva sela deli oko 40 kilometara. Negde između je i Bačka Palanka.

Prvi fudbal u Tovariševu

Za sve Pankove Crvena zvezda je mnogo bitna, ali su bitne i dve Vojvodine, ona velika novosadska i ona manja, iz Tovariševa.

Tovariševo
Tovariševo
Prva fudbalska lopta u Tovariševo stigla je davne 1911. godine, prvo Sokolsko društvo osnovano je odmah posle Velikog rata, godine 1920. Tovariševo je imalo hor i gimnastiku, a 1924. Slavuj Milovanov zvani Aga osnovao je fudbalsku sekciju Sokolskog društva koje će posle postati i FK Vojvodina iz Tovariševa. Tada su u selu živeli Srbi i Nemci, a zanimljivo je da su fudbal tada skoro isključivo igrali Srbi dok su se seoski Nemci bavili hazenom (sport iz kojeg će nastati rukomet).



Kao i u Čurugu tako će vam se i Tovariševu brzo pohvaliti po junaštvu. Kažu da je više od 20 ljudi iz sela otišlo da se bori u Rusiju, da su bili učesnici u Oktobarskoj revoluciji, a tri člana porodice Protić iz Tovariševa otišlo je u Sarajevo gde su bili aktivni pripadnici Mlade Bosne.

Zato je 2014, na stogodišnjicu Sarajevskog atentata, u centru sela postavljen spomenik Gavrilu Principu, a svečano ga otkrio reditelj Emir Kusturica.

Momak iz Orlovata


Teško će biti Pankovu u revanš utakmici u Milanu zato što zbog kartona pravo igranja nemaju dva ključna odbrambena fudbalera Zvezde: Milunović i Rodić. Sve je moglo da bude drugačije, možda, da je i u ovom prvom meču u Milanu, a pogotovo u revanšu koji sledi, angažovan momak iz Orlovata koji je pola januara čekao Zvezdu, nije je dočekao pa je otišao u Kasim pašu, klub iz siromašne istanbulske četvrti u kojoj je odrastao Redžep Tajip Erdogan.

Reč je o Dušku Tošiću, bivšem „orlu", reprezentativcu Srbije rođenom u Orlovatu, selu na železničkom trianglu - to je mesto gde se spajaju tri kraka železničke pruge. Uostalom, i Duškov otac Milan bio je železnički čuvar u Orlovatu.

Duško Tošić
Duško Tošić
Za razliku od bačkih sela Čuruga, Begeča i Tovariševa, Orlovat je u Banatu. I za razliku od ovih sela na Tisi i Dunavu, Orlovat leži na Tamišu. Tamiš se razlivao oko hrastova na kojima su nekada orlovi pravili gnezda pa je navodno tako i nastalo ime Orlovat.

Iako bi ljubitelji neke druge vrste kulture požurili i rekli da je orlovatska snajka, supruga Duška Tošića, najpoznatiji seoski selebriti - ovo selo ima pravu slavnu ličnost. Jedan od najvećih srpskih slikara Uroš Predić je iz Orlovata.

Ikonostas u Crkvi Vavedenja Bogorodice u Orlovatu, rad Uroša Predića
Ikonostas u Crkvi Vavedenja Bogorodice u Orlovatu, rad Uroša Predića
Kada pomislimo na kralja Petra, Slobodana Jovanovića ili Đorđa Vajferta mi ih zamislimo po liku koji je naslikao Uroš Predić. Uroš Predić je u Orlovatu živeo dva puta po 15 godina; tu je naslikao neka od svojih najpoznatijih dela. Na seoskom trgu nalazi se spomen soba Uroša Predića, u nekadašnjoj zgradi orlovatske opštine. Orlovat odavno nije opština, broj od hiljadu i petsto stanovnika iz 2011. već se rapidno smanjio, ali zato ima svog „večitog predsednika opštine" - velikog slikara. Uroš Predić je naslikao „Kosovku devojku", ali i sliku „Sveti Sava blagosilja Srpčad".

Momak iz Bačkog Jarka, i još jedan iz Bačke Topole

Od Čuruga, sela novog čuvara trona Svetog Save, do Orlovata Uroša Predića nema mnogo kilometara ali ima mnogo vojvođanskih sela sa još zanimljivih priča. Ako od patrijarhovog Čuruga preko Temerina krenete ka Novom Sadu, nema ni 30 kilometara do sela Bački Jarak odakle je Mirko Ivanić, najbolji igrač utakmice Crvena zvezda-Milan.

Mirko Ivanić
Mirko Ivanić
Ako iz Čuruga kreneta ka Bečeju, pa produžite prema Subotice, doći ćete do Bačke Topole, odakle je Dušan Tadić, najbolji fudbaler Ajaksa, koji je u danu kada je njegov komšija postao patrijarh postigao gol u Ligi Evrope.

A ako iz patrijarhovog Čuruga krenete na jug, na tridesetom kilometru čeka vas Kovilj, Laze Kostića. Šta tek nema međ javom i med snom u koviljskom ritu?

Patrijarh srpski Porfirije, nekadašnji iguman manastira Kovilj
Patrijarh srpski Porfirije, nekadašnji iguman manastira Kovilj
Nije tamo kraj sveta, iako će vam ljubitelji kafana pričati drugačije. Zapravo, u Kovilju je početak; ne samo zato što je nekadašnji iguman manastira Kovilj danas patrijarh srpski, već i zbog toga što legenda, za koju, istina, nema istorijskih dokaza, kaže da je čuveni koviljski manastir osnovao prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava.

Vojvodino stara!

Nije džaba onaj pesnik iz Mokrina pevao:

Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
Jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

Како су Јохан и Јован проговорили истим језиком


Писмо које је тог необично топлог фебруарског поподнева поштар убацио у сандуче породице Драгаш, прво их је изненадило, а онда растужило. Упркос тексту на немачком језику који су само делимично разумели, фотографија и крст крај ње били су јасан знак да је њихов пријатељ Јохан преминуо. Писмо је у војвођанско село крај Апатина стигло из Граца у Аустрији, а прича о неочекиваном и необичном пријатељству Драгаша и Маулових почела је сада већ давне 2006.

Спојила их је једна пространа војвођанска кућа на углу две улице, али и тешке животне приче, искушења избеглиштва, губитака и нових почетака. Драгаши су стару "швапску" кућу купили крајем 2005. После 14 избегличких година поново су имали свој "кров над главом".

Спојила их је једна пространа војвођанска кућа на углу две улице.



Вредни, скромни и поносни нису више могли да чекају на помоћ државе, Комесаријата, УНХЦР-а – свих оних чије услове никад нису могли да испуне.

Увек је фалило нешто, а године су пролазиле. Стару, запуштену кућу, купили су захваљујући само свом раду и добрим рођацима и пријатељима који су им позајмили део скромне суме.

Заврнули су рукаве и врло брзо направили себи пристојно место за живот. Наравно, било је то далеко од удобности стана у Госпићу који су морали да напусте 1991, али било је њихово. Нису више морали да страхују да ће им газде, баш у невреме, у сред зиме, рећи да продају кућу и да морају да се селе.

Нису више морали да, као суво злато, чувају старудије које су газде називале намештајем. Могли су коначно да напишу своје презиме на поштанском сандучету, баш онако како је, пре много година, писало у приземљу једне зграде у Госпићу.

Имали су поново своју кућу, своје двориште, своју капију… Е, баш на ту капију, непуну годину касније, бојажљиво је покуцао Јохан Маул. Имао је лоше искуство са претходним власницима куће у којој се родио далеке 1937. године, али је решио да покуша поново.

Решио и није се покајао! Нови домаћин, његов имењак Јован, отворио је капију, али и срце, довољно велико и довољно рањено да би могло да препозна тугу у Јохановим очима.

Ко би боље од њега схватио жељу која је овог времешног човека довела пред врата родне куће?!

Разумео је Јован Јоханове сузе кад је додирнуо зидове уз које је правио прве кораке, схватио је његову радост кад је угледао велику дрвену кломпу, прављену пре скоро 70 година, која је неким чудом преживела све године и власнике ове скромне куће.

Плакао је и Јован!

У мислима је додиривао зидове своје родне куће и тражио своју "кломпу", белег живота који је остао негде далеко.

Разумела су се ова два човека, без много речи, без помоћи преводиоца који је покушавао да објасни да је Јохан рођен ту, да је, као дете, после Другог светског рата био у логору у Гакову, да је, као и већина његових сународника (Подунавских Шваба) морао да оде…

Јован и Јохан су се "споразумели" на језику којим говоре сви невољници, избеглице, људи који су на својој кожи осетили бол губитка и тежину живота који се, упркос свему, наставио.

На том језику исписане су њихове судбине – дечака Јохана за којим су се 1945. затворила врата детињства и разбила сигурност родне куће и Јована, којег је, као педесетогодишњака, "Олуја" 1995. довела у Јоханово родно село.

Судбина је хтела да их споји баш ту, у том селу, у тој кући коју су обојица називали домом. И уместо да их то сазнање посвађа и супротстави, као многе пре њих, Драгаши и Маулови су постали пријатељи.

На адресе обе породице стизале су честитке за Нову годину, Божић и Ускрс. Посете су постале редовне, све чешће и бројније.

Упознавали су једни друге и откривали бројне, случајне или судбинске, сличности. Из Граца су стизали слаткиши, кафа, гардероба, кућне ситнице које су недостајале домаћинству које се тек стварало, а Драгаши су своје нове пријатеље дочекивали срдачно и отворено!

Уз личко-војвођанске специјалитете (како су шаљиво називали храну коју је усред Војводине, за Немце, спремала Личанка) стварало се једно неочекивано, али искрено пријатељство које је разбијало све балканске поделе, несреће и предрасуде.

Јохан је последњи пут посетио своју родну кућу 2018, а планове о још једном сусрету с пријатељима пореметиле су године и болест.

Драгаши су се, упркос свему, надали гостима из Граца, али уместо њих, пре неколико дана је стигло писмо са Јохановом сликом и крстом.

Преминуо је далеко од свог родног села, али уз породицу и људе који су га волели.

Надам се да је отишао мирно и да су за то, бар једним малим делом, заслужни и његови српски пријатељи.

Ако ништа друго, разумели су га.

Petrovaradin

Citat :

Istorijat Petrovaradina
Može se reći da je istorija Petrovaradina uglavnom povezana sa istorijom Petrovaradinske tvrđave, ali i Novog Sada, kao i Sremskih Karlovaca. Petrovaradin je za vreme habsburške vlasti tokom 18. veka, postao sedište Petrovaradinske regimente.

Početkom 1783. godine na mestu sadašnjeg Petrovaradina, bila je smeštena generalna komanda za kompletnu sremsko-slavonsku granicu. Poznato je da Petrovaradin još nazivaju i „Gibraltar na Dunavu“, a tvrđava je uvek jedna od prvih asocijacija. Tvrđava je građena po takozvanom Vobanovom sistemu, tada najsavremenijim dostignućem fortifikacijske škole u tom vremenu.


Petrovaradin je povezan sa istorijom Petrovaradinske tvrđave!

Petrovaradin poseduje izuzetno bogatu istoriju i zanimljivo je da ima više istorijskih podataka nego Novi Sad. Na prostoru ovog gradića, postojalo je paleolitsko naselje i to u vremenu od 45 do 50 hiljada godina pre nove ere. Prvo stalno naseljavanje ovog mesta, započeto je od približno 4500 godina pre nove ere.


Barokna zgrada


Skoro svim narodima koji su živeli na ovim prostorima, bila je uvek izuzetno zanimljiva Petrovaradinska stena koja se izdizala iznad Dunava. Smatra se kako su Kelti u periodu oko 4. veka pre nove ere, izgradili na ovom prostoru prvo zemljano naselje. Za Rimljane je Petrovaradin smatran izuzetno važnim strateškim položajem i iako je kasnije nastupilo vreme velikih sukoba i razaranja, Petrovaradin je uvek opstajao.


Na prostoru Petrovaradina još pre 45.000 godina postojalo je paleolitsko naselje!

Zanimljivo je kako se prema jednoj legendi smatra da su mačke čuvari ovog mesta, ali i da je Petrovaradinska tvrđava opstala zahvaljujući mačkama. Prema jednom narodnom verovanju, smatra se da mačke imaju 9 života. I upravo zbog tog verovanja, majstori koji su zidali tvrđavu u temelje tvrđave su ugrađivali žive mačke, jer su verovali da će zbog toga tvrđava biti čvrsta i da će vekovima opstati.

Zna se da Turci i nakon dvadeset tri dana neprekidne opsade tvrđave 1694. godine, tvrđavu nisu uspeli da osvoje. Može se reći da je možda i najveća bitka u austrijsko-turskom ratu avgusta 1716. godine, odigrana upravo na ovom prostoru. Petrovaradinska tvrđava nije osvojena čak ni tokom Mađarske revolucije.


Smatra se da su mačke čuvari Petrovaradinske tvrđave!

Zbog velike seobe naroda kao i perioda česte nestabilnosti na ovom prostoru su živeli brojni narodi: Huni, Gepidi, Avari, Ostrogoti, Langobardi, Bugari i Franci. Na području Petrovaradina, često su vođene velike borbe, a za preuzimanje vlasti bili su zainteresovani Mađari i Vizantija. Konačno negde krajem 12. veka, Petrovaradin je postao sastavni deo srednjovekovne Ugarske.

Za tadašnje stanovništvo Petrovaradina, najveću opasnost predstavljale su Osmanlije. Turci su nakon osvojenog Beograda, tokom napada na Ugarsku i Beč osvojili 1526. godine i Petrovaradin. Tokom Turske vlasti Petrovaradina koja je trajala čak 161 godinu, ovaj grad je imao status sedišta nahije.


Petrovaradinska tvrdjava


U Petrovaradinu postoji i poznata Špilerova kuća, koju su 1693. godine, još krajem 17. veka izgradili Jezuiti. Može se reći kako je ova kuća pravi dragulj vojvođanske kulturne baštine. Zanimljivo je da ova kuća i danas postoji u izvornom obliku i da se smatra baroknim izdanjem. Porodica Špiler je u ovoj prelepoj kući, koja je na žalost sada u lošem stanju, živela između dva svetska rata.

Ova kuća je ovoj poznatoj porodici najverovatnije koristila kao letnjikovac, a neka ispitivanja ukazuju na to da je ova kuća imala i funkciju škole. Kuću odlikuje jednostavna spoljašnjost na prozorima su postavljene rešetke, a na krov je postavljen crep. Jezuite je u Petrovaradin doveo grof Leopold i oni su na ovom području ostali sve do 1773. godine, kada je ovaj monaški red zabranjen.


U Petrovaradinu su živeli Huni, Gepidi, Avari, Ostrogoti, Langobardi, Bugari i Franci!

Ispod Petrovaradinske tvrđave i danas postoji tunel koji je izgrađen daleke 1883. godine, a korišćen je za prolaz vozova koji su saobraćali preko mosta Franca Jožefa. Može se napomenuti kako je sadašnja zgrada Lovotursa u Petrovaradinu značajan deo industrijskog nasleđa, jer se zna da je to bila nekadašnja železnička stanica.

Crkva Svetog Pavla svojom arhitekturom ukazuje na značajne promene tokom istorije i promenu država na teritoriji Petrovaradina, koji se razvijao od 18. veka sve do danas. U Petrovaradinu postoji i dvospratna barokna zgrada Svetog Jurja, koja poseduje kip Svetog Ignacija. Ispod gornje tvrđave na putu ka Sremskoj Kamenici, nalazi se poznati Provijantski magacin.


Beogradska kapija


Nadaleko poznata Beogradska kapija, neizostavni je prelep detalj Petrovaradina. Sagrađena je 1753. godine, fortifikacionog je karaktera i sasvim sigurno, jedna od najlepših klasicističkih kapija Podgrađa. Kapija je nosila ime princa Eugena Savojskog, koji je uspeo baš u samom Petrovaradinu zaustaviti prodor Turaka.


Ispod Petrovaradinske tvrđave i danas postoji tunel koji je izgrađen 1883. godine!

Kuća na kojoj je primetna zelena fasada sa prelepom ugaonom kulom, nekadašnje je zdanje barokne arhitekture. Ovaj objekat od istorijskog značaja, nekada davno bio je magistrat i nekadašnje sedište gradske administracije i gradske većnice.

Najlepša privatna barokna građevina u Petrovaradinu, rodna je kuća Josipa Bana-Jelačića sagrađena 1745. godine. Ban Jelačić je bio jedan od najpoznatijih hrvatskih banova i austrijski feldmaršal. U Petrovaradinu postoji aktivno „Hrvatsko kulturno prosvjetno društvo „Jelačić“. Pravim blagom smatraju se stepenice koje vode od podnožja kraj samostana Svetog Jurja ka Gornjoj tvrđavi. Stepenice poseduju 214 stepenica i dugačke su 150 metara.


Rodna kuća Bana Jelačića, najlepša je barokna građevina u Petrovaradinu!

Malo je poznat Đildo Pesapane, koji je rizikujući svoj život spasao Petrovaradinsku tvrđavu od uništenja u drugom svetskom ratu. Nemačka vojska se povlačila 1944. godine sa Balkana, a osim uništenja mnogih mostova i vojnih postrojenja, plan je bio podići u vazduh kompletnu tvrđavu. Ispod tvrđave je bilo postavljeno čak 30 vagaona eksploziva, a namera Nemaca bila je da se uništi tunel i železnički most. Most je podignut u vazduh, ali je zato zahvaljujući Pesapaneu, Petrovaradinska tvrđava ostala netaknuta. Pesapane je posle rata živeo u petrovaradinu i čak imao ćerku Mariju Nikolić, kasnije se razveo i prešao da živi u Erdevik.


Petrovaradin zgrada


Petrovaradin je zapravo deo urbanog Novog Sada, a tvrđava je kompletno demilitarizovana i stavljena pod zaštitu države. Pojedina mesta u okolini Petrovaradina poput Tatarskog brda i Alibegovca, svoje nazive su dobili po bitkama koje su vođene na prostoru Petrovaradina.

I dalje postoji mišljenje da ispod Dunava između Novog Sada i Petrovaradina, još postoji tunel koji ih povezuje. Zvanične potvrde nema i jedino se zna da se mapa tvrđave čuva u Beču, ali se do nje navodno ne može doći radi uvida.

Sasvim sigurno najprepoznatljiviji deo Petrovaradina i same tvrđave je nadaleko poznata sahat kula. Sat i dalje besprekorno radi, zahvaljujući čoveku koji uz puno ljubavi sa svojom porodicom održava ispravnost mehanizma. Treba napomenuti kako je ovo jedini sat na svetu gde mala skazaljka pokazuje minute, a velika sate jer je lađarima bilo važnije da sa svojih brodova pogledaju sat i saznaju koliko je sati a ne minuta.

tekst i fotografije: „Solis“ ; Pixabay

Ovo se u Vojvodini zove "pitino dete" .
Obični ostaci testa ,koji se posole i peku na "plotni" (šporeta "na vatru " )



I ja sam kao dete to voleo (obično se mesilo više testa -samo zbog ovog )

Zar to nisu mlici koji se danas rade na drugačiji način ?

Kijara-brm ::

Zar to nisu mlici koji se danas rade na drugačiji način ?

Mlinci su vrsta (zagorskog) testa daleko manjih dimenzija (ali istine radi -sistem je manje -više isti ) ,no "mlinci" idu sa ovim ili onim -dakle ,kao "glavno jelo" .
Ovo nije "jelo" i jede se baš bez ičega .Recimo -vojvođanska grickalica.

Vikend naselje kraj Bezdana, Daraži Fok
Fantastičan prizor cvetanja algi 👌

wrdoljak ::

Vikend naselje kraj Bezdana, Daraži Fok
Fantastičan prizor cvetanja algi 👌

"Daraž"na mađarskom znači "osa"(kako "divanim "madžarski )
Alge nikako nisu dobra vest -jer "otimaju" kiseonik ,"množe" se geometrijskom progresijom ,i obićno "ubiju" sve živo u vodi .Ne znam o kojoj je vrsti reč -ali ,ako je neka koju požderu rečni "biljojedi" (amuri ,tolstolobici ) onda je to ipak dobra vest .Prizor je svakako impresivan ,što me podseti na jednu posebnost Vojvodine (i jedinstveno je u svetu)m
U jednom trenutku "Tisa procveta" (nikada u isto vreme,jednom godišnje ) a radi se o vrsti insekata koji 3 godine žive u mulju ,i jednog trenutka reše da "izađu" Ne znam latinsko ime ,ali narodno je "Tiski cvet" .


Sem što je prizor fenomenalan -to podigne svu moguću ribu da jedu te insekte



pa se dešava da veliki primerci tiba (somova ,naročito ) se bukvalno "opiju" od tolike gozbe ,pa isplivaju na površinu -tako da se rukom mogu pokupiti .

MOžda će nekog zanimati - da li se ispalti investiranje u poljoprivredu LINK

Ovog momenta, održava se sada već tradicionalna sportska manifestacija "Zrenjaninski maraton".
Da me neko ne shvata pogrešno, sport obožavam, al' brataš, snajka, Nedelja je crveno slovo, Nedelja je veliko slovo, Nedeljom se odena u Banatu ustaje kasnije , a sve ide ovim redom : odmor, kafa, odmor, rakijica, odmor, fruštuk,odmor gibanica, supa, sos rinflajš, pa ondak iznenadni popodnevni odmor,makovnjača, gibanica sa višnjama, uslatko sa grizom i ludajom, odmor, laka užina od onog što je ostalo od ručka, odmor, večera radi lakšeg sna i protiv stresa, odmor, priprema za ponedeljnik.
Da je moj pokojni deda Radivoj živ, pa da vidi ovaj događaj , znam dobro, kazo bi " šta su ovi radili, pravili i namešćali cele nedelje, kad sad imadu snage da bežu po sokacima četeresdva kilometara!?"
Ponavljam, volem sport, podržavam, idem, učestvujem, al ću geknuti sa zlatnim, nepisanim banatskim zakonom, a on kaže : Nedeljom se dobro je, dobro pije,dobro misli, smeje, odmara i ne sikira nizašta !
To je to! Dao nam Bog, fala mu! 👌


P.S. Preporučujem da zapratite Nebojšu na FB

VAROŠ
"E, kad nas baba odvede u varoš...
Kad njeg majka pita: "Jeli Lazo, a jes ti pono buđelar?"
"Neg šta, neg sam pono. Samo za vas nije ni buđelar, već šarajtov...Samo bi da trošite"
A mi tako, dojdemo u varoš; pa na onaj trajzliban. Pa se vozamo.
Pa ondak sidjemo, pa kroz gospodski sokak. A tamo; ju šta sve nema.
Oni ajnzlozi. Pa sigračke, pa ajncug, pa pomade.
Šeširi razni, untercigeri; baba Mici smo uzeli i budjike - naručila je.
Baba sebi uzo čakšire - neke, mišprdifarba boje. Kaže on majki: "Jel Katice, jel pašu?"
"Ko kanda su pasent...A ti, kad se nabokaš...Ne znam; uzmi ti veće, za svaki slučaj. Meter raste..."
"Jaooo što je divan ovaj iberciger..."
"Kolko?
"I ova jankla..."
"Ju što je lepo; ju što je divno; ju što bi ja sve to..."
"Oš malo morgen. Pa nisam ti ja Dundjerac..."
"Katice?! Ne zaboravi dejki zokne. Nešto na dunkl."
"Glišo?! Sofort da si došo ovamo! I neš opet dobiti medveda. Pa jel imaš već jednog kući?!"
"Ali, majka..."
"Nema majka, Gliša ga rastroco načisto. Kaže, operiso ga..."
"Ju napako! Pa što crni Glišo?"
"Pa, majka, operiso sam ga...ko fizik"
"Ajd, ne njanjavi mi tu...Vid ga, sav se umacuro od slina...Evo ti, na; uzmi tog medveda...Samo! Nema više operacije! Jes čuo? Ovaj medved ima da preživi! Ovo je zdrav medved!"


Milan Moga

NOVI SAD GRAD KOJI VREDI POSETITI

Novi Sad se smatra biserom Panonije. Ispod „petrovaradinske stene“, male panonske planine Fruške gore, nastao je nadaleko čuven grad na Dunavu. Novi Sad nadaleko je poznat po Petrovaradinskoj tvrđavi i međunarodnom muzičkom festivalu Exit. Ovaj grad još nosi naziv Srpska Atina, a smatra se i Maticom kulture. Ako još uvek niste posetili ovaj grad, ili ga niste pažljivije upoznali, svakako to treba što pre da uradite. Pokušaćemo da vam predstavimo ono što mislimo da vredi da posetite i zbog čega treba da uvrstite ovaj grad u vaša omiljena mesta za turizam. Turizam u Novom Sadu Početak upoznavanja sa ovim gradom kreće iz centra grada. Sam centar grada obiluje atraktivnim lokacijama. Možda je i ponajlepša pešačka zona. Krenite od Zmaj Jovine ulice, pa onda Pašićevom, ulicom Svetozara Miletića pa Laze Telečkog. Obavezno obiđite i Katoličke portu i čuveni Trg slobode. Samo ime mu kaže da je bio svedok istorije i mesto najznačajnijih ili važnih događaja u gradu. Nekada i sada. Šetalište centar Novi Sad Kada ste na trgu ne možete da ne uočite Gradska kuću i Crkvu Imena Marijinog, u stvari je to rimokatolička crkva poznatija kao Katedrala. Negde između njih je spomenik Svetozaru Miletiću, jednoj od najpoznaitjih ličnosti 19 veka u Srbiji. Nikako ne preskočiti Dunavski park. Možda i zato što je to najlepši park u Novom Sadu i sa najdužom tradicijom. Impresivno i romantično je biti u centru parka. Tu je malo jezerce okruženo pešačkim stazama i bogatim drvećem. Oaza lepote i uživanja. I pravi mali raj za turističke hedoniste. Ako ste još neodlučni pročitajte ovaj citat i možda će vam biti jasnije koliko je lep i jedinstven Novi Sad: „Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo…“ Miroslav Antić Provod? Naravno da je ovaj grad poznat i po odličnom provodu. I to za svakog ponešto. Za provod do ranih jutarnjih sati izaberite baš centar grada jer je tamo najviše mesta za izlazak. Nocni zivot Novi Sad Nikad dosta kulture Matica Srpska je najstarija književna, kulturna i naučna institucija srpskog naroda, osnovana u Budimpešti 1826. godine, a 1864 . godine je preseljena u Novi Sad. Više informacija možete pogledati na sajtu: https://www.maticasrpska.org.rs/ Neke od poznatih crkava u Novom Sadu: Hram Sv. Georgija – Saborna crkva (1734-1740) Hram Uspenija Bogorodice – Uspenska crkva (1765-1776) Hram prenosa moštiju Sv. Nikole – Nikolajevska crkva (1730) Hram Sveta tri jerarha – Almaška crkva (1797-1808) Centar grada, Stari grad, Katedrala, Dunavski park RIMOKATOLIČKA ŽUPA “IME MARIJINO” (poznata kao katedrala). Naravno, tu se ne iscrpljuje spisak verskih objekata u ovom gradu. Potpuniji spisak verskih objekata u Novom Sadu možete naći na ovoj adresi. Crkve Novi Sad Ko još nije čuo za Petrovradinsku tvrđavu? Petrovaradinska tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, u Petrovaradinu, na petrovaradinskoj steni. Na mestu prethodne srednjovekovne građevine, sadašnju tvrđavu je izgradila Austrija u periodu od 1692 do 1780 godine zbog stalne opasnosti od Turaka i blizine granice sa Osmanskim carstvom. Naravno, ono što treba videti jeste Sat kula, jer je pogled sa ovog mesta na Novi Sad čaroban i fascinantna. Blago je reći da je to jedinstven doživljaj za one koji uživaju u turizmu. Više informacija možete pogledati na sajtu: https://www.visitnovisad.rs/petrovaradinska_tvrdjava.html Sremski Karlovci se nalaze na desnoj obali reke Dunava, 12km od Novog Sada i 9km od Petrovaradina. U doba Rimskog carstva na mestu danšnjih Karlovacase nalazilo malo utvrđenje. Grad se prvi put pominje 1308. Kao tvrđava pod imenom Karom, podignuta na rimskim temeljima. Dovoljno je reći da je najstarija srpska gimnazija upravo Karlovačka, a osnovana je 1791. godine. Ono što takođe izdvaja Sremske Karlovce je neobični Muzej pčelarstva i vinarstva. A tek ogroman broj vinarija učiniće posetu ovom mestu više nego inspirativnom. Fruška gora je ostrvska planina u Srbiji u okviru koje se nalazi nacionalni park. Na Fruškoj gori najznačajniji spomenik kulture predstavlja 17 manastira Srpske Pravoslavne Crkve raspoređenih po celoj planini. Više informacija možete pogledati na sajtu: https://fruskac.net/ A kad se ogladni Vojvodina i Novi Sad su poznati po mnogobrojnim specijalitetima lokalne kuhinje. Takođe, veliki broj restorana pruža i zavidne specijalitete inostranih kuhinja. Samim tim to potkrepljuje činjenicu da je ovo kosmopolitski grad u kome ni najizbirljiviji gurmani neće ostati gladni. Hrana Novi Sad Restoran Stara Dalmacija Šetnja i kupanje u Novom Sadu Blizina Dunava potiče na šetnje, kupanje. A gde su najbolja šetališta i kupališta u Novom Sadu? Naravno, to je čuveni Štrand. Štrand je slobodno mođemo reći najpopularnije i najposećenija plaža na skoro pa celom toku Dunava. Tih oko 700 metara peščana plaža obiluje barovima, restorsanima, kafićima, ali i drugim maštovitim sadržajima za rekreativce i sve one koji vole zabavu i provod. Ko još nije bio na nekoj od lokalnih žurki na Štrandu trebalo bi da ovaj događaj, ugođaj ubaci u svoj itinerer. Prenoćište i smeštaj Prenoćište u Novom Sadu je sve traženije jer je i sam grad sve posećeniji iz više razloga. Turizam, poslovni razlozi, školovanje, ekskurzije su različiti motivi zbog kojih je sve više turista u ovom gradu. Mnogobrojni hoteli, hosteli, apartmani pružaju zavidan nivo kvaliteta usluge i privlače turiste iz regiona, ali i iz celog sveta. Ako ne želite da eksperimentišete rezervišite smeštaj preko agencija za nekretnine iz Novog Sada. A lokalno stanovništvo ili Novosađani? Svaki grad ima nešto svoje. Novi Sad ima divne ljude, koji ovaj grad čine još lepšim i privlačnijim. Dobićete pomoć od svakog koga pitate za nešto i to iskreno, od srca i nesebično. Jer, zgrade i ulice su jedno a ono što vi volimo i želimo da osetimo to je duh grada a njega čine ljudi. ::

https://www.srbijaspace.com/blog/Novi-Sad-grad-koji-vredi-posetiti-118.html

SVIRCI-naravno .
Tamburaši ,*armunikaši ,begešari ,gajdaši ,pleh-duvači ....ruralna Vojvodina .

СВИРАЦ

"Онај деран Пуркин, дивани Браша Прцков, иско да му купиду тамбуру, тео да биде тамбураш, ил да га нема. Купиду му његови баш лепу тамбуру, а он ни да свира није научијо, а већ је изгустиро и баталијо. Ал нема ђаво мира, иско после да му купиду рамунику, да биде свирац и да свира у сватове и згрће велике новце! Купили му здраво добру и скупу рамунику и дебело платили, да га учи да свира један познат рамуникаш са телевизије. Ишо у варош пар пута да свира, па и то мано, каже, тешка му рамуника, а лаже, нејде му свирка од руке. Изгустиро он рамунику још брже нег тамбуру, његови се вату за главу и питу, шта ће саде да измудри, да можда неће бегеш да му купиду? Одусто деран од свирања, видијо да то није за њега, а чуо да његови вршњаци иду "преко" и да тамо зарађиваду велике новце?! Извадијо у милицију пасош, његови га опремили и испратили, а ди друго, нег у Немачку! Сви су здраво дрекали за свoјим jединчетом, ко да недај Боже, иде у рат, а знали су да је лењош и да ће брзо да се врне из печалбе. Грдно cе преваријо, мислијо је да тамо паду "печене шеве", не зна он да код Швабе нема "леба брез мотике" и да тамо има да ринта код газде цели боговетни дан, да би штогод зарадио, а не да се провађа, како је то он у своју ћускију замислијо! Сваки дан је звао и кукулеко, како му је здраво тешко, А његови малко наивни, а баш ни начитани нису били, па им жао сина јединца и пошаљеду му паре да се врне кући, јер је све новце што је поно списко, а зарадијо ништа није! И тако деран проветријо гузицу до Немачке и врно се кући, пре нег је тамо очо. Ено га саде се скрасијо и ради паоршаг код његовог бабе, више не изволева и не иште "преко леба погачу". Оженијо младу из добре куће, мираџинка, "запатили" децу, купијо бесну лимузину, па се само пува кад кроз село нагари на гас. И тако се он очовијо, посто (место тамбураша и рамуникаша) паор и свој газда! Чак свеке године иде са децама и женом негди на море, да се брчкаду, ваљаду у песак и чвариду на Сунце! Посто добростојећи, један од најјачи у село, а ко би казо пре десет година, да ће од пропалог свирца да испадне таки домаћин човек и паор?!"

Tekst Ljubinko Žarkov

STAPAR
GUSARI... AL FINI
"U doba kolonizacije ovih prostora, strogo se vodilo računa o tome da nijedna nacija ne dođe u priliku da se grupiše, a samim tim i prevlada nad svojim komšijama. I zato, nakon što Dunav uđe u našu zemlju, prvo nailazite na oduvek, mahom mađarski Bezdan. Sve niz Dunav, iz Bezdana stižete u Bački Monoštor, u kojem će vas sačekati Šokci. Onda ćete doploviti do srpskog Stapara. Pa tako rekom, stižete u Apatin, u kojem su u velikoj većini živeli Nemci.
Na ovom mestu, već se njih deset, ne čekajući kraj teksta, nadnelo nad tastaturu, sa sve povikom: „Ali Stapar nije na Dunavu“!!!
U tome i jeste štos! Nije... al bio je.
Pre 300 godina, preci današnjih Staparaca živeli su uz obalu Dunava. A onda je 1748. godine krenula masovna kolonizacija Nemaca u ove krajeve. Stizali su mahom brodovima.
E tu su promućurni seljani „sabrali dva i dva“. Em nisu bili oduševljeni što dobijaju nove komšije, em što je, da budemo iskreni, u svemu bilo prilike za lakom zaradom. I tako su krenuli sa samostalnom zanatskom delatnošću u vidu gusarenja... U narednih nekoliko godina, u tradiciji pravih pirata sa Kariba, presretali su lađe sa nemačkim kolonistima.
Carica Marija Terezija prvo je samo pretila, al’ kad je videla da se stvar potpuno otela kontroli, rešila je da srpski živalj otera od obala Dunava. I tako su ti ražalovani pirati 1752. godine, osnovali današnji Stapar.
Ipak, i dan-danas, seoski fudbalski tim zove se „Hajduk“, a stonoteniski klub „Gusar“.
Svesni tradicije, Staparci su neverovatno ponosan svet. Desetak kilometara udaljeni Sombor smatraju predgrađem Stapara.
Pored ostalog, Staparci će rado istaći da se nalaze na „glavnom putu“. Ispred su Odžaci, iza Sombor. Vojvodina im se tu računa kao šire dvorište.
Ovo je jedino selo koje ima dve Slave, dve crkve, dve kapele, dva groblja... Imaju još svašta nešto. A koliko vole „svoje“, svedoči priča da je svojevremeno, kada se gradila sportska hala, bilo predviđeno da ona bude malo šira, kako bi u njoj mogle da se igraju i rukometne utakmice. Staparci na to proširenje nisu pristali ni po koju cenu...  Jer u tom slučaju, morali bi da - poseku lipu ispred škole!
Izeš rukomet i sto drugih sportova. Lipa raste s nama i ne damo je nikom.
Šta reći, osim... Staparci!
Ovde toliko vole što su svoji na svome, da imaju: „Staparski ćilim“, "staparski sir", jedinstvene „staparske ambare“, pa svoju „staparsku listaru“... Ova nastaje razvlačenjem kora za pitu, uz dodatak oraha, grožđa i domaće masti. Staparce prati od rođenja do smrti. Jede se na krštenjima, kida se na svadbama. Odmah po venčanju mladina mama mladencima pruža listaru. Ovi je lome. Ko zalomi veći deo, biće gazda u kući.
Uostalom, Staparci nisu hteli ni goluba da imaju ko svi drugi. Dugom selekcijom, stvorili su autohtonog „staparskog letača“, prelepog goluba kojeg nam je lakše da zamislimo u formi keramičke figure, nego negde visoko na nebu.
Možda su ovi Staparci stvarno nekad bili gusari. I možda su dozlaboga nervirali caricu Mariju Tereziju.
Al’ nekako, danas uopšte nisu loši. Čak mu dođu fini.
Vama možda budu još bolji. Svratite!
Na glavnom su putu."  

Tekst Ilija Tucić
---
Nije sve to tako idilično .
Svedoci (još živi) kažu da je u  Apatin prvi ujahao neki Staparac na belom, konju.
Kad se uverio da nema "vojske" (nemačke )onda je počela pljačka .
Staparci  su kolima vukli sve živo iz nemačkih (napušetenih) kuća .
Ako lažu retki preživeli očevici -lažem i ja.

Kako se živilo kadgod--divanili su mi stari
ELENOR
Za vrime ll Sv Rata, bila je kontrola od države, morala se prijavit stoka, žitarice i inventar gazdašaga. Nije bilo ništa oduzimano, al se vodila evidencija. Na svakoj vršalici za žito, bio je postavljen elenor --kontrolor koji je upisivo svaki "mereš" žita koji je prišo priko maže. Naravno da je tog kontrolora svako želio potplatit, da ne upiše svaki džak Dida je bio miran čovik u pravdu i nije smijo nudit mito. Majka je bila okoprcna žena, uzvala bi kontrolora unutra ko peče palačinke a nema brašna za sve pa njega ponudi. Ha ha, a Madžar učtiv, fini, pa fali palačinku Onda ga majka lipo zamoli da "ispušti "koji meter žita i ne zapiše u teku, usput mu malo tutnila u džep i gotovo. Na kraju kad su odlazili, lipo se zahvalio majki na palačinti i manijo šeširom. Eto mogli su prišparat malo žita, za ne daj Bože zafaljujući majkinom znanju mađarskog i snalažljivosti !!

Tekst Lajčo Ilovac

Kokoške ...one koje ne žderu koncentrat ,nego "čeprkaju po bunjištu " i jedu žito i kukuruz ,travu ,gliste i insekte . I "stara leba" .



Ako niste prelenji ,pa pogledate na pijaci (Vojvodina ) a ne idete odmah u "Lidl" -još ima "toga" .
Jes* da se mora "priklati" ,"ošuriti" ,očupati i "tranžirati" -ali to jeste "to" .