ŠTA JE SVE VOJVODINA

First topic message reminder :

Годишњица присаједињења Војводине Србији
НОВИ САД -

У Новом Саду данас ће свечаном академијом бити обележено 95. годишњица Дана присаједињења војвођанских области - Срема, Баната, Бачке и Барање - Краљевини Србији 1918. године.

Осим министра правде Николе Селаковића, присутнима ће се обратити и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, као и бројни представници политичког, верског, културног и научног живота Новог Сада и Војводине.


muzejvojvodine.org.rs


Очекује се и присуство амбасадора и представника земаља савезника Србије у Првом светском рату, саопштено је јуче из Министарства правде.

"Подсетимо да је 25. новембар најзначајнији датум у модерној историји Српске Војводине, који има свој културно-историјски и политички значај. То је дан када су сви словенски народи који живе на овим просторима преко својих народних представника и првака на Великој скупштини заједнички прогласили отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији", пише у саопштењу.

Челници Новог Сада данас ће положити цвеће на месту где је одржана Велика народна скупштина, а где је сада седиште Војвођанске банке, као и на гробове српских лидера из тих времена, Светозара Милетића и Јаше Томића, на Успенском гробљу у Новом Саду.

Након тога, на великој сцени "Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта, биће уприличена Свечана академија, на којој ће се, како је најављено, поред градоначелника присутнима обратити и Селаковић.

Posle muzeja posvećenog Hlebu nekako samo se nameće

Muzej pčelarstva i vinski lagum porodice Živanović, Sremski Karlovci

Praunuk profesora Jovana Živanovića, gospodin Žarko Živanović, sledeci tradiciju svoje porodice, učestvuje u formiranju školskog pčelinjaka Bogoslovije karlovačke. Obnavlja preko dvesta godina satru tradiciju svoje porodice, i čijim su podrumima spravljena i negovana najplemenitija karlovačka vina, ausbruh, bermet, rizling služena i na dvorovima.
Svoje oduševljenje ovim sitnim Božjim stvorenjima, pretočeno u pesmu u prozi, prof. Jovan Živanović (1841-1916) preneo je na svoje potomke, te porodičnu tradiciju nastavljaju njegov sin Žarko (1875-1933) i unuk Borivoje (1914-1997). Danas, praunuk Žarko objedinjuje iskustva svojih pradaka, koristeći savremene metode pčelarenja, pa u ovoj kući i dalje teče med.
U Karlovcima, u roditeljskoj kući i prostranom dvorištu sa preko 200 košnica i stotinak predmeta, kojima je pčelario njegov deda, Borivoje Živanović je 1968. godine osnovao Muzej pčelarstva porodice Živanović. Izložio je predmete, koji se danas zaista retko mogu videti i trudio se da uz zanimljivu priču o njima, zaiteresovani posetioci osete miris voska i propolisa iz minulih vremena.
Danas, možemo videti nekoliko tipova košnica i mnoge predmete, koji su se upotrebljavali prilikom rada oko pčela i njihovih proizvoda: meda, polena, voska, propolisa. Tu su: istresaljka iz 1876. godine, parni topionik za vosak iz 1881. godine, dimilica i dr. Najatraktivniji eksponat je svakako košnica u obliku crkvice iz 1880. godine. Ona je godinama ukrašavala veliki pčelinjak Jovana Živanovića, a danas joj je, pošto je veoma stara, sigurnije pod krovom.
Pošto stalno pristižu novi predmeti, koji svedoče o ljudskom bavljenju pčelama kroz istoriju, u planu je modernizovanje i proširenje stalne izložbene postavke. U ovaj Muzej, jedinstven u našoj zemlji, pored pčelara, često navraćaju mladi ljudi, naročito učenici Karlovačke bogoslovije i studenti poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i Zemunu.
Praunuk profesora Jovana Živanovića, gospodin Žarko Živanović, sledeci tradiciju svoje porodice, učestvuje u formiranju školskog pčelinjaka Bogoslovije karlovačke. Obnavlja preko dvesta godina satru tradiciju svoje porodice, i čijim su podrumima spravljena i negovana najplemenitija karlovačka vina, ausbruh, bermet, rizling služena i na dvorovima.
Dvorište muzeja pčelarstva i pčelinjaka, baštu porodične kuće Živanović, milošću Božjom, materijalno podiže i snaži podižući etno-park, da bi pokolenja spoznala kako su naši preci u znoju lica gradili Srpski Sion i Sremske Karlovce.

Za današnje Badnje veče poklanjam vam priču mog komšije.

Na Badnji dan, o „komađima”

Badnji dan se u mome detinjstvu mogao prepoznati po mirisu peći koje su se kadile. Već od ranog jutra, po mraku, žene su palile vatru u paorskim pećima, čulo se šuškanje kukuruzovine i ogrizina, njihovo lomljenje, a dim se vijorio iz odžaka sa velikim badžurama iz kojih se osećao miris dimljenog mesa. Selo se šezdesetih godina odupiralo ideologiji koja se protivila i nipodaštavala tradicionalne religiozne praznike, jer ih je shvatala kao deo folklora koji napredno društvo, a pogotovu ono koje stremi komunizmu, treba da odbaci. Narod je ideologiju shvatao samo u površinskom delu, spolja, i koji se morao, kao što su se neki zakoni morali, poštovati: od obaveznog služenja vojske i plaćanja poreza, pa do puštanja stoke na ispašu. Oni koji su u Banatu bili rođeni početkom prošlog veka, u svojim paorskim kućama pamtili su i pridržavali se pravila i običaja koje su kao deca naučili. Jedan od tih praznika koji je za decu oduvek bio svečan i poseban po mnogo čemu je i Božić, pre njega Badnji dan koji je nagoveštavao i govorio o rođenju Bogomladenca, a takođe je i deci nudio obilje radosti. Dakle, na Badnji dan, od ranog jutra, stariji ukućani su sve poslove užurbano radili kako bi na vreme sve završili i dospeli da, kad dođe veče, čekaju korinđaše. Žene su, čim dobro ukade peć i učine da soba bude topla, odmah posle doručka, koji je bio uglavnom postan, počinjale da tegle testo i pripremaju česnicu. Dok se to radi, ostali ukućani, da ne bi smetali, sklanjali su se iz dobro ugrejane sobe jer su se po krevetima stavljali beli čaršavi na kojima se sušilo istegljeno testo. Ja sam kao dečak voleo da prisustvujem tegljenju testa i zadivila bi me preciznost sa kojom su majka i baka sinhronizovano i uvežbano to činile. Usput sam i ja dobijao zadatak da krckam čekićem orahe i da ih stavljam u posudu kako bi se docnije samleli i pomešani sa suvim grožćem i sitnim šećerom stavljali kao fil između listova testa. U česnicu se obično na jednom kraju stavljao dinar koji je, verovalo se, posebno donosio sreću onome ko ga nađe. Kuće koje su slavile Božić, nisu mogle da zamisle taj praznik bez česnice, koja se, kad je napravljena, rezala na komade. Za svakog ukućanina spremao se po jedan komad, a takođe i komađe koje se pravilo i za one koji su izašli iz kuće. Tako je moja baka pravila komađe i namenjivala ih za dedine tri sestre, koje su otišle pre gotovo četrdeset godina iz naše kuće, a takođe i za dedinog brata, a i za mog strica, koji je bio oženjen i živeo je u gradu. Svaki od ukućana imao je svoj komad česnice i još prilikom pravljenja i prilikom sečenja česnica se namenjivala i komađe je namenjivano, pa je baka govorila: ...Jedan komad za Macu, komad za Ljubicu, komad za Boju, komad za Jeftu, komad za Ljubu, i to komađe smo mi, deca, nosili, ili se čuvalo, pa kad bi se išlo kod tih rođaka koji su otišli iz kuće, nosilo se njima. Moj deda je tada imao oko šezdeset godina i bio je pravi starešina koji je znao starinski red i poštovao ga je sa pažnjom i posvećenošću kako i dolikuje pravim domaćinima. Pred Božić, kad su žene gotovile česnicu, voleo sam da gledam i slušam kako moja baka namenjuje komađe ukućanima koji nisu živeli sa nama. Svi koji su bili mome dedi, kao starešini, najbliži po krvnom srodstvu, imali su pravo na komađe česnice kao Tela Hristovog koje su dobijali simbolično iz kuće odakle su potekli. Sad, četrdeset godina docnije, kad moja supruga pravi česnicu od kora iz prodavnice, taj lepi običaj namenjivanja komađa česnice izgubio se, ali ja i dalje volim da krckam orahe na Badnji dan i da sa nestrpljenjem čekam korinđaše.

Da pričamo o Vojvodini -a da ne pomenemo dunavske alase ? 

(halász -ribar ,mađarski ,skraćeno po vojvođanski, alas )



Da ne stavljam ceo tekst i gomilu fotografija ,evo linka -tu je sve



Vojvođanski alasi  
(i kakve li slučajnosti -Apatinski ) 

Božić i korindjanje

U većini kuća, na sam Badnjak ujutro rano očekivao se prvi čestitar, kojeg bi domaćica posula mešavinom žita i kukuruza, a ako je bio stariji, domaćin bi ga ponudio i kuvanom rakijom kako bi se malo zagrejali. Na Badnjak se inače postilo. Za to je domaćin morao da obezbedi neku vrstu ribe. Najbolji je bio pravi dunavski šaran ili som, a u nekim kućama se našla i suva štuka.
Domaćice su dovršavale po kuhinji božićne kolače, zadnje poslove oko čišćenja kuće i priprema za božićni sto, a domaćin je po dvorištu dovršavao i priređivao sve što treba za blago koje poseduje, jer se stoka samo hranila a štala i svinjci su se, kao i sama kuća, čistila tek treći dan posle Božića.
Domaćin je pored toga što je morao da pripremi božićno drvce tj. jelku, morao da pripremi i slamu koju će pred veče uneti u sobu u kojoj će se ukućani većinom zadržavati tokom božićnih praznika.
Došlo bi i veče.
Domaćin bi uneo slamu i rastirivši je po kući, ukućanima bi, uz prigodnu čestitku, čestitao nadolezeći Božić. Domaćica bi na prekriveni sto, ispod već okićene jelke koja je imala istaknuto mesto na čelu stola, iznosila božićnjak tj specijalno ispečeni oblik hleba, kovrtanje (pletenice), mlado zeleno žito kao ukrase na stolu, pa prikladnu posudu sa mešavinom žita i kukuruza u koju su bile zabodene tri sveće. Kada bi sve bilo spremno, na sto bi se donelo i jelo. Oko tako pripremljenog stola, okupila bi se porodica, zapalile sveće, molitvom bi se zahvalilo Bogu za sve što se uspelo spremiti, pa tek onda bi se krenulo sa večerom. Nakon večere obično su se pevale božićne pesme, a deca su se vrlo rado valjala po prostrtoj slami. Stariji su znali da namerno bace u takvu slamu i pokoji orah, kako bi deca mogla da ga traže. Najveseliji je bio onaj koji bi našao najviše oraha. Kad se tako malo zabavilo, moglo se krenuti u čestitare - korinđanje
deca korinđaju-pevaju božićne pesmice, idući od vrata do vrata kod prijatelja, komšija... Domaćica ih dočekuje i dariva sa voćem, sitnim kolačima, bombonama sitnim novcem zabodenim u jabuku. evo nekoliko lepih pesmica koje sam ja naucila od svoje prabake i pevala na badnje vece.
Dobro vece Gospodaru
Danas nam se Isus rodi
U stalici
U jaslici
Doletese dva andjela
Donesose dva kamena
Sazidase slavnu Crkvu
U toj Crkvi sveti Stipan
Sveti Stipan i Nikola
Sveta Lena svece pali
Sveta Klara progovara
Dajte nam dajte
Sta cete nam dati
Jednu krajcaricu
U casicu
Hvaljen Isus
ustajte pastiri
Ustajte pastiri,
na Betlemskoj gori
u stali
porodila Diva
prava Boga ziva
Isusa
Cedo bozanstveno
svima navisteno
Bozji sin
On za nasu ljubav
doso jeste uprav u Betlem
On se ne ponosi
svima dare nosi
u stali
na slamici lezi
i u ruci drzi
svo nebo
a ima novijih iz mog detinjstva, koje su vise saljive a manje verske. imali smo i bezobraznih i te baba zna ali bi me izbacili sa foruma ako bi vam i njih pisala

ja sam mali pera
Ja sam mali Pera
ujela me kera
za nogu, za ruku
daj mi gazda jabuku
ako nemas jabuku
daj mi krusku
ako nemas krusku,
razbicu ti njusku....

ja sam mali korindjas
Ja sam mali korindjas
daj mi gazda sta imas
vina, rakije
Bozic ti je ispred kapije
Ako neces dati
ja cu Bozic oterati.

Ja sam mali Iva
Ja sam mali Iva,
trcim preko njiva
njiva se zeleni,
gazda se veseli.
Daj gazda vina
soka il rakije,
Bozic je kod kapije.

Ja sam mala Nata
a sam mala Nata,
otvorte mi vrata,
ja vam zelim puno srece
i najlepse Badnje Vece.

Ja sam mala Kata
Ja sam mala Kata
otvorite mi vrata
da se popnem
na stolicu
da dovatim kobasicu
kobasica smrdi
gazdarica pr*i.

Ja sam mali bata
a sam mali bata
Otvorte mi vrata
Da vam vidim jelku
I poljubim cerku

I tako pevajući i veseleći se približilo se i vreme polaska u crkvu na Ponoćku. I u samoj crkvi ugođaj je bio poseban. Okićene jelke, Vitlejem i prizor štalice s malim Isusom, a tom ugođaju su pridonosile i najveselije božićne pesme.
Nakon Ponoćke, na povratku kući svakome se čestitao Božić...

izvor net

Korinđe i korinđaši


Korinđanje je stari vojvođanski običaj da na Badnje veče deca idu od kuće do kuće i čestitaju Badnje veče i Božić rođacima, komšijama, prijateljima ali i potpuno nepoznatim ljudima a ovi ih daruju orasima, bombonama, voćem i nekim sitnijim novcem.

Kad se završi Badnjačka večera i kad deda prekrsti sobu orasima nastaje spremanje za korinđanje. Kape, šalovi, gumene čizme da ne mora da se pazi kuda se ide. One najmlađe neko od ukućana povede po komšiluku dok se malo stariji organizuju u grupice i kreće se u Korinđe.

Prvo se obiđe najbliži komšiluk a onda se zaređa po okolnim sokacima. Tamo gde “primaju korinđaše” avlinska vrata su odškrinuta. Čuvarkuća je vezan pod slamom il zatvoren u štali da slučajno ne ujede neko dete. Upaljeno svetlo “u kraj kuće” prosto poziva korinđaše da viknu “JEL SLOBODNO KORINĐATI?” Tad obično domaćica izađe i rečima “Jeste, jeste” poziva korinđaše u kuću.

Poređani u kraj vrata kreće “korinđanje” odnosno svako od dece odrecituje neku prigodnu pesmicu spremljenu za taj dan. Oni koji znaju otpevaju “Roždestvo” ali ti su bili retki kad sam ja išla u korinđe.

Najčešće su se korinđele one kratke kao što su:

Ja sam mali Jaša
Jašem na čilaša
Čilaš kleče
Ja vam reče
ČESTITAM VAM BADNJE VEČE

Ili

Ja sam mali korinđaš
Daj gazda šta imaš
Jel vina il rakije
Evo Božić kod kapije
Ako nećeš dati ja ću Božić oterati
Nazdravlje gazda večera

Ili

Ja sma mala Jana
Idem iz dućana
Posl’o me je Bora
Da mi date ora
Il kolač da čekam
Il žarač da begam
Nazdravlje gazda večera ….

I meni najlepša koja se korinđa u kući gde je mlad bračni par

Mi smo došli na taljige
Da nam date mamaljuge
I po čašu crnog vina
Da vam snajka rodi sina
Da vidimo vašu jelku
Da vam snajka rodi ćerku
Da vidimo vaše koke
Da vam snajka rodi dvojke

One najmlađe ali isključivo dečake su stričevi ili ujaci učili i nekim “golicavijim” tekstovima koje su strogo korinđali samo u određenim kućama i određenim ljudima.

To je ona čuvena "ja sam mali poštar ...." koju ću preskočiti jer kao lepo vaspitana devojčica TO nisam korinđala.

Kad se svi korinđaši izređaju domaćica iznosi unapred spremljenu činiju i svakom daje po nekoliko oraha, jabuku, narandžu, bombone, krem bananice ili šta je već spremila ali orahe obavezno. Sve to završava u torbi koja je od kuće poneta. I tako do duboko u noć dok se polako ne krenu zaključavati vrata i gasiti sveta po kućama. Danima smo se posle hvalili “plenom” koji je sakupljen za korinđe. Bila je to prilika da i oni kojima noćni izlazak nije bio dozvoljen (oni od 7-14 godina recimo) izađu “u provod” i to do duboko u noć.

Ono po čemu najviše pamtim korinđe je moja baba-Vida, mamina mama, koja nije baš zarezivala Novu godinu i Deda Mraza već se od nje poklon dobijao za Badnji dan tj za korinđe. Najlepši i najveći koji pamtim je žuti hula-hop koji sam dobila tamo kad sam imala nekih 10-12 godina. Možda je bilo pre njega skupljih ali za mene vrednijeg nije bilo. Tu negde prestaje moja korinđaška karijera i svodi se samo na odlaske kod babe da joj se čestita Badnje veče i kao uzdarje dobije “dinar” i par oraha.


Moji korinđaši

Danas sedim kod kuće, čekam korinđaše i uživam gledajući ih onako zarumenele i slušajući korinđe koje sam i ja onomad korinđala. Običaja radi ako baš moram nekom u kuću na badnji dan ja pitam “jel slobodno korinđati” i dobijem orah dva kao uzdarje što sam čestitala Badnji dan i Božić.

Priča sa mog bloga ovdašnjeg. Danas me podsetili na još jedno korinđe i ako uspem da ga "ukradem" postaviću i video.

Ja sam mali Bata
Otvorte mi vrata
Da vam vidim jelku
I poljubim ćerku.



Ovu su korinđali dečaci i to vrlo mali i samo tamo gde je bilo udavača. Naravno da se "prozvana" odmah saginjala da dobije poljubac od korinđaša.

Još jedna priča mog komšije. Mislila sam da vam ja opričam ovaj običaj ali lepo ga je pročitati iz sećanja onog ko je Božić pratio nekad. Još jednom moj komšija Radovan.

Božićni jahači ili kako sam pratio Božić

Običaj praćenja Božića na konjima u našem narodu datira od davnina, a ja sam prvi put pratio Božić na konju kad sam imao četiri godine, ili možda malo više, ali sećam se da još nisam išao u vrtić. Otac je vodio kobilu koja se zvala Sigma glavnim drumom, a ja sam jahao. Na roglju kraj naše kuće s balonom vina stajali su ljudi, malo su napijali, razgovarali i pratili drumom kako momci jašu. Otac je, vodeći kobilu sa mnom do roglja, malo trčkarao tako da sam prvi put osetio konjski kas, i sav sam se tresao, a činilo mi se da strašno jurimo. Zaustavio se kod ljudi na roglju, sad kao da ga gledam, i malo je spustio glavu, sad znam da se smejao i da je sakrivao smeh da ja ne vidim i pustio je da me komšije zadirkuju i da im ja odgovaram na njihova pitanja. Ja sam, naravno, bio veoma ponosan na svoje jahačko umeće, a na njihova pitanja kad ću naučiti sam da jašem bez pomoći oca, odgovarao sam: Dogodine. I kad su me ponudili vinom, prihvatio sam čašu i napio do polovine, ljudi su se smejali i još su govorili da imam i na koga da volim vino, a ja sam im odgovarao da je Božić i da se vino pije kad se Božić prati. Svi su se smejali, a ja sam, kad smo se vratili kući, osećao malu vrtoglavicu. Baka je, videvši da mi nije dobro, grdila oca što je dozvolio da radim to makar šta. Nekoliko godina docnije već uveliko sam sa drugarima pratio Božić, s pesmom od kuće do kuće, a svake godine su se moje granice sloboda proširivale, a i moji drugari iz generacije su želeli da prave posebne vratolomije na konjima, jer smo generacija koja je odrasla uz američke vestern filmove. Sećam se... Jedne godine smo se penjali, jašući na konjima, na terasu Kaštilja. Bilo je to veoma smelo s naše strane, a Kaštilj je u tim godinama bio prazan. Poslednji put na konju sam pratio Božić u Sremu, početkom osamdesetih, sa krušedolskim momcima. Jahao sam manastirskog konja i zajedno s momcima sam išao po blagoslov kod igumana Damaskina koji se pre nekoliko godina upokojio. Jahali smo laganim kasom i, kako smo išli sokakom, tako su se otvarale kapije i domaćini su nas primali i nudili pićem i kolačima. Bilo nas je dvadesetak jahača s prelepim konjima od kojih je svaki bio okićen peškirom, a na mom, koji se zvao Soko, iguman Damaskin je naredio da se veže starinski izvezen pamučni peškir, što je sestra Melanija, inače najmlađa monahinja, i učinila. Prelepa krušedolska tradicija je da božićni jahači pevaju u svakom dvorištu Roždestvo Tvoje, Hriste, Bože naš. Ozbiljnost koju su jahači pokazivali prilikom ulaska u dvorište i neko posebno vojničko držanje činili su da se, zaista, svaki od domaćina kod kog su ulazili osećao počašćenim. Tog Božića moj pokojni otac je bio gost kod mene u Krušedol Selu. Nije poznavao običaje u Sremu i kad smo se s konjima postrojili i poskidali kape i počeli da pojimo Roždestvo, otac je počeo da plače zadivljen prizorom: da skinutih kapa dvadeset momaka sa pogledima uprtim u nebo, svi kao jedan, pevajući pronose glas, i donose ga u njegovo dvorište, o rođenju Spasitelja sveta − Gospoda našeg Isusa Hrista. Otac je čitavo vreme služio plačući i pevajući, a bile su to suze isceljenja i iskupljenja koje same krenu kad lepota slatkog pravoslavlja dotakne nam srce. Od tada je prošlo više od četvrt veka i danas se na konjima prati Božić, ali onaj trenutak u Krušedol Selu kad dvadeset momaka s postrojenim konjima, skinutim kapama i pogledom uprtim u nebo poji Roždestvo, i otac koji ih služi i poji zajedno s njima i plače, bio je zaista malo čudo. Tad sam osećao da se Božja blagodet sliva na nas, da Boga oca doživljavam kroz mog oca, a da je Bog ljubav.

Radovan Vlahović
iz knjige „Džems Bond u kratkim pantalonama: Facebook beleške II“



Prve dve fotografije su današnje i pozajmila sam je od moje mlade prijateljice Milane čiji brat je jedan od jahača. Ostale su moje od pre par godina.

Somborski bođoši ...

Pričamo danas o drvetu bođoš ili ti po latinski Celtis occidentalis L a po srpski Američki koprivić , nije reč o dođošima , to neki drugi put .

Citat :

Drvo visoko do 25 m, u starih primeraka karakteristične, debele i nepravilno plutasto-hrapave kore. Alohton je, porekolom iz severne Amerike. Neugledni žućkastozeleni cvetići izlaze u aprilu i maju. Plod je mala okrugla mesnata koštunica, jestiva kao i kod autohtonog koprivića (Celtis australis). Plod i listovi obe vrste izgledaju gotovo identično osim kore, koja je kod košćele ravna (nalik na bukvu) i kod starijih primeraka.
Zbog velike otpornosti u novije vreme ovaj koprivić se sadi na velikim prostorima, u parkovima, drvoredima pa čak i kao šumska monokultura. Hraniteljka je koprivićevog leptira (Libythea celtis) nedavno otkrivenog u Srbiji, a koji se javlja lokalizovano u zavisnosti od prisustva i brojnosti drveta. Ovaj koprivić je naročito omiljeno drvo za sadnju u severnoj Vojvodini, računa se da Subotica – gde ga inače zovu "gelegunja" – ima najmanje 10.000 stabala! Drugi grad ne manje poznat po popularnosti ove egzote je Sombor, gde ga zovu "bođoš" (= na mađarskom znači drvo sa bobicama). Gelegunja ili bođoš ima važnu ulogu u zimskom othranjivanu ptica, jer ga jedu sve ptice pa i gradski golubovi. A tek su deca pomenutih sredina navikla jesti ove ne baš izdašne ali za njih interesantne i ukusne plodove.

Posebno je zanimljivo da u Somboru svako to drvo ima svoj zdrastveni karton u koji se upisuju sve promene na drvetu .


Listovi , krošna drveta izvrsno upija prašinu , gasove i buku . U Somboru je posebno poznat Fijakerski plac gde je svojevremeno posađeno drveće da bi fijakeristi i njihove mušterije imali hladovinu za vreme letnjih dana.
Lepa je vest što su u Somboru odlučili o podmlađivanju , stari bođoši su već počeli posustajati pod teretom godina . Bođoša ima po celoj Vojvodini ali su somborski ušli u istoriju .

KOTOBANJE - GOLUBINCI

Kotobanje su po definiciji, pomoćni privredni objekti nastali u XVIII veku. Potreba za njima javlja se u vreme kada je poljoprivreda počela toliko da se razvija da ostaju viškovi koji nisu mogli da budu potrošeni ili prodati na vreme, pa su morali biti negde uskladišteni. Tada su počele da se grade kotobanje i ambari, prvo manje zapremine, a kasnije sve veći i veći. Kako se poljoprivreda intenzivirala ostajalo je sve više viška proizvoda, pa su i kotobanje dobijale sve lepši i veći izgled. Građene su odmah do ulice da se vide, i bila je stvar prestiža da domaćin ima veću i puniju kotobanju.
Golubinci su karakteristični po kotobanjama, koje predstavljaju remek-delo narodnog graditeljstva. „Lepšanovića kotobanja“ ušla je u katastar evropske kulturne baštine. Nazivaju je i čardak, zbog vanredne lepote, a ima istovrsne kible na zabatu kao i glavna kuća.
Kotobanje su ambari, koji su u Sremu jedinstveni zbog svoje višestruke funkcije. Na ovom području ambar, kao spremište za kukuruz, žitarice i drugu hranu kombinovan je sa prostorom za stanovanje mlađih članova domaćinstva. Vrlo često su kotobanje pravi festival narodne drvorezbarske umetnosti, zbog čega neke od njih uživaju status spomenika kulture od velikog značaja.

..letnja kujna obavezno ispod ambara,zatim je tu i odeljenje za zimnicu,a ispod podrum..divne uspomene i mirisi detinjstva vezu me za njih...

Malo ću da vam poremetim redoslijed priče na temi, no, nadam se da nećete zamjeriti.
Elem, juče sam provela dan u Vojvodini (put od Kule prema Bačkoj Palanci) i imala sam prilike vidjeti predivan zalazak sunca. Morala sam snimiti prizor jer je zaista predivan. Nadam se da neće biti prevelikih zamjerki na moj amaterski pokušaj kao i mrlje na šoferšajbni.

..amaterski pokusaj je ..a mrlja nemoj da se ponovi

Pogledala *celi video*.
Predivno:)
Pogled fenomenalan..Muzika super..Komentari još lepši..I na samom kraju samo za Zojinu temu Vojvodina..  :qqq4:


(btw..jel onaj na motoru maVo..nešto se razleteo..nisam dobro videla:D )

Ma ima da uglancamo sve da bude čisto ko suza
Kijara, nije u pitanju motor nego biciklo, i pecaroš koji se vjerovatno vraća iz pecanja pa djeluje razbacano:))

Svala čast. Na ideji i na izvedbi. Muzika se savršeno uklopila. Vojvodina su i ti prelepi zalasci sunca kad imaš pogled na oblake koji ništa ne sputava.

Bravo Bačkuljo!!!

Muzej "Žeravica"

U jedinom muzeju starih traktora i parnih mašina na Balkanu, vlasnika Čedomira Žeravice (53) iz Novog Miloševa, smešteno je šezdesetak raritetnih eksponata.

Prava atrakcija muzeja je američki traktor "hart-par" proizveden 1914, najstariji očuvani traktor u zemlji i okruženju. Konstruisala su ga i „krstila“ dva američka studenta.

Ovaj kolekcionarski raj nalazi se u sklopu „Boš dizel-centra Žeravica“, zvanično najboljeg servisa poznate nemačke kompanije na prostoru eks-Jugoslavije i Mađarske. Ljubav prema oldtajmerima sa njiva Čedomiru je usadio pokojni otac Milivoj, koji je pre dvadesetak godina došao na ideju o muzeju.

Sve je počelo od očeve želje da nabavi američki traktor marke "fordson" iz 1924, kojem se divio u detinjstvu. Uspeo je da stupi u kontakt sa Ljubom Radivojevićem iz Kragujevca, koji se bavio preprodajom poljoprivrednih mašina.

Kada je došao da preuzme traktor, otac se začudio ugledavši u dvorištu još nekoliko starih traktora. Pokušao je da nagovori Ljubu da mu sve proda, ali ih je ovaj već bio namenio stranom kupcu. Nabavkom "fordsona" udareni su temelji muzeja, koji je zvanično počeo da radi 1983 - priča Čedomir Žeravica.

Njegov otac je na sve načine pokušavao da dođe do vremešnih traktora, a to nije bilo lako. Ipak, najveći problem bio je nedostatku novca:

Dešavalo se da u cenkanju trgovina propadne za 100 ili 200 evra. Kasnije bi se zbog toga jedio. Milivoj je ljubav prema tehnici i mašinama povukao od svog oca Milorada. Deda Milorad je sredinom XX veka osnovao u Novom Miloševu radionicu - preteču današnjeg servisa - sa setom se priseća Čedomir.

Sve do očeve bolesti i smrti Čedomir nije pridavao značaj neobičnom kolekcionarstvu:

Kada sam pre četiri godine u Budimpešti video sličan muzej, rešio sam da tako nešto napravim u sklopu servisa. Nabavio sam dvadesetak traktora proizvedenih između 1945. i 1955. godine.

Pod krovom muzeja sada je izloženo 20 traktora i parnih mašina, poput "mekormika", "kaza", "buldoga", "hofnera" i drugih, a desetak je smešteno u dvorištu.

Preostale mašine čekaju da budu sređene i uglancane. Većina traktora i lokomobila - parnih mašina ispravna je i može da radi - kaže Žeravica.


Za one koji su zainteresovani postoji i dobra prezentacija ovog jedinstvenog muzeja.

Muzej Žeravica

Oni koje ova tematika interesuje mogu pogledati i You tube kanal zeravicabosch a kao ilustracija evo jednog klipa

..e pa da znas da i ona zasluzuje clanak,i to ne jedan..ima tu sta da se napise ,pocev od one sapunjare..

Slanina
"Slaninice, moje jarko sunce,
nigde nisi ko u moga dike,
vidaj njemu pluća od jektike..."

U mom Banatu nema omiljenije hrane od slanine. Slaninom se od davnina sladimo, slaninu na rane
ljute mećemo, slaninom đermove podmazujemo kad sunce leti drvo bunarsko rasuši. Rane od
čireva isceljujemo kad se list slaninice i bokvice na zreli čir metnu. Užeglom slaninom vrata štalska
podmazujemo da ne škripe kad ih košava vija. Slaninom miševe tamanimo varajući ih mišolovkom.
Leti, kad su omorine i veliki poljski radovi, tamanimo slaninu, so izgubljenu da nadoknadimo.
Slaninu nosimo u velikim korpama. Dodamo i velike cipovke hleba uvijenog u bele čaršave.
Slaninu spremljenu za kopače, zvanu sapunjara, uvijamo u peškire. Luk ne uvijamo ni u šta. Njega
na njivi čistimo i tako presan trošimo. Ovaj obed ne ide bez brice banatske. A njih ima raznih fela.
Kao najbolja pokazala se brica kalemarska, jerbo na vrhu, sa gornje strane, ima jezičak, pa ne može
da se desi da ti parče koje odsečeš padne na zemlju, da moraš da duvaš u njega da prašinu sa
parčeta oteraš. Lukac može i da se grize. A i ne mora. Cipovka leba bude od velike pomoći jer na
njivi nema stola, pa nam je lebac pokatkad i astal na kome slaninu sečemo. To pred podne jedemo
kad kukuruz okopavamo, a kopamo već od zore rane, od prve jutarnje rose, pa u mislima slaninu
sledimo i pljuvačku gutamo, dok o njojzi snevamo. A slanina, kopačka, rozi se iznutra, četiri prsta
debela, puna soli i soka masnoga, zdrava ko tresak. Onima koji imaju zdrave i dobre zube ništa ne
fali da i kožuru žvaću kad na kopanje opet navalimo. Oni koji zuba nemaju, kožurom motike
podmazuju. Banatskim antibiotikom – slaninom sapunjarom – stolećima se od jektike lečimo. Ko
od nas tu gadnu boljku zapati, odma počinje sa terapijom slaninom i belim lukom. Uz to ide i
kuvano vino i bolest beži ko đavo od krsta. Tek kad vidimo da lečenje slaninom ne pomaže, idemo
kod doktora, a od njega pravo u Sloveniju na frišak planinski luft. Al' i tamo, za svaki slučaj,
ponesemo koju polu slanine da nam se nađe u velikoj nuždi, ako do nje dođe.
Najlepše jelo za koje znam jeste slanina sa paradajzom i belim banatskim lebom. Sa tom hranom
možeš ceo život da živiš pod embargom i sankcijama. I da ti nikad ne dosadi. E, sad, i tu postoje
razne kombinacije. Za promenu može da posluži i slanina­rebrača, ona koja ima više mesa negoli
slanine u slojevima, pa bricu moraš bar jednom u toku jela da oštriš o neko tvrđe gvožđe. Ako ti se
nađe još i jedna ljuta papričica, može embargo da ti pljune pod prozor. Još da smo te sreće da nam
paradajz rodi cele godine kao u Kaliforniji – gde bi nam bio kraj. Al' dobro je i ovako. U jesen
paradajz smeni crni luk, a pred zimu pređemo na beli luk, da nam ne dosadi. Jedino slaninu ne
menjamo. Dobra je svakojaka. A imamo je, hvala milom Bogu, raznih fela.
Sapunjara, pa barena slanina sa crvenom paprikom, slanina sa prljenom kožuricom, pa slanina koja
se ne suši nego se jede direkt iz salamure, a smrznuta, pa slanina od grojnika i još ko zna koliko
fela. Svaka kuća banatska ima svoj recept kako je spravlja i od kojeg dela svinje. Najbolja je
porebruša, kad joj ostaviš sve meso od rebara na njoj, pa je tako držiš u salamuri jedno tri nedelje, a1/17/2015 Vreme ­ Slanina
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=895162&print=yes 2/2
u salamuru metneš i šaku bibera, koji čen belog luka i neki list lorbera. Ako te još i vreme posluži
da tako posoljena slanina i promrzne koji dan, a ti si je pažljivo i redovno prevrtao u drvenom
buretu gde se usoljavala, nemaj brige da neće valjati kad je budeš dimio. Dimi se obavezno
trinjama od raznog drveća i cepanom bukvom. To zbog "farbe". Dimi se koliko ko voli, a najbolja
je kad dobije boju starog zlata. Posle dimljenja, slanina mora da odstoji bar dva­tri meseca na
tavanu, da joj i promaja tavanska svojim bajanjem dâ glazuru i detaljno je osuši kako ne bi bila
otužna i masna. Ima nestrpljivih koji ne mogu da odole da je ne načnu još dok se suši na tavanu, pa
im slanina retko dočeka kosidbu. To su oni najalaviji. Oni za kosidbu kupuju državnu slaninu. Onu
koja se pravi za nedelju dana od klanja do prodaje. Prava slanina se neguje kao mlado vino, kao
mlada devojka. Ko to ne zna, bolje i da se ne laća ovog posla. To može da radi samo onaj koji
slaninu voli. Skoro da nema Banaćanina koji je ne ljubi.
Kad slanine imaš kod kuće, začas možeš opraviti obrok da se ne stidiš pred najuglednijim gostom.
Možeš je ispeći, tanko sečenu, sa nekoliko jaja na oko. Ako imaš u kući bilo kakvu džigericu, iseci
je na kocke i umotaj u trake tanko isečene slanine, pa to probodi čačkalicom i tako klot ispeci u
tiganju bez masti. To ti je da prste poližeš! I ko džigericu ne voli, ima da je u slast pojede. Teško
onom pasulju u kojem nema ni komada slanine – taj nije ni prošao pored dobrog pasulja. Deca su
nam zdravija otkada su nam uveli sankcije. Ne jedu više glutaminate u parizeru i razne kerefeke,
nego su se lepo vratila zdravoj seljačkoj hrani – slanini. Čujem ovih dana kako na šoru starci pevaju
novi bećarac...

"Dok sam jeo slaninu i lebac,
rzao sam kao mladi ždrebac,
a sad jedem samo suvo testo,
pa ne mogu više tako često."
MIROSLAV ŽUŽIĆ /Vreme

..sapunjara od mangulice

..i jedna mesnata..

Svim Rusinima čestitam Nacionalni praznik!

Evo najkraće informacije u vezi toga:
" Za nacionalni praznik Rusina u Republici Srbiji prihvaćen je 17. januar, kao sećanje na isti datum 1751. godine kada je Franc Jozef de Redl, savetnik carice Marije Terezije i administrator Kraljevsko-državnog Bačkog distrikta u Somboru, potpisao prvi zvanični dokument − Ugovor o naseljavanju 200 rusinskih grkokatoličkih porodica na tadašnju pustaru Veliki Krstur. Taj dan je već više decenija prihvaćen kao dan zvaničnog doseljavanja Rusina na ove prostore. "
"Grb: Na desnoj polovini grba nalazi se medved crvene boje, u stojećem položaju, koji gleda na levu, heraldičku stranu. Prema tumačenju, medved je drevni slovenski simbol koji Rusine vezuje za njihovu prapostojbinu u Karpatima."

I one su Vojvodina .

Za Vojvodinu može se reći da njihova tradicija odgoja gusaka značajno je imala uticaja da se sponatano razviju tipovi za određeno područje pa se navode već polovinom XIX veka banatske guske kao i sremske koje su dobile pod varijatet somborsku belu. Ipak bilo je uticaja sa strane prvenstveno iz Mađarske odakle su se spustile Dunavom podunavske tršave ili kovrdžave guske.


VOJVOĐANSKE GUSKE (BANATSKA, SREMSKA, SOMBORKSA) su se tipizirale posebno u zonama a sve su selekcionisane na belo perje koje je i bilo glavni artikal kada su se planski gajile guske na vojvođanskim utrinama i vodoplavnim priobaljima reka. Banatska bela guska je najmanja do 7kg, vrlo otporna i odlično koristi ispust i travnate površine. Gaje se danas u okolini Zrenjanina a zapažena su jata u selima Jaša Tomić, Tomaševac i Orlovat. Sremska bela guska ima robusnije telo od banatske i veću masu do 9kg a od nje se selekcionisao tip somborske bele koja za razliku od sremske ima horizontalno držanje tela i tanji vrat. U Sremskoj Mitrovici zapaženo je jato jednog odgajivača od sto jedinki sremskih guska koje su oplemenjene italijanskom belom na veću nosivost a sada se razmišlja o oplemenjivanju sa embdenskom radi veće masivnosti.

podbarac ::

GUSKE

I one su Vojvodina .

Nego šta su .Imamo i "koridu" na vojvođanski način  u Mokrinu (ako nisu zabranili?)

Gusan Dika trijumfovao u Mokrinu - YouTube

Stari švapski podrumi u podnožju Telečke visoravni kompleks od 34 nekadašnja podruma nalaze se u ulici Moše Pijade u Crvenki.
Podrumi su bili značajan deo društvenog života Crvenčana sve do perioda između dva svetska rata. Neki su dugački i do 200 metara, a sastoje se od tri celine. Prvi deo je prostorija u kojoj su pripremane gozbe za vinogradarske porodice i njihove goste. U drugoj, dužoj prostoriji, bile su prese za ceđenje grožđa i alatke. Treći deo, koji najčešće nije bio ozidan, služio je za smeštaj buradi s mladim vinom. U Crvenki su posebno bili cenjeni ružica i belo vino.



Zašto ovo nije turistička atrakcija na mapi Vinskih puteva?

Koga zanima ima o ovim lagumima više na ovoj stranici

Podrumi u Crvenki

Kibic fenster


Nekadašnji „uređaji“ za kibicovanje, danas su zamenjeni modernim sistemima video nadzora. Možda jeste praktičnije, ali ... nema te čari. Ovo je priča o nekim već skoro sasvim zaboravljenim vremenima...
Glavni statusni simbol bolje stojećih kuća u XVIII i XIX bili su oni sada već skoro sasvim zaboravljeni i oronuli prozori koji izlaze iz ravni uličnog dela fasade. Istoričari tvrde da se njihov nastanak vezuje za period pada cene stakla na tržištu. U prilog tome svedoče i podaci da se u Austrougarskoj porez na imovinu određivao između ostalog i po tome koliko je na uličnom delu fasade kuća imala prozora. U to vreme samo su oni nešto bogatiji mogli sebi da priušte velike prozore i svetle sobe. Ovaj svojevrsni „samohval“, što bi rekao Sterija, usvojili su i paori koji su želeli da se predstave kao bogati domaćini. Dakle, uz veliku kapiju, kroz koju su prolazila velika zaprežna kola, kibic-fenster je postao nezaiobilazni deo kućnog inventara svakog domaćina koji je držao do sebe.
Sama reč, kibic-fenster je složenica nemačkog porekla. Nastala je od reči kiebitz (izgovara se kibic), što bi u prevodu značilo pogledom pratiti ili izvirivati, i od reči fenster, što znači prozor. Suvišno je reći da ova vrsta prozora postala veoma omiljena među pripadnicama lepšeg pola, posebno za bake, tetke, nadžak babe i klepetuše. Istina, i mlade frajlice su se dobro snalazile. Kinic-fenster je bio idealan za bezazleni „unterhaltung“ i pokoji stidljivi smešak, obavezno sakriven iza kakvog lepog cveća, najčešće muškatli. Domaćicama je služio za povremeno izvirivanje u želji da na vreme spaze svog dragog kako se predveče vraća s njive. Zahvaljući kibic-fensteru mogle su, kao svaka prava supruga i majka da na vreme istrče i širom otvore kapiju. Lošim se smatralo već i to da domaćin stane ispred zatvorene kapije primoran da vikne „Kapiju!!!!“, a to da sam siđe s kola i otvori kapiju, to je bilo nezamislivo.
Kao i svaka lepa, ali ne i neophodna stvar, i kibic-fensteri su se razlikovali po svom bogatstvu. Bilo je tu i onih običnih, belih i jednostavnih, ali, bilo je i onih ukrašenih duborezom ili čak onih čija su se i bočna stakla otvarala. Pažljivom posmatraču, dok obilazi stare vojvođanske kuće i danas neće promaći oni primerci kojim se vrščani toliko ponose, ili onaj subotički na čuvenoj Reichl palati, sa kojeg je gradonačelnik Mamuzić, početkom prošloga veka gledao kako Subotica sve više postaje veliki grad. O jednom starom, oronulom pančevačkom kibic-fensteru koji je nedavno zamenjen i jednim modernijim, od PVC materijala da i ne govorimo. Štirkanih firangi više nema, sve je manje i muškatli u prozorima, zamenili su ih zatamljena stakla, roletne i video nadzor. Možda zaista te nove stvari i imaju više efekta i bolje „rade posao“, ali scena u kojoj bakica ušuškana u toplini svoje kuće kibicuje kroz ’vaki pendžer, da joj slučajno ne bi šta promaklo od dešavanja na sokaku, mačak koji se lenjo proteže na suncu, ili za staklo zalepljeni nosići sitne dece u pokušaju da izvire što više, ostaće zauvek deo onog sad već polako zaboravljenog vremena

ZELENA LEPOTICA Ova ulica u jednom srpskom gradu uvršćena među 50 najlepših na svetu

KIKINDA - Među 50 najlepših ulice u svetu sa drvoredom i cvećem, koji je objavio sajt za arhitekturu i dizajn www.architecturendesign.net, nalazi se i kikindska Ulica generala Drapšina.


Ulica generala Drapšina u Kikindi



Ulica generala Drapšina nalazi se na 22. Mestu, a njenu lepotu prikazuje fotografija Nebojše Tatomirova. Kikinđane je obradovala ova vest, jer je i oni smatraju najlepšom zbog starog drvoreda pa mnogi ovu ulicu zovu zeleni tunel. Drvored leti stvara prijatnu hladovinu, čak i kada su velike vrućine.


- Živim u Ulici Generala Drapšinai njenu lepotu čini drvored.Ponosan sam što je proglašena za najlepšu – kaže Milomir Petričević, a isto mišljenje ima i Zoltan Feher koji drži cvečaru u toj ulici.




Na sajtu su objavljene fotografije ulica iz Grčke, Italije, Španije, SAD, Nemačke, Brazila, Rumunije, a gradovi koji se njima mogu pohvaliti su Stokholm, Bon, Vašington, Valensija, a iz bivše Jugoslavije samo Kikinda i Podgorica. Sve ulice, takođe, imaju tunele od zelenila i cveća. Zanimljivo je da je pre nekoliko godina ova ulica bila kandidat za najlepšu i u „Blicovoj“ akciji „Biramo najlepšu ulicu u Srbiji“.


- Drvoredi su odbrana od vrućina i svih vrsta urbanih problema. Podstiču šetnju i vožnju biciklima – pored ostalog piše na pomenutom sajtu koji ima višeod 12 miliona pregleda nedeljno.




Drvored u Ulici generala Drapšina posađen je posle Drugog svetskog rata i ima oko 389 stabala, najviše američkog koprivića, oko 300. Ostalo su lipe, američki srebrno lisni javor i poneki dud.

R. Šegrt | 29. 01. 2015 - Blic

I ovo je Vojvodina

Jedinstveni saobraćajni znak u Vojvodini, ima ih ukupno 5 komada ovih znakova postavljeno oko Ludaškog jezera. I u blizini jezera tj. Šuljaka sam ovo uslikao. U ovom delu Vojvodine barske kornjače su zakonom zaštićene.


Foto - Miroslav Miša Jegdic

Inače ništa čudno u vojvođanskim selima videti i ovaj znak. Tamo gde krave idu na ispašu tačno su određene ulice kojim odlaze i dolaze.

Ljubinko Zarkov

"Ало овде ја, јеси то ти?" Тако мој баба дивани преко телефона и ома наставља, а није ни чуо дал сам то ја . "Да дођеш сутра да вршемо, казали да ће да се поквари време, ајд уздравље." Залупијо ми слушалицу, а ја ни бе ни ме, ни једну да кажем. Фурт му кажем, да причека да се јавим, а он тврд на ушима па не чује. Вид му је добар, брез ђозлука удене конац у шивећку, ал с ушима здраво кубури. Једаред је тако звао, погрешијо један број, ома почо да декламује, човек није стиго ни да му каже да је погрешијо, он већ залупијо слушалицу. Било циркуса, тек после сам чуо, каде ме наново звао да чује што нисам дошо? Зло и наопако, неће да призна да је омашијо број. Никако да га офркестим и научим да дивани путем телефона. Каде нешто забразди и каже, ил је тако ил никако. Пргав је и незаглављен, каде се расрди здраво гадно пцује. Грдио ме и ружијо, ја сам само бечијо очи и ћуто ко заливен, не вреди да се качим с матором лудом. Мора да биде по његовом, па макар се све преврнуло натрашке!

Tako se mi divanimo furtom pa navek

PORODICA FERNBAH - APATIN

Ako pričamo o pravim kraljevima ravnice neizbežna je priča o porodici Fernbah. Sudbina ove porodice, koju možemo opisati kao ostvarenje američkog sna u Bačkoj, je malo poznata široj javnosti. Način na koji je ova porodica kroz nekoliko generacija izgradila poslovnu imperiju je prava filmska priča
Vratimo se malo unazad u vremenu.
Ogromno prostranstvo današnje Vojvodine, gotovo tokom celog XVIII veka, bilo je prostor na koji se naseljavala masa ljudi iz najrazličitijih delova Evrope. Povučen tom bujicom ljudi, tražeći obećanu zemlju za sebe i svoju porodicu, iz Marlena u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg ka južnoj Panoniji se uputio i Johan Georg Fernbah. Njegov novi dom je u Apatinu i to je mesto gde će se ispuniti njegova i sudbina njegove porodice. Sve dalje je išlo kao u romantično-avanturističkom filmu. Vredni, bogobojažljivi i sposobni Fernbahovi su polako napredovali. Svaka generacija je nadograđivala ono što su njihovi prethodnici izgradili i stekli. Lađe natovarene žitom plovile su uzvodno Dunavom, a kako je vreme odmicalo sve veći broj lađa je vozio žito Fernbahovih. Kako se bogatila Bačka tako je rastao i imetak ovih žitnih trgovaca. Za nešto više od jednog veka porodica Fernbah je došla od skromnih temelja koje je postavio Johan Georg do neslućene slave, moći, ugleda i bogatstva. Trgovina žitom je postala samo jedan sitan šraf u ogromnoj mašineriji imperije Fernbah. Trgovina poljoprivrednim proizvodima, prerada istih, ogromni kompleksi najplodnijeg zemljišta širom Bačke, industrijski kompleksi, finansijski interesi, dvorci koje projektuju najslavnije arhitekte i čiji enterijer opremaju najskupljim nameštajem i dekoracijom...
Petoro braće Fernbah- Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj bili su istinski gospodari Bačke i simboli duha jednog vremena.
Do današnjeg dana ova porodica bi bila gotovo potpuno zaboravljena da nisu sačuvani njihovi dvorci ili ono što je od njih ostalo. Zahvaljujući njima, slučajni posetioci ili prolaznici se zapitaju ko je ovo mogao sagraditi i tako se s vremena na vreme spomene prezime Fernbah. Dvorce su, verovatno, zbog toga i gradili da ih buduće generacije ne zaborave ili možda iz prostog razloga da se malo razmeću i pokažu koliko su moćni.
Početak XX veka je bilo vreme kada se priča o Fernbahovima zaokružila i kada su dostigli vrhunac u svakom smislu. Pored nespornog bogatstva i finansijske moći, krajem XIX veka su dobili plemstvo što im je dodatno učvrstilo društveni status, a politički uticaj je krunisan postavljanjem Karla Fernbaha za velikog Bačkobodroškog župana.
I kad je sve izgledalo idealno, jedan pucanj u Sarajevu je promenio tok istorije i sudbinu miliona ljudi, a među njima i Fernbahovih.
Kakvi god da su bili, naš junak je iskakao iz kalupa. Reč je o Valentinu-Balintu Fernbahu svetskom putniku i lovcu.
Valentin je, navodno, još od malih nogu živeo Tom Sojerovskim životom. Vreme je provodio na očevim lađama ili u pustolovinama po apatinskim ritovima i dunavcima.
Uprkos njegovom nemirnom duhu, obaveze prema porodici je izvršavao i davao svoj doprinos u svakodnevnim poslovima. Kako je živeo posebnim stilom života tako je i njegov doprinos rastu porodičnog bogatstva bio nekonvencionalan. Apatin sa okolinom je oduvek bio izložen čestim poplavama, a ogromne površine zemljišta su bile močvarne i neupotrebljive za poljoprivrednu proizvodnju. Ogromna površina od blizu 10 hiljada hektara između Apatina i Sonte je većim delom godine bio pod vodom, a svaki napor da se kultiviše zemljište bi se završavao poplavom koja uništava višemesečni trud seljaka. Valentin je imao plan i prionuo je poslu. Izgradio je brane i nasipe, a višak vode ispumpavao i kanalisao dalje od izabrane parcele. Veoma brzo je njegov napor dao rezultate i uspeo je da bezvrednu močvarnu zemlju pretvori plodnu i vrednu.
Bez obzira na sve svoje poslovne uspehe, srce ga je vuklo u divljinu. Tu se osećao slobodno i ispunjeno. Ritovi oko Dunava i Bačka ravnica su ubrzo postali dosadni za ovog pustolova i on se upušta u putovanje ka afričkim savanama.
Njegova putovanja u egzotične predele ubrzo su postala legendarna, a on se trudio da se vrati sa što više trofeja, biljaka, predmeta, živih životinja i fotografija. Ubrzo gradi prvi zoološki vrt na ovim prostorima, i to pored svog dvorca u Sonti, a parkovi oko porodičnih rezidencija se šarene od egzotičnog bilja sa svih kontinenata.
Bez obzira što se njegovi safariji mogu opisati kao bahato ubijanje svega što leti, gmiže ili trči, ipak je njegova zaostavština veoma vredna za nauku. Pored toga što je ubijao, on je napravio na hiljade predivnih fotografija koje su vredan dokument o Africi toga vremena, otkupljivao je ogromne količine etnološkog materijala i sakupio bezbroj biljaka. Zahvaljujući njemu pojedini muzeji u Vojvodini mogu da se pohvale jedinstvenim zbirkama koje po svom značaju prevazilaze granice naše zemlje. Istina je da su posle njegove smrti ostale samo krhotine onoga što je prikupio, ali su i te krhotine zadivljujuće i veoma atraktivne. Najveći deo njegovih trofeja se nalazi u Muzeju u Subotici, a u Bačkoj Topoli se nalazi rekonstrukcija njegove sobe za trofeje. Gradski muzej u Somboru poseduje manju egiptološku zbirku koja je takođe Balintov poklon.
Uz sve što je sakupio, iza Balinta je ostao jedan kratki dnevnik sa putovanja po Africi. Dnevnik je pisao tokom svog safarija po istočnoj Africi 1904-1905. godine. Dnevnik nije obiman, sa kratkim beleškama, veoma malo razmišljanja i opisa prirode i ljudi, a najvećim delom je svakodnevna lovačka statistika. Moglo bi se zaključiti da je pisan bez ambicije da bude objavljivan, već je samo podsetnik na jednu od brojnih avantura.
Nakon Prvog svetskog rata Valentin-Balint je ostao bez većeg dela svog imanja. Problemi su se gomilali, a hrabri pustolov se našao u bezizlaznoj situaciji. Dok je pisao šest oproštajnih pisama kroz glavu su mu prolazile slike lađi koje plove Dunavom, ritovi i kanali, nepregledna polja žita i afrička divljina. U ruci je držao pušku koja ga nikad nije izneverila. Za oroz je vezao svoj kaiš, seo u fotelju, okrenuo cev ka srcu i opalio. Veliku životnu avanturu je prekinuo pucanj.


Grof Fernbach Valentin I od Apatina


FERNBACH KARL


Fernbach Karoly

Prethodni post je poduži a fotografije o dvorcima ove porodice su prelepe da bi bile smanjene na veličinu kolaža koje obično pravim. Zato uživajte.

Fernbahov dvorac na Krivaji




Nekadašnji izgled dvorca u Sonti. Pored dvorca je Balint Fernbah formirao prvi zoološki vrt u ovom delu Evrope.


Svi oni koji vole malo adrenalina i blagu jezu mogu da posete dvorac Baba Pusta kod sela Aleksa Šantić.


Adrenalin će vam proraditi i osetićete jezu ako uđete u unutrašnjost dvorca jer vam u svakom trenutku može nešto pasti na glavu ili vam se može pod urušiti pod nogama




Park oko dvorca je potpuno podivljao tako da možda ima i lavova koje je Balint doneo iz Afrike.

U autonmnu oblast Vojvodina je u austrogarsko vreme ulazila i Baranja. 1946. je nova narodna vlast, kako je sebe volela da naziva, odredila komisuju za pravljenje republičkih granica. To je bio (nameran ili slucajan) početak razbijanja države južnih Slovena. Predsednik komisije je bio Milovan Djilas - drug Djido, predratni crnogorski zelenaš. Buduće državne granice su pravljene vešto. Baranja je sa Bačkom i Banatom postavljena u poziciju severne pokrajine u okviru Socijalističke republike Srbije. Srem je dodeljen Hrvatskoj, sto bi rekli sve do Zemunkog keja. Narod u Sremu, stradao od ustaša je spontano izašao na ulice. U Rumi, Sremskoj Mitrovici, Staroj Pazovi, Pećincima, Šidu. Na Veliku Gospojinu je sakupljeno preko 100 000 potpisa da se Srem stavi u sastav Srbije. Istaknuti borci Noba su potpise licno predali Titu i pored žestoke opstrukcije lokalnih vlasti. Ishod se zna. Baranja je zamenjena za Srem.  Eto i to je Vojvodina, iz prve ruke, sa salaša na kom sam odrastao.

John Doe ::

Neko za vojvođanski sendvič ,da se prebrodi vreme između doručka i ručka ,mala užinica ? :948208144:

Zapisi o zanatima – Kata (Zlatarka) Lončarski



Život i rad ove interesantne ličnosti i vrsne vezilje još uvek nije dovoljno rasvetljen, niti je poznat široj javnosti. Njeni savremenici su je opisivali kao suvu i bledu ženu sa vilinskim zlatnim rukama.
Posvetivši život zlatovezu ona je postala poznata i priznata još za vreme života. Na izložbi ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884. godine osvojila je prvu premiju i novčanu nagradu od 4 dukata. Na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti 1896. godine takođe je nagrađena za svoje radove u zlatovezu. Za nju se svakako više znalo nekada nego danas. Još tokom prvih istraživačkih radova krajem 1950-tih godina u Melencima, konstantovano je da je na zlatarke ostalo samo sećanje.
U vreme trajanja izložbe u Novom Sadu 1884. godine javile su se ideje da se otvori jedna škola – radionica koju bi podržale ženske organizacije tada u nastajanju. U ovoj školi je trebalo da Kata Lončarski bude učiteljica. Ne znamo da li je do radionice ovog tipa došlo. Međutim, znamo da su mlade vezilje ipak prolazile svojevrsnu obuku kod Kate. Kod nje su se obučavale devojke iz Melenaca i okolnih mesta u Banatu, a bilo ih je iz oblasti Šajkaške (Bačka). Svoj zanat prenela je i na svoje dve ćerke, a cela porodica je dobila špic – name Zlatarov.
Kata Lončarski je radila kape zlatare, marame, libade, nalonje, a njeni radovi su pronalaženi u većem delu Banata ( koji je pripao kraljevini SHS), ali i obližnjim delovima Bačke i Srema. Njen uspon je počeo oko 1880-te, a uticaji njenog rada vidljivi su sve do Prvog svetskog rata.
Nažalost, industrijalizacija i nemogućnost prilagođavanja rada u većoj produkciji i manjoj ceni ućutkale su ženske zlatne ruke. Ovi problemi su zapaženi još prilikom novosadske izložbe, kada je Katin nalonj u ono vreme koštao visokih 250 funti.
Ono po čemu je Kata postala čuvena jesu kape zlatare. Radila je dva tipa. Prvi i opšte prihvaćeniji tip u Vojvodini, ali i šire, bila je džega. Sačuvan je jedan Katin primerak iz 1906. godine pronađen u Botošu. Drugi tip, koji je u isto vreme postajao i sinonim za kape zlatare, bila je kapa na šlajfne (trake).
Prema svedočenju savremenika, Kati je u dizajnu ornamenta pomogao njen muž Joca. Pošto je bio vičan crtanju on je radio predloške sa ornamentima koje je Kata primenjivala. Postoji velika verovatnoća da je ovaj bračni par u stvari tvorac ove najpoznatije sprspe kape.
Kapu na šlajfne su najčešće kupovale devojke iz bogatijih paorskih porodica ( seoskih ali i gradskih). One su bile deo nevestinskog i svečanog kostima. Žene su ih mogle nositi još godinama nakon svadbe. Na raskoš jedne kape moglo je uticati materijalno stanje samog naručioca. Pravljenje jedne kape iziskivalo je dosta truda i rad do dva, tri meseca. Kapa je elipsastog oblika na koju su prikačene četiri trake (šlajfne), od kojih su dve bile duže, a dve kraće. Na gornjem delu kape su imitacije od cveća, a trake su često ukrašene resama. Cela površina kape pokrivena je ornamentima u zlatovezu, ali i metalnim i staklenim aplikacijama. Kapa je mogla sadržati vezene inicijale vlasnika i godinu izrade.



i

Jedna od mojih prvih asocijacija na Vojvodinu su bile stare karuce u susednom selu koje su po kazivanjima najstarijih meštana bile ostatak nasleđa koje su njihovi meštani doneli kao ratni plen iz tzv. Mađarske bune od daleke 1848 godine.
I za razliku od ostalih karuca u selu imale su i posebno ime - "Madžarski intov."

Podstaknut tim sećanjem ovih dana sam otišao do komšija da proverim stanje stvari. Sećanje je ostalo al su od karuca ostali samo ostaci jednog drvenog točka.
I još uvek se priča - Vojvođanske kapije bolje od naših vrata.
Da je bar još jedne bune...! :rlol: :rlol:

Štа је tо Sоsа?

Niје tо žеnа štо kuvа sоs!
Sоsа је žеnski Lаlа. Lаlа kојi nоsi suknju. Nеmоžеmо dа kаžеmо dа је Sоsа, Lаlа bеz brkоvа јеr mnоgе оd njih imајu i brаdu i brkоvе, а i vеći su muškаrci bаr оd pоlоvinе Lаlа.
Sоsа је Lаlinа žеnа: - '' Bеš Lаlu, svugdе sе оn turi''. Štо bi rеklа kаd јој dојаdi.
Sоsа tо ti је јеdnо u dvа. Оnа ti је pоlа žеnskо, а pоlа muškо. Kаd је vidiš nеmа slаđе i miliје žеnе, kаd је upоznаš nеmа vеćеg rаdеnikа i čоvеkа оd njе. Znа tо Lаlа zоtо Sоsu ni nе zаpcivа mnоgо, nеg mаlkо.
Svе u Bаnаtu lеži nа Sоsi! Šаlu ustrаnu, istinа је dа је svе nа njеnа lеđа nаtоvаrеnо i dа svе оd njе živi.
Imа Sоsа suvih i uspiјеnih, imа ih lеpih i rumеnih. Nеkе zоvu prоstо Sоsа, nеkе rоspiјаmа i оštrоkоnđаmа.
Оnе su nајpоpustlјiviје mајkе i nајgоrе svеkrvе.
Plаču оd mukе, kеrе sе i bеčе iz inаtа.
I kаd imu, stаlnо im mаlо. Nе tuku sе vеć grеbu i čupu.
Lаlа sе brаni brisоm, Sоsа јеzikоm i оklаgiјоm, оtud јој vаlјdа i nаvikа dа tučе pо glаvi.
Оd svоg žеnskоg svеtа nа zеmlјinоm šаru, Sоsа је nајvrеdniја. Аkо nеvеruјеtе, а vi pоčuјtе.
Sоsа је prе svеgа mаti, žеnа, zаtim kuvа, stаvlја zimnicu, pеrе, pеglа i šiје, krеči i mоluје, rаdi u bаšti, vinоgrаdu i njivi, drži cеlu аvliјu štо gаčе i njаčе, prеdе, tkа i štrikа, služi Lаlu, dеcu, svоје i tuđе stаrе.
Sоsа kо Sоsа, mаlа, plаvа, rumеnа i dеbеlа. Zа оvо pоslеdnjе stе nаgrаbusili аkо јој uоči kаžеtе.
Nеmа bеz Sоsе ni Lаlе ni Bаnаtа.
Sоsа је i mоdа, sеја, sејkа, nаnа, kеkа i kеkа, dаdа, mаti i svе оstаlо.
Kоnj pаrаdni i kоnj vučni.
Svе оd njе živi: Bаnаt, Lаlа, dеcа, mаrvа, živinа, njivе i bаštе. А, оpеt svi јој sеdе nаglаvu i оvi nаbrојаni i оni nеnаbrојаni, а ti је јоš višе.
Sоsа umе i dа vоlе i dа nеvоlе. Nајvišе nеvоlе piјаnоg Lаlu i svеkrvu, а nајvеćmа vоlе prvоg kоmšiјu.
Оgоvаrа kоgа stignе i kаd stignе.
Umе dа kаžе: '' Dikо mаtеrinа'', аl' i '' Crkо dаbоgdа''.
Оnа је kо zеmlја bаnаtskа i mеkа i tvrdа, zаvisi kоlkо sе truditе оkо njе. А, svаki trud u tо stе sе uvеrili, isplаti sе.
Тrudi sе i Sоsа, sаmо svе mаnjе је blаgоslоvеnа. Dаl nеćе dа dеli kаpitаl mеđ dеcоm, il' је tо nеkо prоklеtstvо pа nеmоž sirоtа dа sе iz njеg izbаvi.
Prаvi sе prоstа, аl' svе znа. Znа čаk i оnо štо stе vi zаbоrаvili.
Svоје nеdа, tuđе krišоm glеdi.
Umе dа ti kаžе prаvо uоči, аl' i izа lеđа.
Мuči sе sа svimа, аl' i muči svе.
Nе liči ni nаkоgа, sаmо nа sеbе sаmu. Моždа mаlо svе Sоsе ličе јеdnа nаdrugu, imа i: lеkоviti i оtrоvni, bоdlјikаvih i mirišlјаvih, plаvih i crnih, blеdih i rumеnih. Оnа је јеdаn ćilim pun bоја, dа nе kаžеmо оnаkо prоstо, dа је nаmаzаnа svim bојаmа.
Umе Sоsа dа оkrеnе kоžu nаоpаkо, е оndаk је: аlаpаčа, rоspiја, оštrоkоnđа, bеčkоbilа, špiclоvkа. Kаd је tаku vidiš, а ti bеž – vаtај mаglu, јеr bеlај ćе dа tе stignе, аkо nе оn Sоsа ćе sigurnо. А, kо u Sоsinе rukе upаdnе, tеškо sе izmigоlјi.
Sоsа ti је kо vаšаr, а nа vаšаru svаštа.
Umе dа dignе nоs, а bоgаmi i rеp.
Niје ni оnа оd јučе, tеškо pаdа, аl' kаd pаdnе zеmlја јеči.
Lаlа gunđа, Sоsа trоntоćе.
Lаlа psuје, Sоsа zаpcivа.
Lаlа pеvа, Sоsа pоdvikivа.
Lаlа tuži, Sоsа zаpеvа.
Umе Sоsа i dа pоsluži i dа dоsluži, sаmо kаd оćе. Kаd nеćе nе tеrај је, silа kоd njе nе pаli.
Sоsа niје rоmаntičnа, nеg је žеlјnа.
Lаlе i Sоsе sе nе rаzmnоžаvајu јеr nеmајu kаdе. Nеmа mеkšе stvаri nа svеtu оd Sоsе. Аl' nеmа ni tvrđеg јеzikа nа svеtu оd sоsinоg. Kоd njе је i оvаkо nајduži јеzik.
Sоsа nејdе izа Lаlе, nеg zаnjim.
Kо lеbаc је, štо gа višе mеsiš, оn višе rаstе i nikаd ti nе dоsаdi. Аkо ti i dоsаdi nеmоž sе оd njе оtаrаsiti.
Nikо Sоsu nеuvаžаvа, pа mоrа оnа sirоtа sаmа sеbе. Zоtо ni nе fеrmа kаd је Lаlа psuје, sаmо mu оkrеnе lеđа i pоšаlје pоlјubаc.
Sоsа је kо mаk, spоlја оkruglа а unutrа stо čudаsа.
Аkо је Srbin gаzdа, оndа mu је žеnа gаzdаricа, аkо li је pаk nаdničаr, žеnа mu је sluškinjа. Sоsа је uvеk sluškinjа.
Sоsа nајvišе vоlе nа slаmi, Lаlа kаd rаnо rаni.
Sоsа pа i Lаlа cео živоt оstаnu dеcа.
Kо nеmа tај sе nеbојi. Dао јој Bоg, pа sе cео živоt bојi оd nеkоg i zа nеštо. Bојi sе prvо оd оcа i mаtеrе, pа оd Lаlе, bојi sе zа dеcu, zа stаrе rоditеlје. Оpаkе svеkrvе i bеsnе snајkе, zа mаrvu, živinu. Bојi sе grаdа-tučе, grmlјаvinе, mišа i pоmrčinе. Bојi sе dа оstаnе sаmа, sаmciјаtа.
Sоsа је žеnа i pо i izglеdоm i dušеvnо, Lаlа је zа nju sаmо јеdnа pоlоvinа dо nji dvоје.
Оnа uvеk prvо lаје, pа sе pоslе umilјаvа.
Sоsа vеruје u dvе stvаri: Bоgа i Lаlu. Bоgu nikаd nе оkrеnе lеđа, Lаli svаkо vеčе.
Kаd nudi uzmitе, kаd trаžitе nеćе vаm dаti.
Sоsа sе prаvi i dа kаd vidi nеvidi, kаd čuје nеčuје аl' vаs pоslе pripоvеdа pо cеlоm šоru.
Sоsа i Lаlа nikаkо оd silnа pоslа dа sе nаđu. Kаd sе njој dignе tеstо, njеmu pаdnе slаmа. Kаd sе njеmu pоdignе kukuruz, njој pаdnе mirоđiја. Таkо u krug dо stаrоsti, а оndаk im niје ni dо dizаnjа ni dо spuštаnjа.
Оtud sе vаlјdа, оd tоg silnоg vrćеnjа i оpiјаnišе оbоје, pа nаs је svе mаnjе. Izumiru Lаlе а i Sоsе. Sаmо nеkаkо оpеt Sоsа nаdživi Lаlu mаkаr dvа dаnа višе, а tо оpеt svе iz оnоg pоznаtоg bаnаtskоg inаtа.
А, u Bаnаtu svе ti је nа inаtu.
А, kud ćеš vеćеg inаdžiје оd Sоsе.

Ovo gorena sam uzela sa FB zida moje Sejke. Jedno slovce nisam smela da promenim makar da ima grešaka svakojaki gramatičeski. Mani ga da svrati ovde i vidi pa da ograjše. Veća je to jest deblja Sosa od mene. A pogana je na materinu stranu pa ume da lane pa se posle češeš i gde te nije svrbilo. Bolje ja da ne reskiram a nije ni lepo s familijom da se svađaš.

Mnogi još mešadu nas Sose sa Sremicama. Sremice su debele pa male a Sose su male i debele. Tako je od kad je sveta i veka pa se po tome ravnajte. Jedino ne možemo da se dogovorimo koja od nas duži i poganiji jezik ima. Sremci tvrdidu da tu Sremicama niko ravan nije dok se Lale kunu u sve da ko je Sosu nadgovorio taj se obesio. Al se furtom slažu da bi Bačkulje motali samo kad se ne bi bojali.

Backulje,definitivno.. :948208144: ..ma mi i Sremice im nismo ni za mali prst..sto je to prgavo..

Lakota ::

Backulje,definitivno.. :948208144: ..ma mi i Sremice im nismo ni za mali prst..sto je to prgavo..

Bačkulje



 Sremice



i Banaćanke

Drvene klompe ,u Apatinu poznate kao "Holtzklumpen" .
Višenamenska radna obuća podunavskih Švaba koju su izrađivali seljaci uglavnom u zimskim mesecima . Gotovo svaka seoska kuća je imala i potreban alat (specijalni noževi na dugačkim drškama od skoro metar ,a izrađivalo se tako što je cepanica ,buduća klompa ,držana među nogama ,a dubilo se kucanjem od gore u sedećem položaju) 
Kada su klompe bile gotove ,uopšte se nisu ukrašavale ,a jedina "zaštita" drveta je bila premazivanje svinjskom mašću (i to ,samo jednom) 
"Brojevi" ne postoje -izrađivale su se "otprilike" ,za muškarca ,ženu ili dete (ovo treće je bilo najteže)
Koristile su se za odlazak u "zadnje dvorište" gde su rovale svinje i kokoši ,dakle ,za  blato .
Isto tako ,zimi napunjene slamom su ih koristili kočijaši tokom vožnje ,jer je to bilo daleko toplije od kožnih čizama na duže staze . I naravno ...deca su ih koristila za klizanje na ledu . 
Poslednji i jedini par koji se zatekao u kući mojih babe i dede danas se nalazi  u Batajnici ,kod izvesnog dr Bore "zubara"u njegovoj "etno -sobi" (debelo prelakirane i zaštićene za večnost)

U narodu zvan i još hleb koji se smeje na mesec. Inače sama reč cipovka se može prevesti kao okrajak . Mađarska reč cipo znači okrajak.
Hleb je obično težio negde između dve i tri kile . Kora je dosta deblja od običnog hleba i ima karamelizovan izgled ( prmazuje se rastvorom vode i šećera ) . Na taj način se pokušavala zadržati svežina leba pošto je trebao da potraje više dana .

podbarac ::

CIPOVKA

U narodu zvan i još hleb koji se smeje na mesec. Inače sama reč cipovka se može prevesti kao okrajak . Mađarska reč cipo znači okrajak.
Hleb je obično težio negde između dve i tri kile . Kora je dosta deblja od običnog hleba i ima karamelizovan izgled ( prmazuje se rastvorom vode i šećera ) . Na taj način se pokušavala zadržati svežina leba pošto je trebao da potraje više dana .

Ovu sliku čuvam već duže vreme a nikako da joj mesta nađem. Taman je uz ovaj tekst što je Komšija stavio. Inače cipovka je mogla da bude i od 5 kila koliko sam ja informisana.

Mogla je , sve je zavisilo od broja članova porodice . Zavisilo je i ko je kakvu peć imao .

Kako se ko od ćerke rastaje?

Ovo je priča iz mog srednjeg Banata u koji su se kolonizovali Hercegovci.
Kad ćerka reši da ide od kuće, otac Hercegovac je pita više puta: Jesi sigurna da ideš za njega? Ako devojka kaže da je sigurna, on je isprati i kaže joj da više nema gde da se vrača!

A Lala, spremi ćerku za udaju, kad ona reši, i kupi joj štafir ( miraz) obavezno šifonjer, krevet i kredenac. TakI je red! Ne retko se desi da se mlada popišmani, naljuti i onda samo šalje ocu poruku:
-Babo, preži konje da selimo nameštaj!
I babo po`ita, pa seli nameštaj  tamo - vamo, dok se ne raspadne...

Pre neki dan smo u jednom društvu nešto pričali i pomenusmo jednog prijatelja koji se upokojio. Neko primeti da su sve tri crkve u selu zvonile za njegovu sahranu. A nisu znali zašto. Slučajno sam znala zašto je za sahranu jednog pravoslavca zvonila i Katolička crkva pa sam im ispričala. A sad ću i vama.

Moje selo ima tri crkve, dve pravoslavne i jednu katoličku. Tri parohije dakle.

Krajem Prvog svetskog rata Austrougarska vojska je donela naredbu da se sva zvona sa svih crkava konfiskuju za potrebe rata i pošalju u topolivnice. Na svakoj je ostavljano samo jedno, najmanje, zvono. Tako su i sve tri crkve u selu ostale bez zvona. Prođe i rat. Treba crkvama zvona ponovo kupiti. Naravno organizuje se narod i dobrovoljnim prilozima kupi zvona za obe Pravoslavne crkve. Ali komšije Mađari, siromašan svet - duga je to i druga priča zašto, svoju crkvu ne mogu da "ponove" zvonima. Tu se par gazdačkih familija iz srpskog dela sela dogovori da to tako ne može i reši da im pomogne. Tako su se i sa treće crkve u selu oglasila zvona ponovo.

Tadašnji sveštenik i Crkveni odbor (ili kako se već to zove) je odlučio da u znak zahvalnosti svi čkanovi tih familija koje su pomogle kupovinu zvona budu "glašeni" (zvonjenje kojim se oglašava da je neko umro) i do groba ispraćeni zvonjenjem sa Katoličke crkve. Ova odluka se i danas poštuje iako je prošlo već skoro sto godina od tad.

Prijatelj o kom sam počela da pričam je živeo u jednoj parohiji, sahranjen je u drugoj (odakle su njegovi) pa su zvonile obe Pravoslavne crkve. A kako je jedan od potomaka familije koja je bila donator za zvona do groba su ga ispratila i zvona s Katoličke crkve.

Eto i to je Vojvodina.

Vojvodina je i komšijsko pomaganje ,tkzv "moba" . 

U današnje vreme toga ima manje ,ali ranije .......i to ne samo na selu ,nego i u gradu . 
Kada neko dobije ugalj ,ne treba nikakav "poziv" ,komšije jedan po jedan uzimaju lopatu i dolaze . 
Staroj komšinici ,bračnom paru ili "samom dedi" uvek "neko" očisti sneg ,ili donese šta treba iz prodavnice . 
Ako se ruši ili gradi kuća ,"dižu kukuruzi" ,svaki veliki posao -"moba" je uobičajena . 
Evo jednog primera iz okoline Subotice . Jedan poljoprivrednik se razboleo i 40 komšija se udružilo ,sve sa mehanizacijom ,da "oberu njegovo" . 

Kućni podrumi na putu vina


Pre Drugog svetskog rata, u vršačkim podrumima vino se pilo na – sate i metre, za dinar ili dva, koliko je koštala ulaznica, moglo se piti sat-dva, ili ispijati „belo” iz čaša sa crte, dugačke metar-dva

U starinskim vršačkim podrumima, doskora zapuštenim, obnavlja se tradicija vinarija. Hrana je u njima uzgredna, jer je „Bahusova kapljica“ u žiži. U nekim od podzemnih ugostiteljskih objekata u ponudi je i stotinak vrsta vina, a među njima je i buteljka od 1.200 evra. Računa se da u Vršcu ima oko 1.000 podruma, a kvadratnih metara ispod kuća je koliko i u stambenom delu. Jedan moderan etnorestoran u starinskom podrumu površine je oko 400 kvadratnih metara, pa i sam po sebi, mimo ugostiteljske ponude, predstavlja atrakciju.

Pre Drugog svetskog rata, u vršačkim podrumima vino se pilo na – sate i metre. Za dinar ili dva, koliko je koštala ulaznica, moglo se piti sat-dva, bez doplate, ili ispijati „belo“ iz čaša sa crte, dugačke metar-dva. Pa, koliko je ko mogao, a potom bi veseljaka iznosili.
– Platiš ulaznicu za sat vremena boravka u podrumu, a piješ koliko ti je „sunđer suv“. Kad dobro ufrkestiš, iznose te, ukipuju u fijaker, i odnesu kući. Gost već usput zahrče, a tek kad ga žena dočeka i od prevoznika preuzme, počinje buđenje – priča Dušan Petrović Grombi, vršački šeret.

Nijedan podrum-restoran ne liči na nekadašnje, u kojima su glavni inventar bili gumeno crevo i natega, a odmah pored, nadohvat ruke, i bokal s vinom i sifon sa soda-vodom. Sada su te naprave samo etnoukrasi u modernim restoranima, u kojima se gosti ne mere kapacitetom „sunđera“, već poznavanjem „Bahusove kapljice“ i internacionalne kuhinje.

U obližnjoj Gudurici, sa 600 stanovnika, u čijem je ataru oko 1.000 hektara vinograda, od čega je 150 hektara u vlasništvu malih vinogradara, stasalih u poslednjih petnaestak godina – otvoreno je više reprezentativnih vinarija. Zahvaljujući njima, još dvadesetak ovdašnjih podruma živi. Tu uspešno rade „Tine“, „Seleta“, „Dvorac prijateljstva“, „Gudurička priča“, „Nedin“, „Hajnal“, „Pavlović“... u kojima se nude autentična vina, s geografskim poreklom, i banatska hrana, gotovo već zaboravljena jela. U obližnjem Velikom Središtu uspešno radi vinarija „Krstov“, a u Vršcu „Rab“, „Vega 8”, „Vinik“...
U guduričkom podrumu, pri „Dvorcu prijateljstva“, sve je u znaku grožđa, vina, kaca... Tu je i bure-restoran, sa stolom i stolicama za šest persona.
– Naše vinarije, u kojima ima mesta za blizu 500 gostiju, nemaju radno vreme, već su zatvorenog tipa, i vrata otvaramo samo najavljenim grupama, jer su veliki troškovi. Sve više grupa imamo i iz inostranstva, zahvaljujući i tome što je Gudurica na već poznatom „putu vina“ – kaže jedan od vlasnika vinarije dr Stevica Deđanski.




Inače ovo "pijenje" na sat nije specijalitet Vršca i njegove okoline. I sad se u Dištriktu priča kako su Mokrinčani pre "onog" rata pili vino na sat a guščiće prodavali na g(r)omilice.

Za mene Vojvodina predstavlja nesto posebno.Ljudi su uvek raspolozeni i spremni da sale...Postoje dosta zanimljivih manifestacija tokom godine...Velika je i plodna ravnica...Mnogo lepih starih dvoraca...Dosta popularnih salasa I.T.D.

Prvi srpski ustanak bio je u Banatu, a ne u Šumadiji

Nikada nama u Banatu i Vršcu neće biti jasno zašto zvanična Srbija neće da prizna istorijsku činjenicu da se Prvi srpski ustanak protiv Turaka desio 1594. godine na našim prostorima, pod vođstvom Svetog Teodora Vršačkog, a ne 1804. u Orašcu



Ne sporimo mi ni velikog vožda Karađorđa, niti ustanike, niti činjenicu da je iskra, zapaljena u Šumadiji, potpalila plamen slobodarskih težnji u svim srpskim zemljama. Ali, zašto istorija Srbije ne priznaje istoriju Srba u Banatu? Zašto ne priznaje veličinu banatskih junaka, vladike Teodora Nestorovića i branitelja Vršca Janka Lugošana Halabure?

Vršački Vladika Teodor Nestorović, pod barjakom sa izvezenim likom Svetoga Save, poveo je 1594. godine banatske Srbe u prvi veliki srpski ustanak protiv Turaka. Prema poznatim istorijskim podacima Vršac je bio centar pobunjenika, a Vladika moralni i duhovni pastir svoga naroda.

Ustanak Srba u Banatu bio je masovan. Četiri puta su ustanici u velikim bitkama pobeđivali Turke. Sva veća mesta u Banatu, sem Temišvara, nalazila su se u rukama ustanika. Kako je ta buna izgledala govore stihovi jedne od narodnih pesama iz tog vremena:

“Sva se butum zemlja pobunila,
Šest stotina podiglo se sela,
Svak' na cara pušku podigao!"


Banatski ustanak silno je odjeknuo i među Turcima i u hrišćanskom svetu. Na dvoru austrijskog cara Rudolfa Drugog govorilo se o pobedama banatskih Srba, a nemački, francuski i italijanski hroničari pisali su o pokretu Srba u Banatu. Ustanak se suštinski oslanjao na Erdelj, čiji je zapovednik podsticao bunu.


Reakcija Osmanlija na ustanak u Banatu bila je surova

Turski vojskovođa Sinan Paša zatražio je da se iz Damaska donese zeleni Muhamedov barjak kako bi ga suprotstavio srpskom svetitelju. A da bi potpuno uništio srpski nacionalni i verski zanos, doneo je iz manastira Mileševe mošti Svetog Save i spalio ih u Beogradu.

U odlučujućoj bici kod Bečkereka, jula 1594. godine, borilo se 4.300 ustanika protiv 36.000 Turaka. Hroničari su zabeležili da su Srbe, pored ratne sreće, napustili i saveznici iz Erdelja. Sve što je tokom proleća osvojeno, do jeseni je izgubljeno, a narod se opet našao u zbegovima.




Jedna četa ustanika, pod vođstvom Janka Lugošana Halabure, opsedala je Vršačku kulu u kojoj se nalazila turska posada. Arslan beg, zapovednik tvrđave, izazvao je Halaburu na dvoboj. U tom dvoboju Janko mu je odrubio glavu. Dvojica megdandžija su u ličnom obračunu spasli puno života svojih vojnika, što njihove istorijske uloge čini još značajnijim.

Jankova pobeda nije mnogo promenila situaciju, jer je uskoro pod Vršac stigao Hasan paša. Branioci Vršca su se povuku i ponovo prepustili tvrđavu Turcima, a Janko Halabura je nekoliko dana kasnije pogine u bitci kod sela Parta.

Turci nisu želeli da vladaju pustom, a plodnom zemljom pa su objavili pomilovanje za one koji se vrate i pokorno žive. I Vladika se, zbog naroda, vratio u Vršac, ali je po nalogu temišvarskog beglerbega uhvaćen i kažnjen jednom od najstrašnijih smrti, dranjem kože “na meh”.

Vladika Teodor Nestorović i Janko Halabura Vršcu nisu zaboravljeni

Godine 1994. na inicijativu tada episkopa Banatskog, kasnije episkopa Žičkog Hrizostoma, kalendaru Srpske pravoslavne crkve prinet je sSveštenomučenik Teodor Vršački. Tim činom je obnovljeno istorijsko pamćenje, a Vršac je povratio epitet važne varoši. Na predlog vladike Nikanora, centralni Gradski trg od 2009. godine nosi ime Svetog Teodora Vršačkog.

Pobeda Janka Halabure svoje mesto dobila je i u grbu Vršca. Grb grada Vršca po prvi put se u današnjem obliku pojavio na Tržišnoj povelji koju je Vršcu 1804. godine podario austrijski car Franja Drugi za izuzetne ratne i mirnodopske zasluge, a posle ujedinjenja dveju zasebnih vršačkih opština, srpske i nemačke, 1795. godine. Uzor za Grb najverovatnije je bio pečatnjak nemačke opštine, odnosno Suda tržišta Vršac iz 1777. godine koji se čuva u Gradskom muzeju.

Na Vršačkom bregu jedan potez nazvan je Turska glava. Nekada je tu postojao spomenik Janku Lugošanu Halaburi, ali smo zbog nemara ostali bez njega. I jedna gradska ulica nosi ime Janka Halabure. Aprila 2013. godine, na platou ispod Vršačke kule, svečano je otkrivena spomen ploča Janku Lugošanu Halaburi. Spomen ploča je postavljena zahvaljujući projektu Zavičajnog udruženja Tara,. Realizaciju ovog projekta podržao je Sekretarijat za kulturu i informisanje Autonomne pokrajine Vojvodine, a punu podršku dalo Društvo srpskih domaćina iz Vršca

Vovodina su i ovakvi prizori .
Nije Švajcarska ili Austrija -ali je lepo (nama naročito ) 

Verovali ili ne ovo na fotkama su kante za smeće. Na Keju u Novom Bečeju. Možda će vam delovati kičasto ali verujte da nisu. Mada sam znala za ovo ne bih primetila da nisam prišla da bacim neke papiriće. Obećavam roniću malo po zidovima svojih FB prijatelja da pronađem ime žene koja je ovo oslikala.


Ima nekih dvadesetak ovako oslikanih kanti a ja sam ufotkala za vas ove četiri.

Inače Kej pored Tise u Novom Bečeju je prelepo šetalište i ako vas put nanese ne propustite priliku da prošetate.

Guske . "Prestonica" je Mošorin ,ovo je snimljeno u selu Svilojevo .

Kakav Mošorin grom te ne ubio??? Ako ima koji član Foruma iz Mokrina ja se ne bih kladila na tvoju dugovečnost Mlogo su sujetni na svoju guščarsku reputaciju.

No bez zezanja guske i to guske na šoru su jedna od karakteristika Vojvodine. Koja na žalost sve više nestaje. A nekad nije bilo kuće, pa i najsiromašnije, a da nije imala bar nekoliko komada. Kaže moja mama da se nekad i treća rata porEze plaćala kad se guske očupaju i perje proda.

ZoxZoja ::

Kakav Mošorin grom te ne ubio??? Ako ima koji član Foruma iz Mokrina ja se ne bih kladila na tvoju dugovečnost Mlogo su sujetni na svoju guščarsku reputaciju.

No bez zezanja guske i to guske na šoru su jedna od karakteristika Vojvodine. Koja na žalost sve više nestaje. A nekad nije bilo kuće, pa i najsiromašnije, a da nije imala bar nekoliko komada. Kaže moja mama da se nekad i treća rata porEze plaćala kad se guske očupaju i perje proda.

Da breeeee ,Mokrin ,lapsus scribe . Guščija mast je bila veoma cenjena ,maltene kao lek . 
Evo još jedne osobenosti Vojvodine -zaprežna kola ,i to ovaj model -paorske taljige .
Ova slika je snimljena 1950 ,u selu Prigrevica .

Piši kao što govoriš na vojvođanski način

Da izađu Kralju na belegu

Kad je ono posle Velikog rata, kod nas u Banat, zavlado srbijanski zakon da niko, sem Kralja, ne sme da tera konje u šestopreg, ko prikrši zakon, moro je da plaća globu, što bi, ako dinare pretvorimo u stoku, bilo kolko jedna ovca. To se zdravo nije svidilo karlovačkim momcima i jedno veče se zaveridu, kod Kare u kafanu, Cveta Kičov, Đura Njuštra i Đura Firša da ćedu od sutra, kad idu da se momču u druga sela i u Bačku, vatati šest konja u karuca.
I kad su krenuli prvi krug da teradu kera i da se irošidu, a sve uprkos Kralju što je teo da im propiše kolko konja oni smedu u karuce da vatu, to i' je koštalo svega tri ovce, jer si i' triput vatali džandari. Al' su oni prokrčili put po kafanama i dogovorili se sa gazdama kako da i' čeku kad iduće nedelje dođu sa šestopregom.
Drugi put su još bolje prošli, jer je bio svetac, pa je oprez kod džandara bio manji. Dvaput su i' svega vatali. Al' su i' po birtijama čekali sa bečkom vina na astalu, sa barenom šunkom i friškim lepinjama. A za drugi astal je morala madžarska muzika da i' čeka. Kad su ulazili, morali su da pevadu Ni brige te sivi tiću, mi smo stobom Svetozare Miletiću.
I tako su terali kera u inat srbijanskom Kralju i ugarskim grofovima sve dok i' kući nisu uvatili da krišom prodaju ovce iz čopora da plaću globu. Žene su po pijacama prepričavale kakva su sve čuda ti momci činili i kako su silne novce potrošili. A ljudi su ih podržavali govoreći: Ti smedu što drugi ne smu, da izađu Kralju na belegu.



Nije šestopreg al su pravi paradoški.

Kada je ono Banat bio preko 180 godina pod Turcima bilo je zabranjeno da se javno slavi slava, dan zaštitnika hrama ili kuće, što je značilo i zabranu da se prave slavski kolači. Da bi kako – tako ispoštovali slavu, Banaćani-Lale – smislili su perece.

Testo se tako uplitalo da su krajevi u sredini peciva ukrštani i činili krst. To pecivo, perece, su se delile ukućanima, komšijama i putniku namerniku. I u svim kasnijim zabranama ispoljavanja svoje pravoslavne vere-svi Banaćani su pravili perece, a posebno je uveden običaj da se perece prave i dele na dan Svetog Save koga su oduvek slavili svi Banaćani, bilo koje nacionalnosti da su.

Ni Nemci za vreme Dunavskog carstva nisu zamerali što se prave perece i dele jer su smatrali da je to pecivo zapravo pletenica koju su oni smatrali kao svoje pecivo.

Da perece predstavljaju nešto više nego pecivo nije se primetilo ni u vreme od 1944. na ovamo, kad je vera mogla da se praktikuje samo u crkvi i u kući. Stari Kovinci, zapisao je Isidor Kupusarević, nekada upravnik Građanske škole koja se nalazila u zgradi današnje OŠ „Đura Jakšić“, govorili su da je davanje pereca predstavljalo isto što i davanje kolača i soli, što je bio običaj pri dočeku gostiju.

Kao potvrdu da su perece osmislile Lale da kažemo i to da u Srbiji, južno od Dunava i nigde drugde gde žive pravoslavci, perece niko ne pravi i ne služi kao kolač, a naravno ne na dan Svetog Save.

Prošle godine za Božić u Subotici smo svratili i na novogodišnji vašar. Moram vam reći da mi se jako dopalo. Puno tezgi sa šunkama, kobasicama, slaninom, medom, kolačima...a znate mene, sve to volim :brdski2:

Elem, šetamo mi tako i ugledam jednog čiku kako peče nešto na žaru, a nije standardni roštilj. Priđem bliže i vidim ovo



Upitam zaovu i JD-a šta je to i oni mi objasne da je to Chimney cake ili na madjarskom Kürtőskalács da je to tradicionalni venčani kolač kod Madjara u Transilvaniji stotinama godina.
Pravi se tako da se zamijesi tijesto koje se potom obmotava oko drvenog valjka a taj valjak onda se stavi na metalnu šipku i peče se na laganoj vatri na žaru. Kad je pečen tako vruć odmah se uvalja po želji u čokoladu, orase, šećer ili s čime se već želi.



A ima ih baš svakakvih i mnogo su mi se dopali!