ŠTA JE SVE VOJVODINA

First topic message reminder :

Годишњица присаједињења Војводине Србији
НОВИ САД -

У Новом Саду данас ће свечаном академијом бити обележено 95. годишњица Дана присаједињења војвођанских области - Срема, Баната, Бачке и Барање - Краљевини Србији 1918. године.

Осим министра правде Николе Селаковића, присутнима ће се обратити и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, као и бројни представници политичког, верског, културног и научног живота Новог Сада и Војводине.


muzejvojvodine.org.rs


Очекује се и присуство амбасадора и представника земаља савезника Србије у Првом светском рату, саопштено је јуче из Министарства правде.

"Подсетимо да је 25. новембар најзначајнији датум у модерној историји Српске Војводине, који има свој културно-историјски и политички значај. То је дан када су сви словенски народи који живе на овим просторима преко својих народних представника и првака на Великој скупштини заједнички прогласили отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији", пише у саопштењу.

Челници Новог Сада данас ће положити цвеће на месту где је одржана Велика народна скупштина, а где је сада седиште Војвођанске банке, као и на гробове српских лидера из тих времена, Светозара Милетића и Јаше Томића, на Успенском гробљу у Новом Саду.

Након тога, на великој сцени "Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта, биће уприличена Свечана академија, на којој ће се, како је најављено, поред градоначелника присутнима обратити и Селаковић.

Svetski rekordi se mogu obarati i u jednom vojvođanskom selu .Ovoga puta  u Turiji ,  kobasica, koju još zovu "turijsko čudo" duža je od proslogodišnje za metar... Ove godine je dugačka 2.034 metra.
Pozdrav za Ginisa ,eto nas opet ,molićemo lepo .
Jer je ovo Vojvodina . 

Molićemo fino zima se ne prizimljava a bRez slanine

Pogledajte kako izgleda nevreme u Vojvodini . 
Kada dan postane noć (Žabalj) 
Ovde samo još Lucifer i ortaci fale,da se "uživo" prikažu  ! 

VIDEO

Vovodina je i držanje tradicionalnih običaja . Prvi dan posle  Uskrsa ,u kuću gde ima devojka ,dolaze tkzv "polivači" Naravno, radi se o katoličkom Uskrsu ,dakle ,običaj se očuvao u selima sa Mađarskim ,Hrvatskim(tačnije ,Bunjevci i Šokci ) Slovačkim itd stanovništvom. 
Ovo je iz sela Svilojevo kod Apatina . 







I na ovim slikama se vidi da se dobar deo starosedeoca iselio (Svilojevčani -Kanada ,Nemačka ,Austrija ) i da u selu omladine ,a posebno devojka -jedva da i ima .

A kad protutnje selom kad je Buklija il za svatovi ... samo staneš i glediš dok ne nestanu negde za rogljem a u ušima ti još tutnje potkovice i zvone praporci ... Paradoši

Na krstu oslikao ljubavnicu popa

Ribarski trg čuva sećanje na spor mesnog paroha i slikara. Umetnik Vasa napravio skandal iz osvete zbog crkvenog duga
IAKO je Irig od Dunava udaljen kilometrima, pa ni pecaroša nije bilo, Irižani su još u drugoj polovini 19. veka imali ribarsku pijacu. Tu se dovlačilo i po 40 zaprežnih kola natovarenih svežom ribom, kojom se snabdevalo i monaštvo svih fruškogorskih manastira. Tovari svežeg ulova, sa iriške pijace otpremali su se u čitav Srem. I baš u vreme kada je trgovina ribom cvetala, Irižani su svoj glavni varoški trg nazvali po ribarima i unosnom poslu. Tada je nastala i anegdota o Ribarskom trgu, slikaru i mesnom parohu, koja se i danas prepričava.
Ali pre “smešne priče” o slikaru i njegovoj neslanoj šali, koju je “smestio” iriškom popu, iz osvete zbog duga, krenimo redom...
Početkom 19. veka, Irig je imao organizovan ribarski esnaf. O tome svedoče i podaci iz 1805. godine, kada je imao 225 zanatlija i 35 trgovaca, a tada su samo ribom trgovale 33 radnje.
- Trgovina ribom u Irigu bila je dobro razvijena, jer su se u to vreme Srbi širom Ugarske pridržavali posta i u te dane jeli uglavnom ribu. Nema pisanog traga o tome koliki je bio promet ribe, ali je zabeleženo da u to vreme ni Sremski Karlovci, ni Sremska Mitrovica, nisu imali toliko trgovaca ribom koliko je imao Irig, iako su ti gradovi na reci - priča Todor Bjelkić, književnik, dodajući da je ostalo zapisano kako je mitropolit karlovački Stefan Stratimirović svežu ribu uvek tražio i kupovao baš u Irigu.
Tokom godina trgovina ribom je sve više opadala, pa tako danas u Irigu i nema gde da se kupi sveža riba, već se za potrebe posne trpeze Irižani snabdevaju u drugim gradovima. Jedino što sećanja na davna vremena sada u nazivu čuva Ribarski trg, kao i spomenik koji je posvećen tadašnjim ribarima. Oni podsećaju kako stare tako i nove generacije na čuvene trgovce - ribare.
Nema Irižana koji nije čuo za skandal koji je izbio kada je rađen ribarski krst i spomenik ribarskog udruženja koji je postavljen krajem 19. veka.
Predanje kaže da se kod ovog krsta često održavala litija iz obližnje Nikolajevske crkve, pa je bila potrebna i neka mala restauracija. Sveštenik Dobra Molović angažovao je slikara Vasu Eškićevića da za potrebe crkve na ovom krstu naslika 12 apostola i Majku Božiju. Vasa je prihvatio ponudu, iako je često bio u sukobu sa popom Dobrom zbog dugova za obavljene radove u crkvi. Pop Molović je odugovlačio sa plaćanjem, ali je naručivao novi posao od Vase, ne znajući šta mu ovaj sprema. Prihvaćenu ponudu Vasa je profesionalno odradio. Ali prilikom svečane litije kod krsta, pop sav ushićen i srećan svečano je otkrio Vasino novo delo i pozvao narod na celivanje, ne gledajući u spomenik. Međutim, prisutni građani, a naročito žene, počele su da se smeju, upirući prstom na lik Majke Božije. Prema zapisu Ljubice Eškićević, kojoj je Vasa bio stric, umesto lika Majke Božije, slikar je oslikao lik sugrađanke Katice Stojšić, Molovićeve ljubavnice. Vasa je sve vreme mudro ćutao i smeškao se, dok je pop mrmljajući nešto kroz zube i bradu ljutito napustio skup.
IRIŠKIH 13 APOSTOLA
PREMA zapisima iz ovog vremena, slučaj spora Vase i popa Dobre stigao je i do suda, ali ishod nije poznat. Na sreću ili žalost, ova Vasina “majka Božija” nije sačuvana, a u šali meštani kažu da je Irig dobio 13. apostola.

Ima jedna kafana u Sremu ... ni trezan ne mož ime da joj izgovoriš



Za Kuma olba vina na moj račun.

ZoxZoja ::

Ima jedna kafana u Sremu ... ni trezan ne mož ime da joj izgovoriš



Za Kuma olba vina na moj račun.

A ima i ovo ,u Petrovaradinu .



Specijalitet kuće -svinjski papci . Kuriozitet kuće -vlasnik je "pod papučom" žene Zore (sam priznaje ) koja je pre ovog lokala "vodila" kafanu "Složna braća" u Šajkašu (dotični "Razvod braka" se pre zvao "Merak" )
Nisu se razveli ,no vlasnik Jovan kaže da je bilo "povuci -potegni" da se restoran ne zove "Kod Zore" (kao i restoran domaće kuhinje u Novom Sadu ,koji je gazdarica takođe "vodila" nekada )

Opanci , da se mogu naći originali a ne ove danas replike pazario bi , na farmerice i košulju pa nek se jede građani.

Ko nije peglao gaće od 12 pola ne zna šta je muka

Vojvodina su i slike predaka uramljene na zidu stajaće sobe. Sa zadenutim "mlađim" slikama unuka i praunuka. Evo jedne kratke pričice o istoriji svetlopisanja tj fotografskog zanata u Bečkereku.


Daleke, nedodirljive 1854. godine, na dan 29. aprila, u lokalnim novinama „Gross-Becskerek Wochenblatt“, osvanuo je oglas u kome slikar kaligraf Ištvan (Stefan) Oldal obaveštava mesnu publiku da počinje sa izradom fotografskih portreta u svim formatima, po želji i zahtevima cenjene klijentele.
Tako je na ovim prostorima začela istorija fotografije, istorija zanata ili umetnosti, kojom se mogla poboljšati i zaustaviti prolaznost. Prvi svetlopisac u varoši sa sopstvenim ateljeom, ubrzo je u njemu počeo da portretiše bogate gazde, trgovce, zanatlije, obične bečkerečke porodice.. Odlazak kod fotografa, na „svetlopisanje“, uključivao je pravi kućni i porodični ritual – šila su se i peglala odela, doterivale frizure, kupovali šeširi, nove košulje i kravate. Dugo su se birali dan i vreme za taj radostan događaj. Po fotografiju se odlazilo porodično, s nestrpljenjem. Potom bi se uramljivala i pedantno postavljala na neki od zidova u gostinskoj sobi, kao kakva kućna relikvija, za tadašnje i generacije buduće…



Milica Milanov sa kćerkama, fotografisao Ištvan Oldal mlađi (1915. godine, iz arhive porodice Grubački)

Vojvodina je i tkzv "lalinski uncutluk" .To bi bilo otprilike -od svake nevolje napravi neko zezanje .
Evo ,Futog danas .Kome bi ovako nešto palo na pamet ???

BANATSKA TIŠINA SRCA
Sve u svemu, u Banatu je život veoma specifičan, ali nigdi na svetu nije tolika tišina kao ovde pred svitanje. U avgustu, kad i Tisa provri, dođu tako neki dani kad je baš mirno. I sparno. Dišemo na škrge i ćutimo, nepomerljivo. Predveče zrika cvrčaka i kreketanje žabaca iz bare iza kuća. Dođe zatim noć, ispočetka sparnija od dana. Teško se diše i još teže misli. I tad, ako imaš malo sreće, mučiš se da zaspiš sve do 5 izjutra. I u tom polusvetlu ti istina zasija. Ne čuje se ništa, samo slavuj, banatska tišina i srce, tektek kako kuca.
Mi se u Banatu svađamo oko raznih stvari, tiho, banatski, ali ako ima jedna stvar oko koje se slažemo, to je da Banat volimo još od onomad, isto tako tiho, banatski. Jednog se samo i bojimo – da nam neko Banat ne ukrade, kuckuckuc, dalekobilo. Spomenula bih još i to da je cilj svakog Banaćanina da svrgne vlast makar ona i najbolja bila (i drugi oksimoroni), otud i ideja lokalanarhizma na početku ovog teksta. Od svih vladara jedino smo Mariju Tereziju voleli ko svoju, al to je izgleda zato što je i ona volela dolme koliko i prosečan poplavno-osvešćeni Banaćanin.
Ako još niste u Banat došli, dođite čim pre!

ZoxZoja ::

BANATSKA TIŠINA SRCA
Sve u svemu, u Banatu je život veoma specifičan, ali nigdi na svetu nije tolika tišina kao ovde pred svitanje. U avgustu, kad i Tisa provri, dođu tako neki dani kad je baš mirno. I sparno. Dišemo na škrge i ćutimo, nepomerljivo. Predveče zrika cvrčaka i kreketanje žabaca iz bare iza kuća. Dođe zatim noć, ispočetka sparnija od dana. Teško se diše i još teže misli. I tad, ako imaš malo sreće, mučiš se da zaspiš sve do 5 izjutra.....

Uz ovaj tekst je samo falila fotografija . A to je ovo

Vojvodina su i ritovi .
Reč je nemačkog porekla i znači močvarno zemljište ,baruštinu .
Takvo zemljište je raj za divlje svinje ,ribe i ptice ,biljke (i komarce ,istine radi ,ako se ne tretiraju)
Najpoznatiji je Kopačevski koji je i nacionalni rezervat (a ima ih ,hvala Bogu ,još)
Ovo je "koviljski"

Vojvodina je i specifičan humor na račun našeg mentaliteta



Ali bez šale vešanje je jedan od najčešćih načina samoubistva. Zašto i zbog čega ... pa ko će još da se jedi i oko toga.

Paorska kola.....



...i svakako ,da se ne lažemo-prašina i blato . Doduše ,ne danas ,ali nekada ..
.







Ima to malo i logike .Ko je mogao tada ,i čime , da dovuče tolike kamenčine za "kaldrmu" ,iz daleka ,za silna prostranstva Vojvodine ?

Deci ni prašina ,ni blato nikada nisu smetali.

ŠOROM ŠAJKE, A DUNAVOM – VOZ!

31/05/2018

Nekada su vozovi išli po Dunavu i bez mosta, a danas ne idu ni preko mosta. Kada su 1869. g. železničkom prugom povezani Sombor i Subotica, nastavak trase iz Sombora vodio je ka Bogojevu (ranije Gombošu), gde je, do 1871. godine, spojena pruga koja je povezivala Erdelj, Suboticu, Sombor, Bogojevo, Erdut, Dalj i Osijek, a 1878. g. povezani su Dalj, Vinkovci i Slavonski Brod, pa je preko Sombora i Bogojeva putovao sav svet koji je išao ka zapadu, sve do Trsta.

Dok početkom 20. veka nije izgrađen železnički most kod Bogojeva (ranije Gomboš) vozovi su preko Dunava plovili smešteni na veliku parnu kompu sa šinama, koja bi ih prevezla od Erduta do Bogojova ili u suprotnom pravcu. I tako nekoliko puta dnevno. Obično su preko kompe prevoženi samo vagoni, koji bi bili prikačeni na lokomotivu koja je čekala s druge strane Dunava.







Sombor sa leve strane Dunava, a Vinkovci sa desne strane, bili su najveći železnički čvorovi početkom 20. veka na ovom prostoru i vozovi su neprestano saobraćali preko ovih čvorišta u pravcu Zagreba i Rijeke ili u pravcu Subotice, Segedina, Pešte, Novog Sada, Zemuna, Bečkereka, Temišvara… Stanice su bile uređene, vozni red u minut tačan, železničari obučeni u strogo ispeglane i uvek čiste uniforme, a vozovi su bili udobni, čisti, brzi i sigurni. Svakako, sasvim drugačije od vremena današnjeg.

"Firange" ....tj, zavese 

I ondak je bilo razni modela.

Danubius ::

"Firange" ....tj, zavese 

Ako me pogled ne vara ovo su necane zavese. Necanje je jedna čipkarska tehnika gde se prvo radi "mreža" slično pletenju ribarske mreže a onda se "popunjava" da bi se dobio motiv. Rađeno od vrlo tankog konca i deluje skoro paučinasto.

ZoxZoja ::

Danubius ::

"Firange" ....tj, zavese 

Ako me pogled ne vara ovo su necane zavese. Necanje je jedna čipkarska tehnika gde se prvo radi "mreža" slično pletenju ribarske mreže a onda se "popunjava" da bi se dobio motiv. Rađeno od vrlo tankog konca i deluje skoro paučinasto.

Ima i nešto što se zove "šlingane zavese " (ali to već ne znam šta je )

Kad nije Podbarac, što mu obaška zameram, evo ja ću. Istina lenja sam da prekucam već samo fotka



Inače ovom spisku bi mogli da se dodaju i moj komšija Teodor Pavlović obnovitelj rada Matice Srpske (prve akademije nauka u Srbalja) i Sava Tekelija veliki dobrotvor srpski i Vrdnička Vila - Milica Stojadinović Srpkinja i ... mnogi drugi.

Koji god je narod ili "manjina" u Vojvodini u pitanju ,nekada stolnjak nikako nije mogao da bude "kupovan" -nego ručno izrađen i "vezen" . Kvalitet tkanine ,veza ili "heklanja" ,i motivi su se razlikovali zavisno od toga da li je "ruralna" ili "urbana" sredina ,ali "kupovni" su možda mogli da prođu za "svaki dan" ,nedeljom ,svecom -nikako.

Moj neponovljivi Komšija iz Mokrina - Raša Popov.



Verovali ili ne gusak ili gusan jeste bio najopasnija životinja. Kere su bile u drugoj avliji, podslamom na lancu. Samo noćoM puštane da čuvaju kuću i avliju. Pulini koje su imali čobani su bili dresirani da dok idu selom ne diraju ljude. Lutalica u čoporima kao danas nije bilo. Ali zato je bilo gusaka. Imala ih je svaka kuća. Zbog perja i mesa. Odgajane bez koncentrata. Već domaćica lepo otvori vrata i pusti ih da pasu ispritkuće, da jedu dudinje otpalo sa drveta ... pa kad prođeš sokakom a gusak se samo zaleti za tobom i ... Koga gusak nije ujeo za nogu il' malko više od iste ne zna šta je bol. A šišti ko parna lokomotiva dok trči za tobom.

Vojvodina su i njene žene ... Sose, Bačkulje i Sremice ... Srpkinje, Mađarice, Rumunke, Bunjevke, Cigančice ... O svakoj feli svakojakih priča i 'fala. A ovako Sremci 'fale svoje žene



Priča se da bi im Bačvani i Banaćani rado ponudili azil samo kad se ne bi bojali da Sremice ne preplivaDu Dunav reku ... a i svojih žena pomalo

Lakota ::

Годишњица присаједињења Војводине Србији

Prvo -pokušajte da nađete reč "prisadijenje" u nekom od srpskih rečnika ? Malo teže .

"Prisadijenje" znači ,otprilike "pripajanje" ,i to -silom .
Poznatiji izraz bi bio -aneksija .
Mađari su 1941 "prisajedinili" Vojvodinu Mađarskoj ,šta je razlika ?
Vojska ušla ‚1918 ,vojska ušla 1941.

Dovoljno je pogledati nacionalni sastav Vojvodine 1918 (poslednji popis je napravljen 1910 )


Srba - 483.176 -33,7%
Mađara - 378.634 -26,4%
Nemaca - 336.430 -23,5%
Hrvata(Bunjevci, Šokci)  - 80.901- 5,6 %
Rumuna - 74.718 - 5,2%
Slovaka - 53.832 -3,8 %
Rusina i Ukrajinaca - 12.663 - 0,9%
Ostalih- 12.394 - 0,9%


Teško da je preko 700 000 Nemaca i Mađara umiralo od želje da se "prisajedini" Kraljevini Srbiji ,zar to nije logično?

Dakle -"Velika narodna Skupština" kojom je dat "legitimitet" tkzv "prisadijenjenju " ,nema nikakve veze sa "dobrovoljnim pripajanjem ", ako se nije čula reč debele natpolovične većine građana ,zar ne?

No, da ne kvarim temu .
Ovaj cirkus danas u Novom Sadu ,sve sa uniformisanim mladićima i devojkama ,spomenik Kralju Petru ,i silovanje pojmom "srpska Vojvodina" u režimskim medijima ,i Vučićevim gaulajterom u BiH ,Dodikom (samo je Ceca falila) nije ni Srbija ,a kamoli Vojvodina .


Ali ovo jeste Vojvodina . Mlada Vojvodina . I to "Srpska Vojvodina "(jer je etnička slika posle II svetskog i ratova 90 tih rapidno promenjena ,dakle ovo ne pišu "manjine",koje su postale zaista brojčano skoro minorne "manjine"  )

I još jedan "dodatak" Noćas su  table na Trgu republike u NS prelepljana ovim "plakatom"



Naravno - to je izazvalo lavinu mržnje na režimskim medijima .

A ovo nije smetalo?





Tante za kukuriku -što kažu u Vojvodini .

Vojvođanski prkos -i to je Vojvodina .

Vojvodina to su vam i knjige o Vojvodini ... Neke stare i neke nove.



DNEVNA DOZA VOJVODINA

“... A onda pročitate Antića: „Prvi grad koji sam video u životu, Kikinda, to je najveći grad. Nemam tremu ni u Parizu, ni u Beču, ali dvadeset kilometara pred Kikindom – plačem. Kikinda je za mene velika zato što je prva. Najveća je, zapravo”.
Zavičaj je, uz možda još samo dve ili tri, najznačajnija metafora našeg života. Čak i kada odrastemo, pa saznamo da je zvezdano nebo nad nama vidljivo i sa nekoliko stotina ili hiljada kilometara udaljenosti. Da istu zvezdu koja sija nad vašom kućom, vide i starac u Stokholmu i dečak u Osaki…”.

Pekara u Futogu .  

Tkzv "ceger "



Plete se od rogoza ,a namena je -za sve živo ,od pijace do majstorskih alata ,sve se u tome može nositi .
Rade se i danas u "etno" radionicama ,malo prilagođeni damama i vremenu.

Eugen Grafvajer ::

Bravo za Somborce -no "džaba se krečilo"
400 autobusa je dovezlo "sendvičare " (iz Novog Sada, Subotice, Inđije, Sremske Mitrovice, Zrenjanina, Kikinde, ali bilo je autobusa i iz centralne Srbije) tako da režimska glasila seire nad "veličanstvenim skupom" od nekih 10 000 prisutnih .



A po temi ,stara lalinska izreka "Ma teraj ih u očin..."
Vojvođanski način za "ignore" i "delete"

Šta će ON na ovoj temi, on je Bosanac

sanjalica.ns ::

Šta će ON na ovoj temi, on je Bosanac

Iz Bugojna ,tačno.
No onda ide ona druga "vojvođanska" -*ebo vas voz koji vas don*o .

"Štrandovi" -iliti gradske plaže (nekada su se zvala i "kupališta" ) .U Vojvodini su ih imali (i imaju ) sva mesta kraj reka ,a  najveći i najpoznatiji su ,naravno, subotički i novosadski . 
Sa više ili manje infrastrukture ,ali su obavezno imali kabine za presvlačenje ,i naravno ,kakvu čardu u neposrednoj blizini .Početkom XIX veka čak su bili odvojeni "muški" i ženski" štrand .





Novosadski 



Bogojevo 

UZ DNEVNU DOZU VOJVODINE

Uz današnju priču... duša ište još nešto! Hoće da kažem jedno ime.
A bar mi ime Ljubomira Bate Kojića nije teško izgovoriti. Ajd što njegova slika dede i unuka, ilustruje moju priču, nego... postoji tu još nešto mnogo veće.
Bata Kojić od Novog Miloševa, neko je za koga bi se pod panonskim nebom moralo znati. Šta znati!? S njim se ponositi.
Duže od pola veka, profesionalno se bavi fotografijom. Otprilike toliko ima i velikih nagrada. Pedesetak.
Muzej fotografije Španije, molio ga je da zadrži pet njegovih fotografija. Ništa Andaluzija, Kastilja, Sevilja ... Banat!
Galerija fotografija u Novom Miloševu, zove mu se "Atar". A i kako bi drugačije. U ataru se rodio, u njemu vekuje... atar je njegov nepregledni atelje.
E baš je taj Banat srećne ruke! Ajd što ima Tisu, Tamiš, Deliblatsku peščaru, Vršačke planine... nego ima i Batu Kojića.
Da nisam Vojvođanin, bio bih ozbiljno ljubomoran.




Inače čika Bata je moj komšija. Kroz otvorena vrata ssam gledala njegove fotografije okačene na zidovima foto radnje ili bolje rečeno ateljea dok sam išla po hleb u pekaru. Jer još onda se bavio umetničkom fotografijom a ne samo komercijalnim zanatom. Sećam se čak i blage nelagode pri pogledu na ženske aktove koji su u poster veličini bili izloženi na zidovima. Danas znam da su to bile vrhunske umetničke fotografije. I ovaj omaž velikom Umetniku me podsetio na mirise fotografske radnje i svežeg hleba koji se mešaju u sećanju.

Kafica u ku*jni .

Vojvodina su obavezno i golubovi.
Svaka treća kuća je na krovu ,sve do kraja 70 tih imala tkzv "ketrec" .Svako mesto u Vojvodini je bilo poznato po određenoj vrsti golubova (Somborci su držali "poštare" ,Apatinci "topoljanere" ,itd)
Uzgajivača ima i danas , na hiljade .A ovako je krajem XIX veka izgledao golubarnik .

METER ŽICE ZA KOMETU



Između milijardi kometa koje okružuju Sunčev sistem, bez sumnje najpoznatija je ona Halejeva. Stiže nam na svakih 76 godina i da se posmatrati golim okom. Verovatno je njena magija u tome, što ćemo je uz neki statistički izuzetak, gotovo izvesno, videti samo jednom u životu.
Poslednji put posetila nas je 1986. godine. Meni je međutim mnogo interesantniji njen raniji dolazak. Bilo je to, baš kako i treba, 1910. godine.
Kao i uvek, čak i u to neinformatičko vreme, među ljudima se proneo glas da će Halejeva kometa možda udariti u Zemlju i napraviti haos neviđenih razmera.
Vest se raščula sve do Sremskih Karlovaca. Varošani su se unervozili. Onda je nekom sinula spasonosna ideja, koja ih je bar malo uspokojila.
Ogradili su Karlovačku gimnaziju žicom! Ako kojim slučajem, kometa i opali posred Srema, da barem Gimnazija ostane pošteđena!
Većina će ovu priču shvatiti kao anegdotu i zadržati se na naivnosti starih Karlovčana, koji su pred Halejevom kometom - opleli žicu.
Meni je ovde ipak, mnogo važnije to što se tu pod Stražilovom, nisu poplašili za svoje živote, pa rešili da čuvaju kuće. Svesni razlike između vremena i večnosti, Karlovčani su u susret Apokalipsi, ustali da brane svoju Gimnaziju!
I tako dragi u svojoj naivnosti, zaslužili su moje iskreno divljenje.

SOMBOLED (ISTORIJA SOMBORSKOG MLEKARSTVA)

Sećamo li se Somboleda? Kultni sladoled našeg detinjstva koji se proizvodio u Somboru. Na sajtu RAVNOPLOV možete pročitati priču o ovom sladoledu, koga već odavno nema, kao i o njegovom proizvođaču, koji već 90 godina proizvodi mlečne proizvode i, na sreću, još uvek postoji, te o simpatičnoj devojčici Snežani (ili Kiki), koja je od 1968. g. predstavljala simbol "Somboleda", a za koju se ispostavilo da je plagijat sa čokolade "Milka"... Više o svemu u prilogu koji sledi.

https://www.ravnoplov.rs/somboled-istorija-somborskog-mlek…/

Sa Apatinske tačke gledišta -(i) ovo je Vojvodina .

Ilija Tucić
Jučer u 16:12
I to je Vojvodina

ŠINOBUS NA RUM-PUNČ MIRIŠE

Poslednji putnički voz za Erdut i Osijek otišao je 16. juna 1991. godine u 19.28, a iste večeri za Zagreb je otišao i poslednji voz iz Novog Sada. Potom je železnički saobraćaj prekinut zbog rata u Hrvatskoj.
Ovu stvar, doživeo sam krajnje lično. Naime, živo se sećam vremena, u kojem bismo porodično, nedelju-dve po raspustu, išli za Osijek – šinobusom.
Tih, jedva stotinak kilometara, putovalo se, sada mi se čini, čitav dan. Toliko dugo, da je mama, upakovan u celofan i razne činije, nosila kompletan ručak. Već u Odžacima, sve bi se uredno raspakivalo. Problem je bio u tome što je pokušavala da sve prođe po pravilima koja su važila kod kuće.
To je značilo da je u plastičnim tanjirima pored mesa obavezno bilo i varivo. Bila je potrebna velika veština da se uđe u ritam točkova „dum-dum… dum-dum… dum-dum“, pa da kao muzičar u simfonijskom orkestru, na svaki polu-takt, loviš pauzu u kojoj zalogaj hitro grabiš viljuškom i podmećeš ga u usta. Ako sekund zakasniš, ruka se zatrese a grašak i krompirići završe negde u skladu sa Njutnovim zakonom gravitacije. Ako niko nije primetio, otreseš majicu i nastaviš da osluškuješ: „dum-dum… dum-dum… dum-dum“.
Desert je stizao u Bogojevu. Na tamošnjoj stanici, šinobus bi stajao dobrih pola sata. U jednom trenutku, u njega bi ulazio čovek u urednom belom mantilu, noseći u ruci nešto što je ličilo na limeni frižider za plažu. Neverovatno vešto bi se provlačio između klupa i na licu mesta, oznojenim i već umornim putnicima, nudio jednu od četiri vrste sladoleda: Vanila, čokolada, limun i rum-punč.
Za higijenu i ono šta se u smrznutoj škrinji zaista nalazilo, niko nije posebno pitao. Bio je dovoljan treptaj oka i u ruci biste držali kornet sa tri šarene kugle.
Taj zalutali poslastičar, u stanici Bogojevo, uz mornarsku majicu i hladnu krišku lubenice, za mene će zauvek ostati sinonim leta… I putovanja.
Detinjstva i mladosti u vremenu, koje je imalo privilegiju, da miriše na rum-punč.
---
Ja sam od onih koji se ovoga sećaju (više smo voleli šinobus i voz ,nego bus) Subotica ,Osijek ...išlo se šinobusom ,kakav bus . U šinobusu se pušilo ,vrata bila otvorena u toku vožnje ...super.

Noćas....

I još jedan dodatak gornjm postu: 



Nema laži ,nema prevare -ovo je Vojvodina.
A evo i "razularenih huligana" (NS -upravo sada )

To su NAŠA deca .

Krv nije voda .Mali "Lala" .


Kad poraste -biće "slaninar"

Vojvodina pa to je  Mika Antic.

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada.
Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i što sve bespomoćnije prirastam za ove ulice, za svu užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja na Bulevaru i za šareni lom izloga koji krupnim četvrtastim očima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše.

Verovatno znate šta znači zaboraviti sebe na nekom uglu, duž nekih drvoreda, pod nekim prozorom... Znači: OSTATI OVDE ZAUVEK. I neka to izgleda neverovatno i romantično, znači: sećati se tamo čak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opštine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna poželeti jedno spokojno popodne na obroncima kameničke obale.

Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo..

"Dućan " na svakom uglu ,a u dućanu...



Tu su držane bombone koje su se kupovale na "10 deka " u papirnu "štaniclu "(kesicu) 
"Svilene" ,"ljute" ,malina ,limun,žele  ...uopšte nije bilo pakovanih bombona ,dosta kasnije se pojavio "Negro" ,karamele i "Kiki" (pakovana svaka zasebno u kesici) 
Srećna vremena .

I to je Vojvodina

SVI TALENTI PADRE PAŠKA

Čaba Paško je voljeni sveštenik, vrhunski muzičar, odličan dirigent i kuvar s najvećim gastronomskim odličjima. Jednom rečju – renesansni čovek.
Kada su ga kao petogodišnjeg dečaka pitali šta će biti kada poraste, Čaba Paško je odgovorio: Sveštenik ili kuvar.
Postao je i jedno i drugo.
Danas je župnik u Crkvi na Kelebiji i strastveni kulinar, autor kuvara „Otac Paško u kuhinji“.
Bio je, kaže, četvrti razred osnovne škole kada je dobio poziv da ministrira u crkvi.
– Nisam mogao da zamislim da ću i ja obući to odelo i da ću služiti oko oltara pored sveštenika. Ostajao sam bez daha uživajući u čaroliji koja je nastajala dok sam gledao vitraže u crkvi i sveštenika dok vrši službu. Kada bi deca obučena u ministrantsko odelo zvonila iza oltara, ja sam mislio da zvone anđeli. Od tog doba, pa nadalje, jasno mi je da tu pripadam.
Za drugu njegovu dečačku opčinjenost „kriva” je njegova majka, koja je jedno vreme radila u kuhinji u Subotici, a svakog leta u Makarskoj.
–Meni se tada činilo da je to nešto jako važno, biti u kuhinji, obučen u belo, sa kuvarskom kapom. Sećam se ribe u pihtiji koja je, kada bi je moja mama servirala, izgledala nestvarno, kao da pliva u vodi, to je za mene bilo nešto neverovatno. Maštao sam o tome da i ja napravim nešto u čemu će ljudi uživati. Majstorski sam kuvar u Budimpešti, a svoje kulinarske veštine nastavio sam da usavršavam kod jednog francuskog majstora. Dobio sam već nekoliko priznanja, među kojima i „Zlatno jagnje”, te sam postao veleposlanik mađarske gastronomije.
I to nije sve. Čaba Paško je pored ostalog, završio i Muzičku akademiju u Gracu. Subotičani su za to saznali kada je sa Segedinskim simfonijskim orkestrom, Kamernim horom „Pro muzika” i gradskim Kamernim horom iz Pečuja izveo koncert u Katedrali, toliko uspešan da su ljudi „visili po lusterima”. Usledili su koncerti, gostovanja, nagrade...
Kada smo bili kod njega, uz Crkvu na Kelebiji gradila se Kuća zajedništva, koja će biti mesto okupljanja.
–Nameravamo da pomognemo zemljoradnicima da nauče da koriste internet, držaćemo kurseve za pisanje projekata, edukovaćemo ih. Razvijaće se tu i gastronomija, biće izgrađena profesionalna kuhinja, predviđen je prostor za decu, mesto za kulturna dešavanja... – pričao nam je sa žarom otac Paško.
Puna mi usta, dok još jednom kažem: I to je Vojvodina!

Ovo je prava vojvodina - mala mesta koja su zadržala svoj identitet stil i šarm. Odabrao sam Srbobran, ali ima još mnogo ovakvih gradića

SOLIS-NEKRETNINE 07-Aug-20 0
Istorijat Srbobrana


Srbobran je najvećim delom smešten na levoj obali Velikog bačkog kanala, a manjim delom se prostire na njegovoj desnoj obali. Okružen je meandrom rečice Krivaja, koja se istočnije uliva u Veliki bački kanal. Najstariji pisani podaci o nastanku Srbobrana, potiču iz 1338. godine.

Sadašnji naziv je dobio po utvrđenju-šancu, koji je simbolično nazvan Srbobran. Utvrđenje je izgrađeno za potrebe odbrane od 1848. do 1849. godine za vreme borbi koje su vođene u mestu. Borbe su u to vreme vođene za nacionalna prava i željenu autonomiju Srba u bivšoj Austrougarskoj, a borba je nazvana „Bitka kod Sentomaša“.

Ovaj gradić je imao više naziva u svojoj prošlosti i to:

Sentomaš (Szenttamás)
Bač Sentomaš (Bacs Szenttamás)
Tomasberg (Thomasberg)

Evo i nekoliko naziva za delove Srbobrana: Centar, Tuk koji je smešten istočno, Unčić i Kać koji su smešteni na zapadnom delu koji gravitira ka Vrbasu, Begluk koji se nalazi severno od Krivaje, Vašarište koje se nalazi južno od kanala DTD i Jamure deo koji je pretežno naseljen Romima, kao i Jankovci i Dodinci.

Smatra se da Srbobran ima izuzetno povoljan geografski položaj, jer se nalazi u blizini Novog Sada. Njegov geografski položaj je ujedno uticao da se razvije u jedno od značajnijih naselja u Vojvodini.


Sadašnji naziv je dobio po utvrđenju-šancu, koji je simbolično nazvan Srbobran!

Crkva „Bogojavljenje Gospodnje“ u Srbobranu, smatra se jednim od najlepših Pravoslavnih hramova u Srbiji, a sasvim sigurno spada i među najveće. Veruje se da crkva u Srbobranu ima rodoljubivo i sasvim simbolično značenje, jer zvonici sa dva prelepa tornja predstavljaju srpski narod sa obe strane Dunava i Save, dok izgrađena velika Lađa, predstavlja njegovu veličinu i ujedinjenje. Ovaj prelepi hram građen je jednobrodno opekama i u Baroknom stilu i na istočnoj strani poseduje polukružnu oltarsku apsidu, dok su na zapadnoj strani postavljena dva zvonika.


Pravoslavna crkva Srbobran


Fresku Svete Trojice sa četiri jevanđelista kao Ikonostas, uradio je Novak Radonjić akademski slikar iz Mola. Georgije Dević je radio rezbariju u baroknom stilu, dok je pozlatu uradio Adolf Nađ iz Novog Sada. Vitraže sa likovima svetih, uradila je staklarsko-slikarska radionica Stanišić iz Sombora. Sveti hram je osnovan daleke 1787. godine, građenje je trajalo sa manjim prekidima 20 godina, a završen je 1807. godine. U Srbobranu se nalazi i nekoliko kapela i jedna od njih je kapela Svetog velikomučenika Georgija na pravoslavnom groblju, kapela na Kančarevom salašu koja je posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju, vodica pored kanala posvećena Svetom Jovanu Krstitelju. U Srbobranu postoje tri krsta, jedan u centru grada, jedan na južnom, a jedan na severnom ulazu u mesto.


Crkva „Bogojavljenje Gospodnje“ u Srbobranu, smatra se jednim od najlepših pravoslavnih hramova u Srbiji!

U Srbobranu se nalazi i Rimokatolička crkva „ Uzvišenja Svetog Križa“. Na mestu sadašnje crkve 1783. godine, bila je izgrađena prva katolička crkva. Prva je građena od naboja sa trščanim krovom, ali nije imala toranj i krst, a iste godine sagrađena je i parohija. P. Salkau Bernat, bio je prvi paroh koji je prihvatio da se brine o vernicima tadašnjeg mesta. Između 1814. i 1815. godine, sagrađena je nova crkva sa tornjem i krstom visine 24 metra. Crkva je nakon ratnih dešavanja 1848. godine, prvi put renovirana između 1852. i 1853. godine.



Katolicka crkva Srbobran


U periodu od 1886. do 1887. godine, dograđena je crkva sa manjim brodom, a sadašnji izgled katolička crkva u Srbobranu, dobila je između 1901. i 1902. godine. Tada je zamenjen krov i dograđen novi toranj, a te godine su postavljene izuzetno kvalitetne i prelepe orgulje od strane Orsaga Šandora. Četiri slike na plafonu crkve koje se i sada mogu videti u ovoj crkvi, oslikao je tada poznati akademski slikar Ružička Pal. Saznajemo da je Srbobran 1922. godine imao dve apoteke, prvu je 1852. godine otvorio Mr. Ph. Ludvig Barković, a 1896. apoteku je otvorio i Mr. Ph. Milan Kaplarski.


Prva katolička crkva u Srbobranu izgrađena je 1783. godine!

Opštinski organi uprave u Srbobranu, smešteni su u zgradi koja je izgrađena u 19. veku. Ovo prelepo zdanje sa četiri krila, formira kvadratnu građevinu u osnovi zajedno sa unutrašnjim dvorištem. Objekat je građen opekom, koja je sa spoljne strane malterisana i ofarbana. Prema Trgu Slobode u ovom mestu, okrenut je glavni svečani ulaz. Zna se i da je u ovoj zgradi rođen i živeo profesor i pesnik Steva Vladislav Kaćanski, koji je u narodu bio poznat i kao Stari Bard. Nadaleko poznata porodica Dunđerski je u atarima Srbobrana u svom vlasništvu, imala svoje brojne posede.





Prelepi ukrasi na fasadi zgrade, formirani su od gipsa, nad ugaonim delom zgrade krov je četvoroslivan, a na ostalim delovima je dvoslivan. Ovaj spomenik kulture je svojim arhitektonskim rešenjem, veličinom i kompozicijom dekorativnog programa, izuzetno uspešno arhitektonsko pa i karakteristično rešenje, namenjeno državnim administrativnim objektima u Vojvodini sa kraja 19. veka.

Opština Srbobran se nalazi u srednjem delu Bačke i ima površinu od 284. kilometra. Ovu opštinu čine tri naselja: Srbobran, Nadalj i Turija. Centar za sport i turizam, smešten je u samom centru Srbobrana, poseduje sportsku halu, kao i igrališta i otvorene terene. Ovaj centar je uspešan organizator kondicionih priprema, letnjih kampova, kao i sportskih manifestacija. CST posluje i kao turistička organizacija opštine.

Poseban akcenat ovog centra je na razvoju turističkih potencijala grada, razvoju seoskog turizma, ali podrazumeva i zaštitu velikog broja salaša. Atar ove opštine je potpuno jedinstveno i izuzetno bogato ribolovno i lovno područje. Osim zaštićenih divljači u ataru opštine Srbobran, možete sresti i divlju svinju, srnu, kunu, pernatu divljač, zeca pa i divlju mačku.


Srbobran reka


Opštinu Srbobran čine tri naselja: Srbobran, Nadalj i Turija!

Opština Srbobran ima i Galeriju doma kulture, Narodnu biblioteku, Mauzolej Stevana Dunđerskog i Crkvu Svetog Nikolaja u Turiji. U ovoj opštini organuzuju se i brojne manifestacije poput Prvomajskog uranka, „Agro Filed show“ manifestacija na kojoj se promoviše poljoprivredna oprema i mašine, zatim „Petrovdan“ dan Srbobrana, a organizovana su i brojna predavanja. Kulturno umetnička, gastronomska i privredno promotivna manifestacija „Kobasicijada“ u Turiji je sad već nadaleko poznata u celom svetu. Manifestacija se održava tokom tri dana, a poseti je više hiljada domaćih posetilaca, ali i posetilaca iz celog sveta. Pokrovitelj Kobasicijade je SO Srbobran, a organizator je Udruženje građana Turije.





Sam centar Srbobrana je izuzetno lepo uređen u blizini centra je smeštena autobuska stanica, preko puta koje se nalazi i pijaca. Obala kanala DTD je simpatično uređena i na obali možete sresti veliki broj pecaroša, koji svakodnevno zabacuju udicu i strpljivo čekaju svoj ulov. U skoro samom centru Srbobrana, već dugi niz godina svoju vodu punu joda daje poznati Žuti bunar. Iz ovog bunara već godinama teče žuta sumprovita voda, što znači da je voda iz ovog bunara izuzetno lekovita. Iza ovog bunara se nalazi kuća u kojoj je nekada bila otvorena prva apoteka u Srbobranu.

Jedna priča o golubovima u jedno FB grupi navela me je da skuckam ovaj tekst. Onako na brzaka i iz glave a bez mnogo razmišljanja.

Mnogi danas ne razmišljaju da je glad visila nad glavama naših predaka. Čak i u (danas) plodnoj i rodnoj Vojvodini. Tek je meso bilo slabo dostupno. Jer teško se čuvalo. A još teže othranjivalo. Pašom u ritovima i močvarama uglavnom. Ali naši preci ne bi bili to što jesu da nisu našli rešenje. GOLUBOVE.

Golubovi su u stanju da godišnje izvedu nekoliko legla mladunaca. Zato su se opsetili da im ti mladunci budu dostupniji nego da ih love po granama. tavani gde je žito stajalo su bili zatvoreni da golubovi ne uđu i ne jedu ono što je trebala da bude ljudska hrana. Ali su zato pod nastrešnice šupa, štala i ambara postavljali daske na kojima su golubovi mogli da s egnezde. Kad golubići ili kako u mom selu kažu golupčići dostignu potrebnu veličinu neko od domaće čeljadi ih je uzimao iz gnezda i .... golupčija supa je delikates. Smatrala se i lekom pa se kuvala i ako je neko ne dao Bog bolestan. Da ojača. Malo je to mesa bilo ali 2-3 golupčeta u paprikašu ... pa bar zamiriše na meso ako ništa drugo.

Kasnije su pravljeni posebni golubinjaci u dvorištu. Dizani na visok stub da razne napasti tipa mačaka ne mogu da omaste brke golupčićima. Čak je postojalo neko da tako kažem takmičenje ko će lepši golubinjar imati u dvorištu dal u avliji u selu dal na salašu. Ja znam za dva prilično velika u selu sačuvana. Ali ova slika koju sam našla na netu je nešto posebno. Koliko li je domaćin platio stolaru da mu ovo napravi samo on je znao. I danas bi bio ukras svake avlije koja drži do sebe.



I za kraj pesma o golubovima.

ZoxZoja ::

Jedna priča o golubovima u jedno FB grupi navela me je da skuckam ovaj tekst. Onako na brzaka i iz glave a bez mnogo razmišljanja.

Mnogi danas ne razmišljaju da je glad visila nad glavama naših predaka. Čak i u (danas)  plodnoj i rodnoj Vojvodini. Tek je meso bilo slabo dostupno. Jer teško se čuvalo. A još teže othranjivalo. Pašom u ritovima i močvarama uglavnom. Ali naši preci ne bi bili to što jesu da nisu našli rešenje. GOLUBOVE.

Golubovi su u stanju da godišnje izvedu nekoliko legla mladunaca. Zato su se opsetili da im ti mladunci budu dostupniji nego da ih love po granama. tavani gde je žito stajalo su bili zatvoreni da golubovi ne uđu i ne jedu ono što je trebala da bude ljudska hrana. Ali su zato pod nastrešnice šupa, štala i ambara postavljali daske na kojima su golubovi mogli da s egnezde. Kad golubići ili kako u mom selu kažu golupčići dostignu potrebnu veličinu neko od domaće čeljadi ih je uzimao iz gnezda i  .... golupčija supa je delikates. Smatrala se i lekom pa se kuvala i ako je neko ne dao Bog bolestan. Da ojača. Malo je to mesa bilo ali 2-3 golupčeta u paprikašu ... pa bar zamiriše na meso ako ništa drugo.

Kasnije su pravljeni posebni golubinjaci u dvorištu. Dizani na visok stub da razne napasti tipa mačaka ne mogu da omaste brke golupčićima. Čak je postojalo neko da tako kažem takmičenje ko će lepši golubinjar imati u dvorištu dal u avliji u selu dal na salašu. Ja znam za dva prilično velika u selu sačuvana. Ali ova slika koju sam našla na netu je nešto posebno. Koliko li je domaćin platio stolaru da mu ovo napravi samo on je znao. I danas bi bio ukras svake avlije koja drži do sebe.



I za kraj pesma o golubovima.

Golubnjaci su zaista tako izgledali ,no već u 50-60 tima ,XX veka su bili tkzv "ketreci" ,žičane komore po krovovima .A što se tiče Anđelke ...jednom smo je "pratili" u Banji Junaković .Uzeli smo ploče sa lokalnog radija da bi znali šta žena peva.No, ispalo je dobro ,na kraju.

Danubius ::

...
Golubnjaci su zaista tako izgledali ,no već u 50-60 tima ,XX veka su bili tkzv "ketreci" ,žičane komore po krovovima .A što se tiče Anđelke ...jednom smo je "pratili" u Banji Junaković .Uzeli smo ploče sa lokalnog radija da bi znali šta žena peva.No, ispalo je dobro ,na kraju.

Anđelkinu pesmu sam uzela kao ilustraciju kako ne razumemo pesme koje se smatraju narodnim. Uranila devojčica golube da hrani ... nije to neka ljubav prema životinjama u današnjem smislu imati ljubimca i tretirati ga kao ljudsko biće. Životinje su bile pitanje opstanka bilo kao radne ili kao buduća hrana. Psi i mačke su bili čuvari i "sanitarci". Golubovima se bacalo malo hrane kao što pesma kaže ali su se za većinu svoje ishrane snalazili sami. Mada voleli su naši stari svoje životinje. pazili ih i čuvali. Uginuće svake bio je ne samo finansijski nego i emotivni gubitak koji su teško podnosili. Ali su imali mnogo praktičniji stav prema životu nego mi danas. Ti prelepi starinski golubinjaci golubovima nisu značili ništa. Njima je trebala daska gde će napraviti gnezdo i krov da ne kisnu (ako ne moraju) Bio je to izraz ekonomske moći domaćinstva (što nije bilo nevažno jer oženiti ili udati dete je bilo lakše ako si imućan) ali i neke potrebe za estetikom i lepotom u sopstvenom okruženju.

Što se tiče Anđelke kao pevačice ... pa ona jeste Vojvodina o kojoj pričamo. Lepa, rumena, čigrasta ... čak i danas kad je gospođa u stvarno respektibilnim godinama. Ako bih pravila neku listu onda su Janika, Zvonko i ona taj neki trio koji muzički najlepše i najbolje reprezentuje Vojvodinu.

I moj ćale je imao "ketrec"Nisam ja naravno razumeo u čemu je šema kada je poterao svoje "topoljane" da lete. To valjda razumeju samo "golubari" Ali se jako dobro sećam da su tkzv "ždracike " (nedovoljno estetski i letački dobri golubovi ) završavali u loncu ,u nekoj vrsti paprikaša ,ili su bili pečeni .Pošto sam bio dete -ne sećam se da li sam ikada "konzumirao" goluba .Mislim da nisam.

Danubius ::

I moj ćale je imao "ketrec"Nisam ja naravno razumeo u čemu je šema kada je poterao svoje "topoljane" da lete. To valjda razumeju samo "golubari" Ali se jako dobro sećam da su tkzv "ždracike " (nedovoljno estetski i letački dobri golubovi ) završavali u loncu ,u nekoj vrsti paprikaša ,ili su bili pečeni .Pošto sam bio dete -ne sećam se da li sam ikada "konzumirao" goluba .Mislim da nisam.

Visokoletači, poštari i ukrasni su došli kasnije. Kad se dobro "stalo na noge" ekonomski.

Jeo si golupčiju supu 300% sam sigurna. Svi smo jeli makar kad smo imali neku prehladu ili grip. Bar oni koji su imali babu koja drži do sebe. A takve su tu supu smatrale medEcinom.